DRUGI PIŠU: THE GUARDIAN 23 5 2006

Nil Klark

Ne brinite za Balkan

Crna Gora imala je kao deo Jugoslavije nezavisnost veću nego što će je imati kao protektorat EU-NATO

„Crna Gora glasa za nezavisnost”, stoji u naslovima povodom rezultata referenduma u ovoj balkanskoj republici. Ali, da li je nezavisnost zaista ono što ih očekuje? U mom rečniku za nezavisnost stoji: „potpuna samouprava; nije predmet niti predstavlja uticaj drugih”. Prema ovoj definiciji, nezavisnost nije ono što će dobiti.

Najvažnije političke i ekonomske odluke, koje će uticati na svakodnevni život građana ove republike, neće se donositi u njenom glavnom gradu, Podgorici, već u Briselu, Ženevi i Vašingtonu i na upravnim odborima multinacionalnih kompanija koje danas dominiraju ekonomijom ove zemlje.

Ironija je u tome što su se za članstvo u EU i STO svesrdno zalagali premijer Milo Đukanović i stranka koja zastupa opciju za nezavisnost – jer, teško je zamisliti da za malu zemlju postoji lakši način da izgubi nacionalnu nezavisnost od onoga kada preda kontrolu nad trgovinom i ekonomskom politikom birokratama koji se nalaze miljama daleko.

Članstvo u NATO-u, za koje će se, kako se očekuje, Crna Gora sa istim entuzijazmom zalagati, ima slične posledice: komandanti nove crnogorske armije i mornarice moraće da se naviknu da primaju naređenja od onih koji su 1999. planirali 78-dnevno bombardovanje Jugoslavije.

Tu je i uloga MMF-a i Svetske banke. Ova dva tela, zajedno sa EU, žele Srbiji i Crnoj Gori da nametnu tačerska neoliberalna rešenja još od pada jugoslovenske vlade pod vođstvom socijalista 2000. Hiljade društvenih preduzeća već su privatizovane, ali Zapad još uvek nije zadovoljan – MMF je dalju ekonomsku pomoć Beogradu uslovio prodajom vredne naftne kompanije NIS.

Sićušnom crnogorskom ekonomijom strani kapital dominira još više nego srpskom, pri čemu je proces privatizacije tu počeo još ranije. Prodaja nacionalnih dobara imaće ozbiljne implikacije na buduću ekonomsku mogućnost razvoja zemlje pa čak i sa turističkim potencijalom njene atraktivne obale teško da može da se predvidi kako će Crna Gora moći da izađe na kraj a da se ne predaje još više zapadnim finansijskim institucijama. Radeći tako, slediće put svojih suseda.

Od svih neobičnosti položaja države, brutalna istina jeste ta da su današnje „nezavisne” balkanske republike imale, ako ništa drugo, veći stepen nezavisnosti kada su bile autonomne republike unutar jugoslovenske federacije. Na mestu jedne vojno jake, međunarodno poštovane, nesvrstane nacije sada postoji jedan broj slabih, ekonomski neodrživih protektorata EU-MMF-a-NATO.

Raspad Jugoslavije, sa njenim alternativnim i društvenim modelom, sasvim je odgovarao zapadnom kapitalizmu. Ali za narod ovog regiona koristi nisu bile lako prepoznatljive. Stoga ne čudi mnogo što je nostalgija za Titovom Jugoslavijom sve veća. Pre više od 65 godina, veče uoči napada sila osovine na Jugoslaviju, srpski novinar Slobodan Jovanović tvrdio je da u južnoj slovenskoj državi ljudi imaju najbolje garancije za nezavisnost i zaštitu. Još uvek je tako – i na osnovu te logike izgleda da će tako biti i u budućnosti.

Kada se završe pobedničke parade, jedino što će u nedelju dobijena tesna većina omogućiti Crnoj Gori jeste učešće na Pesmi Evrovizije.