Miroljub Jevtić

Reakcija na tekst Daglasa Strojsenda Evropski islam ili islamska Evropa?


Tekst (Daglasa E. Strojsenda) polazi od tačne cinjenice da je glavni problem budućnosti civilnog društva u Evropi, mogućnost ili nemogućnost integracije muslimana u evropski kulturni milje. Međutim kao i tekstovi većine američkih autora, pokazuje iste slabosti, a glavna je da su se oni u tretiranju islamskog problema postavili kao ideolozi, a ne kao naučnici koji barataju činjenicma, bez obzira kakve zaključke će te činjenice doneti. Zato se i desio 11. septembar, jer Amerikanci nisu hteli da vide ono što im se odvijalo pred očima. Da je to tačno vidi se iz poslednje rečenice, gde autor konstatuje da je budućnost odnosa u Evropi u ponašanju muslimana, a ne u svetim tekstovima. Ta konstatacija je nelogična, jer bez svetih tekstova, odnosno Kurana i Sune nema islama. Islam nije hrišćanstvo, čiji glavni izvor nije pisao Bog, već ljudi evanđelisti, Bogom nadahnuti, ali samo ljudi. Kuran je pisao Bog, a Muhamed ga je samo preneo. Islam je jednako Muhamed, a Muhamed je jednako Kuran i Suna, bez toga nema islama!

Jer Džibrila, arhanđela koji je Muhamedu preneo Kuran niko nije video, isto kao ni Boga, znači ili verujete Muhamedu pa ste musliman ili mu ne verujete pa niste. Religija ne postoji zbog civilnog društva, već obratno. Civilno društvo je rođeno da bi rešilo, između ostalog i probleme koji se rađaju među različitim religijama. Religija postoji da bi ljudi, koji gledaju kako na sahrani „trista kila” zemlje pada na kovčeg koji odlazi u večiti mrak, imali nadu da je taj mark samo privid i da ih tamo negde čeka večita svetlost, toplina, gde nema gladi, bolesti, straha… Zato postoji religija, zato postoji islam. A u islamu vi možete doći u tu luku spasa samo „ako verujete u Muhameda, ne u Alaha“. I samo ako sledite njegov primer, jer on je radio ono što mu je propisao Bog, bićete spaseni. U Kuranu stoji „.. And whose disobeys Allah and His Messenger surely strays away in manifest error“ ( The Holy Qur'an, XXXIII,37,u nekim prevodima je to 36), a Muhamed je bio „verovesnik, prvosveštenik, šef države, vrhovni komandanat vojske, vrhovni sudija - MUHAMED JE BIO DRŽAVA”. Poruka je ako hoćete svetlo posle smrti, činite ono što činim ja. Bez toga nema spasenja. Prema tome stavljati na jednu stranu Hasana al Banu, a na drugu Baasama Tibija nije naučno korektno. Nije, jer Bana važi za ekstremistu, a isto to, samo u manjoj meri, i na drugačiji način kažu svi islamski teolozi i islamska teologija. Na primer svi znaju da je najumerenija i najpozapadnjenija grupa muslimana bila ona koja je živela u Bosni do 1992. Njen istaknuti teolog, profesor Islamskog teoloskog fakulteta u Sarajevu, Fikret Karčić u knjizi „Šerijatski sudovi u Jugoslaviji 1918-1914“ kazao je davne 1985-te: „Smatra se da je u islamu pravo ono što je teologija u hrišćanstvu - najtipičnija manifestacija vjerskog učenja. Za muslimane pravo nije samo elemenat ukupnog islamskog učenja već njegov funkcionalni izraz „Samo Karčic i kolege dodaju, da to što hoće Bana jeste stvar koju treba rešiti u BUDUĆNOSTI, DANAS TO NIJE MOGUĆE. Oni koji misle da se islam može graditi bez države, mogu se izbrojati na prste jedne ruke, a završavali su na “lomači” i to ne odlukom same vlasti, već uz podršku ogromne većine naroda. Uostalom one muslimanske žene koje rađaju i koje su problem Evrope, rađaju zato što se ponašaju po svetim tekstovima, kad bi ostavile svete tekstove prestale bi da rađaju i problem bi nestao

Autor je redovni profesor za predmet „Religija i politika“ na Fakultetu političkih nauka” u Beogradu

Tekst je preuzet sa sajta www.snp-miletic.org.yu