Boško Jovanović

SRBIJA U XXI VEKU. ŠTA DA SE RADI?

   Nepovoljan spoljno-politički položaj Srbije od `89 (kraja veka za nama) navodi na razmišljanje o tome šta činiti u 21.veku. Otkud nacija pobednik u oba Svetska rata u ovako teškoj situaciji? Komunizam, antitradicionalizam i radikalna ateizacija Srbije - odatle kreće proces degradacije srpskog društva. Od komunizma, preko liberalizma do raspada sistema, Srbija u potpunosti sledi najcrnje slutnje Konstantina Leontjeva. Jedini pravi odgovor je pozitivni nacionalizam, ne kao ideologija koja pokorava druge nacije, već vodi oporavku i blagostanju sopstvene nacije.

   U oba Svetska rata na oltaru otadžbine je žrtvovana nacionalna elita. Zbog odsustva nacionalne elite, Srbi su prihvatili komunističku birokratiju kao svoju elitu i s njom poslušnost, neobrazovanost, materijalizam. Za razliku od SAD, Nemačke, Japana, gde su najbolji đaci ostajali na univerzitetu, postajali najbolji profesori, kod nas su najgori i najposlušniji postajali profesori čime je oblikovan model ponašanja i za buduće pripadnike kvazi-elite. Građenje imena a ne izgradnja znanja kod studenata se iskristalisalo kao osnovni motiv. Proizvodnja intelektualne elite nije ono što srpski univerziteti čine. Ono što je nama potrebno nije jednostavno reforma starog, već osnivanje potpuno novog univerziteta ideološki neobojenog[1]. Američka IVY league je model koji treba ispratiti, a profesori Beogradskog univerziteta to svakako nisu sposobni da to urade, već treba angažovati srpske profesore koji su na zapadnim univerzitetima.

   Jedan od glavnih odeljaka na tom novom univerzitetu bi bio onaj koji bi školovao na-cionalnu administraciju i nacionalne lidere (JFK na Harvardu), a ne nacionalnu bi-rokratiju. Nacionalni interes bi se provlačio kroz sve  faze učenja, kako bi se pripre-mili za izazove budućnosti. Kroz ovu svojevrsnu školu nacionalne politike bi se akcenat stavio na nacionalne prioritete a to je izgradnja elite.

   Univerzitetu predhodi osnovno i srednje-školsko obrazovanje, u kome se u većoj proporciji proučava nacionalna geografija i istorija, a kroz svaku drugu nauku for-siraju nacionalne vrednosti i ističu značajni doprinosi srpskih pojedinaca u toj oblasti, otvaranje naučnih centara i škola za najsposobnije u prirodnim i društve-nim naukama. Na ovaj način se dobija odgovorna i jedina prava nacionalna elita.

   Posebno mesto među prioritetima srpske elite treba da zauzme Srpska Akademija Nauka i Umetnosti. Jedan od prvih poteza u tom smeru treba da bude materijalno obez-beđenje Akademije iz nezavisnih izvora, kako ona ne bi zavisila od političkih tur-bulencija. Ovo stoga što bi, u takvoj situaciji, Akademija mogla da objedini bitne naučne ustanove ove zemlje i da osniva nove institute. Jedan od tih novih instituta mogao bi da bude Institut za Severnu Ameriku (SAD i Kanada), koji bi se, konstant-no, bavio političkim promenama u tim zemljama i na osnovu svojih procena predlagao našu politiku prema njima. Materijalno obezbeđena Akademija bi mogla, i morala, da, po svom izboru, stipendira i školuje na stranim univerzitetima najtalentovanije mlade ljude koji bi, za uzvrat, imali obavezu da, po završetku tih specijalističkih studija, određeni broj godina provedu na radu u Akademiji.

   Neizbežni činilac u ozdravljenju našeg društva je Srpska Pravoslavna Crkva, koja,

pretrpevši velika stradanja u dvadesetom veku, ne uspeva da se snađe pred izazovom nastupajućeg veka. U procesu duhovne obnove države, elita i Crkva treba da se drže zajedno, gde bi Crkva preuzela socijalne funkcije države. Ona bi osnivala razne dobro-voljne, omladinske, školske, medicinske institute koji bi bili dodatni podsticaj u ozdravljenju nacije. Crkva treba da bude angažovana politički - da izgrađuje jasan stav po pitanju genetski modifikovane hrane, veštačke oplodnje, abortusa, koji, uz politič-ku konotaciju, utiču i na narušavanje zdravlja porodice. S obzirom da civilno društvo ne postoji u onom smislu u kome se ono formiralo na Zapadu, već da u Srbiji ono kreće od porodice, gde bih se pozvao na Fukojaminu definiciju: „Civilno društvo-složeni lanac posredničkih  institucija koji uključuje biznis, dobrovoljne asocijacije, obrazo-vne organizacije, klubove, sindikate, crkve - počiva na porodici, pomoću koje ljudi bi-vaju integrisani u svoju kulturu, stiču navike koje im omogućuju da žive u široj zajed-nici i pomoću koje vrednosti i znanja bivaju prenošeni sa generacije na generaciju”[2], porodica i vaspitanje koje se u njoj dobija, a na koje utiče i Crkva, postaje temelj obrazovanja kroz državne institucije.

   Slavna junačka tradicija iz ratova bez broja, koja se u komunizmu gubi kroz ideološku indoktrinaciju i vidi kao manevarski prostor za ekonomsko blagostanje, mora biti spremna da se sučeli sa izazovima koji stoje pred našom državom. U poslednjim ratovima dolazi do masovnog dezerterstva, što je u srpskoj vojsci bilo nezamislivo, pa zato treba na novim osnovama, a na starim vrednostima, formirati vojsku. U vojne akademije treba primati najtalentovanije, obrzovane ljude, gde bi služenje otadžbini bila čast i vrlina a ne kao danas obaveza i teret. Naša vojska, snažno i moderno opremljena, omogućava diplomatiji širinu u manevrima.

   Radi ostvarivanja svih ovih ciljeva mi se, baš zato, moramo okrenuti pomoći srpskih intelektualaca izvan otadžbine, jer su oni  školovani da se nose sa zapadnim vrednosti-ma. Ni podozrivi komunisti, ni kosmopolitski liberali ne smeju da prevladaju u srp-skoj eliti, već srpski nacionalisti koji Zapad razumeju u njegovoj istinitosti, vrlinama i manama. Mlade, talentovane Srbe obrazovati u intelektualni most, kroz obrazovanje na Zapadu, koji bi omogućio bolje međusobno razumevanje. Amerika nije monolitna, njene različitosti su naša mogućnost. Od suštinskog nacionalnog i državnog interesa je formiranje dobrih srpsko-američkih odnosa, kojima bi se produžilo vekovno savezništvo vidljivo u oba Svetska rata. Još je Vilson, tadašnji predsednik SAD, na kraju Prvog svetskog rata pokazao veliko razumevanje za srpsko nacionalno pitanje (čak je dozvolio formiranje dobrovoljačke divizije od srpskih iseljenika). Naše državne strukture nisu razumele način na koji funkcioniše američki politički život. Očit primer je to što ni jedna naša vlast nije videla interes u formiranju srpskog lobija u Sjedinjenim Američkim  Državama. Od presudnog značaja, o izmeni naše slike u inostranstvu, je postojanje srpskog lobija u američkim  političkim i intelektualnim strukturama. Treba podjednako obratiti pažnju na obe partije tamošnjeg političkog života. Naša finansijska elita ne treba da žali da invenstira u izgradnju stalnog lobija. Srbija treba da se profiliše kao američki strateški saveznik na Balkanu, ali ne zbog poslušnosti, već zbog zajedničkih vrednosti koje dele, treba ohrabriti srpsku zajednicu da ostvari prisnu vezu sa svim pravoslavnim zajednicama u Americi, najpre sa ruskom, grčkom i jermenskom. Srbija svakako treba da iskoristi novu rusku spoljnu politiku i njeno jačanje. Naša sadašnja intelektualna elita ne prepoznaje povoljne signale koji dolaze iz Moskve usled zagledanosti u Evro-atlantske integracije. Zbog izmenjenih geopolitičkih odnosa na Balkanu (ulazak Mađarske, Bugarske, Rumunije u NATO), mi smo ostali jedini strateški partner Ruske politike na Balkanu. Dobre istorijske odnose treba nastaviti jer je ruka opet pružena sa druge strane, što nam dodatno širi manevarski prostor u odnosima sa Zapadom.

   Biti u geopolitičkoj igri sa Rusijom i Amerikom, nije igra između dve vatre, već ja-čanje savezničkih odnosa sa dva velika geopolitička igrača, kako bi se ostvarili srp-ski nacionalni interesi. Preko Srpske Pravoslavne Crkve i Pravoslavlja, verske bli-skosti i srodnosti interesa sa Rusijom se veze neće teško graditi.

   Posebnu pažnju treba posvetiti odnosu prema Evropi, kroz koju se sagledavaju Evro-atlantske integracije. Mišljenje da će blagostanje stići sa pristupom Evropskoj uniji je nerealno, Evropa nema strateški interes za siromašnom Srbijom. Promena granica na Balkanu je ono što Evropa ne sme sebi da dozvoli. Kada Balkan jednom bude bio unutar Evropske unije, sama Unija, kao celina, nije ono čemu treba da se okrenemo, već svaka država posebno. Nova srpska elita treba da napravi presedan i da od Nemačke, našeg istorijskog neprijatelja, napravi strateškog saveznika. U tome nam od velike koristi može da bude tamošnja naša brojna zajednica. Srbija treba da postane strateški partner Nemačke na njenom putu ka Istoku: Berlin-Beograd-Konstantinopolj-Bagdad. Ovo tim pre jer se Hrvatska, doskorašnji partner Nemačke, uz čiju je ogromnu pomoć dobila nezavisnost, sada sve više okreće Sjedinjenim Američkim Državama. Italija se nameće kao najvažniji strateški saveznik u okruženju. Italijani su i u Drugom  svetskom ratu, kao i u poslednjem ratu na Kosovu, štitili srpske svetinje, što treba ceniti. Italija konstantno pritiska Hrvatsku da bi zaštitila svoju nacionalnu manjinu, a mi treba da tražimo iste ustupke za našu zajednicu u Hrvatskoj.

Najcrnje slutnje nacionalno svesnih delova domaće elite postaju stvarnost. U presudnom trenutku u kome se po drugi put odlučuje sudbina Kosova, otkriva se da su naši političari na vlasti bežali sa časova istorije, jer se ponavlja situacija da u našim redovima ponovo vlada nesloga izazvana sujetom pojedinaca. Sada svako ima svoj plan za rešenje kosovskog problema. Umesto da svi stanemo iza jednog zajedničkog plana za odbranu Kosova, ma koliko on bio dobar ili loš, da bi postigli jedinstvo oko minimuma vitalnih ciljeva, koje je od vajkada bilo naša najveća snaga, mi se neprekidno delimo. Nadam se da će kraj pregovora o Kosovu, ma kakav on bio, biti povod za homogenizaciju našeg raspolućenog nacionalnog bića, a ne za podele.

.