Oliver Subotić

Terorizam kao katalizator novog totalitarizma

Globalni teroristički napadi, kako ih sredstva informisanja obično nazivaju, nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Reakcije su različite, no najbitniji je odgovor establišmenta pogođenih zemalja. Uzmimo za primer poslednje tragične događaje koji su se desili u Londonu.

Britanska vlada kao deo odgovora na napade počinje sa uvođenjem tehnoloških novina kojima pokušava da parira potencijalnim terorističkim napadima u budućnosti. U prvi paket mera ušao je nalog internet provajderima i telefonskim kompanijama da čuvaju i čine dostupnim identifikacione podatke i sadržaj poruka određeni period vremena, radi presretanja potencijalnih terorističkih aktivnosti. Pitanje je, međutim, koliko se time postiže željeni cilj i to iz mnogih razloga: šifrovane poruke, korišćenje zaobilaznih puteva za slanje mejlova, lažne poruke i namerno skretanje tragova... Logično je da je ovakvim merama najviše pogođena privatnost običnih građana, koja polako postaje irelevantan pojam. Sledeći korak je pojačan pritisak za uvođenje elektronskih biometrijskih ličnih karti, iako je otpor misleće javnosti, autentičnih građanskih udruženja i dela institucionalnog sistema (Dom Lordova) do sada bio veoma jak po ovom pitanju. Treći tehnološki odgovor je posebno uzbudio misleću javnost u Velikoj Britaniji, jer je Ministarstvo saobraćaja (Department for Transport of UK) dobilo zeleno svetlo za sprovođenje pilot projekta ugrađivanja RFID čipova u automobile, čime se omogućava direktno praćenje i nadziranje kretanja svakog učesnika u motornom saobraćaju! A vrhunac pravnog voluntarizma britanske vlade je najava uvođenja tzv. Tajnih sudova, čime bi se obistinile najcrnje kafkijanske slutnje i nagovestila nova era u odnosu građana i države.

 Namerno je uzet primer Velike Britanije, jer je to kolevka parlamentarne demokratije i po prirodi stvari u tom društvu postoji snažan otklon prema svemu što ima primisao institucionalnog totalitarizma. Ako je u toj zemlji ovakvo stanje, šta treba očekivati na drugim stranama sveta koje su pogođene terorizmom? I uopšte, čemu vodi tehnološka trka svetskih vlada sa teroristima? Krajnjem porazu terorističkih grupa ili, pak, dodatnom usložnjavanju problema informacionog totalitarizma 21. veka?

 Tehnološka trka sa teroristima  

Prosto je neverovatno da se niko od pobornika tehnološkog totalitarizma kao saveznika u ratu protiv terorizma nije upitao šta će se desiti kada dođe do simbioze  „kriminala belih kragni“ (kriminalnih krugova koji imaju pristup sofisticiranoj tehnologiji) sa terorističkim ćelijama. Poznati britanski stručnjak za informacione tehnologije i predsednik organizacije Privacy International, g. Sajmon Dejvis, tvrdi da je tehnološki jaz između državnih institucija i modernih kriminalaca toliko sužen da je pitanje nedelja (!) kada će najjače kriminalne grupe posedovati, recimo, tehnologiju za biometrijsku identifikaciju trenutno raspoloživu vladi. Prosto rečeno, već sutra će se ispostaviti da trenutno rešenje i nije tako pouzdano kako su govorili predstavnici juče aktuelnog režima, pa će se izaći sa novim i po građanske slobode još represivnijim rešenjem, „koje će konačno rešiti stvar“ - sve dok ne dođemo do transformacije međunarodne zajednice u megapolicijsku državu. A zna se kojoj bi ličnosti (otkrivenjski gledano) takva globalna paradigma jedino odgovarala...

 Drugačiji pristup problemu

Umesto rešavanja posledica po cenu urušavanja osnovnih građansko-pravnih normi, potrebno je identifikovati i neutralisati uzrok. A da bi se to učinilo, potrebno je volje da se zagrebe ispod površine ovog fenomena i da se otvore neki antropološki slojevi, jer problem terorizma treba rešavati uporedo ushodnim i nishodnim putem.

Hrišćanima je jasno da svi teroristički napadi, ma u kom pogledu i ma čime opravdavani, predstavljaju direktnu đavolsku inspiraciju, koji i jeste čovekoubica od početka, po rečima Gospodnjim (Jn 8,44). Tako sveti Makarije Egipatski u svojim podvižničkim spisima govori da je najprimetnija posledica pada nered koji vlada u svetu, te da oni koji imaju prosvećenje Hristovo znaju odakle sve to dolazi. Sam terorizam je naučno definisan kao pokušaj dobijanja određenih političkih ili drugih ciljeva upotrebom akcija i sredstava koja izazivaju opšti strah u društvu. Ovde je umesno podsetiti se podvižničkog iskustva pustinjskih otaca od Istoka, korifeja hrišćanskog etosa, koji su sve moguće načine bili zastrašivani da bi odustali od svog podviga. Izdržali su do kraja, upravo zato što su imali jaku veru i ljubav ka Hristu i pravi odnos ka Bogu i bližnjem, što su jedine sile koje iskorenjuju svaki strah i zlo đavolsko. A iz njihovih žitija vidimo da su đavolsko delovanje pre svega poražavali smirenjem i ispovedanjem sebe za grešne ljude (svoju grešnost su ispovedali jer su imali opit bogoviđenja). 

Ako usvojimo ovaj temeljan pristup, onda lako uviđamo da je jedan od glavnih pokretača terorističkih napada u svetu opšta hipokrizija i greh u modernom društvu, pre svega među političkim elitama svetskih sila, koje pokušavaju da preobraze sve oko sebe osim sebe samih. Pogotovo je očita hipokrizija u nekim zapadnim centrima moći koji se zalažu za borbu protiv terorizma sa jedne strane, direktno ga stimulišu na drugoj, a zlo kod sebe ne vide ni u tragovima. Primera radi, na sasvim umesnu primedbu novinara da su teroristički akti u Londonu direktna posledica spoljne politike koju Velika Britanija vodi na Bliskom Istoku, premijer Toni Bler gotovo odmah je odgovorio odrično.

Dakle, umesto sagledavanja sopstvenih grešaka (što i jeste osnovni i jedini put ozdravljenja i preobražaja) prst se upire isključivo u drugu stranu i sve kreće u krug sa dodatnom kinetičkom energijom. Žalosna je činjenica da bi na nekoj međunarodnoj konferenciji posvećenoj problemu terorizma sam spomen greha i hipokrizije doveo do podsmeha...

 Rešavanje krize

Sveti Grigorije Bogoslov na jednom mestu ističe da nijedno dobro koje se ne učini na dobar način nije dobro. Umesto pokušaja da se protiv zla terorizma odbrane uvođenjem sofisticirane tehnolohije za praćenje i nadgledanje celog društva i modifikacije državno-pravnog poretka, potrebno je prvo sagledavanje sopstvenih grešaka (u ovom slučaju na nivou spoljne politike). Sa druge strane, na totalitarne metode teroristi će sigurno reagovati drugačijim udarcem. Evo jednog prostog primera. Međunarodnu zajednicu (što je u praksi eufemizam koji se koristi za zapadne sile) veoma brine proliferacija nuklearnog naoružanja i sticanje nuklearne tehnologije van tzv. „atomskog kluba“. Semjuel Hantington, u svojoj poznatoj studiji pod naslovom Sukob civilizacija, primećuje da su odvojeni terorizam i nuklearno naoružanje oružje slabih nezapadnjaka, ali njihovom kombinacijom slabi nezapadnjaci postaju jaki. U ovom slučaju je cinično to što se Amerika zalaže za smanjenje svetskog nuklearnog arsenala, a sama razvija sofisticiranu tehnologiju u vezi sa nuklearnim oružjem, koja ide čak i do kosmičkih projekata. Neshvatljivi su (u suštini rusofobski) pokušaji da se sagradi nekakav nuklearni štit od prekookeanskih projektila, jer teroristi mini-atomsku bombu mogu preneti bukvalno u ruksaku preko Rio Grande i aktivirati negde u srcu zemlje...

Da rezimiramo: prvenstveno je potrebno šire sagledavanje fenomena terorizma i ispravljanje sopstvenih grešaka dok je vreme. Time bi se izbio glavni argument pre svega vođama radikalnih islamista, kojima nije teško da vrbuju mlade muslimane zbog dvolične politike zapadnog sveta (istu tu politiku i naš narod na Kosmetu i te kako oseća na svojim plećima). Ako bi se napravio nedvosmislen rez sa dvoličnim postupcima zapadne civilizacije, osnovni spiritus agens terorizma bio bi uništen. Pogotovo je licemeran i bezobrazan poziv nekih zapadnih političara na hrišćansku etiku (setimo se da je naša zemlja bila bombardovana u akciji pod nazivom Milosrdni anđeo), jer takve izjave su katalizator za dalje reakcije fanatičnih islamističkih grupa koje ih povezuju sa krstaškim pohodima.

Na žalost, gordi svet koga pokreće hedonistička logika nema snage za sagledavanje sopstvenih grešaka, a tek posle njihovog priznavanja i ispravljanja bilo bi potpuno ljudski (ali i legitimno) tražiti rešenje problema terorizma. To ni tada ne bi bio lak posao, ali bi imao izgleda na uspeh; sadašnja strategija ublažavanja posledica je potpuno jalova, a očigledna hipokrizija parališe svaki konstruktivan poduhvat.

Sve neodoljivo podseća na stanje pred pad zapadnog dela Rimske imperije, izgrižene sličnim unutrašnjim bolestima. Rimska imperija 21. veka pokušava da se od modernih varvara zaštiti tako što će podići tehnološke bedeme, koji će najviše ograničavati sopstveni narod, a samo će odložiti  finalni pad. Bez unutrašnjeg preporoda, bez potrage za autentičnim hrišćanskim identitetom, zapadna civilizacija u veku koji je pred nama stoji pred istorijskim slomom.

Tehnološki sofisticarni sistemi biometrijske identifikacije, prisluškivanja razgovora, praćenja i kontrole i ostale neurotične projekcije kolektivnog bića modernog zapadnog društva, sve će to jedno vreme možda i davati neke rezultate u prevenciji terorizma, sve dok se ne desi radikalno probijanje sistema na koji su se svi oslonili, posle čega bi verovatno usledile mere stezanja kaiša do izdisaja. No opet, vredi se nadati da će se moderno zapadno društvo ipak dozvati sebi i krenuti u istinski obračun sa zlom, u smislu sopstvenog unutrašnjeg preobražaja, i Bog će mu u tom slučaju pružiti ruku spasa. Ostaje ta nada da će moderni čovek uvideti svoju grešku i sa prorokom Osijom uskliknuti  “Hodite da se vratimo ka Gospodu, jer On razdre i isceliće nas, rani i zaviće nas“ (Os. 6,1).