Čedomir Antić

Ustavno pitanje

         Za razliku od ostalih zemalja istočne Evrope , većinska Srbija nije imala velike uzore iz prošlosti koje je komunizam pretvorio u prah i pepeo. Miloševićev režim bio je u stvari izraz većinske potrebe našeg društva da se posle 1990. godine ne menja. Bankrot tog režima krajem veka nije značio i trijumf neke nove državne ideje ili težnje za dubokim reformama.

         Ustav nije bio menjan i zato što se verovalo da bi promene samo nanele štetu srpskoj državi. Izostanak ustavnih promena pokazao je da je srpska državna ideja u suštini mrtva i pokazao u kolikoj je mer i srpska državnost oslonjena na formalna prava. Naime, Ustavna povelja d ržavne zajednice Srbija i Crna Gora, kojom je Srbi j a pretvorena u Veliku Crnu Goru, potvrđena je posle mnogo napora , uz posredovanje Evropske unije , u Narodnoj skupštini Srbije i Skupštini Crne Gore . O mnibus zakon o proširenoj autonomiji Vojvodine donesen   je u narodnoj skupštini Srbije još 2001. godine. Za to vreme nije izvršena ni najmanja promena ustava Srbije.  

         Ustavno pitanje u Srbiji otvara nekoliko veoma teških nedoumica. Prva među njima je status Kosova i Metohije. Ova o blast je od Srbije stvarno nezavisna od 1999, a suverenitet u njoj imaju građani (od marta 2004. samo Albanci) i Ujedinjene nacije. Formalan suverenitet Srbije omogućava vlastima u Beogradu da finansiraju lokalne Srbe kako bi ovi opstali na zemlji svojih predaka. Svaka promena ustava Srbije otvara pitanje njenih formalnih prava nad tom oblašću. Budući da je samo dvadesetak odsto građana Srbije spremno na posledice bilo kakvog potpunog rešenja statusa KiM, na našoj političkoj sceni skoro niko se ne usuđuje da u svom ustavnom nacrtu predvidi rešenje statusa pokrajine . Pored toga, u srpskim opštinama Kosova i Metohije stvorena je oligarhija od nekoliko stotina ljudi kojima stvarna nezavisnost i neformaln a podeljenost KiM , uz određene obaveze Srbije prema pokrajini, u potpunosti odgovara ju . Oni su na nesreći tri stotine trideset i osam hiljada lokalnih Srba , koji su većinom prognani , stvorili svoja bogatstva.

         Drugi problem je ste status Srbije. Iako su Srbija i Crna Gora danas politički dalje jedna od druge nego Kipar i Irska, treba znati da četvrt miliona stanovnika Srbije koji imaju crnogorsko državljanstvo , milion građana Srbije koji   potiče iz Crne Gore, kao i svi oni koji dele dobrobiti zajedničkog budžeta (a reč je o svoti koja prevazilazi budžete svih gradova u Srbiji osim Beograda) zastupaju tezu da je svako rešenje koje formalno održava nekakvu zajednicu povoljno po Srbiju. Naravno , tu je i crnogorska vlast , koja u svojoj republici razvija najoštriji nacionalizam, ali pri tom održava zajednicu zahvaljujući kojoj posredno uspeva da popuni sopstveni budžet kome u proseku neprekidno nedostaje 30 odsto   neophodnih sredstava.

         Treći razlog nepostojanja spremnosti da ustav bude promenjen jeste   nedostatak političko g interesovanj a . Istraživanja javnosti pokazala su da većina birača misli da je legalizam u stvari njihovo pravo na radno mesto. Nije istraživano šta građani misle o ustavnosti, ali možemo da pretpostavimo. Skoro polovina biračkog tela ne izlazi na izbore. Veliki broj birača pokazuje krajnju netrpeljivost prema politici uopšte i političkom procesu kao takvom, većina njih ne zamera političarima na neiskrenost i i koruptivnost i , već na tome što njih niko nije zvao da se i sami «protivzakonito okoriste». Polovina onih što izlaze na izbore glasa za radikale, socijaliste i Karićeve oligarhe koji Ustav iz 1990. smatraju krajnjim dometom konstitucionalne misli od Solona do Slobodana Miloševića. Prema tome , svega 25 odsto građana Srbije, čija je naklonost podeljena na desetak demokratskih i reformskih stranaka , uopšte smatra da je ustav potrebno menjati. Oni sami dele se na one koji su od promene ustava stvorili mantru i na one koji nastoje da novi ustav dones u na «ustavan» način. Pri tom ovi poslednji ne razmišljaju o tome da Ustav iz 1990. nema ugrađene adekvatne procedure za njegovu promenu, već je izgrađen poput pravne piramide – da traje kroz večnost. Pošto svi dobri ustavi u sebi sadrže mehanizme za sopstvenu stalnu evoluciju, Ustav iz 1990. je u biti grobnica demokratskog društva koje je trebalo da se začne.

         Upravo zato danas imamo velike probleme da sprovedemo ustavne promene. Jedini put koji bi mogao biti demokratski jeste neprekidno pregovaranje radi postizanja konsenzusa. Pošto je velika parlamentarna većina (SRS, SPS, DSS, SPO-NS – dakle više od sto osamdeset od dve stotine pedeset poslanika) spremna da promeni ustav samo po ustavom propisanoj proceduri (dakle tako što bi za ustavni predlog glasale dve trećine poslanika skupštine i tako što bi kasnije na referendumu više od polovine upisanih birača potvrdilo novi ustav), danas imamo jedino mogućnost da pregovaramo o stvaranju novog konsenzusa i promeni ustava po redovnoj proceduri. Predlog Demokratske stranke da do promene ustava dođe posle raspisivanja izbora za ustavot vo rnu skupštinu veoma je zanimljiv , naročito zbog činjenice da ovoj stranci nije bilo ni na kraj pameti da tako nešto učini 2002. ili 2003, kada je još postojao nekakav konsenzus u demokratskom bloku , već to čini danas , kada je izvesno da će politička raznobojnost sadašnjeg sastava parlamenta , uz eventualnu promenu nekih nijansa , biti prenesena i u ustavotvorn u skupštinu.

Postići konsenzus u sadašnjim prilikama u suštini znači uneti kozmetičke promene u Ustav iz 1990. godine. Ustavni predlog Demokratske stranke Srbije , koji je podržala vladajuća koalicija , predstavlja upravo minimalno izmenjenu verziju Ustava iz 1990. godine. DSS je pri tom odustala od najvažnijih segmenata svog ustavnog predloga iz 2002. godine (pre svega od regionalizacije Srbije). Za ostale članice koalicije može se reći da su prihvatile političku realnost u Srbiji. Ta realnost se svodi na imperativ da reforme budu postepene, ali time upornije i promišljenije , te da se kod pitanja kao što je ustavno ispolji mnogo hrabrosti i strpljenja. T reba , takođe, težiti malim dobicima, koji ne mogu trajno da zadovolje potrebe zemlje .   Srbija bi na taj način uspela da modernizuje ustav i u njega unese odredbe vezane za ljudska i građanska prava i zaštitu prava manjina , uspela bi da ga uskladi sa zakonodavstvom Evropske unije i konačno ukine društvenu svojinu i uspostavi kontinuitet sa novovekovnom srpskom državom. Donošenjem novog ustava zauvek bi se završilo vreme velike političke podele u Srbiji. Iako je diktatura pala 2000 , podela u srpskom društvu je ostala i čak je bila i učvršćena izborima 2003. i 2004. godine. Ako bi n ovi ustav predvideo da regulisanje odnosa sa Kosovom i Metohijom bude predmet posebnog ustavnog zakona, i ako se ne bi obazirao na Ustavnu povelju , Srbija bi bez kobnih potresa reši la ova pitanja i nastavi la da živi kao nezavisna i ravnopravna članica unije evropskih država.  

Ipak, malo je verovatno da će čak i za jedan takav ustav vlada moći da stekne podršku opozicije. Problem je pre svega u politikantskim i demagoškim ciljevima SRS, pošto je izvesno da bi usvaja nje novog ustava moglo da donese veliki politički kapital Demokratskoj stranci Srbije . Pri tom je u današnjoj demokratskoj Srbiji nemoguće očekivati izlazak više od polovine upisanih birača na referendum ako se on ne održi istovremen o sa izborima. Zato je promena ustava na način koji predlaže DSS, iako zasnovana na realnosti , u suštini ipak veoma teško ostvarljiva .

Postoji alternativa ovom putu. Reč je o sporazumu demokratskog bloka (DS, DSS, G17 plus i SPO-NS) da ustav bude promenjen natpolovičnom poslaničkom većinom u Narodnoj skupštini Srbije, a da onda takva odluka bude potvrđena ili odbačena na referendumu koji bi se održao kad i novi parlamentarni izbori. Takvo rešenje bi trebalo primeniti najranije na proleće, a najkasnije na jesen 2006. godine. Taj put takođe podrazumeva da Srbija do tada , konsenzusom četiri parlamentarne demokratske i reformske stranke , reši kosovsko, crnogorsko i haško pitanje.