Mustafa Akjol

Evropski muslimani i traganje za duhom islama

U Evropi živi oko trinaest miliona muslimana i svi oni su mahom građani koji poštuju zakon. Od 11. septembra 2001, međutim, evropski muslimani važe za potencijalne sledbenike radikalne, anti-zapadnjačke ideologije zasnovane na sirovoj i netačnoj interpretaciji islama, koja nema ništa zajedničko sa istinskim islamom i koju većina muslimana širom sveta odbacuje. Sukob između ova dva shvatanja islama mogao bi da definiše tok 21. stoleća.

Za razliku od muslimana u Sjedinjenim Državama, koji mahom spadaju u srednju klasu, većina evropskih muslimana je u ekonomski nepovoljnom položaju: nedovoljno su integrisani u društvo i okupljaju se uglavnom u zatvorenim zajednicama. Radi se uglavnom o useljenicima koji su posle Drugog svetskog rata kao fizički radnici došli u evropske zemlje iz najsiromašnijih slojeva društava i onako siromašnih zemalja. Turski radnici u Nemačkoj su, na primer, došli iz najsiromašnijih delova Turske i doživeli ogroman kulturni šok u visoko modernizovanom, svetovnom nemačkom društvu. (Sličan šok bi doživeli i da su se preselili u Istanbul, umesto u Berlin, Keln ili Hamburg.) Kada sam pre nekoliko godina bio u Nemačkoj, iznenadila me je činjenica da neki doseljenici, koji su u tu zemlju došli tokom pedesetih i šezdesetih godina, nikada nisu progovorili nemački. To podvlači njihovu duboku kulturnu izolaciju, koja je još jača među Pakistancima u Velikoj Britaniji, useljenicima iz severne Afrike u Francuskoj i Španiji, i muslimanima sa Bliskog istoka širom Evrope. Rasne razlike dodatno produbljuju ovu kulturnu i lingvističku izolaciju.

Mnogi doseljenici prihvataju to izdvajanje. Stariji ljudi pokušavaju da sačuvaju svoj tradicionalni način života u stranoj zemlji. Mnogi njihovi potomci usvajaju zapadne običaje, ali i oni žive sa jedinstvenim osećajem dvostruke otuđenosti: ne osjećaju se istinski kod kuće u zemlji svojih očeva, a ni u svojim novim domovinama. Oni su, kako je rekao francuski politikolog Oliver Roj (Roy), "kulturološki otudjeni".

Drugi razlog te izgubljenosti je činjenica da mladim evropskim muslimanima fali interpretacija islama kompatibilna sa modernim životom. Mnogi nalaze kompromis između islamskih tradicija i zapadnjačkog načina života, ali pošto ti pokušaji nemaju osnovu u doktrini, kod ljudi koji žive na kulturnim raskrsnicama stvara se osećaj krivice. Ta krivica navodi neke od njih da prihvate najradikalnije ili, tačnije, pogrešne interpretacije islama, koje zagovaraju putujući islamski propovednici iz verskih škola koje finansira Saudijska Arabija. Većina napadača koji su izvršili terorističke napade na Njujork i Vašington bili su upravo ti, kako ih Oliver Roj naziva, "novorođeni neo-fundamentalisti".

Roj naglašava razlike između neo-fundamentalizma i onoga što se obično naziva "tradicionalnim islamom". On ističe da se neo-fundamentalizam (ili džihadizam) zasniva na političkim sloganima, a ne na teološkim argumentima, i da je u suprotnosti sa mnogim uvreženim islamskim zakonima. Pošto tradicionalni islam, na primer, vrlo jasno ističe da u ratu treba zaštititi one koji nisu borci, teror nad civilima predstavlja otvoreno kršenje tog načela. Bernard Luis (Lewis), jedan od najistaknutiji zapadnih stručnjaka za islam, kaže da napadi izvršeni 11. septembra "nemaju opravdanje u islamskoj doktrini, ni presedan u istoriji islama."

Drugi stručnjaci takođe ukazuju na kontradikciju između džihadizma i tradicionalnog islama. Daniel Pajps (Pipes), jedan od vodećih stručnjaka za ovo pitanje, kaže: "Tradicionalni islam pokušava da poduči ljude kako da žive u skladu s Božjom voljom; militantni islam nastoji da uspostavi novi poredak."

Zašto je islamski neo-fundamentalizam odjednom postao tako privlačan nekim mladim muslimanima? Obično se na ovo pitanje daju tri opšta odgovora. U prvom se ukazuje na rasprostranjeno siromaštvo i bedu muslimana koji žive u Evropi i širom islamskog sveta. Ta tvrdnja, međutim, zahteva i pojašnjenje, jer se takođe ukazuje da većina radikala i terorista ne dolazi iz redova neukih siromaha, već obrazovane i dobrostojeće klase. Daniel Pajps s pravom zaključuje: "Siromaštvo ne stvara teroriste." No, on ističe i da je težak položaj muslimanskih masa važan činilac ideološkog sastava militantnog islamizma. Baš kao što su se levičarski intelektualci, koji su često poticali iz građanskih porodica, borili protiv kapitalizma u ime "proletarijata", tako i dobrostojeći i obrazovani islamistički militanti veruju da se žrtvuju za osiromašenu i potlačenu umu, odnosno svetsku muslimansku zajednicu.

Ovde je potrebno naglasiti da su tvorci modernog džihadizma, poput Saida Kutbe, Alija Šarijatija i Mavdudija, bili pod velikim uticajem marksizma-lenjinizma. Poput komunista koji veruju u globalnu konspiraciju kapitalističkih imperijalista potpomognutih domaćim pohlepncima, džihadisti smatraju da su siromaštvo i slabost islamskog sveta rezultat velike zavere Zapada i njegovih lokalnih agenata. Prema takvom rezonovanju, da bi se spasio islamski svet, potrebno je napasti "tlačitelje" umesto da se napori ulažu u podizanje nivoa obrazovanja, produktivnosti i zdravstvenih standarda u muslimanskim društvima.

Drugi izvor islamskog radikalizma su kako stare, tako i novije političke greške Zapada. Bernard Luis priznaje da "postoji određeno opravdanje" za optužbu da Sjedinjene Države i Zapad uopšte "primenjuju drugačije i niže standarde" kada se radi o stanovnicima Bliskog istoka. Najočigledniji uzroci neprijateljskih osećanja prema Zapadu su engleska i francuska kolonijalna prošlost i američka podrška bliskoistočnim diktatorima tokom Hladnog rata. Percepcija da Amerika podržava izraelsku okupaciju još je jedan važan problem, koji neće biti rešen sve dok se za tu situaciju ne nađe izvodljivo rešenje, koje će uključiti postojanje dve države.

Treće objašnjenje korena islamske militantnosti odnosi se na kulturni jaz između tradicionalističkog islama i modernog sveta. Pred-moderni stil života, kojim žive mnogi islamski tradicionalisti često ga smatrajući osnovom svoje vere, stvara percepciju inherentnog sukoba između islama i modernizma. Sami tradicionalisti možda ne gaje simpatije prema teroristima, ali džihadisti koriste tu navodnu nespojivost islama i modernog sveta da bi se predstavljali kao avangarda islamske borbe.

Sve to ukazuje da se pred muslimanskim liderima i intelektualcima u neposrednoj budućnosti nameću tri važna zadatka:

Prvo, treba da delegitimizuju političku ideologiju militantnog islamizma time što će raskrinkati njegovo odstupanje od istinskog učenja islama i pobiti prateće teorije o konspiraciji, njegov kvazi-marksistički obrazac i njegovu zloupotrebu tradicionalnih islamskih izvora.

Drugo, treba da pomognu zapadnim silama u formulisanju bolje politike, kako bi se prevazišlo viševekovno nepoverenje i nerazumevanje.

Treće, treba da formulišu novu interpretaciju islama koja će pomoći muslimanima da se oslobode srednjovjekovnih tradicija i razviju moderne stavove, spojive sa muslimanskom verom i moralom.

Srećom, u muslimanskom svetu čuje se glasovi onih koji pokušavaju da ostvare ove zadatke, posebno onaj posljednji i najvažniji. Još od 19. veka prosvećeni muslimani tvrde da je nova interpretacija islama hitno potrebna. Na primer, često se ističe da većina načela tradicionalnog islama nema osnovu u Kuranu. Kuran sadrži vrlo malo podrobnih pravila i uglavnom propoveda opšta etička načela. Na pitanje - kako ta načela treba da se primjenjuju u svakodnevnom životu – odgovorili su muslimanski učenjaci u ranim vekovima islama, a njihove odluke su se potom postepeno transformisale u nedodirljive zakone, koji se ne smeju dovoditi u pitanje.

Islamsko pravo, poznato kao šerijatski zakon, uglavnom je proizvod tog procesa. Mnogi aspekti šerijatskog zakona – poput ubijanja otpadnika, kamenovanja preljubnica, izolacije žena, obaveznih molitvi, propisanog odevanja, kazni za uživanje ili čak posjedovanje alkohola – jednostavno nemaju osnovu u Kuranu. Šerijatsko pravo je, prema Basamu Tibiju, naučniku sirijskog porekla sa Univerziteta Gotingena (Goettingen), "post-kuranska konstrukcija". Čim počnemo da ga osporavamo, videćemo da od mnogih propisa tradicionalističkog islama, koji dovode muslimane u sukob sa modernim svetom, jednostavno može da se odustane.

Uzmimo na primer sporni koncept podele sveta na "Kuću islama" i "Kuću rata" koju su formulisali muslimanski učenjaci u ranim vekovima islama. U to doba svetom su vladala carstva koja su svim svojim podanicima nametala svoju veru. U stranim zemljama musliman nije mogao bezbedno da praktikuje svoju veru ni da širi islam. Stoga se vojno osvajanje smatralo preduslovom za "otvaranje" neke zemlje, tj. za pružanje prilike njenim stanovnicima da upoznaju islam. Nakon takvog "otvaranja" ne bi se vršilo prisilno preobraćenje i ne-muslimanima bi bilo dozvoljeno da praktikuju svoju veru, ali zemlja bi bila "sigurna" za islam. Shodno tome, Turci su opravdavali svoja osvajanja načelom "ila-ji kelimetulaha", odnosno širenjem reči Božje, mada su dozvoljavali slobodno praktikovanje hrišćanstva i judaizma na osvojenim teritorijama.

No, vremena su se promenila. Danas već živimo u "otvorenom" svetu. Muslimani mogu da praktikuju i šire svoju veru, pogotovo u liberalnim, demokratskim zemljama Zapada. Zbog toga, Tarik Ramadan, jedan od najistaknutijih zagovornika islamske reformacije, tvrdi da Evropa više nije "Kuća rata", već "Kuća svedoka", u kojoj muslimani imaju dužnost da šire svoju veru dobrim primerom -- živeći u modernom svetu u duhu islama, i u miru sa drugim verama.

Osim složenog zadatka reformisanja našeg shvatanja islama, postoje i druge, praktičnije stvari koje muslimani i zapadnjaci mogu da sprovedu da bi sprečili "sukob civilizacija".

Pre svega, treba da uništimo mit o monolitnom "materijalističkom Zapadu". Radikalni islamski diskurs želi da prikaže zapadnu civilizaciju kao razvratan, sebičan i hedonistički svet, kao novu Pompeju koja čeka da nestanu pod pepelom. To je veliko sakaćenje istine. Setimo se da judeo-hrišćanske vrednosti zapadne civilizacije i vrednosti islama dele isti izvor u Abrahamu. Pokažimo muslimanskim društvima "Zapad vere i morala", koji bi im bio privlačniji od navodnog "agresivnog, tržišnog materijalizma i netolerantnog sekularizama" o kojima govori Bendžamin Barber.

Pored toga, moramo pomoći muslimanskim zajednicama u Evropi da razviju bolju interakciju sa društvima u kojima žive, i da se u ta društva bolje integrišu. Pomozimo im da dožive Evropu kao istinsku kuću slobode. Francuska odluka da se muslimanskim devojčicama zabrani nošenje tradicionalnih marama u javnim školama ne doprinosi tim ciljevima, već tera muslimanke nazad u kulturni geto i usađuje im odbojnost prema francuskom sistemu.

Kao što predlaže Zaki Badavi, dekan Muslimanskog koledža u Londonu, takođe treba pomoći umerenim muslimanskim institucijama da obrazuju umerene sveštenike – imame. Ekstremizam, koji se u Evropu izvozi sa Bliskog istoka, može biti poražen samo legitimnim islamskim modelom tolerancije.

Za takav tolerantni stav potrebno je navesti primjer Turske. Turska ima islamsko nasleđe lišeno anti-zapadnih osećanja i anti-semitizma, prilično pogodno za slobodno društvo. Said Nursi, možda najuticajniji muslimanski mislilac Turske 20. veka, poznat je po svojim pozivima na sklapanje saveza islama i hrišćanstva protiv komunizma. Nursijev najpoznatiji sledbenik, muslimanski naučnik Fetulah Gulen, danas predvodi islamski pokret umerenih načela, poznat po svom globalnom zalaganju za moderno obrazovanje i međuverski dijalog.

Zapad bi svakako trebalo da podrži ulazak Turske u Evropsku uniju. Time bi se donekle izbrisale "civilizacijske" granice i stvorio model za druge muslimanske zemlje. Treba istaći da nastojanja Turske da uđe u EU i sprovede potrebne demokratske reforme, podržava većina muslimanskih krugova u toj zemlje i da ih predvodi vladajuća konzervativna Stranka pravde i razvoja, čiji su članovi uglavnom vrlo religiozni muslimani. Pomozimo im da uspeju kako bi mogli da posluže kao pozitivan primer drugim muslimanskim zemljama.

Podržimo i međuverski dijalog koji će pomoći i muslimanima i zapadnjacima da otkriju zajedničke karakteristike. Na primer, mogu da se organizuju zajednički dobrotvorni programi i verske studije. Britanski anglikanski sveštenik Donald Rivz (Reeves) radi na obnovi džamije Ferhadija u Bosni i Hercegovini, koju su 1993. uništile srpske paravojne snage. Takav simboličan gest može da bude vrlo efikasan u pobijanju scenarija "islam protiv Zapada".

Takođe moramo da prevazidjemo islamofobiju na Zapadu objašnjavanjem da aktuelni problemi islamskog sveta ne proizlaze iz vere, već iz društvenih i istorijskih uslova. Pokažimo sjaj srednjovekovne islamske civilizacije, pomozimo glasovima umerenih muslimana da dođu do zapadne javnosti i omogućimo toj javnosti da vidi druge muslimane, a ne samo one koji spaljuju američke zastave nakon molitvi u petak. Većina ovih ciljeva zahtevaće znatne napore, ali neuspeh sebi jednostavno ne možemo da dopustimo.

 

Mustafa Akiol (Akyol) je politikolog, novinar, pisac i direktor Interkulturalne platforme za dijalog, sa sedištem u Istanbulu.

(Tekst je preuzet iz New European Review)