Jovan Janjić

Portret patrijarha Pavla

Od slabašnog dečaka, kojem su palili sveću misleći da je umro, i koji je iz veronauke imao dvojku, postao je jedan od najvećih duhovnika svoga vremena, za kojeg je agent FBI glasno rekao: “Ovo je svetac koji hoda!” Posle 22 sata provedena u avionu, na povratku iz Australije, ide pravo na bdenije u Sabornu crkvu, potom dva sata popravlja dotrajalu mantiju, da bi već ujutru, oko šest, posle odslužene liturgije, krenuo u Moskvu, gde će ga patrijarh ruski Aleksej II upitati da li je usput stigao i na Novi Zeland

Polazeći s jednog na drugi kraj Amerike, iz Los Anđelesa u Čikago, u leto 1992. godine, dok je bio u misiji povratka u kanonsko jedinstvo Srpske pravoslavne crkve njenih američkih otcepljenih eparhija, Njegova svetost patrijarh srpski Pavle zavrnu mantiju i uđe u vode Pacifika. Postoja tako neko vreme, zagledan u daljinu i u visinu, očigledno s molitvom u sebi, sagnu se i iz vode uze dva bela kamenčića, poljubi ih i stavi u džep, potom prekrsti se i krenu prema kolima koja su ga nedaleko odatle čekala. Jedan od agenata američkog FBI, koji su bili u obezbeđenju, priđe, kleknu na kolena i poljubi ruku srpskom patrijarhu, rekavši glasno: “Ovo je svetac koji hoda!”

Nekako baš u to vreme, iste reči mogle su se čuti i u Srbiji, od ljudi koji su prisustvovali njegovim bogosluženjima, ali i od onih koji su ga sretali na ulicama Beograda, dok je, sa patericom (štapom) u ruci, išao u prodavnicu, na kakav skup ili nekim drugim poslom.

Dug i težak put prešao je Gojko Stojčević, potonji monah, pa vladika Pavle, do toga da ga još dok je na zemlji nazovu svecem.

A on sam sklanja se od takvih počasti.

Rođen je na “crveno slovo”, na Usekovanje, 11. septembra 1914. godine u slavonskom selu Kućanci (srez Donji Miholjac), gde su se njegovi stari svojevremeno doselili sa juga Srbije. Još u ranoj mladosti ostao je bez roditelja, što je detinjstvo i život njegov dodatno učinilo težim i neizvesnijim.

O ranom detinjstvu nedavno će u intervjuu za “Svetosavsko ognjište”, koje izlazi u Johanesburgu, reći: “Ja sam vrlo rano ostao bez roditelja. Otac je radio u Americi, tamo je dobio tuberkulozu i vratio se kući da umre. Meni je tada bila treća godina, brat se tek rodio. Majka se koju godinu kasnije preudala, a brat i ja smo ostali kod babe i tetke. I majka je ubrzo umrla. Zato je moj pojam majke vezan za tetku, osećao sam njenu bezgraničnu ljubav, ona je meni nadoknadila majku, tako da ja i sada pomislim: kad umrem, najpre ću da vidim tetku, pa onda sve ostale.”

Kao dete, bio je, kako sam opisuje, “vrlo slabačak”, pa su mu jednom čak i sveću zapalili, misleći da je umro.

Tetka je videla da Gojko nije za seoske poslove, pa je odlučeno da ode kod strica u Tuzlu i tamo nastavi školovanje.

Kasnije će o tom vremenu ispričati: “Živeli smo na periferiji Tuzle. Preživeli smo zahvaljujući jednoj kravi koju smo svi bili dužni, čak i nauštrb škole i učenja, da vodimo na ispašu. Stric je bio strog, ali pravedan, svu svoju decu i mene je iškolovao, svi su završili neki fakultet, pojedinci su i doktorirali.”

Nižu gimnaziju završio je u Tuzli, a višu sa ispitom zrelosti u Beogradu. Usledio je potom upis šestorazredne Bogoslovije u Sarajevu. Zajedno sa njim na školovanju bilo je i kasnije više poznatih ljudi. Tako, recimo, u Tuzli jedan od školskih drugova, istina nešto mlađi od njega, ali sa kojim se često družio, bio mu i potonji veliki pisac Meša Selimović.

“Pred moj odlazak u gimnaziju, poslali su me u manastir Orahovicu, da se tamo malo pripremim... Boravio sam tamo mesec dana i nisam mogao baš sve da shvatim u bogosluženju, ali sam imao osećaj prohujalih vekova i predaka koji su se tu molili; za mene te molitve su bile prisutne, kao i njihovi uzdasi i radosti i to mi se tako urezalo u sećanje, ali nisam ni pomislio da će moja budućnost biti vezana za Crkvu.”

Na to nije ukazivala ni ocena iz veronauke; iako je rastao u religioznoj porodici i bio dobar đak, iz ovog predmeta je imao - dvojku!

“Naš katiheta je bio jedan omalen čovek, Srbin iz Mađarske. Imao sam vazda nastavnika za tolike godine, ali on je za mene ostao najbolji pedagog i predavač. Jednu takvu materiju kao što je katihizis - to je dogmatika, sve je to u pitanjima i odgovorima - vrlo teško je u tim godinama shvatiti. A on nam je to tako iznosio da se mi deca uopšte nismo mučili. Bio je, razume se, dobar ali strašno strog čovek. I kada me prozove, ja prosto ne znam za sebe, ne mogu ništa da kažem, promrmljam nešto, tamo-vamo, a on meni ‘Sedi, jedan!‘ Onda se izvučem, kad pita nešto malo teže. On obično kaže: ‘Ko zna dobiće dva‘. Ako znam, ja se nekako javim i popravim na dva. Kasnije, kad sam porastao, malo sam se osamostalio, nije više bilo te treme, mada su mi, inače, više odgovarali predmeti gde ne mora da se memoriše, kao što su matematika i fizika.

Uticaj rodbine je prevagnuo da upišem Bogosloviju, mada je ostalo interesovanje za fiziku, kojom ću se baviti docnije, pogotovu u slobodnom vremenu.”

Bogoslovski fakultet završio je u Beogradu.

Drugi svetski rat zatekao ga je u rodnoj Slavoniji, odakle je kao i mnogi drugi Srbi morao da beži prema Srbiji. Ponovo se obreo u Beogradu, sada kao izbeglica. Da bi imao od čega da živi, morao je da se prihvati teškog posla na građevini.

Jednom prilikom autoru ovih redovao pričao je o tom vremenu:

“Kada sam 1941. izbegao, ovde u Beogradu radio sam na građevinama, na dokovima, na istovaranju i utovaranju... odatle i ovaj palac ovakav (pokazuje na pomalo deformisan prst). Nisam mogao da izdržim na tim poslovima, pa me u proleće 1942. moj školski drug jeromonah Jelisej (Popović) odvede u manastir Svete Trojice u Ovčaru. Manastir je imao svoju dobru ekonomiju, pa su mogli da me prehrane. Davali su mi lakše poslove da radim. Potom sam radio kao veroučitelj i vaspitač u Banji Koviljači, u domu dece izbegle iz Bosne. Jednog vrelog dana u avgustu 1944. mi vaspitači izvedemo decu na Drinu. Pokažemo im dokle smeju da zađu u vodu. Ali, znate, deca k'o deca. Gledam, jedan uđe malo dublje, potonu, udari nogama o dno, pa izađe, udahnu, ali ne može dalje. Onako vruć i znojav skočim i izvučem ga. Onda, previjem ga preko kolena i raspalim nekoliko... Kažem mu: ‘Sinko, iz Bosne si se izbavio, otac i majka su ti poginuli, a sad hoćeš i ti ovde da se udaviš na naše oči! Gde ti je pamet?!' Odmah potom se razbolim, dobijem veliku temperaturu. Odem na preglede, kažu mi - tuberkuloza...”

Teška bolest, koja u to vreme nije ostavljala gotovo nikavu nadu u ozdravljenje. Lekari su Gojku rekli da mu je ostalo još samo tri meseca života. Prihvate ga monasi u manastiru Vujan, ali mu kažu da za vreme liturgije ne ulazi u hram, da ne obeduje zajedno sa bratstvom i da sa njima izbegava bilo kakve druge kontakte, da ne bi i njih zarazio opakom bolešću. Tek kada bi monasi završili sa službom, on bi odlazio u hram i molio se orošen suzama.

U manastir su navraćale razne vojske. Proveravale su i Gojkovu keliju. Iako vidno iscrpljen i bolestan, svima je bio sumnjiv. Tek kad bi od monaha čuli da je teško oboleo od tuberkuloze, odlazili su, brzo zatvarajući vrata za sobom.

Gojko nije klonuo duhom. Uz molitvu, borio se sa bolešću. A onda, nekim čudom, počeli su da se javljaju znaci isceljenja. Bila je to prilika da, tako sam u svojoj keliji, još više razmišlja o budućnosti. Od ranije je planirao da se oženi i da ide u parohiju, kao sveštenik. Ali sada, posle preležane tuberkuloze, shvatio je da su to gotovo nestvarni planovi. Posmatrajući izbliza život monaha, poželeo je da se i sam zamonaši.

U znak zahvalnosti prema manastiru u kojem je izlečen, sada već iskušenik Gojko, svojom britvicom izrezbario je krst i na njemu raspeće Gospodnje. Na poleđini krsta urezao je reči na staroslovenskom: “Manastiru Vujnu, za iscelenija, priloži rab Božji Gojko.”

Ovaj krst danas je jedna od najčešće pominjanih dragocenosti manastirske riznice.

Posle iskušeništva u manastiru Vujnu, zamonašen je u manastiru Blagoveštenju, 1948. godine. Dobio je monaško ime Pavle. Ime koje će potom na svaki način nastojati da opravda, sledeći misionarski put i reči onoga po kome ga je dobio - apostola Pavla.

Od 1949. do 1955. godine, u vremenu velike borbe komunističkih vlasti protiv već teško stradale Srpske pravoslavne crkve, sabrat je manastira Rača.

“Dok sam bio u Rači”, zapisaće kasnije u jednom svom autobiografskom spisu, “mi u manastiru nismo živeli izdvojeno od naroda, tako da smo saznavali šta se događa oko nas i u kakvom smo vremenu. Svoje teskobe i slutnje mi monasi uprezali smo u dnevne poslove koje nismo uvek stizali da posvršavamo do večeri. Nekad bismo uzimali samo po komad hleba i čitav dan radili u polju, nadgledali manastirsku stoku, dovlačili drva iz šume. Jedno vreme radio sam i u manastirskoj vodenici. Jedva smo čekali veče ne samo radi odmora, već da se u molitvi saberemo. Nema većeg blaženstva nego kad umoran čovek nekako samog sebe umanji dok se moli. Tad se sav svede samo na sušti čin molitve: da se izbavimo kao narod i ljudi. Treba služiti Bogu, mislili smo, ma ko da je došao, i to je za nas bio najdublji smisao monaškog života.”

U međuvremenu jerođakon Pavle jednu školsku godinu, 1950/51, proveo je kao suplent u Prizrenskoj bogosloviji, upravo onu u kojoj je prvu posleratnu generaciju izveo do bogoslovskog ispita zrelosti. Dalje kretanje njegovo u službi izgledalo je ovako: u čin jeromonaha rukopoložen je 1954, da bi iste te godine bio odlikovan i činom protosinđela, a 1957. godine i činom arhimandrita; postdiplomske studije na Bogoslovskom fakultetu u Atini pohađao je od Božića 1955. do maja 1957. godine, kada je izabran za episkopa raško-prizrenskog.

Na Kosovu i Metohiji i u Raškoj oblasti, u Episkopiji raško-prizrenskoj, provešće skoro 34 godine. U tom vremenu, kada je mnogo šta protiv Crkve od države bilo dopušteno ili pak tolerisano, morao je da se suprotstavlja raznim nasrtajima. Činio je to istinskim molitvama, mudrim poukama i vapijućim apelima. Sveti arhijerejski sabor SPC i Sinod, a često i razne državne organe neprestano je izveštavao o napadima na Srbe i imovinu Srpske crkve na Kosovu i Metohiji.

“Dobijao sam upozorenja da pazim na svoje redovne izveštaje Svetom sinodu, jer oni dolaze i do ruku svetovne vlasti, ali je bilo sve jasnije da je Kosovu i Metohiji negde, na nekom mestu, presuđeno da više ne budu srpski”, zapisaće kasnije, kao patrijarh.

I sam je često, lično, bio žrtva. Dobacivali su mu na ulici, vređali i maltretirali, guran je i izbacivan iz autobusa. Na autobuskoj stanici u Prizrenu jedan obesni Albanac ošamario ga je iz čistog mira. Od siline udarca kamilavka je otišla na jednu a on na drugu stranu. Ustao je, uzeo kamilavku i stavio je na glavu, sažaljivo pogledao napadača i nastavio put. Od Prizrena do Beograda često je putovao u vagonima bez prozora, u kojima je sneg zasipao sedišta...

Podnosio je sve, bez negodovanja, brinući mnogo više o Eparhiji i o drugima, nego o sebi. “Tog vladiku visokoučenog teologa”, zabeležio je poznati istoričar umetnosti Živorad Stojković, “viđali smo i kako sa vratolomnih lestava opravlja krovove crkava ili konake monahinja, a u sedištu svoje eparhije nema dvor već ćeliju, bez telefona i ličnog sekretara, sa pisaćom mašinom na stolu, kojom sam kuca izveštaje, akta, pisma - marijaša ne dajući za drugi papir sem pelira: ili kapa nad stotinama stranica pastirskih odgovora na pitanja vernika, od najtežih, do najpraktičnijih...”

Posebnu brigu je pokazivao za Prizrensku bogosloviju, gde je povremeno i držao predavanja. Njene učenike često posećuje, gleda gde kome može šta da pomogne. Noću ih pokriva...

Mnoge je iznenadilo kad je upravo vladika Pavle izabran za patrijarha. Do tada on nije bio eksponiran u medijima, pa, otuda, u javnosti (a u prvi mah ni među samim vladikama) nije važio za glavnog kandidata koji će stupiti na tron prvojerarha.

Pošto dotadašnji patrijarh German, usled dugotrajne teške bolesti i od lekara dokazane nemoći, više nije bio u prilici da obavlja tu veliku dužnost, pristupilo se izboru novog srpskog patrijarha. Izborno zasedanje Svetog arhijerejskog sabora SPC održano je 1. decembra 1990. godine. Shodno Ustavu SPC, svaki od članova Sabora (svaki vladika) trebalo je da zaokruži po tri kandidata koji ispunjavaju potrebne uslove. U trojnu kandidaturu mogli su da uđu samo oni koji dobiju više od polovine glasova članova Izbornog sabora, a to je značilo da se za njih izjasnilo najmanje 13 vladika.

U prvom krugu glasanja rezultat je bio sledeći: episkop šumadijski Sava dobio je 16 glasova, episkop žički Stefan 13 glasova, episkop raško-prizrenski Pavle 11 glasova, mitropolit zagrebačko-ljubljanski Jovan i episkop banatski Amfilohije po 8 glasova... Dakle, u prvom krugu dobijena su samo dva kandidata: episkopi Sava i Stefan. Trebalo je dobiti i trećeg. On je dobijen tek u devetom krugu glasanja. Bio je to episkop raško-prizrenski Pavle, koji je sada dobio 20 glasova.

Usledio je izbor, na apostolski način, žrebom, patrijarha među trojicom kandidata. Arhimandrit Antonije, nastojatelj manastira Tronoše, posle odsluženih molitvi, iz Jevanđelja uzima tri zapečaćena koverta sa imenima trojice kandidata za patrijarha srpskog, premeće ih više puta, a onda uzima jedan od njih i predaje ga predsedavajućem, najstarijem arhijereju SPC mitropolitu dabrobosanskom Vladislavu. Mitropolit Vladislav staje na svete dveri, pokazuje zapečaćeni koverat, otvara ga i saopštava: “Arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski je episkop raško-prizrenski Pavle”.

Mitropolit Amfilohije, ovih dana, povodom petnaestogodišnjice tog izbora, napisaće da “jedini koji istinski nije želeo da bude patrijarh” jeste upravo današnji patrijarh Pavle.

Tom prilikom upravo izabrani patrijarh Pavle, obraćajući se Saboru, reći će: “Moje su snage slabe, to vi svi znate. Ja se u njih ne nadam. Nadam se u vašu pomoć, kažem i ponavljam, u pomoć Božju kojom me je On i do sada držao. Neka bude Bogu na slavu i na korist Njegovoj Crkvi i našem napaćenom narodu u ova teška vremena.” A sutradan, na ustoličenju u beogradskoj Sabornoj crkvi, sa malo reči izneće svoj program, u kojem nema ničeg novog, ali koji je sasvim potpun: “Stupajući, kao četrdeset i četvrti srpski patrijarh, u tron Svetoga Save, mi nemamo nikakav svoj program patrijaršijske delatnosti. Naš program jeste Jevanđelje Hristovo, Blaga Vest o Bogu među nama i Carstvu Božjem u nama - ukoliko ga, verom i ljubavlju, prihvatamo.”

Patrijaršijska dužnost pripala mu je u jednom od najtežih perioda savremene srpske istorije: u vremenu ratova, pritisaka i ultimatuma moćnog spoljnog sveta, unutrašnjih previranja i nemaštine, u vremenu kada su gotovo sve svetinje napadnute.

Suprotstavlja se zlu ma sa čije strane dolazilo, poziva na razum i domaće i inostrane aktere. Ističe da “pod suncem ima dovoljno mesta za sve ljude” i da je “mir podjednako potreban svim ljudima, kako nama, tako i neprijateljima našim”. Često citira reči majke Jevrosime, iz narodne pesme, koja kaže da je bolje “izgubiti glavu, nego svoju ogrešiti dušu”. Ali i ovim rečima opominje: “Obavezni smo i u najtežoj situaciji da postupamo kao ljudi i nema toga interesa, ni nacionalnog ni pojedinačnog, koji bi nam mogao biti izgovor da budemo neljudi.”

Njegove često ponavljane reči “Budimo ljudi”, ušle su u uši i deci, koja ga od milošta prozvala - “Patrijarh Pavle budimo ljudi”!

Svi su čuli, a mnogi nisu hteli da čuju! Među njima i oni koji su u njegovom rodnom selu, u toku rata devedesetih godina, srušili crkvu samo zato što je u njoj kršten srpski patrijarh! Desilo se to onda kada u tom delu Hrvatske, u krugu 40 kilometara od crkve, nije bilo nikakvih ratnih dejstava!

Patrijarh Pavle je neumoran u obavljanju svoje pastirske dužnosti. Tako, protekle jeseni, u svojoj 91. godini odlučio je da ide u Australiju, pored ostalog i da lično osvešta zemljište od 87 hektara koje je SPC kupila da bi na njemu podigla koledž “Svetog Save”, u kojem će zajedno sa srpskom, učiti ruska, grčka i druga deca. Neki od vladika pokušali su da ga odvrate, govoreći da je teško izdržati toliki put. Patrijarh će na to: “Za mene nije, nego kako će ovi moji...”

Otišao je u Australiju, nastojeći da ovu dvonedeljnu posetu učini misionarski što sadržajnijom. Kada se vratio u Beograd, posle 22 sata provedena u avionu, odmah je otišao na bdenije u Sabornu crkvu. Zatim je oko dva sata ručno popravljao svoju dotrajalu mantiju, da bi već ujutru, oko šest sati, 14. novembra 2004, krenuo na trodnevni put u Moskvu.

Znajući za sve to, njegov domaćin, patrijarh ruski Aleksej II upitao ga je šaljivo:

“Vaša svetosti, bili ste na tom dalekom putu, a evo sad ste već ovde, da niste kojim slučajem bili i na Novom Zelandu, znate, i tamo ima našeg, pravoslavnog sveta?”

“Vaša svetosti, nisam ovoga puta, to ću, svakako, učiniti u sledećih 90 godina!”

Patrijarh Pavle, inače, i pored tolikih obaveza, živi pravim monaškim životom. Svako jutro u Patrijaršiji služi liturgiju i pričešćuje se, i svako veče u Sabornoj crkvi prisustvuje večernjoj službi. Nikud ne kreće, ni jedno jutro, ma koje doba bilo, dok ne odsluži liturgiju. Nastoji i da stigne na večernju službu. Tako, recimo, često je bivalo da vraćajući se iz Pećke patrijaršije (gde i danas kad god može odlazi), posle sedam-osam sati provedenih u automobilu, odlazi pravo u Sabornu crkvu na službu.

Svojim životnim putem, počev od mesta rođenja i mesta u kojima se školovao, pa do onih u kojima je sve službovao, patrijarh Pavle je postao saborni simbol Srpske pravoslavne crkve. Isto tako, po svom životu i ulozi u pravoslavnom svetu, on je jedan od simbola jedinstva i vaseljenske Pravoslavne crkve.

Kao vrsni bogoslov i liturgičar, i u teorijskom i u praktičnom smislu, važi za jednog od najvećih duhovnika svoga vremena.

Sa sobom uvek nosi Sveto pismo i Molitvenik.

Kada je jednom, u toku proteklih ratnih godina, iz svog stana u Patrijaršijskom dvoru ugledao na ulici grupu izbeglica kako kisnu, sišao je, otvorio velika hrastova vrata i pozvao ih da se sklone unutra. Na primedbe njegovih najbližih saradnika da je tako mogao da uđe i neko ko nije dobronameran, odgovorio je: “A kako sam ja mogao da spavam gore, u toplom, a da ta deca kisnu napolju!?”

Zapitaće se patrijarh: “Pasivnim, čak poslovnim odnosom sveštenstva prema pastvi, ne odbijamo li od sebe narod koji sve vidi, umesto da ga okupljamo?” A onda će zapisati i ovo: “Da mogu stići, vaskrsli Bog mi je svedok, pred crkvama, bolnicama, pa i pred luksuznim dvoranama za bankete i modne raskoši, stajao bih i lično prosio za stradalnu našu braću, sestre i decu. Svako od nas trebalo bi, na jedan aktivan način, da posrami sve one bahate lakomosti koje žive na tolikim javnim mestima, a ne da se samo zgražamo i očajavamo što je mračna, opaka bestidnost zavladala svuda oko nas.”

Sam o sebi u svemu brine: sam sebi sprema hranu, a hrana njegova je gotovo uvek, preko cele godine, posna, obično povrće na vodi, samo o praznicima sprema sa malo ulja, retko kad uzme pomalo ribe, a mesa nikad; omiljeno piće i hrana su mu sok od paradajza, i kopriva u jelu, a kad nije post - mlečni proizvodi... Odežde, takođe, sam sebi šije, krpi i pere. Cipele svoje popravlja i održava...

Osim toga, motri i šta se oko njega dešava. Tako, u Patrijaršiji nadgleda da sve fukcioniše što može bolje; posle radnog vremena, kada radnici odu svojim kućama, ide i gasi svetlo ako je gde ostalo upaljeno; često sam uzme da popravi slavine, roletne, brave na vratima...

Brine, svuda gde je potrebno, i o zemaljskim stvarima, iako ističe da je naša prava otadžbina “gore” i zato opominje da treba paziti “kad jednog dana izađemo pred pretke, da se ne postidimo njih, niti da se oni postide nas”.

FBI, izgleda retko greši: Svetac koji po zemlji hoda.

Jovan Janjić

Objavljeno u NIN-u od 05.01.2005.