Džonatan Darman

Nezgodna žena – u potrazi za stvarnom Marijom Magdalenom

Ona je bila svedok Isusovog vaskrsa, a potom iščezla, ostavljajući papama, slikarima i napokon "Davinčijevom kodu" da propovedaju njenu priču.

Hrist je visio u agoniji na krstu, njegov život se gasio, a Marija Magdalena je bila tamo, pored njegove majke Marije i posmatrala. Iako je Hristovo stradanje bilo je zastrašujuće, a raspeće sporo, ona je još tu stajala. I napokon je došao čas. "Završeno je", reče Hrist i pognu glavu. Njegovo telo je skinuto, donešeno u jedan vrt i sahranjeno u kameni grob.

Pre zore, Marija Magdalena je ustala da bi miropomazala Hristovo telo i pošla ka Hristovom grobu. Grob je bio prazan. Gospod je nestao; ona je bila zbunjena i preplašena. Vratila se kako bi druge obavestila o događaju i zajedno sa njima otišla opet na lice mesta kako bi se i oni sami mogli uveriti u tačnost njenih reči. Muški učenici su dolazili i odlazili, ne znajući ni sami šta da misle. Marija, paralizovana, stajala je u bašti, u suzama.

Tada je do nje dopro glas koji je upitao: "Ženo, zašto ste uplakani, koga tražite?" Ona se okrenu i, misleći da je reč o baštovanu, odgovori: "Gospodine, ako ste ga odneli odavde, kažite mi gde ste ga ostavili i ja ću ga poneti sa sobom". Tada Hrist svojim prepoznatljivim glasom reče"Marija". Uzviknuvši "Učitelju", ona poskoči od radosti i htede da ga zagrli.

"Ne dodiruj me", reče Isus odmičući se od nje, "jer ja se još nisam uspeo do Oca; ali otiđi do moje braće i reci im da uzlećem ka svome i vašem Ocu, mom i vašem Bogu". Reči koje je ona uputila Hristovim učenicima bile su jednostavne, ali one su preobrazile svet: "Videla sam Gospoda."

To je priča o uskrsnuću, iskazana u Jevanđelju po Jovanu. Sa njom počinje istorija hrišćanstva i sa njom se završava novozavetna istorija Marije Magdalene. Petar i Pavle obrazovali su novu crkvu, Stefan je umro mučeničkom smrću, Jovan je sagledavao Božanstvo kao Kraj vremena. Ali Marija Magdalena – kritična ličnost iz njegovog zemaljskog kruga – niti je viđena niti je iko išta čuo o njoj ponovo.

Pa ipak Magdalena – deo njenog imena izveden je iz njenog rodnog mesta Magdale – živi u okviru neke druge tradicije koja se opisuje u jednom opskurnom tekstu iz drugog veka. "Jevanđelje o Mariji" otkriva Mariju kao vođu Isusovih sledbenika u periodu posle uskrsnuća. Napisano oko 90 godina posle Hristove smrti, Jevanđelje o Mariji je "gnostičko jevanđelje"; gnostici, značajna snaga u ranom periodu razvoja hrišćanstva, više insistiraju na spasu posredstvom učenja i samo-saznavanja nego na spasu posredstvom jednostavnog verovanja. Tekst o kojem je reč bio je vekovima uzgubljen, sve dok ga nije pronašao u fragmentima jedan kolekcionar u Kairu 1896. Prema tom tekstu, Hrist je uzleteo i iščezao pošto je svojim učenicima naložio da "propovedaju dobre vesti o carstvu nebeskom". Ta opomena dovela je učenike u neugodnu poziciju: Hrist je umro propovedajući to jevanđelje."Kako da se oni spasu od slične sudbine?"

Marija je, međutim, bila vedrija. "Ne tugujte i ne budite depresivni niti dopustite da vaša srca budu neodlučna. Jer njegova milost će biti sa vama i nuditi vam utočište", govorila je ona učenicima. Isus se njoj, isticala je ona, pojavio u viziji i saopštio joj licno znanje o putu duše kroz mistična carstva. Ona je tvrdila učenicima da će im pomoći da razumeju istinsko učenje Hristovo: "Ono što je skrivano od vas ja ću vam otkriti."

Ucenici su bili pogođeni njenim rečima. Petar, "gnevni čovek", prešao je u ofanzivu: "Da li je on stvarno privatno razgovarao sa ženom, mimo našeg znanja. Da li mi svi treba da se okrenemo i slušamo nju." On je ispoljio ljubomoru: "Da li je on nju pretpostavio nama".

To je pitanje koje uzdrmava hrišćanstvo nakon dva milenijuma. Prema mnogim feministima i teološkim liberalima, Jevanđelje o Mariji sugeriše da je Magdalena, prvi svedok uskrsnuća, bila "apostol nad apostolima", ličnost koja je imala jednaki (ili čak viši) status kao i ljudi oko Isussa – žena koja je bila toliko opasna da su apostoli prikrili njenu ulogu i uloge drugih žena u nameri da izgrade patrijarhalnu hijerarhiju u okviru rane crkve. Prema drugima, ortodoksima, Marija je bila važan "igrač" u životu i službi Hristovoj, ali je bila podređena ljudima koji su ga sledili. Sada, zahvaljujući "Davinčijevom kodu", koji je pročitalo oko 60 miliona ljudi i koji je prikazan u 3 735 bioskopskih dvorana, Marija Magdalena ima novu ulogu: žene Isusove i majke njegovog deteta, koga je Marija, pošto je navodno pobegla iz Svete zemlje, podizala posle Hristove smrti. Prema "Kodu", beba je odrasla i stupila u brak sa pripadnikom kraljevske loze u Francuskoj, tako da potomke Hrista i Marije možete naći u Evropi i dan-danas. U jednoj sceni prožetoj afektivnošću, ali i maštovitošću, jedna ličnost tvrdi da osoba s Hristove desne strane na Leonardovoj "Tajnoj večeri" nije muški učenik već Marija Magdalena i da, ako bi neko preuredio datu sliku stavljajući "Mariju" sa Hristove leve strane, oni bi dopunjavali jedno drugo, i kao muško i žensko predstavljali ljudsku celinu – bračni par, večno združen. U kinematografskom smislu, to je intrigantno, ali, kao i praktično sve Braunove novele i filmovi, to je fantazija a ne fakt, tako da Marija Magdalena, ne po prvi put, postaje pokretač groznice koja se hrani fikcijom.

Od samog početka, priča o Mariji Magdaleni i Hristu bila je predmet literature i legendi, politike i teologije, kontroverzi i konflikta. Od jednog perioda do drugog, njen imidž u svesti vernika, istoričara i umetnika se menjao izražavajući duh datoga doba – menjao se toliko mnogo da je teško razdvojiti istorijsku Magdalenu od vekovnih mitova o njoj. Ipak njena istorija baca svetlo na suštinska pitanja, od uloge žene u judaizmu prvoga veka preko prirode Isusove službe do formiranja ranoga hrišćanstva. Razumevanje njenog odnosa prema Isusu i religiji otvara prozor u fluidni karakter vere i u napetosti između seksa i vlasti koje su na delu i danas, u trećem milenijumu, nakon tog jutra u kojem je grob nađen prazan.

Marija je uvek bila neugodna žena. Iako autori Jevanđelja nisu mogli da izbegnu nju – ona se pominje 13 puta u Novom zavetu – oni nude malo detalja o njenom životu. To verovatno nije bilo slučajno: žene su u romanskom svetu označavane kao osobe nedostojne poverenja, tako da autori jevanđelja, težeći da stvore nove konvertite, verovatno nisu želeli da mnogo pažnje poklanjaju činjenici da je žena bila ključni svedok uskrsnuća – priče koju je ionako bilo teško objasniti. Jevanđelja Novog zaveta "pominju ženu po imenu Marija Magdalena kao sledbenika Isusovog koja je igrala određenu ulogu u vremenu kada je Isus izdan i kada je vaskrsnuo", ističe Elan Pejdžel, profesor rane hrišćanske istorije na Prinstonu. "Ali nam oni veoma malo govore o tome kakva je njena uloga stvarno bila."

Stručnjaci su prebirali po onim malobrojnim naznakama koje se nalaze u Novom zavetu. Mnogi tumače Lukino zapažanje da su Marija i druge žene oko Hrista "njemu pomagale svojim imetkom" kao dokaz da su one obezbeđivale finansijsku potporu za Isisuvu službu. Ali odakle je taj novac dolazio? Iz bračnog ugovora? Iz ugovora o razvodu? Iz nasleđa? Iz posla? Jevanđelja ne nude interpretativni pravac, već samo znak da su žene igrale suštinsku ulogu u životu Isusovom.

Drugi uznemirujući detalj: Marijino ime. Najveći broj žena iz Novog zaveta identifikuje se pomoću njihovih odnosa sa muževima (Marija, žena Klopina, na primer, razlikuje se po načinu identifikacije od Marije majke Džemsove) Ipak Marija je nazvana po njenom rodnom mestu, luci Magdali). Nikakav muž se u njenom slučaju nikad ne pominje – jedno od objašnjenja moglo bi biti da je ona tako mogla slobodno da putuje sa Hristom. Da li je ona ikad bila udata? "Slobodna žena koja se nikad nije udavala – to je verovatno bilo isuviše retko, kaže Ros Kremer, profesor religije. Sve što nam Novi zavet saopštava o Mariji svodi se na to da je ona stupila u Isusovu službu dok je on propovedao širom Galileje, da je u sebi imala sedam demona a da to više nije slučaj i, naravno, da je obznanila uskrsnuće. Nikad nismo saznali bilo šta o njenom zanimanju, boji njene kose i o tome da li je bila stara ili mlada, obična ili divna.

Ipak su još od ranih dana hrišćanstva postojali i drugačiji glasovi, oni koji nastoje da daju puniju sliku o Magdaleni. U nekoliko gnostičkih jevanđelja, tekstovi čije je rasparčavanje okrenulo proučavanje hrišćanskih početaka "na glavu", ona nije novozavetna "osoba koja za vreme zabave sedi pored zida, jer je niko ne traži za igru", već privilegovani, možda najomiljeniji, Hristov sledbenik. U Jevanđelju po Tomi, ona i još jedna žena, Saloma, spadaju među 6, (ne 12) istinskih Isusovih učenika. U gnostičkom dijalogu o Spasiocu, ona se pominje kao "žena koja razume sve stvari". Najupečatljivije je Jevanđelje o Mariji, ne samo zato što se u njemu Magadalena opisuje kao žena jake volje, već i zato što se ona tu prikazuje kao osoba veoma radikalnih ideja o polovima. Marija se tu pominje kao učenik koga je "Spasilac najviše voleo... više od svih drugih žena", a ona i Hrist posmatraju polove kao nešto što je irelevantno, što će iščeznuti na putu u sledeći život. "U tekstu se tvrdi da je distinkcija između muškog i ženskog, distinkcija vezana za telo, koja će se rastvoriti", ističe harvardski istoričar Karen King. "Osnova za vođstvo leži u duhovnom razvoju".

Zašto je onda, ta žena, koju Novi zavet predstavlja kao stalnog Isusovog pratioca i za koju gnostici kažu da je bila privilegovanija od drugih, iščezla posle uskrsnuća? Ako je Marija bila toliko važna za Isusa, zašto se ona ne pominje u Delima apostolskim ili u poslanicama?

U nekanonskim tekstovima nalazi se neugodan odgovor. U gnostičkim tekstovima, Marija je izložena stalnim napadima, pre svega od strane Petra. "Kaži Mariji da nas napusti", preklinjao je Petar Isusa u jevanđeljima, jer žene nisu dostojne življenja." Marija je razumela tu pretnju. "Plašim se Petra", govorila je ona Isusu u gnostičkom dijalogu. "On mi preti i mrzi naš rod".

U njenom uplašenom glasu odzvanjaju počeci razdora koji će odrediti Marijinu budućnost u crkvi. "Postoji jedna tradicija u kojoj Petar igra ulogu od velikog značaja, dok je se Marija nalazi na marginama., ističe Pejdžel. S druge strane, postoji tradicija u kojoj je Marija značajna ličnost, dok je Petar pod sumnjom". I Petrova verzija je ona koja koja seže do danas i koja nam govori da je njegova, a ne njena priča, odnela prevagu.

Tenziju ne izaziva samo gnostičko odstupanje. Jer događaj uskrsnuća dat u Jevanđelju po Tomi već vekovima uznemiruje mislioce. U Jovanovoj verziji, Marija shvata da je ličnost koja joj se obraća Isus i ona pokušava da ga zagrli, ali on joj izmiče govoreći "Ne dodiruj me". Međutim, kasnije, toga istoga dana, Isus se pojavljuje pred svojim muškim učenicima koji su ga odmah prepoznali. On tim ljudima pokazuje svoje ruke, bokove, čak im duva u lice. Osam dana kasnije, on se pojavljuje pred sumnjičavim apostolom Tomom i zahteva od njega da ga pipne kako bi ga uverio u svoju prisutnost.

Marijin opis uspinjućeg Hrista – nedodirivog i nevidljivog – deo je tumačenja uskrsnuća datog u gnostičkim tekstovima. Ali u Novom zavetu, ljudi opisuju Hrista kao fizičko biće koje stoji pred njima, kao živo telo koje šeta i diše. Po Luki, Gospod poziva apostole da ga dodirnu da bi im pokazao da ga njegovo fizičko uskrsnuće čini drugačijim od duha ili prikaze. "Opipajte me i vidite, jer duh nema mesa i kostiju – kao što vidite da ja imam".

Spor – uskrsnuće mesa ili duha – dominirao je u prva tri veka hrišćanstva. Ortodoksni klerici su smatrali da bi gnostičko uverenje da je uskrsnuće oslobođenje duha dovelo u pitanje njihovo učenje da je Hrist fizički patio na krstu kako bi iskupio grehe čoveka. Oni su gnostike nazivali paganima i hedonistima i pričali o njima divlje priče kako bi ih prikazivali kao profane. (Crkveni pisac Epifanijus, pišući u četvrtom veku, tvrdio je da gnostici veruju da je Isus primoravao Mariju da ga posmatra kako jede vlastito seme). Kada je rimski imperator Konstantin prihvatio hrišćanstvo 312, pravoslavci su zadobili moć nad državom i mačem. Plašeći se da će biskupi koji primenjuju novu ortodoksiju uništiti tekstove, kaluđeri su pokušali da izbrišu sve dokaze o gnostičkoj tradiciji. Oni su sahranili gnostička jevanđelja, zajedno sa njihovim portretisanjem Marije kao snažne ličnosti, u pesak.

Uloga žena u ranoj crkvi takođe je bila izbrisana. Isus je gajio naklonost prema ženama. Luka nam govori da je, uz Mariju, u Isusovoj galilejskoj službi učestvovao niz drugih žena, uključivši Suzanu i Jovanu. Luka nudi i kao model vere priču o Mariji (drugačijoj Mariji) koja ostavlja po strani kućne poslove kako bi osluškivala Hristove korake. Isusova poruka "poslednji će biti prvi", poruka o spasu u sledećem životu, sigurno je delovala privlačno ženama koje su se osećale potlačenim u ovom svetu. "Hrist nije bio društveni reformator; on se usredsredio na apokalipsu", ističe Bart Erman, profesor za proučavanje religije na Univerzitetu u Severnoj Karolini i autor spisa "Petar, Pavle i Marija Magdalena". "Ali njegova poruka, nastavlja Bart, bila je egalitaristička".

Međutim, posle Hristove smrti, crkvene vođe su preduzimale korake u pravcu podređivanja žena. "Kao što crkva treba da bude podređena Isusu, tako i žene treba da budu podređene muževima". Ipak u Pavlovim poslanicama bilo je i referenci na ženske misionare širom imperije. Među tim ženama nalazila se Junija koja je imala "znatan ugled među apostolima" i za koju je on tvrdio da je bila u Hristu "pre njega". Hrišćani su u prvom i drugom veku počeli da veruju u sveto trojstvo koje uključuje i Svetog duha, ispunjenog milošću prema ženama.

Ali, što se više crkveno učenje razvijalo, ženama je sve više namenjivana zlosrećna uloga: uloga nosilaca greha. Neposredno posle Spasiočeve smrti, njegovi sledbenici objašnjavali su usksnuće kao dokaz da je apokalipsa stvar bliske budućnosti. Ali pošto carstvo božije, uprkos protoku godina, nije dolazilo, crkvenim učiteljima bila je potrebna nova teorija o usksnuću. Hrist je umro, govorili su sada sveštenici, da bi oslobodio svet Adamovog greha. Ali žene, vezane za seksualnu reprodukciju, bile su problem, opomena da dobro delo neće moći da bude učinjeno sve dok se Hrist ne vrati. Biskupi su žene eliminisali iz zvanične službe i optuživali ih za širenje greha. "Zbog vas, pisao je Tertulijan, misleći na žene, morao je da umre i sam božji sin"

Bilo je samo pitanje vremena kada će Magdalena doći pod udar. Taj momenat došao je jedne jesenje nedelje, 591. godine, prilikom propovedi vršene u srcu katoličke crkve. Držeći propoved u bazilici San Klemente u Rimu, papa Grgur Veliki zaključio je, ne ostavljajući prostora za bilo kakve nedoumice: Marija Magdalena je bila kurva. Pre nego što je prišla Hristu, ona je bila višestruko grešna: iz "njenih zemaljskih očiju izbijala je strasna žudnja", a "svoju kosu je puštala da joj padne na njeno lice". Što je još skandaloznije, "ona je mirišljavim uljima namazivala svoje telo koje je upotrebljavala u zabranjene svrhe". Gledajući u pravcu svojih slušaoca, mase sveštenika, Grgur je Mariji dao novi identitet koji će oblikovati sliku o njoj narednih 14 vekova. "Jasno je, braćo, istakao je on, ona je bila prostitutka.

Ali to uopšte nije bilo jasno. Grgurova tvrdnja zasnivala se na ideji da je Marija bila neimenovana "grešna žena" koja je miropomazala Hristova stopala u sedmom poglavlju Jevađelja po Luki – što je teza koju mnogi teoretičari odbacuju. Čak i da je ona bila grešna žena, ne postoje dokazi da su njeni grehovi bili grehovi tela – u prvom veku, žena je bila tretirana kao grešna ukoliko bi razgovarala sa muškarcem koji joj nije bio muž ili ukoliko bi išla sama na pijacu. Grgur je stvorio prostituku na osnovu tanke argumentacije.

Papa je stvorio novu Mariju, označavajući je kao kurvu, zato što je znao da vera zahteva priču o pokajanju koja je bila zavodljiva i podsticajna. Rani srednji vek bio je vek velikog društvenog meteža – rat i bolest podrivali su naciju i slali siromašne žene na ulicu. Grgurovoj crkvi bila je potrebna ličnost iz Hristovog okruženja, zahvaljući kojoj će se dati odgovor na tu bedu, ličnost koja će potvrditi da je Hristov put bio put suprotstavljanja pritiscima grešnog sveta. Misteriozna Magdalena iz priče o Vaskrsu bila je dovoljno periferna osoba da bi mogla biti reinterpretirana. Uostalom, crkveni očevi bili su u stanju da dobro upotrebe nezgodnu ženu.

Hrišćani su spremno prihvatili novu svetu grešnicu. Kult o Magdaleni širio se Evropom, od Engleske gde je Marija važila kao svetac zaštitnik gubavaca do Firence gde su mladi ljudi i prostitutke učestvovali u trci na njen blagdan. U Nemačkoj su Pokajničke sestre blagoslovene Magdalene predvodile proces prevaspitavanja kolebljivih žena; u Španiji su mladi ljudi igrali na ulici sa Marijinom ikonom na sebi.

Francuzi su posebno bili blagonakloni prema Magdaleni – toliko blagonakloni da su od nje načinili Francuskinju. U 13. stoleću, dominikanski kaluđer objavio je Zlatnu legendu, u kojoj se tvrdi da je Marija, posle Hristove smrti, pobegla iz Jerusalima i došla u Galiju. Njen duh je, po toj legendi, štitio Francuze. No, ne postoje istorijski dokazi za navedene tvrdnje, već su one rezultat pripovedačke imaginacije. Ipak, ta legenda još je živa. Tvrdnja Dena Brauna da je Magdalena provela svoje poslednje godine u Provansi, zasnivaju se na pričama iz srednjevekovne Francuske.

U renesansi su umetnici slavili njenu nestalnost. Marija Djeva bila je težak lik – problem je bio u tome kako je učiniti neodoljivom i kontroverznom, ali istovremeno i umerenom, milosrdnom i čednom. Kad je reč o Magdaleni, takva ograničenja nisu postojala, tako da su stari majstori koristili nju da bi izložili celokupni spektar ženstvenosti. Na Ticijanovoj slici izgleda jedro i lepo; Donatelo je prikazuje kao pomalo divlju i ispijenu. Ona nije bila, kao što ističe Braun u "Davinčijevom kodu", ličnost "sa delikatno presavijenim rukama koja ne skriva svoju strasnu ljubav prema Hristu, sedeći sa njegove desne strane na Leonardovoj "Tajnoj večeri". Stručnjaci su identifikovali tu ličnost kao Jovana Evangelistu: nežna intimnost između to dvoje ljudi bila je mogućnost koju je pretpostavio Leonardo, ako ne i Den Braun. I kad su drugi sveci izgubili svoj sjaj u modernoj eri, Magdalena je zadržala snagu privlačnosti. Kada je industrijska revolucija preokrenula uloge polova i kada su gradove preplavili prostitucija i bolesti, propovednici su još jednom počeli da pominju njeno ime sa predikaonica, nadajući se da će time zauzdati ženski svet. Umetnici devetnaestog veka od Vagnera i Rilkea do Rodena crpeli su svoju inspiraciju iz nje – ili, bolje reći, iz predstave o njoj na osnovu Grgurovog kazivanja. Oni su razotkrivali njenu seksualnost u novoj dubini, zamišljajući je čak i kao erotski povezanu sa Hristom.

U dvadesetom veku Marija je stekla novi identitet: postala je feministička ikona. Emancipacija žena stvorila je nove generacije istoričara koje su tvrdile da gnostička jevanđelja, zajedno sa novozavetnim portretom Marije kao poverljivog svedoka, daju adekvatniju sliku Magdalene nego Grgurova propoved. Buka koja se stvarala oko nje prodrla je i u Vatikan. Crkva je 1969. izjavila, prvi put nakon Grgurovog vremena, da o Mariji ne treba misliti kao o grešnoj ženi iz Lukinog jevanđelja. Papa Jovan II je 1988. nazvao Mariju Magdalenu "apostolom nad apostolima" u zvaničnom dokumentu i istakao da je "najveći test vere i predanosti, raspeće, "pokazao da su žene jače od apostola".

Ipak, Marija se i dalje dovodila u vezu sa seksom. U mjuziklu "Isus Hrist i superstar" Marija je prikazana kao misaona i snažna žena, ali i kao prostitutka. Magdalena iz ere slobodne ljubavi i seksualnih sloboda koristila je svoje telo da bi dominirala nad muškarcima. "On je samo čovek", peva ona u pomenutom mjuziklu. "Imala sam mnogo muškaraca u svome životu, na mnogo načina, on je samo jedan više" U vreme kada je objavljen "Davinčijev kod", 2003, plamen feminizma je zamirao, tako da je Marija ponovo predstavljana kao ideal radne majke koja danju štiti misteriju vere, dok noću podiže Isusovo dete.

I pored svih svojih revolucionarnih prodora, "Davinčijev kod" je izrazito staromodan, pošto je u njemu glavni kvalitet Marije telo, a ne duh. U filmu vidimo skrhanu Magdalenu sa oteklim stomakom koju bodri gomila ljudi okupljenih izvan Jerusalima. Ali mi nikad ne čujemo njen glas. Autor "Davinčijevog koda" očito smatra da veo tajanstvenosti, koji tradicionalno prati Magdalenu, čini nju čuvstvenom i pohotnom. U stvarnosti, međutim, to govori o nečem daleko subverzivnijem: o intelektualnoj jednakosti polova. Postojeći kult Magdalene još je usmeren na njenu seksualnost, mada nijedan rani hrišćanski spis uopšte ne pominje njenu seksualnost. "Zašto osećamo potrebu da ponovo seksualizujemo Magdalenu", pita se Karen King, autor "Jevanđelja o Mariji iz Magdale". "Mi se oslobađamo mita o njoj kao o prostitutki. Sada se probija tendencija da je posmatramo kao suprugu i majku. Zašto ne bi bilo adekvatnije da je vidimo kao učenika i apostola". "Davinčijev kod" posebno omašuje u portretisanju Marije kada je predstavlja kao Hristovu nevestu. I novela i film navode kao dokaz svojih tvrdnji pasaž ispunjen prekidima iz Jevanđelja po Filipu, gnostičkog jevanđelja iz drugog veka. Taj pasaž glasi: "I pratilac (prekid) Marija Magdalena. (prekid) voleo je nju više nego (prekid) učenike (prekid) poljubio je nju (prekid) u njena (prekid)."

Prekidi su zbunjujući. Pratilac koga? Voleo je nju više nego šta? Poljubio je nju gde? Ali iako ispunimo prekide onako kako izgleda da je logično – Isus je voleo Mariju više od muških apostola i poljubio je u usta – taj pasaž je manje senzancionalan nego što se to čini na prvi pogled. Naime, u gnostičkoj tradiciji, poljupci u usta nisu erotski činovi, već čedni gestovi koji označavaju prelaz na znanje i duhovnu istinu. Na drugim mestima u Jevanđelju po Filipu, Isus takođe ljubi svoje muške učenike u usta. (Ukoliko bi tvorci "Davinčijevog koda" želeli da taj čin interpretiraju kao erotski, oni bi se, nesumnjivo, suočili sa žestokim protestima konvencionalnih hrišćana.) Pomenuti pasaž sigurno je značajan, jer on implicira da je Hrist Mariji dodeljivao poseban autoritet u svojoj crkvi. Ali "Davinčijev kod" propušta da istakne tu stvar zato što pogrešno interpretira smisao Isusovog poljupca.

Braunova greška je neshvatljiva. Seks se prodaje u naše vreme, kao što se prodavao u Grgurovo i možda i u Hristovo. Marija ostaje zatočenik, pogrešna kreatura toga seksa. Ipak istorija je može osloboditi toga. Postoje još neotkrivena jevanđelja zakopana u nepoznatim pustinjama ili zaturena u policama biblioteka. Stručnjaci tvrde da je samo pitanje vremena kada će neka od njih biti otkrivena i kada će ona opet dovesti u pitanje naše predstave o Mariji i i Isusu. Sve do tada, Marija će ostati misterija. Sve što možemo stvarno znati o njoj jeste to da je ona uvek bila verna Hristovoj poruci o ljubavi i nadi, uvek spremna na to da stavi sve na kocku zbog njega, uvek otvorena za moguću milost – uzor koji nadilazi vreme i pol, svetionik u modernoj magli u kojoj se brišu granice između fakticiteta i fikcije.

Preveo Slobodan Divjak

(tekst je izvorno objavljen u Njusviku, 29. maja 2006.godine)