Izlaganje predsednika Srbije, pred Savetom bezbednosti UN

BORIS TADIĆ

Naći kompromis naizgled nepomirljivih opcija

Čast mi je što pred ovim visokim forumom Ujedinjenih nacija mogu da u ime Srbije i Crne Gore izložim naše viđenje situacije na Kosovu i Metohiji, a povodom poslednjeg Izveštaja Generalnog sekretara o Misiji UN u ovoj pokrajini.

Takođe mi je drago da vidim u delegaciji gospodina Petersena i legitimnog predstavnika albanskog naroda sa Kosova i Metohije, ali upozoravam da bi bilo izuzetno opasno ukoliko bi se njegovo prisustvo danas moglo protumačiti kao prejudiciranje ishoda pregovora o statusu koji upravo počinje.

Pre dva i po meseca, pod okriljem Ujedinjenih nacija, formalno su započeli politički razgovori o budućem statusu Kosova i Metohije. Tom prilikom jasno je izražen stav Saveta bezbednosti i drugih relevantnih međunarodnih činilaca da, uporedo sa razgovorima o budućem statusu, na samom Kosovu i Metohiji privremene institucije samouprave i Unmik moraju daleko brže i efikasnije nego do tada da rade na ispunjavanju standarda. Jer, bez ispunjavanja standarda nema zajemčenih prava i sloboda, ekonomskog oporavka i evropske perspektive za stanovnike Kosova i Metohije, kao što su i izgledi da se pregovori o budućem statusu okončaju sporazumnim rešenjem znatno manji.

Srbija i Crna Gora prihvatila je stav Saveta bezbednosti da pregovori o budućem statusu pokrajine otpočnu uprkos tome što standardi ni iz daleka nisu bili ispunjeni, čime je pokazala svoju spremnost da traga za sporazumnim rešenjem kosovskog problema.

Razume se, u tom traganju za političkim kompromisom Srbija i Crna Gora nedvosmisleno se drži osnovnih načela i normi međunarodnog prava, a pre svega onih koja se odnose na poštovanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta međunarodno priznatih država. Takav stav moje zemlje nije samo u skladu sa načelima i praksom koji vladaju u međunarodnim odnosima; on je u punoj saglasnosti sa svim dokumentima UN koji se odnose na Kosovo i Metohiju, a pre svega sa Rezolucijom Saveta bezbednosti UN br.1244.

ISPUNJENJE STANDARDA KASNI I STAGNIRA

U Izveštaju Generalnog sekretara, koji se odnosi na drugu polovinu prošle godine, jasno se kaže da, uprkos izvesnim pozitivnim rezultatima, ispunjavanje standarda na KIM teče suviše sporo, da "kasni ili stagnira". Ova situacija ima rđave posledice za sve stanovnike pokrajine, ali neosporno najteže pogađa Srbe. Nije reč samo o tome da je oštrica progona i diskriminacije najčešće i najviše uperena na njih. Suština problema je u ogromnim nepravdama počinjenim protiv Srba posle juna 1999. godine, koje do danas najvećim delom nisu ispravljene. Oko 60 odsto srpskog stanovništva u ovom periodu je proterano sa Kosova i Metohije; oni i dalje žive kao interno raseljena lica u centralnoj Srbiji i čekaju povratak u svoje domove, što im još uvek niko nije omogućio. Svi gradovi u pokrajini, osim Severne Mitrovice, 1999. etnički su očišćeni od Srba, a tako je i danas, mada je multietničko Kosovo teško zamislivo bez Srba u Prištini, Prizrenu ili Peći. Čak i da ponegde postoji napredak u ispunjavanju standarda - ako se ne dotiče gorućeg problema povratka, to nije suštinski napredak.
Oni Srbi koji su uprkos svemu ostali na Kosovu i Metohiji žive delom na samom severu pokrajine, u nekoliko opština sa srpskom većinom, a delom južno od Ibra, u većim ili manjim enklavama, gde su izloženi sistematskim pritiscima i diskriminaciji. Situacija srpskih enklava u pogledu lične bezbednosti i slobode kretanja i dalje je veoma teška, nezaposlenost i siromaštvo su veliki, životni uslovi uopšte daleko su od normalnih. Vlast u Prištini se ponaša prema njima diskriminatorski kada je reč o električnoj energiji, a u poslednje vreme vrši na njih i dodatni pritisak tako što im se onemogućava da budu normalno informisani i da komuniciraju sa svetom. Iz Prištine im, naime, blokiraju pristup fiksnoj i mobilnoj mreži beogradskog Telekoma, koji legalno radi na Kosovu i Metohiji, i ujedno ih sprečavaju da prate program srpske televizije sa severa pokrajine. Dozvolite mi da se i ovde poslužim istim rečima. Čak ako ponegde i ima napretka u ispunjavanju standarda - ukoliko se on ne dotiče gorućeg problema srpskih enklava na Kosovu i Metohiji, to nije suštinski napredak.
U ovakvoj situaciji sasvim je razumljivo što Srbija, uključujući Srbe u pokrajini, gleda na statusni proces dvojako, sa zabrinutošću koliko i sa nadom. Mi se nadamo da će sadašnji položaj Kosova i Metohije, koji ne zadovoljava ni Srbe ni Albance ni međunarodnu zajednicu, kroz pregovore o budućem statusu biti zamenjen trajnijim, stabilnijim i pravednijim rešenjem. Ali u isti mah strahujemo da pregovori mogu biti minirani nametanjem nezavisnosti KIM, potezom koji nema nikakvo uporište u međunarodnom pravu i koji bi destabilizovao političke prilike na Balkanu. Želim pred ovim forumom da otvoreno iznesem stav Srbije i Crne Gore i o jednom i o drugom - i o tome šta su prednosti sporazumnog, kompromisnog rešenja, kao i o tome šta su opasnosti od jednostranog, nametnutog rešenja.
I u samoj Kontakt grupi nedavno je upozoreno da se pitanju Kosova ne sme prilaziti mimo opštih principa međunarodnog prava, jer bi se tako stvorio opasan presedan i na samom Balkanu i u drugim delovima sveta. Pravna i politička načela na kojima počiva međunarodni poredak ne mogu važiti samo za jedne narode i države, a previđati se u slučaju drugih. To je pouka koju je Srbija izvukla iz teškog nasleđa devedesetih godina, ali ona važi i za druge. Srpski narod je tu pouku potvrdio kada je, rukovođen idealima demokratije, mirnim putem srušio režim Slobodana Miloševića 2000. godine. Tvrditi da su zahtevi za otcepljenjem u načelu neprihvatljivi kada je reč o međunarodno priznatim državama, ali da isti taj zahtev treba uvažiti kosovskim Albancima zato što su toliko pretrpeli pod režimom Slobodana Miloševića, znači zaboraviti ne samo na međunarodno pravo nego i na političke posledice koje bi imala takva jednostrana, Srbiji i Crnoj Gori nametnuta odluka. Zato je sasvim prirodno što većina zemalja u samom regionu danas gleda sa velikom zabrinutošću, a ponekad i sa otvorenim neodobravanjem na mogućnost otcepljenja Kosova i Metohije. Nezavisnost Kosova dovela bi do jednostrane promene međunarodno priznatih granica na Balkanu, a to bi destabilizovalo prilike u regionu i otvorilo prostor za obnovu konflikata iz prošlosti. Jedino Albanija podržava zahtev svojih sunarodnika sa Kosova i Metohije za otcepljenjem od Srbije i SCG.
Posmatrati Kosovo kao izuzetak i jedinstven slučaj, koliko god ta ideja imala pristalica, politički je kratkovido i opasno. Jer, ako bi se kosovskim Albancima priznala nezavisnost, zašto je ne bi dobile i etničke grupe u drugim državama koje je isto tako glasno i emotivno traže kao Albanci kod nas? U tom smislu je tačno da je "kosovski slučaj" važniji od samog Kosova: rešenje za KIM imaće ogroman značaj i za Balkan i za evropsku bezbednost uopšte. Sistem demokratskih vrednosti današnjeg sveta ne poznaje merilo po kojem bi političke aspiracije kosovskih Albanaca imale težinu koja se inače ne priznaje jednostranim zahtevima za otcepljenjem. Ako bi, uprkos tome, Kosovo postalo nezavisno, to bi nažalost bio argument i ohrabrenje za secesionističke pokrete na mnogim drugim mestima u svetu.

NEZAVISNOST ZA LJUDSKA PRAVA

Negativne posledice simpatija s kojima se često gleda na zahtev za nezavisnošću Kosova vidne su već danas. Umesto da se položaj Srba na Kosovu i Metohiji vidi kao dokaz da politička elita kosovskih Albanaca nije istinski privržena multietničkom društvu, sve češće se čuje kako bi Srbija trebalo da prihvati nezavisnost KIM u zamenu za poboljšanje položaja srpske zajednice u pokrajini. Traži se, dakle, da Srbi prihvate nezavisnost KIM da bi im se priznala osnovna ljudska prava i sloboda. Ovakav način razmišljanja meni je duboko stran, stran je demokratskoj Srbiji, a siguran sam i da je protivan demokratskim vrednostima savremenog sveta. Srbi na KIM, kao ljudi bilo gde na svetu, imaju prirodno pravo na ličnu slobodu i sigurnost, na zaštitu svog nacionalnog i kulturnog identiteta, na slobodu izražavanja i političkog organizovanja, na slobodu veroispovesti, na zaštitu svoje imovine. Njima ta prava moraju biti priznata, jer se time ispunjavaju suštinske obaveze koje je na sebe preuzela međunarodna uprava u pokrajini i, preko nje, same UN, što se najbolje vidi po izričitim odredbama Rezolucije br. 1244 SB UN. Ta prava nisu, i ne mogu biti, predmet trgovine između Beograda i Prištine. Sloboda, pravda i demokratija su vrednosti koje ne smeju biti predmet političkog pogađanja, već pripadaju svakom čoveku.
Prva runda razgovora o budućem statusu KIM treba da bude održana za manje od nedelju dana. Predmet tog bečkog sastanka biće decentralizacija vlasti u pokrajini, koju državni vrh u Beogradu i sami Srbi sa Kosova i Metohije shvataju kao realističan način da se srpskoj zajednici u pokrajini vrate normalni uslovi života a da se interno raseljenim licima omogući povratak. Beogradski plan decentralizacije objavljen je pre više od mesec dana, tako da svako može da se uveri koliko su zahtevi koje on sadrži minimalan institucionalni okvir za opstanak Srba na Kosovu i Metohiji. Način na koji se prema tim zahtevima bude odredila albanska strana pokazaće, čini mi se, šta se može očekivati i u daljoj fazi pregovora koja će se ticati samog budućeg statusa Kosova i Metohije.
U toj fazi, za koju je ključno da se odvija putem direktnih razgovora srpske i albanske strane, a uz prisustvo međunarodnih posrednika, treba naći politički kompromis između dveju na izgled nepomirljivih opcija. To je zadatak koji nije lak, ali on ujedno predstavlja najbolji način da se proveri politička zrelost i demokratsko opredeljenje onih koji se budu našli za pregovaračkim stolom. Politička platforma Beograda kada je reč o budućem statusu KIM u osnovnim obrisima je poznata i nema razloga da je ovde ponavljam. Ali, želim ipak da istaknem nekoliko stvari bitnih za zajedničku budućnost celog Zapadnog Balkana i njegovu evropsku perspektivu. Prvo, politički kompromis koji nudi Beograd omogućava da se poslednji veliki konflikt sa prostora bivše Jugoslavije reši sporazumnim putem, bez jednostrane promene međunarodno priznatih granica i političke destabilizacije koju ona uvek povlači za sobom. Drugo, Albanci na KIM dobijaju veoma široku autonomiju, koja će ih u većini pitanja svakodnevnog života učiniti samostalnim u odnosu na Beograd - pod uslovom da takvu istu autonomiju prihvate za srpski entitet u pokrajini. Treće, sporazumno rešenje do kojeg bi se došlo na ovaj način bilo bi međunarodno garantovano i, posle isteka određenog perioda (od, recimo, 20 godina), ono bi se ponovo našlo za pregovaračkim stolom. Četvrto, proces saradnje Srbije i Crne Gore, uključujući KIM, sa EU nastavio bi se putem odgovarajućih mehanizama pridruživanja. Konkretne pojedinosti ovakvog rešenja, koje bi mu udahnule život i učinile ga osnovom uspostavljanja vladavine prava i multietničke koegzistencije na KIM, mogu se naći tek u direktnim pregovorima dveju strana. Demokratska Srbija spremna je za takve pregovore i učiniće sve da oni uspeju, štiteći svoje legitimne interese i istovremeno uvažavajući legitimne interese drugih. Ako se na tim pregovorima svi budu tako ponašali, uveren sam da će se oni uspešno završiti i da će tako biti otvorena nova stranica u dugoj i najčešće konfliktnoj istoriji srpsko-albanskih odnosa. Ta nova stranica biće ujedno i važan korak u političkom, ekonomskom i kulturnom približavanju Balkana Evropi, cilju kojem današnja Srbija teži koliko i druge zemlje u ovom delu sveta.