Goran Budžak

MOGUĆNOST DONOŠENjA NOVOG USTAVA REPUBLIKE SRBIJE

Problematika vezana za donošenje novog ustava Republike Srbije je veoma složena, jer je opterećena brojnim teškoćama koje se ogledaju u različitim pristupima najznačajnijih partija vlasti i opozicije vezanim za način usvajanja ustava i sistem podele vlasti između predsednika Republike, Vlade i Narodne skupštine.

Problem sa donošenjem ustava ogleda se u neophodnosti obezbeđivanja saglasnosti svih relevantnih partija zastupljenih u parlamentu, koja za mnoge predstavlja „nemoguću misiju“. Zbog toga je bilo predloga da se odustane od ustavne procedure izmene najvišeg pravnog akta zemlje i da se umesto toga pristupi formiranju ustavotvorne skupštine, ali je i ovaj predlog ostao bez većinske podrške, pa se pristupilo mukotrpnom i dugotrajnom usaglašavanju u okviru posebnih ustavnih komisija i potkomisija.

Dosadašnji rad je doveo do kristalisanja dva nacrta budućih ustavnih rešenja, Nacrta vlade Srbije premijera Vojislava Koštunice i Modela ekspertske grupe predsednika Republike Borisa Tadića, koji sadrže značajne razlike zbog kojih će biti neophodno da se nastavi rad na njihovom usaglašavanju.

Prva razlika između ova dva nacrta ogleda se već u uvodnom delu, tj. preambuli u kojoj se definiše državni koncept. Tako je vladin nacrt ustava predvideo građansko-nacionalni koncept države, jer je utvrdio da polazeći od državne tradicije srpskog naroda i ravnopravnosti svih građana i etničkih zajednica u Srbiji, građani Srbije donose Ustav Republike Srbije.

S druge strane, model ekspertske grupe predlaže građanski koncept po kome „građanke i građani“ Srbije, polazeći od državne i slobodarske tradicije srpskog naroda, od dostojanstva, slobode, jednakosti i ravnopravnosti i odlučnosti da žive u društvu u kojem su osnovne vrednosti poštovanje ljudskih sloboda i prava, mir, tolerancija, demokratija, vladavina prava, tržišna privreda i socijalna pravda i opredeljenja da žive u ujedinjenoj Evropi, donose Ustav Srbije.

Očigledno je da je u pitanju razlika terminološke i konceptualne prirode, jer se u nacrtu vlade govori o „državi srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive“, dok model eksperata navodi „građanke i građane“, koje, inače, pominje i Ustav Evropske unije. Osim toga, iz navedenog teksta preambule ekspertske grupe je evidentno da su stručnjaci tima predsednika Republike bili inspirisani i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, kao i odgovarajućom poveljom državne zajednice Srbije i Crne Gore.

Sledeća razlika između ova dva nacrta ustava ogleda se u tome što u opštim načelima ekspertskog modela nema državnih simbola (pominju se u okviru „nadležnosti Republike“), kao i u tome što ovaj nacrt govori o službenoj upotrebi i ćiriličnog i latiničnog pisma, dok je nacrt vlade predvideo samo službenu upotrebu ćiriličnog pisma.

Modelom ekspertske grupe je predviđeno da predsednik Republike predsedava Visokim pravosudnim savetom, koji odlučuje o izboru sudija, čime su dodatno povećana njegova ovlašćenja u odnosu na vladin nacrt, koji to nije predvideo.

Osim toga, tim stručnjaka je predložio u svom nacrtu da predsednik Republike bude laše smenjiv, jer je predvideo da predlog za utvrđivanje njegove odgovornosti podnosi trećina od ukupnog broja poslanika, a da o tome odlučuje apsolutna većina članova parlamenta (126). Uz to je predviđeno da konačnu odluku o postojanju ili nepostojanju povrede ustava od strane predsednika Republike donosi Ustavni sud.

Vladin nacrt ustava utvrđuje da je za odluku o pokretanju postupka za razrešenje predsednika Republike pred Ustavnim sudom potrebno da se izjasni kvalifikovana većina od 150 (od ukupno 250) poslanika Narodne skupštine.

Značajnu razliku ekspertskog modela u odnosu na nacrt vlade predstavlja predlog teritorijalne organizacije Republike, kojim su značajno povećane nadležnosti pokrajina. Ovi oblici teritorijalne organizacije treba da imaju zakonodavnu nadležnost, što po sadašnjem ustavu nije bilo predviđeno.

Takođe, postoji očigledna razlika u predloženom načinu formiranja novih pokrajina, jer je ekspertska grupa predvidela da se autonomna pokrajina može obrazovati na području koje u trenutku osnivanja ima najmanje milion, a najviše dva miliona stanovnika, koje se može samostalno finansirati i čine ga teritorijalno povezane opštine, i da se odluka o obrazovanju AP donosi na referendumu organizovanom na području na kojem se predlaže obrazovanje autonomne pokrajine.

Nacrt vlade je predvideo da se nove AP mogu osnivati, a već osnovane ukidati ili spajati u postupku predviđenom za promenu Ustava.

Osim ovih razlika u predloženim ustavnim konceptima, postoje još brojni neusaglašeni stavovi zbog kojih se donošenje novog ustava neprestano odlaže od 2003. godine, kada je trebalo da bude usvojen republički ustav po odredbama Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora i u skladu sa preporukama Venecijanske komisije Evropske unije.

Zbog toga je teško predvideti da li ćemo ove 2006. godine konačno biti u mogućnosti da vidimo usvajanje novog Ustava Republike Srbije, koji predstavlja jedan od osnovnih uslova za dalji demokratski razvoj ove zemlje i njeno ravnopravno uključivanje u redove zemalja Evropske unije, kao i u sve ostale svetske organizacije kao što je Svetska trgovinska organizacija, na primer.

Imajući u vidu narastanje svesti među svim relevantnim političkim snagama u Srbiji o neophodnosti donošenja najvišeg pravnog akta, koji će predstavljati osnovu celokupnog društvenog razvoja u pravcu modernih demokratskih standarda, treba, ipak, biti optimista i očekivati da će u ovoj godini, uprkos svim navedenim razlikama, konačno biti ostvaren i ovaj veliki cilj.