Vasilije Mišković

Siva Gora u Crnoj Zoni

Dosadašnji tok referendumske kampanje o crnogorskoj nezavisnosti, koji polako ulazi u završnicu, pruža obilje dokaza da se ona odvija u potpuno neregularnoj atmosferi. Nju, u prvom redu, karakterišu veliki pritisci na birače, pokušaji bilo masovnog otkupa ličnih karata (o čemu tako plastično svedoči tragikomični Zeta film o „slučaju Mašan“), bilo pritiska da oni za koje se „osnovano sumnja“ da će glasati za opstanak zajedničke države privremeno predaju lične isprave poslodavcu pod pretnjom otkaza. Pored toga, učestala su hapšenja i drugi oblici zastrašivanja nad opozicionim aktivistima.

Pristalice zajedničke države se na razne načine sprečavaju da se upišu u biračke spiskove i pored javnih isprava koje pokazuju njihovo prebivalište na datom biračkom mestu. Tako se, na primer, isti upućuju da pribave „validne dokaze“ i upućuju na (višemesečni) upravni spor kako bi dokazali da žive na mestima na kojima su zavedeni u sopstvenim važećim dokumentima.

Sa druge strane, crnogorskim nacionalnim manjinama (ali i „gostujućim“ Albancima sa Kosova, Muslimanima iz Sjenice i Hrvatima iz Konavla), čiji pripadnici imaju crnogorsko državljanstvo, ali ne i prebivalište u Crnoj Gori, izdaju se lične karte po skraćenom postupku ne bi li dali još koji glas za „neovisnu“ Crnu Goru. Celokupna referendumska kampanja u potpunosti je potvrdila predviđanje Nebojše Medojevića, lidera Grupe za promjene, koji je uoči raspisivanja referenduma najavio da će autoritarni podgorički režim verovatno nastojati da kupi nedostajućih 100 hiljada glasova za cifru od oko 50 miliona evra, koliko, po njihovoj proceni, košta „privatizacija jedne države“.

Do sada je crnogorska vlast doprinela razvoju demokratske prakse tako što je, osim kupovine glasova, počela da kupuje i „neglasanje“ time što ć e se privremeno „založiti“ lična karta. Od sada je u igri i najnovija „demokratska inovacija“ independističkog kreativnog tima koji se bavi izbornim manipulacijama. Već duže vreme priča se o „mobilnom glasanju“ u kome aktivisti independističkog bloka glasačima dele mobilne telefone sa kamerama koji će im omogućiti da dokažu da su glasali „za nezavisnu evropsku Crnu Goru“. Kada pokažu fotografiju „pravilno popunjenog glasačkog listića“, mogu da na neki način naplate obavljenu građansku dužnost. A cena je prava sitnica – kako nju najčešće određuje političko tržište, tako se govori o iznosu od 50 evra po „suverenom“ glasu.

Osim ovakvih načina stimulisanja „izlaznosti“ birača, tu su i druge metode. Tako je podgorički „Dan“ pre nekoliko dana objavio vest da je u opštini Plav od februara do maja ove godine upisano 1.317 novih birača, što je neverovatno ako se zna da je to mala opština i pasivan kraj odakle se ljudi neprekidno iseljavaju. Profesor Šefket Krcić iz Bošnjačkog bloka za očuvanje SCG smatra da zajednička država garantuje i interese Muslimana sa obe strane „granice“. On kaže: "O procentu naših pristalica teško je govoriti. Promjenljiv je i režim Đukanovića, ne preza od raznih sredstava presije. Falsifikuju se lične karte građana opštine Tutin (srpski deo Sandžaka, graniči se sa Rožajama) i upisuju u birački spisak Crne Gore. Iz najveće firme nameštaja ‘Dalas' iz Tutina crnogorska vlada je naručila 200 garnitura za otkup glasova. Đukanovićevi su kamenovali prostorije DSS-a (crnogorska stranka) u Murinu, nedaleko od Plava, i to je jasan signal da su građani Plava pod prismotrom, jer se ove prostorije nalaze pored mosta koji je jedini prolaz od Andrijevice prema Plavu”, navodi Krcić. (Tatjana Nikolić, NIN, 20.4.2006. str. 22) Amir Halilović kaže da je Muslimanima režim obećao pare za obnovu severa Crne Gore “ako glasaju za nezavisnost”.

Očekuje se dolazak brojne crnogorske dijaspore, naravno bez one iz Srbije, koja treba da bude jezičak na referendumskoj vagi. Nije problem to što će glasati uglavnom oni iz dijaspore koji su za nezavisnost, već što se podelom dijaspore na “podobnu” i “nepodobnu” (što se, nažalost, poklapa i sa verskom pripadnošću) dodatno frustrira pravoslavno stanovništvo koje je za zajedničku državu. Ovakvi potezi mogu da se opravdaju sa pozicija surovog političkog pragmatizma, ali oni dugoročno vode produbljivanju podela i raskola unutar ionako šizofrenog crnogorskog društva. Činjenica da je Albancima omogućeno da prelete Atlantski okean i sedam vremenskih zona kako bi glasali na referendumu, a crnogorskim građanima iz pograničnih srpskih opština osporeno je da to građansko pravo realizuju, govori ne samo o predizbornim mahinacijama Đukanovićevog režima, već i o budućem tretmanu ne samo Srba u Crnoj Gori, već i svih onih koji su nepoželjni za dukljanoidni režim.

Mnogi analitičari smatraju da će muslimanski glasači presuditi predstojeći referendum. Iako se čini da zbog nekih glasova iz Crne Gore i Srbije (npr. Ugljanin) bošnjačka zajednica neće kao do sada podržavati Đukanovića, postavlja se pitanje jačine njihovog uticaja na ove glasače. Retorika je jedno, a drugo su interesi Bošnjaka, kojima s druge strane Đukanović nudi “konkretne projekte“ ili pak uticaj versko-političkog Sarajeva koji deluje iz senke i koji u razdvajanju Crne Gore od Srbije vidi geopolitičku korist fizičke izolacije hercegovačkog dela Republike Srpske od drugih srpskih prostora. Tu je, naravno, i Zagreb koji isto tako ima interese u odvajanju Podgorice od Beograda, a koji preko katoličke crkve može da utiče na nešto glasača koji treba da pomognu Đukanovićevom režimu.

I pored svega toga jasno je da će najverniji “independisti“ podgoričkim autoritarcima doći iz redova albanskog stanovništva. Izjave Demaćija u kojima on čak vidi Đukanovića kao premijera kosovsko-crnogorske „državne zajednice“ samo potvrđuju sumnje da je postignut interesni sporazum Podgorice i Prištine. Iz tog razloga ne treba u spoljnopolitičkoj analizi potcenjivati ulogu albanskog lobija u SAD, kome bi nezavisna Crna Gora bila jak argument u pregovorima sa Srbijom oko statusa Kosova. Naravno da je ovakva podrška Albanaca podgoričkom režimu dvolična i proračunata jer albanski lobisti u SAD, u isto vreme sa pružanjem podrške Đukanovićevom independističkom projektu, pripremaju teren za otvaranje “albanskog pitanja u Crnoj Gori“ podnošenjem dokumenta o formiranju albanskog regiona (sa tri subregiona) u Crnoj Gori, a koji u američkom Kongresu promoviše komitet na čijem su čelu demokrata Eliot Endžel i republikanka Sju Elin, kao i Pol Vilijams, jedan od ključnih eksperata za međunarodno pravo, koji je učestvovao u kreiranju Ohridskog sporazuma pomoću koga su Albanci faktički federalizovali Makedoniju.

Crno da crnje i gore ne može

I pored do sada neviđeno jednostrane medijske kampanje i planskog pripremanja referendumske “mašanizacije” glasača, istraživanja javnog mnjenja, naravno ne ona naručena od podgoričkog režima, pokazuju da je i u ovim “nemogućim uslovima” crnogorsku nezavisnost podržalo tek 43,2% građana, dok su za državnu zajednicu 43,8% (istraživanje agencije “Maks Plan” iz Pančeva). Slovenačko istraživanje javnog mnjenja Crne Gore govori o 49% onih koji glasaju za nezavisnost. Ako se uzmu u obzir sve malverzacije, te dolazak 10.000 glasača iz dijaspore (od kojih će više od 2/3 glasati za nezavisnost jer su to uglavnom Albanci i Muslimani), ipak se stiče utisak da će se independisti namučiti da, uz mnoštvo neregularnosti, uskoče u „sivu zonu“ između 50% i potrebnih 55%.

Medijska priprema terena (od režimskih glasila) o tome da je ulazak u zvanično nepostojeću „sivu zonu“ zapravo referendumska pobeda, kao i izveštačeni trijumfalizam (iza koga se krije strah od “dana posle”) najčvršćih pobornika crnogorske dukljanizacije da će 13 zemalja navodno priznati crnogorsku nezavisnost čim se ustanovi da je za istu glasalo 50% + 1 glasač, jasno govore u kom se pravcu kreće politička klima. Tome se može dodati i izjava izaslanika EU za crnogorski referendum Miroslava Lajčaka da će u slučaju “sive zone” uslediti novi pregovori o preuređenju odnosa u državnoj zajednici, koja je potom “diplomatski razblažena” konstatacijama da bi isti usledili i pri svakom drugom ishodu referenduma. Sve ovo ukazuje na to da će nakon referenduma, bez obzira na njegov matematički ishod, Crna Gora zapravo postati Siva Gora u crnoj zoni konfuzije, međusobnih optužbi i ponuda novih nagodbi, ali i konfliktnosti, koja će se verovatno nastaviti do septembarskih izbora.

Pri sadašnjem unutrašnjem, a naročito spoljašnjem rasporedu snaga, čini se da je procena Đukanovića da mu „siva zona“ omogućava čak i više šansi za politički opstanak od potpunog referendumskog „uspeha“. Na taj način on zadržava nacionalnu mobilizaciju independista koja u zapećak stavlja sva ostala bolna pitanja današnje Crne Gore, a pre svega katastrofalnu socijalno-ekonomsku situaciju. Uz zadržavanje postojećeg stanja u odnosima sa Srbijom, koje bi pokušao da redefiniše novim mukotrpnim uslovljavanjima i pregovorima, a potom predstavi kao još jedan uspeh na “beskrajnom putu” ka nezavisnosti, njemu se otvara mogućnost da još neko vreme igra na kartu zvanu “čekajući nezavisnost”.

Čini se da ne samo kod političkih protivnika Đukanovića, nego i kod njegovih dosadašnjih saveznika, polako sazreva svest da je on viđen kao politička figura čija se „nemoguća misija“ ispunjava odvođenjem Crne Gore ka nezavisnosti, a da on posle toga, kao kompromitovani i potrošeni političar, gubi značaj. A, što je najvažnije, izgleda da to dobro zna i sâm Đukanović, koji beketovski pokušava da „čeka nezavisnost“ koja samo što nije stigla, a kada će – ne zna se.

Ćutanje (ne) znači odobravanje

Medijska kampanja za nezavisnost je toliko jednostrana i agresivna da bi po žestini i brutalnim manipulacijama postidela i onu miloševićevsku propagandu protiv “pete kolone” u Srbiji iz perioda 1999-2000. Čitava Crna Gora izlepljena je plakatima “independista”, a kampanja u medijima traje bukvalno 24 časa dnevno. Druga strana je toliko slabo zastupljena da bi stranac u Crnoj Gori pomislio kako je zapravo besmisleno raspisivati referendum. Jedino glasilo u kome se može jasno čuti mišljenje opozicije je podgorički list „Dan“, ali to je više nego nedovoljno da bi se medijska slika mogla nazvati regularnom.

Isto tako je indikativna i izjava Erharda Buseka o tome da EU nema viziju na Balkanu i da je po ovom pitanju potrebna američka intervencija. Pri tome činjenicu da predstavnici EU i SAD nisu pokazali zabrinutost zbog medijskih i drugih neregularnosti mnogi shvataju kao zeleno svetlo zvaničnoj Podgorici da na sve načine pokuša da prebaci referendumski cenzus.

Neko nedobronameran mogao bi primetiti da je angažovanje EU, pa i SAD u crnogorskom referendumu, imalo za cilj samo da se nekako legalizuju Đukanovićevi marifetluci i da se natera opozicija, pa i Beograd, da priznaju rezultate referenduma koji je ispod svih demokratskih standarda. Šta je onda čiji interes u Crnoj Gori?

Evropska unija, iako direktno angažovana u referendumskom procesu, nije jasno definisala šta zapravo želi na ovom prostoru. U stvari, pokazalo se da je, i pored italijanskih pokušaja da se pokrene suđenje Đukanoviću zbog veza sa kriminalnim strukturama na njenom prostoru, EU ipak u svim svojim suštinski bitnim odlukama bila na njegovoj strani, tj. pomogla mu je da bez većih otpora dođe nadomak ostvarenja “hiljadugodišnjeg sna o nezavisnoj” Crnoj Gori. Sa druge strane Atlantika se doduše ne čuju direktni glasovi podrške, ali neomiljenost Đukanovića treba odvojiti od projekta “borbe za nezavisnost”, koja tradicionalno ima svoje promotere u Vašingtonu.

Po nekim mišljenjima, američka administracija, iako nema neki jasan cilj oko ovog pitanja, po inerciji vodi klintonovsku politiku odvajanja Crne Gore od Srbije, što je, ako se prisetimo, i kontinuitet sa starim imperijalnim politikama zapadnih sila na Balkanu, poput recimo Beča, Rima ili Londona. Drugi, pak, smatraju da je za Amerikance pitanje crnogorskog referenduma samo sredstvo pritiska u igri koja treba da omogući poželjan razvoj pregovora o statusu Kosova. Treće viđenje odnosa Vašingtona spram Đukanovića ukazuje na činjenicu da se podgorički režim, u želji da se „mudro“ obezbedi i na „drugoj strani“ privatizujući i prodajući svoju privredu ruskim magnatima, smrtno zamerio anglosaksonskim interesima koji su ove poteze protumačili kao neposlušnost i dvoličnost koja ne sme proći nekažnjeno.

U smislu američke prisutnosti i zainteresovanosti za razvoj događaja u regionu neki tumače i predreferendumsku posetu Dika Čejnija Dubrovniku kvalifikujući je kao vrlo simptomatičnu. Sva tumačenja Čejnijevog boravka na ovim prostorima nisu u kontradikciji sa obećanjima opoziciji koja stižu iz Vašingtona, a naročito sa formiranjem “crnogorskog DOS-a”, čiji nukleus treba da bude alternativna četvorka na čelu sa Medojevićem. Dakle, ne samo da je moguće da se iz geostrateških razloga iz pozadine podržava projekat delimične nezavisnosti a da se istovremeno planira nova vladajuća garnitura za “dan posle”, već to izgleda i kao sasvim verovatan scenario, o čemu svedoči i panika režimskih medija nakon odlaska opozicionih prvaka u Vašington.

Ovakav razvoj događaja otvorio bi ceo niz pitanja kako za Đukanovića, tako i za unionističku opoziciju, ali i za samu Srbiju. Za Đukanovića: da li mu je svrsishodno da referendum „uspe“ tako što će Crna Gora „posiveti“, ili mu je bolje da, mada izgleda dockan, u pregovorima sa Beogradom redefiniše savez sa Srbijom i pokuša da produži svoj politički život? Za srpsku manjinu u Crnoj Gori: da li će udruživanjem u „crnogorski DOS“ zapravo ući u institucije i nakon rušenja Đukanovića legitimisati suverenistički državni projekat? Za Srbiju: da li će redefinisanjem odnosa bilo sa Đukanovićem, bilo sa njegovim naslednicima na čelu Crne Gore biti prinuđena na neki drugi, nepovoljniji angažman, poput npr. tročlane (kon)federacije sa Kosovom i Crnom Gorom?