Batić Bačević

Kolektivna kazna

Već mesecima se u domaćim i svetskim medijima nije pojavila neka umna tvrdnja zapadnih političara kako odgovornost za ratove i zločine ne treba baciti na glavu naroda, kao i da kolektivna odgovornost ne može biti prihvatljiva ni za jedno zapadno društvo. Sve one dirljive, dubokoumne fraze koje su upotrebljavane kao ključni argument za saradnju sa Hagom (“važno je da se kroz izručenje Miloševića i ostalih lidera skine teret kolektivne odgovornosti”, “samo kroz haške procese možemo da iskoračimo iz Miloševićeve ere”), nekako su zaboravljene kada su počeli pregovori o statusu Kosova. Još pre nekoliko meseci je zamenik Martija Ahtisarija, Alber Roan dao neverovatan intervju beogradskoj Politici u kojem je, između ostalog, na pitanje da Srbija ne bi trebalo da odgovora za politiku čoveka koji se nalazi dva metara ispod zemlje, odgovorio da se i Hitler nalazio dva metara ispod zemlje pa su Nemci morali da plate za Hitlerove zločine”. Ako je i Roanova izjava nedovoljno analizirana, nedavni istupi glavnog posrednika u kosovskim pregovorima i bivšeg finskog predsednika samo ukazuju kako je zaključeno da će Srbija, ma ko bio na vlasti i ma kakva se politika vodila, morati da plati cenu vladavine Slobodana Miloševića, ma koliko ona bila visoka. Koliko Srbija mora da se smanji da bi bila opisivana kao demokratska i koliko treba da oslabi da bi bila faktor stabilnosti na Balkanu?

Izjave Roana i Ahtisarija samo oslikavaju možda najčudnije pregovore koja sadašnja generacija pamti – od početka zapadni posrednici tvrde javno da obe strane moraju da naprave kompromis te da su otvorena razna rešenja za konačan status, a u neformalnim razgovorima kažu da je nezavisnost jedino održivo rešenje te da srpska strana mora da pokaže veći stepen kooperativnosti, iako je uoči pregovora već napravio veliki iskorak kada je ponudio formulu više od autonomije, manje od nezavisnosti.

U prvih nekoliko meseci pregovora su se od stranih diplomata u Beogradu mogla čuti dobronamerna pitanja “zar vam Kosovo nije teret prilikom ulaska u EU, jer se tamo standardi ne mogu tako brzo ispuniti, što želite da izdržavate područje koje je znatno ekonomski zaostalije od ostatka Srbije”, da bi komunikacija postajala sve direktnija i oslanjala se na mišljenje da je Srbija, sa onim što je učinjeno u prošlosti, izgubila moralno pravo na Kosovo. Takav stav je izrekla još tokom bombardovanja državni sekretar Madlen Olbrajt, (jednom je sličnu izjavu imala i Doris Pak), da bi u poslednjih desetak dana prerastao u krunski razlog zbog kojeg Kosovo mora biti nezavisno. I dok su u Beču vođeni pregovori sa navodno otvorenim rešenjima na stolu, međunarodne organizacije su pripremile planove za prihvat stotinak hiljada izbeglica za slučaj da Kosovo postane nezavisno ili se dogodi neki novi albanski teror koji bi međunarodna zajednica oštro osudila, ali ne bi ništa preduzela da ga spreči.

Sam izbor Ahtisarija za glavnog medijatora pregovora je bio snažna poruka Beogradu, jer je reč o čoveku koji je u razgovorima sa Miloševićem objašnjavao da će Srbija postati ravna kao sto koji ih deli, ako ne bude potpisala nešto što je nazvano “vojno-tehnički sporazum”, ali je neobično podsećalo na klasičnu kapitulaciju. Ni stavovi o Kosovu Međunarodne krizne grupe, čiji je Ahtisari ugledni član, nisu ulivali preterani optimizam kod članova ovdašnje vlade. Sagovornici NIN-a iz vlasti kažu da je način na koji su vođeni pregovori do sada zaista neverovatan. “Budući da zna da ono što radi nije zabeleženo u nekim pregovorima u poslednjih sto godina, uporno izbegava da se vode zapisnici. Samo jednom kada smo uslovili učešće u razgovorima, kada su u Beč došli Tadić, Koštunica i Drašković, vođeni su zapisnici, a pre i posle toga ne”, kaže jedan od sagovornika. U Beogradu, takođe, ističu da se Ahtisari iskreno trudi da napravi jaz između prestonice i kosovskih Srba, sugerišući da će oni na kraju platiti cenu zbog tvrdih stavova srpskog tima, kao i da voli da razgovora sa srpskim liderima sa Kosova koji, doduše, ne predstavljaju nikoga, ali jesu spremni za kompromis sa svima. Jedan od stranih diplomata, koji je duboko involviran u kosovske pregovore, rekao je predstavnicima naših vlasti da mu se čini kako je Ahtisarijeva strategija zasnovana na odsustvu svakog kompromisa, a od srbijanskih zvaničnika se može čuti da im je na prvom susretu saopštio da ima rešenje za Kosovo.

Kosovski pregovori bi tako mogli da postanu jedna od najčudnijih političkih predstava u kojoj se obe strane nisu pomerile ni za milimetar, a posrednici koji bi trebalo da ih približe ne pokazuju ozbiljnu želju jer, verovatno, imaju konačni status u unutrašnjem džepu sakoa. Runde pregovora bi, tako, mogle da posluže kao jedna duga diplomatska simulacija, da bi, na kraju pregovora, Ahtisari saopštio pred UN da pregovori nisu urodili plodom i izvukao odavno napisano rešenje o uslovnoj nezavisnosti.

Iako bi pregovori morali da budu završeni do 14. novembra, kada Ahtisariju ističe mandat, relativno pouzdani izvori su već u maju ili junu tvrdili da će konačni status teško biti poznat pre sredine sledeće godine. Prema tim saznanjima, američka i britanska administracija su ostale pri stavu da bi trebalo kosovski čvor raspetljati do kraja godine, ali nisu spremne da po svaku cenu da insistiraju na zadatim rokovima. To ne znači da će Rusija uložiti sav svoj uticaj braneći srpske interese, kao ni da će blago rezervisane Francuska, Italija ili Nemačka, na kraju biti protiv uslovne nezavisnosti. To pomeranje rokova je verovatno nateralo Ahtisarija da radikalizuje svoje nastupe (mada je u svim neformalnim susretima do sada otvoreno govorio o kolektivnoj odgovornosti srpskog naroda) i da na kraju mandata predstavi svoje rešenje za Kosovo, a značajan iskorak u otvaranju diplomatskih karata očekuje se na zasedanju UN 17. i 18. septembra.”

U septembru će se proces ubrzati. Glavni pregovarač Marti Ahtisari će narednih nedelja prvim nacrtom dogovora pokušati da ubrza zastale pregovore o budućem statusu”, rekao je kosovski premijer Agim Čeku za bečki Standard u sredu 30. avgusta, napominjući da očekuje definitivno rešenje pitanja statusa do kraja novembra. Sama ova izjava ukazuje na to da albanska delegacija tesno sarađuje sa međunarodnim posrednicima na ostvarivanju zajedničkog cilja, što dobro znaju i članovi pregovaračkog tima u Beogradu.

Budući da igra u suženom manevarskom prostoru, u kojem deluje kao tek oporavljeni bolesnik koji mora da nastupi na olimpijskom višeboju, od srpske strane se ne može očekivati da bojkotuje nastavak pregovora, ali se sasvim sigurno može očekivati da odbije ponuđeno rešenje za Kosovo.

Čitava priča o Ahtisarijevoj verbalnoj denacifikaciji Srbije, koja je izletela iz nekog od kofera u koje smo pokušali da spakujemo prošli režim, zapravo će postati važnije pitanje od kosovskog – kada će Srbija konačno platiti ceh Miloševićeve politike i izaći iz balkanske kafane. Iako u ovoj kosovskoj raspravi vlada nedopustiva površnost, na osnovu koje bi se dalo zaključiti kako je Kosovo kao problem nastalo onda kada se Milošević pojavio na Gazimestanu, te da će iz glava poštenih građana nestati kao pojam čim zaboravimo na politiku dotičnog, Kosovo, opstanak Republike Srpske i Međunarodni sud pravde će biti tačke u kojima će Srbija dobiti svoju novu ličnu kartu. “Ako budemo osuđeni pred Međunarodnim sudom pravde i ne ostvarimo neke ustupke oko Kosova, Srbija će biti predata ekstremistima, a ideje evropskih integracija, zapadne demokratije biće predmet iskrenog prezira. Zato je važno da se suprotstavimo denacifikatorima”, reći će jedan od članova vlade.

Zemlja koja se distancirala od prošlog režima tako što je izručila sve vodeće ljude haškom sudu za ratne zločine, sada se suočava sa najozbiljnijim izazovom – treba da izruči deo teritorije, i prihvati skandalozna poređenja sa Hitlerom i nacističkim zločinima, kako bi dodatno dokazala da više nije povezana sa Miloševićevim režimom. Iako su brojni humanitarni radnici i nevladini jurišnici bili u pravu kada su govorili da bi svaki zločin morao da bude ispitan, a svaki zločinac kažnjen (osim albanskih, hrvatskih, muslimanskih, o kojima su glasno ćutali), sada su očigledno pripremljeni za novu rundu suočavanja sa zločinima u kojima će biti kažnjavan i onaj veliki deo društva koji tu politiku nikada nije podržavao. Istorija je prepuna primera poraženih i kažnjavanih nacija, ali je teško naći primer u kojem se naknadno kažnjava zemlja, koja se već šest godina doživljava i opisuje kao partner Evropske unije i NATO i nagrađuju organizatori ubijanja civila i paljenja crkava, jer će se samo tako sačuvati stabilnost na Kosovu. A Srbija će se već suočiti sa gresima iz prošlosti, samo da nekako preživi sadašnjost.