Branko Balj

RAZBIJANjE JUGOSLAVIJE I SRPSKO PITANjE DANAS

Na Zapadu od o maćio se termin "raspad Jugoslavije" pomocu koga vlade zapadnih zemalja oblikuju mišljenje svojih podanika u korist teze da se Jugoslavija raspala sama od sebe jer su tamo neka poludivlja plemena odlučila da ratuju, a mi kao dobri momci, mirotvorci i demokrate morali smo da se umešamo jer bi se oni međusobno istrebili. Taj termin je zdušno prihvaćen i od nekih tzv. demokratskih elita u Srbiji, čija upotreba ima jednu jedinu svrhu, a to je da se ublaže sve posledice onoga što je i sa Zapada dolazilo.

Moja hipoteza glasi: neke sistemske pretpostavke su bile priređene za raspad Jugoslavije još za vreme života Josipa Broza, ali je Jugoslavija stvarno razbijena posredstvom pružanja izdašne pomoći Nemačke, Austrije i Vlade Engleske političkom vođstvu Slovenije i Hrvatske u sklopu velikog projekta pod nazivom: Revizija novije istorije Evrope.

Da bi smo ovu hipotezu testirali i dokazali dužno je prizvati u sećanje neka skorašnja kretanja, odnosno , nju je potrebno istorizirati sa svrhom uvida u tragičan položaj srpskog naroda na početku novog milenijuma.

Balkan je po svom istorijsko-kulturalnom i geografskom identitetu bio, jeste i biće most između Istoka i Zapada na kome se korenilo, pod uticajem Istoka, zapadno mišljenje i delanje od starih Grka, preko uticaja Rima, rađanja i nestajanja Vizantije, uticaja osmanlijskih težnji ka prodoru na zapad, da bi u novovekovlju i savremenom dobu uticaj Srednje Evrpe preko Austro-Ugarske i uticaj Rusije rezultovao idejom zajedničkog života južnih Slovena.

Sa formiranjem Jugoslavije kao zajednice Srba, Hrvata i Slovenaca, a posle 2. svetskog rata i Crnogoraca, Makedonaca i Muslimana, stvorena je višenacionalna, multikonfesionalna i multikulturalna država, kao provizorni dogovor težnji ovih naroda i sila pobednica 2. svetskog rata. Takva Jugoslavija čuvala se na način razgrađivanja (zvuči paradoksalno, ali istinito) pod vođstvom vrha KPJ, a kasnije SKJ sa Jos i pom Brozom Titom kao harizma r hom i njegovom harizmatskom pratnjom.

Brozovo okretanje od SSSR-a 1948. godine i navodno istorijsko NE Staljinu vodilo je ka utemeljenju titoizma kao pervertiranog oblika staljinizma, staljinizma sa nežnijim licem, koji je zdušno potpomognut od strane Zapada, pre svega, SAD. Sa takvom pomoći Broz je sa vrhom CK SKJ i sprskim čelnim komunist im a razgrađivao Jugoslaviju i kao rezultat takvog delanja od Ustava 1963. pa preko Ustava 1974. god. Jugoslavija je komponovana iz 6+2 federalne jedinice, gde ni jedna republika nije imala pokrajine , izuzev Srbije , u kojoj su Vojvodina i Kosovo i Metohija imale status pokrajina sa velikim državnim prerogativima koji su se ogledali u zakonodavnoj, izvršnoj i sudskoj vlasti. T o je znači lo okrnjeni državni status jer pokrajine nisu imale vojsku i diplomatiju, koje su bile na nivou SFRJ. Na takvu poziciju republike Srbije reagovali su 1971/72. godine mnogi intelektualci i kao posledica takvog protesta usledio je progon tih ljudi, pre svega profesora sa BU, pa i sa Novosadskog Univerziteta, koji se ogledao u gubitku posla i pokušaj im a poništavanja njihovog ljudskog dostojanstva. Kao posledica Ustava iz 1974. godine, Srbija je mogla da donosi odluke o svome životu samo uz saglasnost pokrajina, a pokrajinske vlasti i u Vojvodini i na Kosovu i Metohiji su , za vreme Brozovog života, a i posle njegove smrti, očigledno bile pod uticajem hrvatskog i slovenačkog rukovodstva , koje je otvoreno podržavalo autonomaške ideje u Vojvodini i separatističke ideje na Kosovu i Metohiji. O tom del ov anju i danas svedoči ponašanje slovenačkog rukovodstva, koje se ogleda u njihovoj ,,dobronamernoj podršci'' i savetovanju demokratskih snaga u Srbiji da dignu ruke od Kosova i Metohije.

Činioci koji su pripremili razbijanje Jugoslavije

Unutar takvih kretanja dva bitna činioca su bila očigledno na delu:

1. Privredni i politički sistem u FNRJ/SFRJ su uglavnom vodili Slovenci, Kidrič-Kardelj, koji su uživali bezrezervnu podršku ,,crvenog kralja'' – J. B. Tita, sa čime se odlučujuće delovalo u smislu politike privrednog razvoja i koncipiranja političkog sistema koji je očigledno imao negativne posledice po Srbiju i srpski narod u celini, budući da su unutar takvog političkog sistema nacionalnu homogenizaciju izvršili Slovenci, pa nije ni slučajno, nego nužno što su oni prvi razbijajući SFRJ i napustili SFRJ, a Hrvati su od 1971. godine pa do kraja osme decenije 20. veka izražavali težnju da stvore samostalnu državu. Nastavljajući svoj davnašnji san koji svoje počelo (izvor) ima u ustaškoj tvorevini tj. NDH. Za razliku od njih srpski komunisti su smatrali da je nacionalno pitanje manje bitno od samoupravno-klasnog pitanja s jedne strane, a s druge strane smatralo se da su u SFRJ Srbi rešili nacionalno pitanje budući da po svedočenju M. Đilasa granice koje su koncipirane i postavljene između Republika spajaju različite nacije, a ne da ih razdvajaju. Granice su po tom mišljenju provizorne i ispostavilo se da je i sama ta državna tvorevina i više nego provizorna o čemu svedočile su i reči izrečene od strane Edvarda Kardelja da je Sloveniji SFRJ samo usputna stanica. Tako je navodno glasila partijsko-komunistička ideja globalizacije. Takva politika zanemarivala je sve prisutnije i očiglednije težnje slovenačkog i hrvatskog vođstva. Takvim političkim delanjem iznutra su se priređivale pretpostavke koje govore o šansama za raspad Jugoslavije po modelu Češke i Slovačke, samo što su projektanti tog raspada prevideli jednu činjenicu, a to je da istorijsko pamćenje, pogotovu između Hrvata i Srba, ostalo je na delu, budući da proteklih 45 godina nisu izbrisale iz sećanja da su Hrvati većinom bili na strani Hitlerove Nemačke, a Srbi većinom na strani pokreta otpora Hitlerovoj Nemačkoj , u početku preduzetog od strane KPJ, partizanskog pokreta i otadžbinskog pokreta Draže Mihajlovića. Ta istorijska neprilika između Hrvata i Srba, koju mnogi autori psihološki problematizuju u ravni ,,narcizma malih razlika, a velikih sličnosti'' koja je prisutna, ali ne i određujuća, intenzivirana je slovenačkim okidanjem obarača u smislu izlaska iz Jugoslavije ne pitajući za cenu.

2. Drugi bitan činilac ogleda se u delovanju Katoličke i Pravoslavne crkve. Katolička crkva svoje delovanje nije bitno promenila, naprotiv, intenzivirala je svoje delovanje pod patronatom Rima, što je očigledno i po tome što su mnoga crkvena lica koja su otvoreno podržavala ustašku NDH i genocid nad srpskim narodom izvršenim u okviru NDH, proglašavali za svece, dok je Pravoslavna crkva u početku 2. svetskog rata bila na meti razaranja od strane nacista, budući da su Patrijarh Gavrilo Dožić i Episkop Nikolaj Velimirović bili hapšeni i proveli jedno vreme u Dahauu uključujući i jedan broj sveštenih lica sa svih prostora Jugoslavije, a posle 2. svetskog rata bila je pod patronatom komunista koji su proizveli raskol te crkve, kao što se desilo u SAD.

Krajem osamdesetih godina Katolička crkva otvoreno je stala iza hrvatskog i slovenačkog vođstva, odnosno njihovog zahteva za stvaranje samostalnih i nezavisnih država, čime je neosporno doprinela razbijanju Jugoslavije.

Dolaskom Slobodana Miloševića na čelo CK SK Srbije i postavljanjem pitanja-problema jedinstva Srbije, odnosno smanjenja državnih prerogativa pokrajinama i jačanja centralne vlasti u Srbiji, kao što je to slučaj sa svim osta l im repub l ikama, što je unutar srpskog naroda prihvaćeno i u legalnom, a pre svega, u legitimnom smislu - to delanje kod drugih članica federacije nije tako primljeno, nego suprotno kao težnja ka velikosprskom hegemonizmu, odnosno srpskom nacionalizmu , pri čemu su na udar došle SANU i Pravoslavna crkva. Takvo osuđivanje od strane CK Slovenije i CK Hrvatske, te stvorena podrška autonomašima u Vojvodini i separatistima na Kosovu i Metohiji , u Jugoslaviji je stvorila sliku o Miloševiću kao sprskom nacionalisti i srpskom narodu kao hegemonijalnom narodu. Takvu percepciju prihvatio je i Zapad, pre svega Evropske države poput Nemačke, Austrije, Velike Britanije, čime se medijski trasirao put za ocenu Srba kao loših momaka, a Slovenaca i Hrvata kao dobrih momaka, a njihov ih vođa Kučan a i Tuđman a kao demokratski orijentisani h političara, dok je Milošević ocenjen kao nacionalista, antidemokrata, a kasnije i Balkanski kasapin , Balkanski mirotvorac , pa Haški zatvorenik . Takva proizvodnja svesti koja se odvijala u zapadnim medijima po modelu crno i belo, demokratsko i antidemokratsko, imala je zadatak da opravda, ne raspad Jugoslavije nego, razbijanje Jugoslavije koja je usledilo spolja, pre svega od strane vodećih članica EU, a kasnije su se tome priključile i SAD.

Revizija evropske istorije

Ovakav scenario, koga mnogi , tzv. demokratski , mislioci nazivaju umobolnim, a njegove zagovornike kao predstavnike teorije zavere (što je sa njihove strane i razumljivo , jer svaka narudžbina koja je plaćena mora i da se izvrši, a što su ljudi i kompanije koje su to i naručivale, posle svega i objavile u knjigama i tekstovima sa preglednim brojkama u dolarima) , bio je pripreman i realizovan vrlo studiozno. Naime, kretanja u SSSR i Evropi bila su krajnje protivrečna:

U SSSR , odigravao se proces destruktivnog raspada posle smrti Brežnjeva, a naročito sa našminkanom perestrojkom na čelu sa Mihailom Gorbačovom. Sa takvim delanjem SSSR više nije predstavljao bitan činilac uticaja ni na svojoj teritoriji, a kamoli u evropsko-američkim, odnosno svetskim poslovima. Raspadom SSSR i stvaranjem ZND bitno je oslabljen uticaj Rusije uz jačanje fundamentalističko-muslimanskih težnji s jedne strane i s druge strane jačanje uloge Zapada u mnogim državama, pre svega u Ukrajini, čime se priređuju pretpostavke da se Rusija pozabavi vlastitim problemima i da se izbaci iz izgre velikih svetskih poslova. Ne treba smetnuti sa uma ni teoriju Zbinjega Bžežinskog, najpoznatijeg sovjetologa, o potrebi postojanja tri Rusije: Evropske, Centralne i Sibirske, što bi vodilo daljem dezintegracionom delanju i pokušaju da se Rusija potpuno izbaci iz svetskih poslova. Najnovija događanja u Belorusiji su samo jedna od stepenica koja vode tom cilju, kao i strana podrška mnogim ruskim bogatašima koji su svoje utočište našli van Rusije.

U Evropi , raspad SSSR i politika Gorbačova vodili su ka tzv. prestanku politike hladnog rata čiji rezultat je bio ujedinjenje dve Nemačke kao unutrašnji legitiman izraz težnji Nemaca da žive u jednoj državi. Ta legitimna ideja Nemaca vodila je ka prevrednovanju novije istorije Evrope, čiji protagonisti su upravo i bili predstavnici nemačkog političkog života, uz blagonaklonost političkog vođstva u Francuskoj i Engleskoj. Uostalom poslušajmo šta o tome kaže Norman Dejvis u obimnoj studiji Evropa – jedna istorija - :

Mnogi od ratnih stereotipa su se održali, posebno u pogledu Istočne Evrope. Može se zapaziti jasna hijerarhija u percipiranju različitih nacija, a koja je povezana sa stepenom služenja savezničkoj svrsi. Česi i Srbi, na primer, koji su imali dugu tradiciju saradnje sa Rusijom i neprijatenjstva prema Nemačkoj, dobro su se uklapali u saveznički nacrt. Zato su mogli biti pozdravljeni kao ''hrabri'', ''prijateljski'' i ''demokratski'' – barem do ratova u Bosni. Slovaci, Hrvati i baltički narodi, za koje se smatralo da su odbacili prijatelje sa zapada ili da su kolaborirali sa neprijateljem, nisu zaslužili takve komplimente. Poljaci se, kao i obično, nisu uklapali ni u čiji nacrt. Odupirući se nemačkoj agresiji, očigledno je da su se predano borili za demokratiju. Opirući se sovjetskoj agresiji, očigledno je da su bili ''izdajnici'', ''fašisti'', ''neodgovorni'', ''antidemokrate''. I Ukrajinci se odupiru svrstavanju. Mada su verovatno podneli veće žrtve u ljudstvu od svih evropskih nacija, glavni politički cilj im je bio da pobegnu od sovjetske i ruske dominacije. Najbolje što se moglo uraditi sa tako nezgodnom nacijom je bilo pretvarati se da ne postoji, ne prihvatiti staru caričinu izmišljotinu o tome kako su oni ''mali Rusi''. U stvarnosti nisu bili ni mali niti Rusi. (UKRAJINA).

Međutim, možda je uticaj savezničkog nacrta najuočljiviji u reakcijama na pad komunizma posle 1989. godine. Izbijanje ''gorbimanije'', davanje prednosti celovitosti ratnih saveznika (prvo SSSR-u, a zatim Jugoslaviji), potom namerno brkanje patritoizma sa nacionalizmom u Istočnoj Evropi, sve se to može objasniti jedino posredstvom ranije utvrđenih, istorijskih refleksa. Zapadno mišljenje je tek uz pomoć sporog prilagođavanja naučilo da ''Rusija'' i ''Sovjetski Savez'' nisu ista stvar, da je Gorbačov bio na čelu jednog omrznutog režima, da je jugoslovenska federacija bila organizacija komunističkog fronta, da je najekstremniji nacionalizam poticao od rukovodstva Srbije, ili da su Litvanija, Slovenija, Ukrajina ili Hrvatska posebne evropske nacije koje legitimno traže državnost. Spoznaja da je Zapad bio u zabludi u vezi sa mnogim evropskim pitanjima neminovno je pojačala zahteve da se napravi revizija evropske istorije. (1)

Kao neposredan rezultat težnje da se izvrši revizija Evropske istorije mnogi narodi su nagrađeni državama sa prefiksom demokratskim bilo da su nastale na miran način, ili, pak, etničkim čišćenjem i progonom naroda sa svojih vekovnih ognjišta kao što je slučaj, neosporno, sa srpskim narodom koji je živeo na području Hrvatske ili Srbije, odnosno Kosova i Metohije. Put ka tome omogućila je trapava evropska politika, koju je u to vreme predvodila Vlada Nemačke i njena diplomatija, a koja se nije libila ne samo da prizna Sloveniju i Hrvatsku kao nezavisne države, nego čiji su pojedini čelnici i javno govorili da Srbima treba prikratiti i sam vazduh. Dakako, sve se to smatralo i normalnim i demokratskim budući da je na delu bila i revizija srpske istorije u kojoj je srpski narod bio označen od 19. veka pa nadalje kao hegemonijalan narod , što je bio uvod da se on danas tretira kao genocidan narod, kao što je to bio slučaj sa Hitlerovom Nemačkom i nemačkim narodom posle drugog svetskog rata. (2) Dokazi za ovu tvrdnju dolaze sa mnogih strana: Primera radi , jedan od idejnih tvoraca Rambujea Mišel Fuše u intervjuu Politici stoji na stanovištu, i savetuje, bez obzira što je njegov savet nepravičan i ponižavajući, da Kosovo mora dobiti nezavisnost i da shodno tome Srbija to treba da prihvati. Uostalom na pitanje o tome kako ,,srpska pozicija nije uzeta u obzir'' ? M. Fuše, kao i većina francuskih tzv. novih filosofa i postm o dernista, odgovara:

,, - Ono što je uzeto u obzir jesu interesi srpske manjine kao i interesi srpske države u pregovorima, s tim što vam se predlaže neka vrsta dila – odseći ćemo vam nešto zato što ste bili loši u prošlosti (to je percepcija u Evropi, u kojoj postoji ideja o krivici) – ali u zamenu vam nudimo evropsku integraciju. Tačno je da je ovaj dil malo nepravičan, ali vi plaćate cenu za ono što se desilo u prošlosti''. (3) (Kada smo već tu , recimo i sledeće: M. Fuše savetuje našu demokratsku vladu na čin izdaje , pozivajući se na De Gola kada je rekao: ,,Alžir je Francuska'' da bi potom promenio svoje gledište proglasivši nezavisnost Alžira. Analogija mu je više nego loša. Alžir je bio francuska kolonija, a Kosovo i Metohija nije kolonija Srbije nego je rodno mesto srpskog naroda).

Ovakvi sudovi i zaključci koji se donose po principu analoškog zaključivanja su ne samo problematični, nego elementarno neistiniti i nepravedni jer se zaboravlja jedna činjenica: srpski narod nije išao da pokori druge narode i druge zemlje, kao što je to bilo u vreme Hitlerove Nemačke, nego je branio samo svoja vekovna ognjišta, pravo na opstanak i elementarna ljudska prava.

Slamanje srpskog naroda i države

Razbijanjem Jugoslavije i stvaranjem država poput Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Makedonije i Savezne Republike Jugoslavije , ceo projekat nije doveden do kraja. Usledilo je ničim opravdano NATO bombardovanje srpskog naroda u trajanju od 93 dana: 15 dana u Republici Srpskoj i 78 dana SRJ posle kvazi-diplomatskih razgovora u Rambujeu. Pokazaće se da EU nema strategiju za objedinjenu Evropu i na delu njene teritorije vodeću ulogu preuzeće SAD, koje su uz Nemačku, i bile najveći zagovornik bombardovanja SRJ pod izgovorom rušenja Miloševićevog režima koji je, navodno, načinio zločin u bivšoj SFRJ, a na Kosmetu pogotovo. NATO bombardovanje , pod plišanim nazivom ,,Milosrdni anđeo'' , nije samo načini l o ogromne materijalno-ekološke gubitke, nego je to bestijalna upotreba tehničko-tehnološkog zapadnog bezumlja koje je ponizilo ukupno dostojanstvo sprskog naroda. Neosporno da je izvršen zločin nad srpskim duhom, ali ne samo nad srpskim nego i nad mađarskim, ukrajinskim, rusinskim, rumunskim, romskim , jer je Srbija i pored svih ratova ostala jedina multikulturalna i multikonfesionalna država na prostoru bivše SFRJ. I ne samo to , i ostalim narodima, državama širom zemljanog šara , ovim bombardovanjem je poručeno još jednom: ako ne budete slušali , vi mali , ono što vam kažemo mi moćni i silni , proćićete kao Srbi što su prošli. Kasnije je usledio napad na Irak, a danas se misli o napadu na Iran, što je neosporno sa svoje strane pojačalo proizvodnju muslimanskog fundamentalizma u izrazu fanatizma koji ne preza od globalnog terorizma. Po prirodi stvari jedna krajnost proizvodi drugu, a one su u ontološkoj ravni iste.

Međutim, na Balkanu poslovi nisu još završeni jer za velike pobornike mira, koji ga uspostavljaju posredstvom ratova, i demokratije, koja je demokratija po diktatu moćnih zapadnih vlada i multinacionalnih kompanija, koje svoju demokratiju uspostavljaju kroz institute Svetske banke, MMF i STO posredstvom globalnih finansija, globalne industrijske proizvodnje, kontrole resursa (zdravstva, osiguranja i obrazovanja) čija je svrha kloniranje kulturnog obrasca odnosno patentiranje oblika života (4) posredstvom subjektivno-centriranog tehnološko (za)uma, što vodi ka kolonijalnom položaju mnogih država i naroda, čija posledica se javlja u permanentnom siromašenju i stalno-pretećoj dužničkoj krizi (5), ima još puno posla.

Naime, projekat čija je poruka da sve bivše republike SFRJ moraju biti države nije dovršen. Treba ga završiti, odnosno Crna Gora mora biti država. Taj deo razgradnje je završen , što znači da Srbija nema izlaz na more i da se dovodi u pitanje istorijski i kulturni identitet Srba i Crnogoraca, čime se ide na ruku reviziji rezolucije Saveta bezbednosti UN 1244 po kojoj je teritorija Kosova i Metohije sastavni deo SRJ , odnosno državne zajednice Srbije i Crne Gore. A dešavanja oko Kosova i Metohije su više nego tragična po srpski narod, njegov identitet i kulturu. Posle NATO bombardovanja izvršeno je pod međunarodnim protektoratom na Kosovu i Metohiji , etničko čišćenje srpskog naroda i samim tim činom se utirala staza ka nezavisnom Kosovu. Taj prvi korak legalizovan je suštinski sa diplomatskom igrom koja je prvo promovisana kao STANDARDI PA STATUS, kao da status pokrajine nije određen Rezolucijom 1244, da bi se vrlo brzo po diktatu spoljne politike SAD , sve preokrenulo u formulu STATUS i STANDARDI uz najavu potrebe nove Rezolucije SB UN koja treba da prevrednuje Rezoluciju 1244, uz gromoglasno i pristrasno najavljivanje da će Kosovo i Metohija biti nezavisno, ili, pak, uslovno nezavisno, što je u suštini jedno te isto, a Srbija će biti integrisana u EU i ostale Evro-Atlanske organizacije (čitaj NATO) i to će ostatku Srbije biti ,,nagrada'' za odustajanje od svoje istorijsko-duhovne kolevke.

Diplomatija štapa i šargarepe, i po svojim terminima i po svojoj praktičnoj strani je i više nego ponižavajuća, a po svojim rezultatima biće aistorijska po srpski narod i sve građane koji žive na teritoriji Srbije. Po tom i takvom mišljenju i delanju sve je razmenljivo za sve, što bi rekao Žan Bodrijar , teritorija i kolevka za novac, a duh i duša za prah. Komercijalno nema šta da se prigovori. Može samo da se prihvati i poljubi ruka darodavcu moći.

Svaki razuman čovek pita se: da li je tu kraj duhovnom, državnom, nacionalnom i teritorijalnom slamanju srpskog naroda i srpske države ? Potvrdan o dgovor na ovo pitanje nužno izostaje, iz prostog razloga što nijedno obećanje dato srpskom narodu i ,,demokratskoj'' vlasti do sada nije ispunjeno.

•  Naime, sva priča oko tzv. Haškog tribunala i individualizovanja navodne krivice pretvorila se u suđenje Miloševiću i srpskom narodu. Na samom suđenju, a na zahtev tužilaštva svedočila je i istoričarka koja je izvršila takvu reviziju istorije srpskog naroda da je to ravno najružnijem falsifikatu iz koga je sledilo da je srpski narod u svojoj istoriji hegemonijalan narod što je uvod u to da je iz hegemona proistekao genocid. Takvom praksom tzv. Haški tribunal se pretvorio u politički sud čija svrha je davanje legalnosti i proizvodnja legitimnosti kod zapadnih naroda za razaranje Srbije tokom agresije izvršene od NATO-a. Upravo na taj način tzv. Haški tribunal ne samo da je izgubio navodn i kredibiltet, nego je iskazao svoje prave namere prema srpskom narodu u celini. Ne uzimajući to u obzir Srbija je i dalje izložena haškom pritisku, bez obzira što je vlast u Srbiji od 2000. godine bila isuviše kooperativna prema tom političkom sudu. Sve to govori da i posle Miloševića ostaje ista politika nekih zapadnih vlada, koje su razarajući ekonomsku supstancu ove zemlje uz žestoke pritiske za nekontrolisanom privatizacijom i kupovinom dobrih firmi i kompanija, a time i tržišta i prostora, a što je još Hegel objasnio u Filosofiji prava i nazvao pravim imenom: Kolonizacija, koja se ogleda u nedobronamernosti i nepravednosti prema srpskom narodu i njegovom duhovnom i materijalnom siromašenju. Preostaje još da se kupe obradive površine poljoprivrednog zemljišta, kao što su Nemci uradili u Mađarskoj ili Amerikanci u Meksiku, pa da ovaj narod doista dođe u situaciju gladi. Taj proces svaki častan čovek naziva kolonizacijom za razliku od neoliberala koji ga krste terminom globalizacija kao istorijska nužnost, izostavljajući naličje globalizacije i potrebu kritičkog rasvetljenja tog naličja.

•  Pored već pomenutog Kosova i Metohije i derogiranja institucija Republike Srpske i jačanja centralne vlasti Bosne i Hercegovine , čime se celina bića srpskog naroda fragmentira s jedne strane, a s druge strane otvara se prostor za destabilizaciju Balkana i sve izrazitije aspiracije Albanaca iz Albanije, Makedonije i Kosova i Metohije, a sasvim moguće sutra i iz Crne Gore , da žive u jednoj državi i ekonomsko siromašenje ostatka Srbije, te njeno potencijalno dalje fragmentiranje kroz regione, na koje će se preneti deo državnih nadležnosti ne samo da će srpski narod biti u velikim problemima nego i Evropa sama. Inicijalni okidač za tu priču su manjinska, personalna, kulturna i teritorijalna prava koja u zadnjih 18 godina neprestano ističe političko vođstvo Mađara u Vojvodini uz svesrdnu podršku Vlade Mađarske bez obzira da li su one demokratske ili desničarske orijentacije. Neprestana priča o 64 županije iza koje stoji težnja za revizijom Trijanonskog ugovora neosporno da suštinski nastoji da dovede u pitanje teritorijalni integritet, ili bolje rečeno, ono što je od njega ostalo, Srbije. S druge strane autonomaško-separatne tendencije u Vojvodini neprestalno traže povratak na ustavnu poziciju iz 1974. godine što u suštini znači da prenošenjem zakonodavne, izvršne i sudske vlasti se stvara paradržava na području Vojvodine.

Dekadencija zapadnoevropskog mišljenja

Danas su se projektanti preuređenja ovih prostora, kako oni vole da kažu, dosetili pa ne govore više o autonomaškim tendnecijama, nego menjajući retoriku govore o Vojvodini kao Evropskoj regiji i traže isto ono što su i njihovi politički roditelji tražili 1974. godine i što su i bili dobili na poklon od harizma r ha Broza i njegove harizmatske pratnje. Time bi Srbija bila svedena na tzv. užu Srbiju koja bi uz upotrebu muslimanskog elementa, pa i bugarskog, mogla da se svede na beogradski pašaluk. Neosporna je istina da prozvodnjom takvog delanja koje suštinski dovodi u pitanje i sam opstanak srpskog naroda da će se, a već je i u velikoj meri, proizvesti antietičko delanje i otpor prema takvom činjenju u političkom smislu i srpsko biračko telo podeliće se na tzv. demokratsko, kao anacionalno i navodno proevropsko, i nacionalno, koje je izgubilo veru u ideju proširenja Evrope na Istok uz izražavanje očajne nade u pravoslavnu braću, pogotovo Rusiju, koja i sama ima ne malo problema kako na svojim granicama, tako i sa fundamentalističkim elementom u samoj Rusiji. A možda se i to hoće. Bio bi to dobar izgovor za još jedno del j enje karata u Srbiji i na Balkanu.

Takvo del j enje koje je dolazilo, a koje i danas dolazi iz EU neće samo srpskom narodu zagorčati život nego će i na d uži rok onesposobiti ideju ujedinjenja i moguće pokazati da stara Evropa ne može da iznese sebe čime bi se pre pojavila ideja Nemačke Evrope, Evrope pod nemačkim uticajem, uz asistenciju Velike Britanije kao ministarstva spoljnih poslova SAD u Evropi. Takva mogućnost stanuje u Evropi, a o tome svedoče i referendum o Evropskom ustavu i ne mali problemi u kojima se nalazi Francuska, kako sa muslimanskim elementom, tako sa azilantima, a takođe i sa mladim ljudima kojima sem subkulture nije ništa bitno i novo ponuđeno.

Svo to kretanje neosporno ide na ruku, pre svega SAD i multinacionalnim korporacijama, koje nastoje da postave univerzalne standarde, koji odgovaraju pre svega njima, bez obzira na različite kulturne identitete između recimo Kineza i Engleza, Rusa i Amerikanaca. SAD se iskazuju kao imeprijalna sila, (6) kao nekad Atina ili Rim, Engleska ili Francuska, koje su svoju moć demonstrirale pljačkajući svoje kolonije na način izvlačenja bogatstva iz njih i dovlačenja u svoju zemlju. Niče bi, svojevremeno rekao: " večito vraćanje istog " , s tom napomenom da je današnja tehničko-tehnološka moć SAD neuporediva sa moći navedenih imperija, čime se lakše kontroliše i vlada uz bitnost vremena ali i prostora, jer sva igra i nastaje iz logosa kapitala – profita, interesa, odnosno potrage za novim prostorima i novim ,,potrošačkim ustima'' (Hegel) ili jeftinom radnom snagom (Marks). Da to tako nije na svetu ne bi bilo sitih i gladnih, bogatih i siromašnih, moćnih i slabih. Sva druga priča , poput one o demokratiji i ljudskim pravima, slobodi, jednakosti, bratstvu, razumu i ljudskom dostojanstvu , idejama koje su hiljadama godina bile nosive ideje zapadnog, evropskog mišljenja ostaju samo priče koje se svode na folklorne procedure u koje veruju samo oni koji nisu razumeli ontologiju ovog građanskog sveta koja se zove ekonomija-kapital-profit-interes. Pitaće neko, a šta je sa politikom kao delanjem – veštinom nad veštinama, kao temeljem praktične filozofije evropskog duha, pa zar ona nije voditeljka ljudskog života ? Nažalost , politike kao težnje ka pravednom i pravičnom životu ljudi u zajednici nema, a izvesno je Fransoa Liotar u pravu kada u Raskolu kaže da je politika izgubila svoj supstancijalitet jer je postala ekonomskim govorom. Dodajmo da etika ima svrhu u etiziranju poslovanja i čovekovog života, a estetika u estetiziranju i dizajnu koji služi pomami potrošačkih čula, a ne traganju za ljudskom slobodom. Dotle je dospelo zapadnoevropsko mišljenje koje je Martin Hajdeger s pravom kritički reflektovao, ali nažalost sa lošim praktičnim angažmanom. Uostalom , zar filosofija liberalizma, kao deo emancipatorske prakse , u svoje vreme nije bila progresivna, ali vremenom njena progre s ivnost se pretvorila u svoju suprotnost , jer je ona proizvela neoliberalizam u kome ekonomski interes podleže sebi kao stepenice vlastite moći i moralno, i političko i pravno ljudsko delanje. Time je dosegnuta metafizika ekonomske moći čiji reprezent jest čovek kao pojedinac, korporacija i svet kao himera, odnosno , čovek je građanin sveta, a to da li je on i okrenutost ka drugom čoveku, ka porodici, ka otadžbini to uopšte nije bitno. Uz put budi rečeno , ne treba smetnuti s uma da je još Kirenjanin Teodor pre 2400. godine svojom otadžbinom nazvao svekoliki svet, a patriotizam je smatrao glupšću, iznad koje se čovek mora uzdići što ga je vodilo prezrenju porodice i države, a slavljenju čoveka kao pojedinca i sveta kao prave otadžbine. Sve je to svedočilo o dekadenciji tadašnjeg grčkog duha. Ne radi li se i sada o dekadenciji zapadnoevropskog mišljenja ? !

Globalizacija i Srbi

Ali vratimo se Balkanu i mogućem udesu srpskog naroda, njegove države i teritorije. Kako sada stvari stoje moguće dalje događanje što se odnosi na reviziju novije evropske istorije ići će u smislu da moćnima i silnima poslužimo još u nekoj njihovoj igri, ako ništa drugo, a ono da i dalje budemo bure baruta na Balkanu, čime bi se onesposobljavala sama Evropa i njena ideja, ako je još ona uopšte delatna, čime bi Amerikanci moćili u svojoj imeprijalnoj moći sve dok ne premoće. A srpski narod kao narod na razmeđu Istoka i Zapada ne može da bude apsolutno Istočni, a pogotovu apsolutno Zapadni, on jeste most, i ima kuću, ma kolika ona da jeste, na sred puta, što bi rekao Ivo Andrić, i sebe će pokušati da sačuva u ''najtoplijoj prostoriji svoje kuće'' (Hans-Georg Gadamer), a to je jezik, i pored, pa i u inat imperijalnosti engleskog jezika, koji prvo lice jednine piše velikim slovom, a sva ostala lica pišu se malim slovom, što po sebi i za sebe kazuje mnogo, a u suštini raskriva jedno kao istinito: stvoreno je mišljenje koje se izražava jezikom da sam samo JA bitan, da drugi može samo da mi služi kao sredstvo za ostvarenje mojih svrha, a iščitano u temporalnosti za mene je ovo danas i sada suštinsko, jer prošlost me ne interesuje, a ni okrenutost ka budućnosti.

Neprestano nam govore da iza sebe ostavimo sopstvenu istoriju, budući da je ona po njima mitološko-epska i kao takva nebudućnosna i da zbog vlastite istorije srpski narod treba da plati cenu Kosovom i Metohijom i da se okrenemo ka budućnosti. Istovremeno kada čitalac otvori bilo koju studiju, knjigu ili pročita internet stranicu o, primera radi, korporativnoj kulturi, ili, pak, poslovnoj etici ili poslovnom moralu korporacije sa simboličkim i kognitivnim obeležjima iste, tamo piše: da svaki član korporacije je dužan da priča i prepričava mitske priče o svojoj korporaciji i da na vidnom mestu ističe i nosi obeležja svoje korporacije. O radniku toliko, a građaninu ekonomsko bogatih zemalja Zapada dužnosno se nalaže da gde god ide mora da se reprezentuje kao građanin svoje zemlje na dostojanstven način.

Otuda se nužno nameće pitanje, koje nije postavljeno iz patničkog dela duše, nego je ono esencijalno i egzistencijalno: imamo li mi kao narod pravo na dostojanstvo , samopoštovanje i poštovanje drugih, ili, pak, mora mo da pristajemo na ponižavanje i samoponižavanje ? Očigledno je da po mnogim kreatorima zapadnog mišljenja koje ,,moći u moći'' srpski narod, koji je u 20. veku uzročnik 1. svetskog rata, a iz 2. svetskog rata izašao nagrađen, a na kraju 20. veka se pokazao kao nacistički i genocidan narod , ima pravo na dostojanstveno pokajanje uz cenu razbijanja Srbije. Čoveku ostaje pitanje: ko je sledeći na listi sa tim i takvim, ili nešto drugačijim određenjem ? Ne treba se mnogo premišljati: projektanti globalizma vođeni metafizikom ekonomije već su prozveli nove žrtve i našli nove krivce, n e vodeći računa o tome da žrtvuju i sami sebe i zapadno, prosvetiteljsko-liberalno-demokratsko obećanje o slobodi, jednakosti i bratstvu kao ideji, koja po mom mišljenju nije ni izbliza iživela svoju povesnu vertikalu mogućnosti. Da to tako jeste o tome svedoči nemoć, nekada obećavajućeg, postmodernog mišljenja čiji su predstavnici, usput budi napisano, i na problemu srpskog naroda istakli svoje podaničko mišljenje i delanje.

Takvo delanje u smislu odnosa EU i SAD kod srpskog naroda proizvešće samo netrpeljivost prema Zapadu, koja će se pretvoriti u inat zbog ogromne nepravde koja će i dalje biti na delu.

Međutim, ukoliko postoji minimum istorijske odgovornosti i osećaja za pravdu i pravičnost kao i htenja da se prevrednuju odnosi sa obe strane onda se mora napustiti već utemeljeni i uveliko realizovan koncept prevrednovanja novije istorije Evrope, ili, pak, ne dovesti do kraja taj projekt.

Budući da je Srbija i srpski narod deo Balkana i Evrope, Srbi o sebi i balkansko-evropskim uticajima, po prirodi stvari, moraju voditi računa i u budućnosti i to u smislu: da prema sebi imaju kritički odnos s jedne strane, a s druge strane da se spoljni uticaji prihvataju samo utoliko ukoliko su univerzalni i prihvaćeni od drugih naroda i kultura.

Srpsko okretanje ka sebi podrazumeva, pored negovanja i očuvanja jezika i pisma, napor prevladavanja podela, koje su duboko pustile koren, i postale paradigmom, u smislu stvaranja anarhoidno-revolucionarnih i podaničkih elita od vremena Obilića i Brankovića, Karađorđevića i Obrenovića, partizana i četnika, Miloševićevaca i dosovaca, te proevropski i aevrpski orijentisane elite. Sve te podele ostavljale su niz negativnih posledica, jer što je jedna elita ostavljala iza sebe druga je poništavala, te je, takoreći, Srbija i srpski narod uvek bio na početku. Budući da je Srbija starija od svake pojedinačne elite, to je danas imperativni zadatak svakog pripadnika tih elita i svakog građanina da upregne svoje moći za dobrobit svih, a njenoj političkoj nomenklaturi je imperativan zadatak da sačuva teritorijalni integritet države čime će doprineti osnaženju dostojanstva svakog građanina Srbije i svakog Srbina ma gde on živeo, a u Republici Srpskoj posebno.

Pored navedenog , mišljenja sam da je smisaono misliti na tragu Ive Andrića. Naime, Ivo Andrić, da podsetimo, kroz lik Defosea, francuskog konzula u Bosni, iznosi sud o narodima koji žive na bosanskim prostorima i koji snose deo vlastite odgovornosti za svoj položaj. A njihov položaj uslovljen je po dva osnova: jedan je oličen u vekovnoj vladavini Turaka, a drugi je oličen u prihvatanju od strane hrišćana onih karakternih osobina koje hrišćanima nisu svojstvene, nego su upravo te osobine osmanlijske. Andrić je napisao: ,,Turska vladavina stvorila je, tvrdio je on, kod svojih hrišćanskih podanika izvesne karakteristične osobine, kao pritvorstvo, upornost, nepoverenje, lenjost misli i strah od svake novine i svakog rada i pokreta. Te osobine nastale u stolećima nejednake borbe i stalne odbrane, prešle su u prirodu ovdašnjeg čoveka i postale trajne crte njegovog karaktera. Nastale od nužde i pod pritiskom, one su i danas, i biće i u buduće, velika prepreka napretku, rđavo nasleđe teške prošlosti i krupne mane koje bi trebalo iskoreniti.'' (7) Po Andriću te karakterne osobine ljudi – naroda koji ovde žive, a koji više vole da trpe i podnose, nego samu slobodu, izvode ih na put bez puta obzirom da se ,,zaziđivaju od života'' i da pristaju na ograničene živote jednih pored drugih. Defose, kao stranac, misli ovdašnje živote ljudi smatrajući da se ovdašnji ljudi i narodi trebaju , s jedne strane, okrenuti drugim narodima i prihvatiti uticaje civilizacije koja dolazi od susednih zemalja poput Francuske, Austrije, Italije itd., a s druge strane, ti ljudi moraju se okrenuti i sebi samima, svojim najbližima, komšijama bez obzira na veroispovest, budući da im slobodu ne može doneti niko drugi nego oni sami i to ne samo kao verski ili narodni kolektiviteti, nego i kao pojedinci: ,,Važno je koliko čovek ima od života i šta u životu načini od sebe, od svoje sredine i svoga potomstva''. (8) U protivnom, okrenutost čoveka ka drugome u smislu očekivanja da mu taj drugi donese nešto dobra, ako on sam ne teži i ne radi na tom dobru – slobodi, neće ništa dobro doneti; doneće pre ropstvo, ili će čoveka upotrebiti kao svoje sredstvo za ostvarenje svojih svrha. Andrić o tome svedoči na sledeći način: ,,....Narod je u njoj podvojen kao nigde u Evropi ? Četiri vere žive na ovom uskom brdovitom i oskudnom komadiću zemlje. Svaka od njih je isključiva i strogo odvojena od ostalih. Svi živite pod jednim nebom i od iste zemlje, ali svaka od te četiri grupe ima središte svoga duhovnoga života daleko, u tuđem svetu, u Rimu, u Moskvi, u Carigradu, u Meki, Jerusalimu, ili sam Bog zna gde, samo ne onde gde se rađa i umire. I svaka od njih smatra da su njeno dobro i njena korist uslovljeni štetom i nazatkom svake od tri ostale vere, i da njihov napredak može biti samo na njenu štetu. I svaka od njih je od netrpeljivosti načinila najveću vrlinu i svaka očekuje spasenje odnekud spolja, i svaka iz protivnog pravca''. (9) Neosporno je da je ovo Andrićevo književno istorijsko svedočenje relevantno ne samo u smislu istoriziranja nego i opomene za danas i u buduće.

Ti spoljni uticaji, i pređašnji i sadašnji i budući, pored unošenja modernosti u predmoderno, naviknuto, uobičajeno, pa postalo i moralno, istorijska su neminovnost Balkana, ali oni sobom nose svoje interese; ekonomske, političke, geostrateške kao i kulturno-vrednosne. Spolja ih nameću bilo milom ili silom, milom ako ih nekritički prihvataš, te im time povlađuješ poništavajući sebe , a silom ako bilo koju njihovu inicijativu unapred odbacuješ, pa bivaš poništavan od njihove moći. Otuda svako nekritičko prihvatanje, što je odlika podaničkog mišljenja/delanja, po svojim je rezultatima isto što i netrpeljivo odbacivanje spoljnog uticaja po narode koji žive jedni pored drugih.

Istorijsko pamćenje opominje da posledice unapred prihvaćene istorijske nužnosti da je moćan uvek u pravu s jedne strane, a s druge strane apsolutno neuvažavanje interesa moćnih vodi ka nestajanju i poništavanju onih naroda, kultura, jezika koji nisu mnogoljudni i koji ne zauzimaju velike t e ritorijalne prostore. Moćni prečesto puta ne vode svoje poslove po pravu, pravdi i pravičnosti, nego ih vode vođeni, pre svega, geostrateškim i ekonomskim interesima.

Sve ovo što nam se dešavalo, pod pretpostavkom da se hoće jedan svet koji omogućava svo unutarsvetsko kretanje kao slobodno, emancipatorsko, solidarno-socijalno i demokratsko bivstvovanje, nameće pitanje/problem, kako pred nas tako i pred moćne koji su vođeni idejom globalizma.

Taj treći put, put mere među krajnostima, nije samo moralan, on je sa stanovišta praktične filosofije moralno-politički-ekonomski i pravni, a mogla bi mu se utirati staza na način:

Okretanjem srpskog naroda sebi , uz čuva nje svih onih vrednosti koje su autentično njegove i potom bolno, ali istorijski i prirodno nužno, okretanje ka onim narodima sa kojima smo imali i pozitivna i negativn a iskustva tokom naše istorije, a posebno u 20. veku, jer ni mi ni oni ne možemo da živimo jedni bez drugih. Svako zidanje zidova nije savremeno i kao takvo je neodrživo. Uz ta dva paralelna delanja od tzv. demokratskog sveta treba prihvatiti ono što i tom svetu i nama služi na dobrobit.

Međutim, i demokratski svet, kao svet zapadnog mišljenja, delanja i tvorenja, zna isto tako dobro, kao i ostali regionalni svetovi azijski, afrički ili naš svet istočno-zapadne Evrope, Balkana, da svako nametanje vrednosnog sistema (moralnog, političkog, kulturnog) donosi sobom, ukoliko on nije primeren drugoj strani, otpor i da može da bude, kao što istorija uči, kontraproduktivan za sve. Vrednosni sistemi koji se prinudno nameću nisu vrednosni u istoj meri za sve, oni su imperijalni, iako se zovu globalni, pa da su i najbolji. Vrednosti se grade uzajamnim prožimanjem i uvažavanjem drugoga i drugačijeg, budući da je ta drugojačijost nastajala vekovima, milenijumima, te ima pravo na egzistenciju, jer i ovom svetu nudi, takođe, neke vrednosti koje mogu postati globalne.

Zapadno mišljenje koje je iznedrilo iz sebe, svog istorijskog delanja, ideju slobode tim pre je obavezujuće za sam Zapad da ostane veran toj ideji i da zna da ako se sloboda silom nameće ona ne rađa sebe kao slobodnost nego rađa sebe kao nasilje, kao ropstvo. U tom smislu Zapad je sa-odgovoran za sve što se dešavalo na Balkanu od 90-tih godina prošlog veka (a ne samo od tada) do danas kada je u pitanju i istorijsko trajanje srpskog naroda uključujući i Kosovo i Metohiju, pa shodno tome , potrebno je i zapadno preinačivanje projekta revizije novije istorije Evrope od 2. svetskog rata na ovamo.

(Autor je red. profesor istorije filosofije na Ekonomskom fakultetu u Subotici)

Fusnote:

1. Norman Dejvis, Evropa – jedna istorija, VEGA, Novi Sad, 2005. str. 41

2. Ekar fon Kleden, spoljno politički potparol poslaničkog kluba CDU-CSU u Bundestagu, stavlja znak jednakosti između Hitlerove Nemačke i Srbije iz vremena Slobodana Miloševića, smatrajući da Srbija treba da plati cenu Kosovom za sve što se dogodilo na Kosovu i Metohiji, kao što je Nemačka morala da plati cenu posle 2. svetskog rata uz savet da se ,,dostojanstvo nacije ne meri kvadratnim metrima''. (Politika, jul 2006). Time su Srbija i srpski narod stavljeni u istu ravan kao i nacistička Nemačka koja je objavila rat celom svetu. Šta reći ? Da je dara prvršila meru to je, valjda, jasno svakom čoveku zdrava razuma, izuzev ljudima kojima se mišljenje izvodi iz punih džepova. Normalno u tim džepovima ne nalazi se kamenje, ili hleb i so, nego poveće svote novca, ili obećavajuće karijere.

3. Politika, Nedelja, 30. jul 2006. str. 9

4. Vidi: Globalizacija – Argumenti protiv – Klio, Bgd. 2003.

The Case Against the Global Economy and For a Turn Toward the locol, Jerry Mander and Edvard Goldmith, Copyright 1996. San Francisko.

5. Vidi: Hanes Hofbauer – Proširenje EU na Istok – Filip Višnjić, Bgd. 2004.

6 Imperijalnost SAD priređena je, dakako, misaono, a danas je izvedena na pozornicu posredstvom finansijsko-tehnološkog delanja. Uostalom , nije sporedno podsetiti se reči Beveridž Alberta, istoričara i biografa Linkolna izrečenu davnog 9. januara 1900. godine: ,,On (Bog) nas je učinio vrhunskim organizatorom sveta, da bismo haos zamenili sistemom. Dao nam je duh napretka, da bismo pobedili sile reakcije svuda u svetu. Učinio nas je iskusnim u vladajućim poslovima da bismo među divljim i od starosti oslabljenim narodima vršili vlast. Da nema sile kao što je naša, svet bi utonuo u varvarstvo i mrak. Od čitave naše rase Bog je američki narod izdigao kao izabranu naciju, da bi konačno utro put spasenju sveta''.

7. Ivo Andrić, Travnička hronika, Novosti, Beograd, 2006, str. 210.

8. Ivo Andrić, Ibid, str. 211

9. Ivo Andrić, Ibid, str. 211

Autor u tekstu nastoji da dokaže valjanost hipoteze koja glasi: Jugoslavija je doživela razbijanje, a ne raspadanje, iako su neke sistemske pretpostavke bile dugi niz decenija priređivane za raspad. Razbijanje Jugoslavije koje se odigralo pod uticajem nekih zapadnih vlada i multinacionalnih korporacija nije još uvek dovedeno do projektovanog kraja, budući da se razbijanje Jugoslavije pretvorilo u razbijanje srpskog naroda kako u teritorijalno-državnom smislu tako i u duhovnom smislu. Potvrdu ove pretpostavke autor sagledava kroz događaje oko Republike Srpske, Kosova i Metohije, Vojvodine i odvajanja Crne Gore od Srbije.

Ključne reči:

Razbijanje Jugoslavije, raspad Jugoslavije, srpsko pitanje, uloga Katoličke i Pravoslavne crkve, zapadno-evropsko mišljenje, globalizacija i neokolonijalizam

L I T E R A T U R A

1. Balj Branko, Ekonomija i praktična filosofija, IP Zrenjanin-Beograd, 2005.
2. Norman Dejvis, Evropa-jedna istorija, Vega, Novi Sad, 2005.
3. Džeri, Mender i Edvard Goldsmit, Globalizacija, Klio, Beograd, 2004.
4. Habermas Jirgen, Filosofski diskurs moderne, Globus, Zagreb, 1988.
5. Huseinov A. A. – Irlic, G. Istorija etike, KZ Novog Sada ,1992.
6. Hajdeger Martin, Putni znakovi, Plato, Beograd, 2003.
7. Hofbauer, Hanes, Proširenje EU na Istok, S. Višnjić, Beograd, 2004.
8. Rostoncev, Mihail, Istorija Starog sveta, Grčka – Rim, Matica Srpska, Novi Sad, 1990.
9. Liotar Fransoa, Raskol, Novi Sad, 1991.
10. Velš Volfrant, Naša postmoderna moderna, KZ Zoran Stojanović, Novi Sad, 2001.
11. Razni časopisi i novine na sprskom, ruskom i engleskom jeziku