Živica Tucić

Draž “nebiblijskog” Isusa

Berlinski nadbiskup, kardinal Štercinski kaže da se ne treba pribojavati pitanja koja će se posle prikazivanja postavljati. To može dovesti i do produbljavanja vere i javljanja većeg interesovanja za Bibliju. Belgijski biskupi saopštavaju da strahu nema mesta, iako je religijsko obrazovanje vernika nezadovoljavajuće. Biskup Falko Leandri, koji je u francuskom katoličkom episkopatu zadužen za medije, prisustvovaće premijeri u Kanu i nakon nje stajati novinarima na raspolaganju. Nemački teolog i ekspert za kriminalistiku L. Lemhofer moli da hrišćani ismevanje i kritiku, koje će ovim filmom doživeti, „suvereno i opušteno” prihvate. Po njemu, opasnost postoji za verski dezorijentisane i slabo obrazovane. U Rimu vladaju već drugi tonovi. Sekretar Kongregacije za doktrinu vere (bivše inkvizicije), nadbiskup A. Amato u filmu vidi „potpunu klevetu, napad na crkvu i širenje istorijskih i bogoslovskih zabluda”. Katolička monahinja Meri Mičel molila se na kolenima dvanaest sati, u engleskom gradu Linkoln, protestujući protiv najavljene premijere.

Za protestante ova tema manje je vredna pažnje. U pravoslavlju ima reakcija Rusa i Grka. Kaže se da je prikazan „nebiblijski” Isus, teze su uvredljive, potpuna bestidnost i besmislica, vernici nemaju razloga da odu u bioskop, mada, i kad bi otišli, shvatili bi da se radi o bujnoj fantaziji pisca.

Oni, veoma malobrojni, koji su imali priliku da prisustvuju pretpremijeri, nisu mnogo oduševljeni. Film im je predugačak, dva i po sata, pomalo neharmonizovan, „relativno površan”.

Da knjiga i film, koji je izgleda najvećim delom po njoj rađen, sadrže priličan broj teoloških i istorijskih netačnosti, nije bilo teško utvrditi. Ima se utisak da se autor nije ni potrudio da tematiku detaljno prouči, namerno je stvarao konstrukcije koje nemaju teološku podlogu. Nije mu ni bila namera da se drži Novog zaveta, već da stvori svoj „stori”. Ne radi se o „istorijskom filmu”, u tom slučaju on svakako ne bi ni izbliza izazvao ovoliku pažnju.

Najinteresantnija tvrdnja, ne i originalna, jeste ta da je Hristos gajio posebnu intimnost prema Mariji Magdalini. Ona je zatrudnela i rodila dete. Potomstvo je vekovima prisutno u Francuskoj do danas, išlo je preko Merovinga, templara, tajnog udruženja „Sionski priorat”. Ovo je veoma stara legenda, koja je nastala gotovo kad i hrišćanstvo, na neko vreme je takoreći zaboravljana, da bi se uvek iznova sa nekim novim elementima javljala. Pominjana je još u apokrifnim spisima prvih vekova. Tome u ozbiljnim naučnim krugovima nikada nije pridavana ozbiljnost.

Braun smatra da se Hristos kao dobar Jevrejin morao oženiti, kako nalažu verski propisi sabrani u Tori. Međutim, bezbračnost se ne odobrava tek u drugoj knjizi pravila, u Talmudu. Neženjenih je i tada bilo, na primer u verskom pokretu esena. I apostoli su gotovo svi bili bezbračni.

Važnu, gotovo odlučujuću potvrdu svojih teza, ključ zagonetki, Braun smatra da nalazi u slici Leonarda da Vinčija „Tajna večera”, oslikanoj u refektorijumu (trpezariji) pri milanskom hramu Santa Marija dela Gracie (Milostiva Gospa) 1495-96. godine. Po njemu, slikar je jedan od čuvara prastarih tajni i obreda. Otuda, levo od Hrista, dugokosi apostol zapravo nije Jovan, kako se misli, već se radi o Mariji Magdalini, koja je, navodno, takođe prisustvovala poslednjem, ritualnom, obedovanju Spasitelja sa svojim najbližim učenicima. To je predstavljalo i oproštaj, jer je Hristos znao da će biti iste večeri izdan i predat sudu. Samo fantazija, kao što je prisutna kod Brauna, može da konstatuje da između Hrista i osobe levo od njega postoji na Leonardovoj slici praznina u obliku latinskog slova V, što bi trebalo da predstavlja znak Grala, oko čijeg postojanja i značaja vekovima ima nagađanja.

Naime, Gral bi trebalo da predstavlja mistični sasud, putir, iz koga su se na Tajnoj večeri Hristos i apostoli prvi put pričestili, kako beleži Novi zavet. Josif iz Arimateje, jedan od sledbenika, skupio je u njega ispod raspeća nešto krvi Raspetoga.. Po predanju ova svetinja je odneta u Francusku ili Englesku, što je bila omiljena tema u srednjem veku na zapadu Evrope. Drugi, poput Brauna, kao Gral shvataju Mariju Magdalinu, u njoj vide ženski element božanstva, sastvoriteljku „Hristove dinastije”, poroda. Crkva je uvek svesno, iz antifeminističkih pobuda, to potiskivala, služeći se, zaverenički, pri tome svim, pa i nečasnim metodama.

Istoričari umetnosti, čak i oni, koji se Da Vinčijevim slikarstvom intenzivno bave, nikako ne misle da postoji neki „V prostor”, kažu da Braun samo pokazuje svoje teološko i umetničko neznanje. Njegove teze otvoreno nazivaju besmislenim. Pomenuto slovo može imati raznorazna značenja. Francuska legenda o Gralu je u vreme slikanja bila pala u zaborav, neki su je izvukli na svetlo, tek daleko posle Da Vinčijeve smrti. Poznati stručnjak za slikarstvo 15. veka F. Celner kaže da ovo Leonardovo delo ne sadrži ništa neobično. Naručena mu je Tajna večera, naslikao je, kao što bi i drugi, dugi sto za kojim sede dvanaestorica muškaraca. Doduše oni su u grupama, jer su iznenađeni Hristovim rečima da će ga jedan od njih izdati. Slika je poručena kao i svaka druga, ona ne sadrži nekakve misterije ili tajne poruke, koje bi on hteo da nagovesti u događaju koji se zbio pre šesnaest vekova. Neki podsećaju da se od 19. veka tajnovitost i mistika traži neprestano i u slici Mona Liza. Sve je to ipak besmisleno. Braun je i u vezi s njom bio maštovit. Smislio je da ime „Liza” ima veze sa staroegipatskim imenom boginje Iris.

Braun tvrdi da na slici vidi i slovo M, u njega smešta Hrista i „Mariju Magdalinu”, zapravo apostola Jovana. Ovo slovo čita kao dokaz braka – Matrimonium. Osim toga, „vidi” da je apostol Petar ljubomoran na Mariju jer joj, eto, Hristos posvećuje neku posebnu pažnju. Kod apostola zapaža „preteći stav”, kao da bi hteo da joj nožem koji je na trpezi preseče vrat!

Dena Brauna religija je uvek interesovala iz njemu svojstvenog ugla. Vernik nikada nije bio. Govorio je da je to katkad pokušavao da bude, samo je želeo prvo da veru dovede u sklad sa „naučnim saznanjima”. Uvek je voleo, kao i njegov otac, anagrame, šifre, rebuse i traženje simbolike. Vatikanska hijerarhija, kako ljudi tako i postulata, izgleda da mu je uvek bila neshvatljiva, ali i izazovna. On nije ni nevernik, ateista ili antiteista, zastupa zapravo agnosticizam. U tim okolnostima ne predstavlja mu teškoću, da i ono što hrišćanstvo smatra apsolutnim dogmama, dovodi u pitanje.

Rimokatoličku crkvu nije toliko zabrinula Braunova mašta, koliko njegove tvrdnje da je ova crkva posebno odgovorna za navodno prepravljanje onog što je, po njemu, bila istina o Hristu. Od samog cara Konstantina i drugih, uništeni su spisi koji su bili verodostojni, a zadržana verzija koja odgovara crkvi kao centru moći, tvrdi on.

Ima se utisak da posebna nelagoda, s pravom, pred prikazivanje filma vlada u tajnovitoj organizaciji rimokatoličke crkve „Opus Dei” (OD). Njeni članovi su prikazani u ne dobrom svetlu, jedan od njih u filmu je ubica. Ovom najodanijem ešelonu Vatikana cilj je, navodno, da se prava istina o Hristu nikada ne sazna.

Toj crkvenoj organizaciji, čiji naziv u prevodu znači Božje delo, u svetu pripada 86 000 članova i nepoznati broj „prijatelja”. Osnovao ju je 1928. godine Španac Hozemarija Eskriva. Članovi su, osim četrdesetak biskupa, 1 800 sveštenika, takođe poslovni ljudi, umetnici i razne druge uticajne ličnosti u osamdesetak zemalja. Ogromnu većinu čine laici, obično porodični ljudi. Svako treba u svojoj zemlji da obavlja zadatke i obaveze na dobro Rimske crkve. “Svakodnevni život može da bude svet, Bogom ispunjen”, govorio je osnivač. Punoća hrišćanskog života, kako Tvorac to traži, je u tome da se svetost iskazuje u običnom radu. Podseća se da se i Hristos trideset godina bavio dnevnim poslovima, kao drvodelja, pre nego što je otpočeo spasiteljsku trogodišnju misiju. Organizacija od Vatikana nije registrovana kao neki red, već kao takozvana prelatura, biskupija bez teritorije. Oni koji su napustili družinu, najviše su doprineli njenom prilično lošem glasu o militantnosti i bespokornoj poslušnosti. Jedan istraživač OD, koji sigurno ne gaji antipatiju, pokušao je da društvo duhovito definiše kao „jako pivo, izrazitog ukusa, koje ne leži svakome”.

OD je veoma pogođen slikom koju knjiga i film „Da Vinčijev kod” stvara o njemu. Gledaocu će ostati utisak da se radi o „svetoj mafiji”, sadašnjem vrhu mnogovekovne konspiracije. Predstavnik za štampu društva, u nedavnom intervjuu za članove kaže da nisu „ni đavoli, ni anđeli”, da su ljudi od „krvi i mesa”, neke stvari rade dobro, druge možda i loše, no ipak slede uzvišene verske ideale, koji ih oduševljavaju. Oni, koji se o organizaciji zvanično raspituju, uvek dobiju informacije, koje im se čine neubedljivim i prikrivajućim. Kada je osnivač pre nekoliko godina proglašen svetim, po prebrzom postupku, to je mnogima i u katoličkoj crkvi bilo previše.

Osetljivost ovog društva, koje je „elitna jedinica pape”, za sopstveni imidž veoma je primetna. Širenje negativne slike u desetine miliona primeraka knjige, a sada i kod možda više stotina miliona gledalaca filma, smatra ono, nije dobar znak. Teško je suprotstaviti se ovome. Elitističku predstavu o sebi, kao izabranicima, nije lako zadržati. Vatikan se veoma oslanja na OD, smatrajući ga kvascem koji mora biti u stanju da stvara novo testo, ako ne u ovom trenutku stravične sekularizacije hrišćanskih prostora, onda kad se stvore uslovi za to. Cilj je dugoročan, sredstvo se mora sačuvati.

Crkveni posmatrači, međutim, nisu sigurni da i sam vrh Rimokatoličke crkve zna kompletne ciljeve i metode ove organizacije, koja joj se nameće kao najveći čuvar i zaštitnik. Prethodni papa Jovan Pavle Drugi je bio veoma naklonjen Opusu, za sadašnjeg, Venedikta Šesnaestog, izgleda da nije tako. Kao da mu ovaj instrument moći nije potreban, jer je svojim dosadašnjim postojanjem, ne samo kod drugih crkava već i kod mnogih biskupa i vernika, izazvao podozrenje i zebnju. Pitaju se zašto bi rimskom prvosvešteniku bila potrebna ova elitna divizija. Treba se više pouzdati u Božje proviđenje, neće Bog prepustiti svoje stado vukovima. Hristovu veru ne mogu sačuvati misteriozna društva militantnim metodama. Novi papa uzda se u delovanje Duha Svetoga, a enciklikom „Bog je ljubav” temelj vere vidi, kako u očuvanju hijerarhije, discipline i moći crkve, tako i na svakodnevnom iskazivanju i praktikovanju delotvorne ljubavi (agape) i solidarnosti jednih prema drugima. Opus Dei skoncentrisan je samo na moć crkve nad drugim segmentima savremenog društva.

Rimska crkva ima i druge organizacije, koje na OD gledaju ne kao na konkurenta, pošto su im ciljevi i metode drugačije. Društvo „Zajednica i oslobođenje” sa desetinama hiljada dinamičnih članova i poklonika, koji s radošću i bezazlenošću, „kao golubovi”, žive u veri, pominju da oni nemaju „tenkove”, kao OD, koji se, iako ne prave buku, vide i gaze sve pred sobom. Ima li potrebe za tolikim podozrenjem prema ovoj crkvenoj organizaciji, ne može niko sa sigurnošću da potvrdi. Ipak, ima veoma mnogo elemenata za to. Ova nezdrava tajnovitost dobro je došla Denu Braunu, da je za čitaoce i gledaoce ugradi u svoju maštovitu priču o nekoj zaveri protiv saznavanja „prave” istine o Hristu.

Film „Da Vinčijev kod” koji prati silna reklamna i medijska kampanja, gledaće ogroman broj stanovnika sveta. Mnogima će delovati kao zanimljiv, spektakularno urađen kriminalistički film o crkvi, za koju nikada nije nedostajala znatiželja. Iz medija će unapred saznati da se radi o fikciji, a ne istorijskim činjenicama. Što se tiče same Hristove ličnosti, teško će ko poverovati da neko tako značajne momente iz njegovog života otkriva dve hiljade godina kasnije. Ono što može gledaocu delovati daleko upečatljivije, je deo koji se odnosi na današnjicu. Ostaće pitanja: ko je, šta radi i čemu teži Opus Dei. Takođe, da li je on uzdanica ili opterećenje za Vatikan. Upitaće se brojni, da li rimska crkva, imajući ovakvu organizaciju i dajući joj za svet netransparentnu ulogu, može sebe da ponudi kao sagovornika autoritetnog partnera, u razmišljanjima o sadašnjosti i nalaženju puteva koji vode u tolerantnu budućnost.

Braun je za iduću godinu, jer ove neće stići, najavio nastavak priče o „Da Vinčijevom kodu”. I za fantaziju treba vremena.