Miša Đurković

DEMOKRATE PROTIV DEMOKRATIJE

U petu godinu nakon rušenja miloševićevog režima Srbija ulazi bez novog ustava. Čitav politički i ustavno-pravni život odvija se u pomalo šizofrenoj situaciji gde su neke odredbe još uvek važećeg ustava naprosto prestale da se primenjuju (zakon o privatizaciji je uz kompletan niz srodnih zakona i podzakonskih akata, podsetimo se, direktno protivustavan budući da povređuje odredbu o ravnopravnosti svih oblika svojine). Naš politički život odvija se na osnovu jedne mešavine konsenzusa političkih volja, selektivne primene ustavnih odredaba, nasleđa, te diktata međunarodne zajednice, a naročito njenih finansijskih institucija. Svakome kome je istinski stalo do stvaranja uređene liberalne demokratije, ne treba ni objašnjavati zašto je ova praksa dugoročno štetna; posebno u uslovima jednog društva koje tek izlazi iz dugog perioda vladavine političkog voluntarizma i diktata. Donošenje demokratskog ustava, osim što je stvarna višestruka potreba, i inače predstavlja čin kojim su sve post-komunističke zemlje otpočinjale svoj novi život. Zašto je Srbija izuzetak?

Ako pogledamo istoriju post-miloševićevske Srbije vrlo lako i prosto se uočava da je Demokratska stranka glavni krivac što Srbija nema demokratski ustav. Naime DOS je bio politički projekat napravljen sa samo jednim ciljem – rušenjem kvazi-diktatorskog režima Slobodana Miloševića. U programu DOS-a stajalo je da će u roku od godinu dana nakon pobede, biti donet novi demokratski ustav i da će biti održani prvi stvarno demokratski izbori za parlament Srbije. Čim su se demokrate, međutim, dograbile vlasti, sva prethodna obećanja i obaveze su bačene pod noge. Ako su u prvoj godini uzusi osnovne makroekonomske stabilizacije, i održavanja infrastrukture u zemlji zaista zahtevali neku vrstu snažnih i efikasnih prerogativa izvršne vlasti, daleko preko granica propisanih ustavom, već od kraja 2001. postalo je očigledno da se ta praksa osladila tadašnjoj vlasti i da politički voluntarizam, permanentno kršenje institucija, umesto njihovog jačanja, i protivustavna centralizacija svih oblika političke i finansijske moći postaju jedini cilj režima pokojnog Zorana Đinđića. Ova pogubna praksa neprestanog urušavanja ustavnopravnog sistema, gaženja vladavine prava i čak sprdanja sa njom, te posebno preziranja same ideje podele vlasti (setimo se, Ustavni sud je više od godinu dana namerno ostavljen van funkcije, a sam Đinđić je učinio sve da spreči izbor predsednika Srbije), dobila je svoje «opravdanje» jednom novom verzijom boljševičke ideje o reformama koje ne mogu da čekaju, o modernizaciji koju sputava pravni okvir itd. U takvoj konstelaciji odnosa, pitanje Ustava je razumljivo predstavljalo noćnu moru za DS zato što je ono u skladu sa normama i praksom ustavno-pravne tradicije, svakako podrazumevalo opšte izbore, a njima je već tada bilo jasno da će na njima izgubiti vlast. Dakle, Srbija u tom periodu nije dobila novi ustav samo zato što je DS po svaku cenu i na sve moguće načine hteo da ostane na vlasti.

Jedini oblik u kome su D(O)S-ovci nudili ustavne promene bila je neka vrsta nedemokratskog oktroisanja svog manjinskog viđenja ustava, koji bi izglasali u za to nelegitimnoj skupštini, ne samo uz zaobilaženje ustavom propisane procedure ili ustavotvorne skupštine, već suprotno volji većine stanovništva i njihovih legitimnih predstavnika. Ova suštnski anti-demokratska i diktatorska ideja nažalost nije ih napustila ni do danas. Svoju najsramniju verziju imala je u vreme sablje kada su pokušali da iskoriste atmosferu vanrednog stanja i uz instrumente pritiska, zastraživanja, pretnje hapšenjima, da nateraju svoje političke neistomišljenike da prihvate takav način promene ustava, čime bi se pogazila zahtevna propisana procedura promene, ali bi se ona prenela i u novi ustav!

Dolazak Borisa Tadića na čelo stranke, kao i dosta odlučnih poteza koje je učinio kako na raščišćavanju stranke, tako i u kampanji za predsednika države, ulili su nadu velikom delu javnosti da se ova stranka čisti od boljševičko-voluntarističkih elemenata i krećući se ka stvarnim socijal-demokratskim pozicijama, postaje tako faktor stabilnosti, jedna od tri noseće odgovorne političke opcije u zemlji, spremna pre svega da prihvati samu ideju vladavine prava kao osnovni postulat demokratskog identiteta. U međuvremenu je Vlada Srbije konačno počela ozbiljno da radi na premijerovom obećanju da će donošenje ustava biti jedan od prioriteta, i napravila je jedan zaista kompromisni predlog, koji bi uz dopune, bez većih problema mogle da prihvate sve umerene političke opcije u zemlji. Takođe smo dobili i odluku Ustavnog suda koja je oborila nedemokratske pokušaje donošenja ustava iz doba Sablje i propisala da se izmena ustava mora obaviti u skladu sa važećom procedurom. Ova procedura   koja zahteva dvotrećinsku većinu svih poslanika u skupštini, i izlazak preko pedeset posto ukupnog stanovništva jeste teška, ali ni u kom slučaju nije nemoguća. Ona jedino zahteva konzenzus svih važnih političkih partija oko rešenja i njihovu složnu, masovnu akciju na propagiranju novog ustava i na animiranju ukupnog glasačkog tela da u što većem broju izađe i podrži novi ustav. Pošteno gledano, ustav bi i   morao da se donese na taj način, jer on zaista treba da bude izraz snažnog kompromisa svih suprotstavljenih demokratskih opcija koje se slažu oko osnovnih temelja zajednice u kojoj žive. Svako oktroisanje koje bi neka mesijanska manjina vršila nad ostatkom stanovništva bilo bi nedemokratsko i predstavljalo bi trajni izvor nestabilnosti, jer bi sutra one druge opcije nakon dolaska na vlast odmah krenule da nameću svoja rešenja.

Prečišćeni predlog Vlade stigao je na skupštinski odbor i kao što se i očekivalo njemu se zaista i pristupilo kao pokušaju pravljenja kompromisa, i kao putu da se konačno napravi konzenzus za uređenje zajedničke kuće. Međutim, atavizmi Demokrata su se ponovo probudili. Iako se predlog Vlade pojavio još pre nekoliko meseci, nigde se od demokrata nije čulo mišljenje o konkretnim rešenjima iz tog nacrta. Umesto toga, predlog je izignorisan u totalu, pa je sam predsednik Tadić oformio svoju radnu grupu za svoj predlog ustava. Formalno to ne predstavlja problem budući da predsednik može da bude nosilac inicijative za izmenu ustava. Ono što nije dobro je što je cela priča u startu zamišljena ne kao dodatno doprinošenje pravljenju kompromisa uz kritiku konkretnih rešenja vlade i nuđenje boljih, već kao način da se taj kompormis ne ostvari. U jednom od poslednjih brojeva časopisa NIN anonimni funkcioner DS-a je izjavio da iza cele priče stoji potreba da se Koštunici i vladi ne dozvoli da uberu političke poene time što bi izgurali donošenje ustava. Dakle DS opet sprečava donošenje ustava zbog političkih igara, i ponovo svoj partikualrni interes stavlja iznad državnog.

Na sve ovo došla je i priča o prevremenim izborima. Nakon Tadićevog uspeha ali i gubitka vlasti i sinekura u nekim od najjačih gradova u Srbiji, izgleda da je strašno ojačao pritisak partijske elite i članstva da se po svaku cenu i što pre dođe do kontrolnih mesta u državnoj upravi, vlasti, rukovodstvima velih sistema, profitabilnim firmama itd., odnosno, da se povrati sve ono što je izgubljeno nakon parlamentarnih izbora 2003. Ova stranka koja je navodno leve provinijencije, istovremeno okuplja veliki deo najbogatije elite, i nije daleko od istine tvrdnja pojedinih analitičara da je u pitanju klijentelistička stranka koja ne može bez državnog novca i sinekura. Zahtevi ove bogate partijske elite ali i lokalnih rukovodstava spojili su se   sa ideološkim naricanjima boljševičkog dela stranke i njene infrstrukture koji oživljava apstraktnu ideološku i neobaveznu priču o zaustavljenim reformama, o zaustavljenoj modernizaciji, o klero-fašistima i nacionalistima koji su ponovo na vlasti itd. Kao rezultat ove sinteze oličene u ideji I posle Čede Čeda , od partijskih ideologa ponovo čujemo zaboravljene priče o tome kako nam treba šesti oktobar , kako nećemo kontinuitet sa miloševićevim ustavom (a da se po pravilu nikada ne govori o konkretnim rešenjima iz toga ustava koje treba promeniti), kako novi Ustav mora da se donese suprotno važećoj proceduri ili neće biti donet uopšte, kako su predlozi da se ispoštuje ustavna procedura samo zamajavanje koje služi da se ustav uopšte ne donese i tako dalje. Sve u svemu, opet se javlja ideja o nedemokratskom oktroisanju ustava (što znači da oni opet sebe vide kao mesijsansku elitu pozvanu da sve nas ostale na silu prosvetli i utera u one političke i pravne okvire kakve su sami zamislili), ali po prvi put iz ove stranke stiže i priča o Ustavotvornoj skupštini.

Kada je pre tri godine javnost predlagala ustavotvornu skupštinu kao najbolji oblik pravljenja demokratskih temelja, DS je bio protiv jer je to podrazumevalo izbore i gubljenje vlasti. Danas su oživeli ovu ideju upravo zato što bi time dobili izbore, nakon kojih se nadaju dominantnoj ulozi u novoj vlasti. Eto ponovo sinekura i položaja na dohvat ruke! Teza da su sinekure i položaji jedino što motiviše demokrate da po svaku cenu traže što brže izbore potkrepljuje se činjenicom da stvarne konkretne kritike vlade i vladine politike gotovo da i nema. Osim apstraktnih ideoloških priča od demokrata retko kada dolazi konkretna,detaljna i argumentovana   kritka vladinih predloga. Za mnoge od njih oni i glasaju u skupštini, a oni ozbiljni ljudi poput Vlahovića i Đelića koji znaju da su stvarni okviri za vođenje ekonomske politike, propisani od strane MMF-a, vrlo uski, nikada ne kritikuju vladinu politiku u totalu i vrlo često hvale njene mere - od budžeta, preko rezanja javne potrošnje, smanjivanja budžetskog deficita, oživljavanja privatizacije u drugoj polovini godine, poptpisivanja sporazuma o tekstilu sa EU, da i ne govorim o konkretnim zakonskim rešenjima kao što je uvođenje PDV-a, sređivanje finansijskih tržišta, postepeno sređivanje pravosuđa itd.

Kada se sve ovo uzme u obzir, jasno je da pre svega   pohlepa «žutaća», kako ih narod zove, stoji na putu donošenja novog demokratskog ustava. Bez njih se, kao i bez bilo koje druge velike stranke ustav ne može doneti na demokratski i ustavno propisan način. Oni, međutim nude samo nedemokratski put donošenja ustava i traže izbore što pre (dakle pre ustava). U godini koja zemlji donosi brojne velike izazove, i kada je stvaranje širokog demokratskog konzenzusa oko ključnih pitanja, uključujući i donošenje ustava, najpreča potreba, ovakvi stavovi demokrata, otvaranje dubokih ideoloških frontova i preuzimanje na sebe odgovornosti za nedonošenje ustava, mogu im se obiti o glavu i vratiti kao bumerang. Žrtve takve politike, nažalost, bićemo svi mi. Ostaje nada da će kod samog Tadića prevagnuti državnički osećaj nad vođom stranke, i da će uspeti da suspregne unutarstranačke apetite, makar do donošenja novog ustava. Konačno, i same demokrate bi trebalo da shvate da je od ulaska u neizvesnu i iscrpljujuću bitku za prevremene izbore, mnogo lakši put do njih konstruktivno učestvovanje u što bržem donošenju zajedničkog ustava. Odmah nakon toga, po definiciji slede izbori.

Autor je savetnik predsednika Vlade Srbije