Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

DEBATE

Kuda ide Srbija?

   

 

Nikola Malbaški

ĐINĐIĆ – (DE)KONSTRUKCIJA MITA

Navršilo se tri godine od tragične smrti premijera Đinđića, a i dalje je mnogo protivrečnih iskaza o njegovom životu i njegovoj smrti. Proteklo vreme nije bilo dovoljno da se političke i druge strasti smire i da se o njemu govori uravnoteženije i objektivnije. Ko god pokuša da kaže nešto što se ne uklapa u nametnute stereotipe rizikuje da bude etiketiran.   

Svesni da je fenomen Đinđića još van sfere racionalnog i stoga rizikujući diskvalifikaciju, mi ćemo ipak pokušati da, koliko je moguće kritički osvetlimo njegovu "percepciju" u medijskom prostoru. Vreme koje je prošlo od tih tragičnih "martovskih ida" je donelo samo nove pokušaje učvršćivanja mita o Reformatoru, koji na žalost sve manje ima veze sa "realnim Đinđićem". Pri svemu tome nije sporno to da je hteo da reformiše Srbiju, već to kakvi su bili njegovi rezultati za života i kako se njime (kao projekcijom reformskih nada srpskog društva) manipuliše posle smrti.

KAKO SE PODIZAO SPOMENIK

Odmah nakon atentata su ljudi iz njegovog okruženja shvatili da najveći politički kapital predstavlja njegova tragična pogibija. Stoga su maksimalno koristili medije da bi u taj događaj "učitali" svoje političke stavove i ideološku matricu. Od pokojnog premijera se nastojalo a i danas se nastoji (možda manje eksplicitno) stvoriti "srpski Kenedi". Samim tim su i njegovi saradnici ili oni koji su se predstavljali kao takvi dobijali na važnosti. Smrt je poslužila da se ta politička garnitura pokuša predstaviti kao "jedina reformska opcija" u Srbiji.

Onda su došla prestrojavanja u DS (koji primarno baštini Đinđićevo "nasleđe") i propadanje Živkovićeve vlade u glibu korupcionaških skandala. Kako je u DS i sa vlasti bila zbrisana Đinđićeva struja u DS-u, pre svega Čeda Jovanović i Zoran Živković, izgledalo je da na političkoj sceni neće biti onih koji će se legitimisati kao "Zoranovi naslednici". Za očekivati je bilo da će se i novi šef DS-a - Boris Tadić pozivati na nekakav kontinuitet sa svojim "velikim prethodnikom".

Propast DOS-a na izborima i odlazak "Đinđićeve ekipe" sa vlasti, kao i dolazak nove vlade na čelu sa Koštunicom, obećavali su objektivnije sagledavanje uloge koju je pokojni premijer imao u političkom životu Srbije. Iako se nova vlast nije "obračunavala sa mrtvim čovekom", nije ni otvorila široku debatu o ovoj osetljivoj temi. Medijski slaba i neaktivna vlada živi u uverenju da će stvari, same od sebe, doći na svoje mesto. No druga strana nije tako mislila, pa je posle prvog šoka i konfuzije zbog poraza na izborima počela postepeno da pribira snage i priprema medijsku kontraofanzivu.

ZLOUPOTREBA SMRTI

Glavno oružje u tom novom medijskom udaru na vladu i pokušaju "povratka na scenu snaga bivšeg režima" je mitologizovana priča o Đinđiću. Naime idealizovani Premijer je prikazan kao Vizionar Reformi kome su Mračne Snage Prošlosti i Kočničari Reformi došle glave iz čiste zlobe i mržnje prema svemu naprednom i evropskom. On je po ovom ideologizovanom stereotipu "ubijen je zato što je pokušao da menja Srbiju" (Korać) ili zato što je "ponudio drugačiju interpretaciju nas samih" (Pešić). Da je to tačno, njoj je ključni dokaz svedočenje Bebe Popovića i stanje u kome živimo: "ponovo razumemo sebe na stari način, što je opet povezano sa rasturenim institucijama, sa partijskim policijama, sa kriminalizovanim društvom" dakle sa svim čega "nije bilo" dok je Đinđić bio premijer. Njegovo ubistvo je deo zavere da se "zaustavi razvoj jedne Srbije, koja se nekada zove demokratska, nekad evropska, ali u svakom slučaju alternativa ovoj koja se sada gradi" (Korać). U bajkovitoj percepciji Basare (Zemlja) on je pao u sukobu sila svetla – Evropejaca, protiv kojih su se namerili Svi Srpski Mračnjaci – Azijate.  

Zloupotrebi Đinđićeve tragične smrti od njegovih stvarnih ili virtuelnih prijatelja doprinosi sporost sudskog procesa i nejasna politička pozadina atentata. Naime vlada se zadovoljila time da proces ide po inerciji, onako kako je nasleđen od prethodne i da se ne ulazi u dublje uzroke Đinđićeve smrti. No kako domaća javnost, u velikoj meri obolela od čvorovićevskog sindroma, sumnja da su atentat organizovali "zemunci", što ima osnova jer za sve to fali motivacija, to ostavlja širok prostor za špekulacije o tome koje je sve mogao biti umešan o "hroniku najavljene smrti". Po izjavama Mileta Isakova, ali i po povlenskim insinuacijama, verovatno su bile umešane i neke "strane službe". No u ovom pravcu se nije išlo u istrazi i u istraživačkom novinarstvu.          

Taj medijski vakuum su agresivnom kampanjom nastojali popuniti Čeda&Beba i kompanija tako što će odgovornima za atentat proglasiti sve svoje političke i ideološke protivnike: Koštunica-Vojska-Crkva-Akademija. Kako nema realnog odgovora na pitanje političke pozadine atentata i jasne kontrakampanje od strane optuženih institucija u delu javnosti je konfuzija. Kako vidimo i ovih dana "godišnjica smrti" se u najgorem gebelsovskom stilu zloupotrebljava u političke svrhe. Kako smo već dovoljno slušali Bebu i Čedu da čujemo i neke druge zagovornike teorije zavere. U Ekonomistu (6.mart) u tekstu "Kome je sve smetao" Olga Popović, profesor sa Pravnog fakulteta u Beogradu kaže sasvim otvoreno da su iza ubistva "stajale sve relevantne institucije društva i države: od generala i vojske, preko sveštenika i crkve, pa do naučnika i pisaca i njihovih institucija" (str.21). A besedu mitropolita Amfilohija na odru pokojnog premijera u kojoj se poredi taj atentat sa tragedijom Obrenovića koji su bili "simbol vezivanja za Zapad" ona "čita" kao "dijabolično" upozorenje: "tako prolaze u Srbiji oni koji je vode na Zapad, oni su uvek bili i ostaće izdajnici i predstavljaju legitimnu metu za odstrel" (str. 21.). Ne precenjujući značaj ovog ekonomskog časopisa (posebna je priča medijsko delovanje preko "nepolitičkih" medija) i dotične, mi ipak mislimo da ignorisanje takvih optužbi ostavlja gorak utisak u javnosti.

BORBA ZA NASLEDSTVO

Korišćenje pokojnog vođe radi obračuna sa političkim protivnicima nije novost – možemo se samo setiti kako je Staljinu Lenjin poslužio kao oružje u borbi protiv onih koji su "skrenuli sa linije". Tako se i danas pokojni premijer pokazao propagandno "efektivan" od različitih političkih aktera za različite potrebe. Jednima je, poput Čede, on jedina legitimacija i sredstvo obračuna sa rivalima i protivnicima, drugima poput DS-a on može da dobro dođe u kampanjama. Stoga Đinđić može da posluži da se produbi jaz između "dve Srbije", zatim i podela na "reformiste" i "kočničare" unutar "demokratskih snaga", ali i unutar samog bloka reformista na liniji Čeda-Tadić. Ako uzmemo u obzir da su u igri i "nezavisni" intelektualci, bivši političari DOS-a, zaključujemo da srpska sklonost ka mitomaniji u Đinđiću nalazi trajnu inspiraciju. (Kao što će to biti i sa Miloševićem)  

Svojatanjem njegovog "imena i dela" neki se prikazuju kao njegovi jedini pravi naslednici, a pri tom pokušavaju diskvalifikovati druge pretendente. Najagresivniji su u tome Čeda, Beba, ali i Batić i Pešićeva. Sa druge strane ni Tadićev DS ne želi da mu ovi "otmu pravo nasledstva" tako što će kao u "maratoncima" mahati falsifikovanim "političkim testamentima". Stoga nastoje da u vrh stranke uvuku i Ružicu Đinđić jer po simboličkom ključu "onaj ko je u srednjem veku hteo da nasledi presto ženio je njegovu udovicu".

Na pitanje ko zaista ima pravo da se nazove Zoranovim naslednikom nije lako odgovoriti. Sa jedne strane Čeda mu je bio bliži od sadašnjeg predsednika Tadića, ali sa druge strane ovaj drugi je nasledio stranku i mnoge Zoranove saradnike (iako bez onih koji su mu bili najbliži). Zoran Đinđić se angažovao oko izgradnje hrama Svetog Save i oko uvođenja veronauke, dok Čeda vodi kampanju protiv crkve. Isto tako Čeda kao jedini političar u Srbiji koji bi potpisao nezavisnost Kosova nema kontinuitet sa Đinđićevim pokušajem internacionalizacije srpskog pitanja na Kosovu. Čak ni predsednik Tadić nije pokazao ni deo te đinđićevske aktivističke posvećenosti rešavanju kosovskog pitanja, iako nastoji da tako izgleda. No, sa druge strane, predsednik Tadić nije nasledio proevropsku i pronemačku politiku pokojnog premijera, već je više sklon Anglosaksoncima.

POKUŠAJ DEKONSTRUKCIJE MITA

Sa druge strane, delom i kao odgovor na ovu kampanju, i imamo i pokušaj grube dekonstrukcije mita o Đinđiću Reformatoru. Glasovi netrpeljivosti dolaze najviše od strane Radikala i uopšte nacionalista koji ga proglašavaju za kriminalca i izdajnika. Ne ulazeći u ocenu važnosti veza podzemlja i "bivšeg režima" kao i toga koliko je "revolucionarni voluntarizam" DOS-a naneo štete nacionalnim interesima (a jeste) ovde je očita ozlojeđenost pristalica Miloševića i Šešelja za čije tamnovanje krive pokojnog premijera. Ovakvim grubim napadima na onog koji je stradao kao premijer ove zemlje se ne može ugroziti mit o njemu kao Velikom Reformatoru. Naprotiv, imajući na umu od koga dolaze i ostrašćenost sa kojom su izrečeni, ovi i ovakvi napadi ga samo cementiraju. Kao uostalom i opasno produbljivanje podele na "dve Srbije" čiji je Đinđić bio najveći promoter.  

Sa druge strane u tvrđim levičarskim i antiglobalističkim krugovima postoji isto tako žestok animozitet prema Đinđiću jer je najviše doprineo razaranju nacionalne ekonomije i njenoj rasprodaji u bescenje. Ova kritika, iako manje prisutna u javnosti jer je ne reprezentuje ni jedna politička opcija (iako je ponekad neki koriste), nas vodi do važnog pitanja da li je Đinđić i na koji način "modernizovao" Srbiju.

Priča o Đinđićevim reformama je nalik na druge slične "slovenske priče". Počinje se uvek sa revolucionarnim patosom "sve iznova". Čak iako je pre njega bilo sličnih pokušaja, oni se odbacuju kao ništavni. Uz pomoć neiskusnih, ali gnevnih mladih ljudi se gradi nešto od "istorijskog značaja". Umesto da se na ključna mesta dovedu ljudi koji imaju iskustva i znanja iz zemlje i dijaspore državom dominiraju bahati komesari i rigidni ideolozi. Umesto jačanja postojećih društvenih i privrednih institucija one se zapostavljaju na račun dominacije parazitskih poslovno-političkih klanova. Takva korumpirana i neozbiljna vlast ne može ni da održi postojeće stanje, a kamoli da bude pokretač ozbiljnijeg razvoja.

Čeda Jovanović je rekao jednu istinu, a to je da je Zoran Đinđić bio usamljen, on kaže i ostavljen od drugih. No on ne vidi da je revolucionarna logika i makijavelistička praksa vodila njega i njegovu vladu ka toj usamljenosti. Posle marginalizacije opozicije i izbacivanja DSS-a iz skupštine od koga je mogao očekivati podršku za svoje "velike planove". Svojim političkim avanturizmom, a i odabirom saradnika, Đinđić je sekao granu na kojoj sedi, pa tako i onemogućavao barem i minimalan uspeh reformi. Sa jedne strane generisanje političkih podela i raskola, a sa druge strane prepuštanje ključnih položaja ljudima koji niti mogu niti znaju da modernizuju srpsko društvo. Tako se reforma svela na marketinšku simulaciju.

Oni koji promovišu takav reformizam u Srbiji svesni su da zjapi provalija između velikih obećanja sa "bilborda" i više nego mršavih rezultala u realnom životu. Svima vidljiv neuspeh đinđićevskih reformi (i ova vlada je sledi u neuspešnom neoliberalnom konceptu ekonomske politike) oni pokušavaju opravdati time da su postavljeni temelji, a da će rezultati biti vidljivi tek kasnije. Naročito ako "Zoranovi naslednici" dobiju još jednu priliku za nastavak "reformskog eksperimenta". Prividni je paradoks da će "konzervativni Koštunica" učiniti više "za približavanja Srbije Evropi" no Đinđić kome su usta bila puna Evrope. Ali one koji "veruju" nije briga za to – ako se činjenice suprotstavljaju mitu – utoliko gore po činjenice. I po toj osobini iracionalne mitomanije su "đinđićevci", ma koliko ih to vređalo, tipični Srbi.

(11.03.06)

 

 
     
     
 
Copyright by NSPM