Mario Brudar

O srpskim " liderima " na Kosovu i Metohiji

Srpski političari koji žive i rade na Kosovu i Metohiji prisutni su posredstvom medija u domaćoj javnosti najčešće preko izjava u kojima komentarišu političke događaje vezane za Kosovo i Metohiju, bilo da su u njima učestvovali ili ne. Prate se i njihovi susreti sa raznim međunarodnim predstavnicima, povremene konferencije za novinare, ponekad daju intervju. O tome, međutim, kakav im je politički rad, učinak i ugled među srpskim stanovništvom na Kosovu i Metohiji ne može se iz medija saznati. O odnosima između njih pojavi se ponešto tek kada dođe do sukoba. Tako je, na primer, bilo kada je pre dve godine dotadašnji poslanik DSS Dragiša Đoković prešao u DS, pa mu je oduzet poslanički mandat (1) i kada je, proletos, Ranđel Nojkić isključen iz SNV Kosova i Metohije. Prošlog meseca je Leon Kojen, koji nije doduše s Kosova, ali jeste član srpskog pregovaračkog tima, optužio Olivera Ivanovića za političku manipulaciju, a ovaj je uzvratio kako je besmislica da „čovek koji Kosovo nikad svojim očima nije video... priča o tome šta i kako treba”. U polemiku je ušao i Goran Bogdanović, član pregovaračkog tima iz redova DS, izjavivši da mu ne pada na pamet da leči „frustracije nekih ljudi sa Srpske liste”, misleći na Ivanovića, s kojim je na Srpskoj listi izabran 2004. godine za poslanika u Skupštini Kosova. Mediji, ne svi, pišu o ovim sukobima, ali se uzdržavaju od analize.

Ono što je zajedničko za domaće medije, kada su srpski političari na Kosovu i Metohiji u pitanju, jeste česta upotreba odrednica: lideri Srba, srpski lideri sa Kosova i Metohije i, nešto ređe, politički predstavnici srpskog naroda sa Kosova. L ideri su, prema novinarskim aršinima, Milan Ivanović (1955), Marko Jakšić (1951), Oliver Ivanović (1953), Rada Trajković (1953), Ranđel Nojkić (1950), Momčilo Trajković (1950), Vuko Antonijević (1958), a tu su i Goran Bogdanović (1963) i Milorad Todorović (196 1 ). (2) Vladika Artemije, takođe, vrlo aktivno učestvuje u političkom životu, ali to čini kao versko lice. Slavišu Petkovića (1966), jedinog sadašnjeg srpskog ministra u Vladi Kosova, s druge strane, niko od novinara ne naziva srpskim liderom sa Kosova i Metohije.

Ako lidera odredimo kao političku ličnost koja ima ugled u narodu (proverljiv na izborima), uticaj na zbivanja i moć da sprovede ono za šta se u politici zalaže, onda srpskih lidera na Kosovu, makar od kraja Drugog svetskog rata do danas, nije ni bilo. Bio je jedno vreme jedan - Slobodan Milošević, ali on nije sa Kosova.

Srpski komunistički funkcioneri na Kosovu, generalno gledano, sprovodili su politiku Partije (favorizovanje Albanaca i diskriminacija Srba) i gledali lični interes odlazeći da nastave karijere u Beogradu. Sredinom 1980-ih u politički život ušla je grupa Srba, među kojima su bili najpoznatiji Kosta Bulatović (1937), Miroslav Šolević (1948), Dušan Ristić (1928-2002), (3) Boško Budimirović (1948-2002), Bogdan Kecman (1942). Oni su, sa pravom, bili nazivani liderima, ali Srpskog pokreta otpora na Kosovu i Metohiji koji se borio protiv diskriminacije Srba i favorizacije Albanaca. Danas ih u politici više nema. (4) Od kadrova SPS na Kosovu i Metohiji (politika SPS bila je favorizovanj e Srba i diskriminacija Albanaca) najduže su vladali Vojislav Živković (1949-2000) i Milorad-Migo Samardžić (1954). Bili su predsednik i sekretar SPS za Kosmet (1993-99) i nikad ih niko nije zvao liderima, mada neki jesu biznismenima, kao, uostalom, i još jedan broj uglednih socijalista na Kosovu. Živković više nije živ, Samardžić je (samo)zaboravljen. Bio je na Kosovu i jedan socijalista koji nije dobro stajao sa Miloševićem, a jedini je imao izgleda da postane lider, pre svega, Srba-starosedelaca. Ime mu je Tomislav Sekulić, ali umro je još 1994. godine.

Na Kosovu je tokom 1990-ih bilo i opoziciono organizovanih Srba. Ali niko ih nije zvao liderima opozicije, jer nikakav ugled, uticaj i moć nisu imali, a ni snagu da ikoga predvode, iako su neki od njih imali dobru volju i ustrajnost. Opozicioni poslanik sa Kosova, odnosno iz Metohije, Nino Rajević (1943) iz SPO, dva puta je biran za poslanika (1993. i 1997.), ali nikakav politički učinak nije imao, čak nije ni govorio na sednicama Skupštine Srbije. Republički poslanik DSS (u okviru DEPOS-a) od 1992. do 1993. bio je Ljubiša Vučić (1954) iz Gnjilana koji je van kosovskog pomoravlja bio potpun o nepoznat. Obojice nema u politici posle 2000. godine.

Među onima čija je politička zvezda zablistala posle odlaska Miloševića sa vlasti krajem 2000. godine, iz prethodnog perioda bili su poznati Marko Jakšić i Vuko Antonijević iz DSS, Ranđel Nojkić iz SPO, Rada Trajković, bivša radikalska poslanica i ministarka, sa par partijskih angažmana posle toga, Milan Ivanović, nekadašnji aktivista SPS i kandidat na republičkim izborima 1993. i 1997. godine, a sada predsednik SNV severnog Kos meta i potpredsednik opštine Zvečan, i Momčilo Trajković, srpski kosovski političar sa najdužim stažom (ušao aktivno u politiku još 1986. godine). Novo lice od juna 1999. bio je Oliver Ivanović, tokom 1990-ih član SPS i direktor Sportskog centra u K. Mitrovici, a Milorad Todorović i Goran Bogdanović bili su van aktivne politike pre 2000. godine. Od socijalista je i posle 2000., sve do smrti bio aktivan Živorad Igić (1942-2003), a ostalih nema, sem poslanika Zvonka Stevića (1957) iz Gračanice, koji je tokom 2005. bio jedan od članova Skupštine sa najvećim putnim troškovima i Veljka Odalovića (1956), čija je dalja karijera u SPS neizvesna pošto je ukinuta Skupština SCG u kojoj je bio predsednik Odbora za Kosovo i Metohiju. Ali, on ionako više ne živi na Kosovu. Od novih lokalnih socijalističkih kadrova u medijima je prisutan Srđan Vasić (1960), načelnik Kosovskog okruga sa sedištem u Gračanici, koji je 2000. godine na saveznim izborima bio na listi SPS.

Među kosovskim radikalima nema poznatih, s tim što se povremeno u nekim medijima oglasi poslanik Ljubiša Kragović (1956) iz K. Mitrovice. A upravo su radikali najpopularnija srpska partija na Kosovu posle odlaska socijalista sa vlasti u decembru 2000. godine. Od tada su na srpskim predsedničkim i republičkim izborima na Kosovu i Metohiji najviše glasova uvek imali radikali, a i najpolularniji Srbin na Kosovu i Metohiji, prema rezultatima izbora za predsednika od 2002. do 2004. godine, jeste zamenik predsednik a SRS Tomislav Nikolić. Uz ogradu, da je na srpske izbore na Kosovu od 2000. godine uvek izlazilo manje od polovine upisanih srpskih birača koji tamo žive. Ako bi dakle kriterijum za liderstvo bio uspešnost na izborima, najviše kosovskih Srba ne veruje nikome, ali za one koji izlaze, srpski lideri na Kosovu trebalo bi da budu kosovski radikali. Ali oni to nisu. Kosovsku politiku SRS direktno vodi vrh stranke u Beogradu.

I oni koje novinari, pa i mi uz njih, nazivaju liderima Srba sa Kosova i Metohije (a termin se koristi od leta 1999. godine) svoje političko delovanje, u najvećem delu, zasnivaju na podršci koju imaju u Beogradu. Realnu političku moć, uticaj i ugled za vođenje srpske politike prema Kosovu sadašnja prva liga srpskih političara na Kosovu i Metohiji nema kao što ih nije imala ni miloševićevska prva postavka. Ono što im se još pokazalo kao zajedničko jeste moć na lokalnom nivou koja im je iz Beograda data, i to, praktično, bez kontrole, iz čega je proisteklo da se i prvima i drugima itekako isplatilo bavljenje politikom. A srpska politika prema Kosovu i Metohiji vodila se i tada i sada u Beogradu. Kosovskometohijski Srbi, uostalom, nisu ni želeli da imaju svoju politiku i svoje lidere na Kosovu i Metohiji. Želeli su da budu deo Srbije u svakom pogledu. To im je zakratko bio omogućio Milošević. I sada, kada dve trećine kosovskih Srba više ne živi na Kosovu, preostala trećina oči ima uprte u Beograd, a ne u Mitrovicu ili Gračanicu. (5)

Tvrdolinijašima Milanu Ivanoviću i Marku Jakšiću koji odbijaju svaku saradnju sa Albancima, ovakav politički nastup olakšan je činjenicom da će, s obzirom na to gde žive, i posle određenja statusa Kosova, ako ne u Srbiji, ostati u tesnoj vezi sa njom, ili će, u lošoj varijanti, među poslednjima morati da odu. Oliver Ivanović, koji nije protiv saradnje sa Albancima i jedini među poznatim srpskim političarima na Kosovu odlično govori engleski i albanski jezik, pokušava da svoje političko mesto nađe kao Srbin poželjan za međunarodnu zajednicu, budući da SDP, partija čiji je uglednik, posle odlaska Nebojše Čovića iz Koordinacionog centra, na Kosovu slabo stoji. Rada Trajković (SNV Kosova i Metohije i DHSS?) pronašla se, za sada, u bliskoj saradnji sa tandemom Jakšić-Ivanović, a Momčilu Trajkoviću - koji se odavno zalaže da srpsku kosovsku politiku vode Srbi sa Kosova, i da, po mogućstvu, on bude među njima - izgleda da je ostalo samo ime od koga je stvorio politički brend. Ranđel Nojkić (SPO) i Goran Bogdanović (DS) nisu uspeli (a možda ni želeli) da se nametnu kao ličnosti izvan svojih partija malog uticaja na Kosovu, a Milorad Todorović (DSS) posle velikog uzleta izgleda da se malo (dobrovoljno?) povukao. Slaviša Petković, jedno vreme službenik Koordinacionog centra n a Kosovu i Metohiju, koji se niotkuda (u političkom smislu) pojavio na izborima za kosovsku skupštinu 2004. godine i postao ministar u Vladi Kosova, završio je kao tranzicioni Srbin za kosovske Albance. Ali on ionako nije ulazio u novinarsku kvotu srpskih lidera na Kosovu i Metohiji. Dragan Velić (1958) iz Gračanice , dosadašnji predsednik Izvršnog odbora SNV Kosova i Metohije, od 3. septembra je predsednik ovog političkog udruženja (koje je sada postalo stranka) i ima očigledno veliku podršku vladike Artemija. Sa njim, lobirajući za srpsku stvar , putuje u Ameriku, kao što je nekada činio Momčilo Trajković. Velić, međutim, nije novo ime u političkom životu kosovskih Srba. Bio je u vreme Miloševića jedno vreme član gradske vlade Prištine zadužen za urbanizam, ali se pod velom tajne povukao sa tog mesta. U proleće 2000. godine postaje posmatrač u Prelaznoj vladi Kosova (PAVK) kao predstavnik SNV Kosova i Metohije. Postaje član DHSS i na listi ove stranke bio je kandidat za poslanika na izborima u decembru 2003. godine. Od septembra 2001. do decembra 2004. godine bio je načelnik Kosovskog okruga, a obavljao je i dužnost koordinatora R epubličkog komesarijata za izbeglice na Kosovu i Metohiji.

Na srpskoj političkoj sceni na Kosovu i Metohiji novo ime je Samostalna liberalna stranka, koja je početkom septembra u Lapljem selu održala prvu skupštinu. Nova stranka na čelu ima i novo lice u srpskoj politici na Kosovu Slobodana Petrovića. On se pre dve godine venčao na zgarištu srpske crkve Sv. Nikole u Prištini. Bilo je to prvo srpsko venčanje u Prištini, od kad u njoj nema Srba. Kum mu je bio Oliver Ivanović, a stari svat Jovica Budurić, socijalista i aktuelni direktor hotela Narcis u Štrpcu. Vest o skupštini nove srpske stranke na Kosovu nije zaslužila pažnju najvećeg broja važnijih medija u Beogradu i tek ćemo videti da li će Slobodan Petrović zaslužiti da ga mediji svrstaju među lidere kosmetskih Srba.

No, ne treba kriviti najpoznatije srpske političare koji žive i rade na Kosovu zbog toga što su ih domaći novinari proglasili liderima. Možda je, uostalom, novinarski razlog bio sasvim praktičan, da ne moraju stalno da navode dugačke političke titule koje imaju. U svakom slučaju, srpski političari na Kosovu nisu tražili da budu lideri, iako im to sigurno prija, a možda bi i voleli da budu.

Kada uskoro bude određen budući status Kosova i Metohije , m ožda će se steći uslovi da Srbi tamo dobiju i svoje lidere. Ili će pak vremenom prestati ikakva potreba za političkim predstavljanjem kosovskih Srba, jer neće imati koga da predstavljaju. Do tada, kada je reč o političkom životu Srba na Kosovu i Metohiji, pravom stanju stvari jedino odgovara činjenica da tamo nema lidera već samo srpskih političara i partijskih funkcionera.

Fusnote:

1. Dragi ša Đoković je istupio iz DSS, jer niko od onih ko je trebalo, nije reagovao na njegova upozorenja na „kriminalne poslove vezane za Trepču, za Zdravstveni centar u Kosovskoj Mitrovici, za Koordinacioni centar“(Glas javnosti,24.11.2004.). Đoković je tada, pre dve godine, ukazao, misleći na sever Kosova, da se „o kriminalnim poslovima na Kosovu u javnosti malo zna zato što neko stopira novinare“(Glas javnosti,4.12.2004.). Ni danas, a prošle su dve godine od Đokovićevih tvrdnji, nema pravih istraživačkih tekstova o kriminalu srpskih pojedinaca na Kosovu.

2. Od devet nabrojanih, čak petoro su po struci lekari.

3. Ristić je do 1981. godine bio visoki komunistički funkcioner. Demonstracije iz 1981. godine zatekle su ga na mestu predsednika Skupštine Kosova i pošto su tada skinuti sa položaja svi visoki pokrajinski funkcioneri morao je da ode i on, kao „srpska žrtva“ albanskih demonstracija.

4. Kosta Bulatović, osnivač SPO na Kosovu i Metohiji 1990. godine i potpredsednik do 1991. godine kada je izašao iz politike, da bi pred predsedničke izbore 2000. javno podržao Slobodana Miloševića i na republičkim izborima 2003. godine bio na listi SPS .

5. Na lokalne izbore na Kosovu i Metohiji održane 2002. godine, od pet srpskih opština, u Leposaviću i Zvečanu na izbore je izašlo manje od polovine birača, u Štrpcu i Zubinom Potoku više od pola, a u Novom Brdu gde je izlaznost bila oko 80 odsto, Srbi su za dlaku pobedili Albance i dobili svog predsednika opštine. U Zubinom Potoku i Leposaviću najviše glasova dobila je DSS, u Štrpcu socijalisti, a u Zvečanu SNV severnog Kosmeta. Niko, međutim, nije mogao samostalno da formira lokalnu vlast, već su morali da prave koalicije. Predsednici opština Zubin Potok, Leposavić i Zvečan su iz DSS, a Štrpca iz SPS.

(22.09.2006.)