Aleksandar Stefanović

Frenk Šejfer , Plesati sam – potraga za Pravoslavnom verom u doba lažnih religija , Manastir Tvrdoš – Bratstvo sv. S imeona M irotočivog

Trebinje – Vrnjci, 2004; str. 400

"Plesati sam" predstavljaće višestruko interesantnu knjigu čitaocima našeg podneblja. Nastala kao opis duhovnog putovanja Frenka Šejfera , američkog obraćenika u Pravoslavlje , ona nam, pored lične ispovesti, daje dubinsku analizu jednog društva, sa kojim se neizbežno susrećemo, čije političke i kulturne uticaje stalno osećamo, a čiju pravu suštinu malo ili nimalo poznajemo.

U samoj uvodnoj reči autor kaže:

"Amerika je nacija u kojoj mi kažemo da verujemo u Boga, dok se u isto vreme ponašamo kao ateisti... U poređenju sa drugim kulturama, mi, Amerikanci, smo možda najmaterijalističkiji i najobezduhovljeniji narod na zemlji. Ali po onome što kažemo za sebe, mi smo "religiozan", čak i "dobar" narod. Pogled na američko društvo će, dakle, zavisiti od toga da li sudimo o Amerikancima po onome što govore ili po onome što čine. Kažemo da volimo svoje porodice. Ali pedeset procenata naših brakova se završavaju razvodom. Mi, Amerikanci, kažemo da volimo svoju decu. Ali skoro trećinu američke dece svake godine ubijemo abortusom (1,6 miliona godišnje). Milioni druge dece koja su rođena, prepuštena su na milost i nemilost naših sudnica za razvod, socijalnim radnicima i "sirotištima" za "celodnevni boravak". Sa povoljne tačke gledišta, odakle se može prihvatiti nerazdeljiva istina istorijskog Hrišćanstva, moralni problemi koji nas okružuju nisu rezultat nedostatka vere u našem društvu, već posledica prevelike vere u pogrešne religije."

Iako po struci pisac i scenarista, ograđujući se na samom početku od naučnih pretenzija, sam autor stilom i obiljem podataka demonstrira snažan kritički napor u analizi duhovnih vrednosti američkog društva.

Ono što Frenku Šejferu daje dodatnu kompetenciju u razmatranju ovih problema jeste i to, što je njegov otac, Frensis Šejfer, bio istaknuti protestantski propovednik, čije je delo i danas vrlo uticajno na prostorima Sjedinjenih država.

Suprotstavljajući se tradiciji u kojoj je rođen i obrazovan, Frenk Šejfer traži povratak izvornim moralnim i duhovnim autoritetima Istorijske hrišćanske crkve nasuprot religijskom i etičkom pluralizmu modernog tehnološkog sveta.

Iz ovoga ne bi trebalo zaključiti da je Šejfer isključiv ili jednostran u svojim razmatranjima. On svaki oblik verovanja – hrišćanstvo (uključujući i protestantizam koji kritikuje), islam ili judaizam smatra korisnim i potrebnim, kao stub moralnosti i onostranog u životima pojedinaca. Ono što on kritikuje jeste pustošeće obezduhovljenje, koje ugrožava opšti moralni i duhovni poredak.

"Naš osećaj za transcendentno značenje, smisao i lepotu je izgubljen. Međutim, u Americi počinje da se pokazuje neuspeh sekularizma da obezbedi humanu alternativu hrišćanskom moralu. Od kriminala do nepismenosti, od sloma porodice do propadanja naših gradova, pukotine u sekularnoj utopiji pretvaraju se u ogromne kanjone. Ipak, uprkos uzastopnim neuspesima, uprkos nesposobnosti naše sekularizovane države da obezbedi autentična rešenja za siromaštvo, reformu obrazovanja, blagostanje u društvu, javnu sigurnost, ekonomsku stabilnost, ili da ojača porodice, naša sekularna elita - naučna klasa koja dominira u obrazovanju, u medijima, unijama obrazovanja i birokratiji - nastavlja maskaradu i ponaša se kao da i dalje treba od nje da tražimo rešenje naših problema. Naučna klasa čak drsko predlaže da reši one iste socijalne patologije čijem su nastanku sami često doprineli. Oni i dalje zahtevaju da im damo još novca, još vremena i da im čak dozvolimo da stalno podižu poreze da bi sproveli još utopijskih eksperimenata u socijalnom inženjeringu i "vrlini" koju sponzoriše država, uprkos činjenici da su najneproduktivniji ljudi u našem društvu oni kojima su se naši socijalni inženjeri i njihovi vladini programi najviše bavili" (str. 44 – 45).

Svoju analizu u prvom delu knjige pod imenom "Doba lažne religije" Šejfer završava tvrdnjom, da se početna sekularizacija društva inicirana protestantizmom okončala potpunom premoći države nad elementarnim pravima svakog pojedinca.

"Seme moderne, sekularne, velike super – državne vlade bez moralnih ograničenja – ono što je nazvano "državom – dadiljom", posejali su Francuzi, a onda i američki humanisti koji su verovali u moć razuma i nauke u rešavanju svih problema čovečanstva. Protestanti su stvorili vakuum moralnog vođstva tako što su odbacili drevne sakralne liturgije, apostolsku hijerarhiju i Sveto Predanje istorijskog hrišćanstva... protestanti i njihovi prosvetiteljski sledbenici ironično su završili oblikovanjem sveta u kojem je, bez autoriteta Crkve, apsolutna moć nepopustivo dodeljena nezajažljivoj, sekularnoj državi, koja je bila u stalnoj ekspanziji" (str. 176).

U svom skiciranju puta koji je u naše vreme doveo do punog moralnog i verskog rascepa, Šejfer daje iscrpnu genezu razvoja protestanstkih sekti, ukazujući na osnovne smernice kojima su Kalvin, Luter i drugi želeli da raskrste sa dogmatskom tradicijom u pokušaju oslobađanja hrišćanskog duha.

Tim povodom on razmatra i njihov razvoj na tlu Amerike, od prvobitnih kvekerskih i puritanskih kolonija, dajući interesantan prikaz njihovog raslojavanja na hiljade posebnih verskih zajednica, što je, po njemu, bitno doprinelo etičkom i religijskom relativizmu.

"Sa izuzetkom izraza koji se tiču nekoliko politički podobnih ideja o rasizmu i slično, rečenica "Ja sam u pravu, a ne ti", uošte se ne može čuti u modernim američkim razgovorima o moralu u vodećim krugovima, a da ne pominjemo razgovore o religiji. Pošto se ugasio rani autoritarni žar puritanizma, ideja "Ovo je moj način, ali tvoj je takođe dobar", na tipičan način predstavlja osećanja većine protestanata. Na kraju krajeva zar nisu svi Amerikanci stvoreni ravnopravni? Zar nisu sve ideje podjednako važne? Zar individualan slobodan izraz nije najveći od svih darova? Kako onda može jedna sekta, grupa ili veroispovest tvrditi da je u pravu što se bogosluženja, doktrine ili morala tiče, na račun onoga što druga ima da kaže? Zar nije duh Amerike takav da sve posebne interesne grupe mogu da cvetaju ravnopravno unutar naše demokratske kulture? Američki individualizam bi očigledno mogao da funkcioniše dok god se sve ideje o istini smatraju fundamentalno relativnim" (str. 13 – 14).

Poentirajući na tome da je politika tehnološkog društva, sa svojom naučnom "metafizikom" zauzela mesto moderne religije, bitno doprinoseći slomu moralnih vrednosti, Šejfer ukazuje na neke bolne tačke sa kojima se jedno moderno društvo neizbežno susreće.

Avangardno u relacijama savremene misli, osobito one na koju smo navikli da nam dolazi preko okeana, jeste to, što Šejfer smatra da je zadržavanje tradicionalnih vrednosti i povratak autoritetu Izvorne hrišćanske religije osnovni način na koji se jedno moralno posrnulo društvo može sačuvati od potpunog sloma. Iako na prvi pogled neuobičajena, ova tvrdnja potkrepljena je obiljem činjenica koje joj daju objektivnu težinu.

Daleko od nekakvog utopističkog manira je i istorijska analiza Hrišćanskih temelja Pravoslavlja, sa posebnim kritičkim osvrtom na razvoj Pravoslavlja u Americi i njegov odnos prema ekumenskom pokretu, koju autor daje u drugom delu svoje knjige pod imenom "Autentična Pravoslavna vera".

Nijednog trenutka ne negirajući vrednost Pravoslavne Hrišćanske tradicije, Šejfer ukazuje na neka štetna zastranjenja, na koje često upiremo prstom i u našim prilikama.

"Nas pravoslavne hrišćane u Americi, ne progone često tako otvoreno kao pravoslavne u nekadašnjem Sovjetskom Savezu ili u Turskoj. Umesto toga, nas obmanjuju kombinacijom sekularnog materijalizma, protestantskog pluralizma i želje da se "uspe" u Americi. Mi smo bez razmišljanja usvojili materijalističko sekularni pogled na svet, a zadržali smo spoljašnji "pravoslavni" izgled. Mi, pravoslavni, isuviše često posmatramo sebe kao još jednu "veroispovest", još jednu "posebnu interesnu" grupu, umesto kao naslednike jedne, istinite, Svete, Katoličanske i Apostolske Crkve , koji imaju obavezu da šire Jevanđelje u okolnoj nehrišćanskoj protestantskoj kulturi. Mi, pravoslavni, smo zavedeni materijalizmom, potrošačkim duhom i sekularizmom našeg doba..." (str. 380 – 381).

Taj pogled sa strane na osnove tradicije kojoj pripadamo, biće za naše čitaoce veoma dragocen, jer će kroz njega biti jasnije pojmljene mnoge tabu – teme u našem odnosu prema religiji i shvatanju njenog mesta u granicama modernog društva.

Sa druge strane, našoj, inače hronično verski neobrazovanoj javnosti, ovaj ogled u celini, biće retka prilika da se iz prve ruke upozna sa duhovnim temeljima američkog vrednosnog sistema, koji danas suvereno dominira svetom.

Ovom knjigom biće, takođe, iz jednog stranog izvora stavljene u pitanje i dve dogme koje već dugo vremena traju u nas: prva – idolopokloničko prihvatanje svih modela koje primenjuje naizgled bogato i uspešno američko društvo, a druga – shvatanje Pravoslavlja kao isključivo lokalne stvari, gotovo istorijskog balasta, koga bi se trebalo što skorije rešiti.

Ovo će biti utoliko korisnije što se te dogme, nastale iz zbrke u kojoj se vrednosti ateističke kulture od posle Drugog svetskog rata neprirodno nakalemljuju na sekularnu tradiciju Zapada, ovde koriste kao politički modeli, koje pojedini pokušaji "elita" predstavljaju kao "progresivan" i brz put u zajednicu naprednih i bogatih.

Nasuprot takvim stremljenjima, u pokušaju afirmacije jednog celovitog moralnog i religijskog opredeljenja čoveka, Šejfer nam daje obilje činjenica i pitanja, kroz koje ćemo moći objektivnije i potpunije da pojmimo, kako temelje sopstvene tradicije, tako i izvore onog nerazumevanja i osude, sa kojima se naš zastareli i tvrdoglavi način postojanja, u skorijim istorijskim prilikama prečesto susretao.

Aleksandar Stevanović