Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATE

Kuda ide Srbija?

   

 

Zoran Ćirjaković

Vanevropski horizonti

Politička elita nam obećava “evropsku budućnost”. Lideri stranaka se jedino ne slažu kada će Srbija ući u Evropsku uniju. Ali, prijem Srbije ne zavisi samo od nas. Čak i ako Srbija ispuni uslove za članstvo kakvi do sada nisu postavljeni ni jednoj drugoj zemlji, i koji će – ako se zemlje EU opredele da priznaju nezavisnost Kosova – postati još teže prihvatljivi, ostaje sve relevantnije pitanje: da li će bogata unija želeti posle 1. januara, kada će se priključiti Rumunija i Bugarska, sve manje dobrodošli istočni siromasi, da prima nove članove?

Samo Hrvatska – jedina katolička zemlja u Evropi kojoj do sada nije omogućeno da se priključi EU – ima ozbiljne šanse da se u dogledno vreme iščupa iz “neevropskog” bantustana u jugoistočnoj Evropi. (Jezik priključenja uniji je u sukobu sa geografijom, pa tako i ime našeg kontinenata više nema isto značenje u Briselu i Beogradu.) Stanovnici Srbije, Crne Gore, Makedonije i Bosne i Hercegovine su danas izolovaniji nego tokom komunističke diktature. “Gvozdenu zavesu”, koja je bila najtanja baš u Titovoj Jugoslaviji, zamenio je mnogo deblji i nepropusniji evropski bedem.

Onih koji su voljni da ga ruše, ima u Srbiji napretek. Stotine magistratura i doktorata je napisano o raznim aspektima priželjkivanog pridruživanja. Uz pomoć izdašnih stipendija uzgojena je domaća elita poznavalaca birokratskog lavirinta unije. Srbija je danas spremnija za ulazak u Evropsku uniju nego za sve verovatniju budućnost van nje. Prijemom Rumunije i Bugarske EU će obaviti svoje peto proširenje i “zapadni Balkan” će za manje od dva meseca postati hermetički zatvorena enklava.

Optimizam u mnogim krugovima u Srbiji ipak ne splašnjava. “Evropa će nas prihvatiti kada za to dođe trenutak”, izjavio je nedavno Ivan Vejvoda iz Balkanskog fonda za demokratiju. On samouvereno tvrdi da naša zemlja samo treba da uradi svoj domaći zadatak i da “nema razloga za uznemirenost”. Ali, razloga za nespokoj ima. Zvaničnici EU sve češće nagoveštavaju da nas možda neće prihvatiti čak i ako uradimo sve što se od nas zahteva. Iz ujedinjene Evrope Srbiji i ostalim potencijalnim članicama poslednjih meseci stižu kontradiktorni i uznemirujući signali.

Ranije je otpor proširenju dolazio sa margina evropske politike. Neprijatelji daljeg širenja više nisu samo stari, ksenofobični evroskeptici ili evrorealisti u Velikoj Britaniji ili Holandiji i hrišćanski fundamentalisti koji u rastu EU prepoznaju klicu budućeg sataninog kraljevstva iz biblijskog proročanstva. Evropski moćnici se danas dele na one koji tvrde da unija mora da bira između “produbljivanja ili proširenja” (i sugerišu ovo prvo) i one koji veruju da se to ne isključuje, da unija može istovremeno postajati i sve koherentnija i sve veća. Martin Bondars, šef kabineta predsednika Letonije, kaže da “ideja Evrope nije mrtva, ali je zamrznuta”. Oli Ren, komesar za proširenje, govori o “mentalitetu noja” koji danas “muči (ujedinjenu) Evropu” pri razmatranju “budućih granica”. Kao retko kada u istoriji Evropa bira da “zabije glavu u pesak”. Ren kaže da je pravi “izazov ne zatvoriti kapije”.

Mnogo je onih koji veruju da će unija “ako odustane od širenja izgubiti svoj smisao”. Wihovi stavove, bar deklarativno, i dalje podržava većina.

Ali, Jeroen Bult, politički analitičar iz Estonije, piše da je već odbijanje Evropskog ustava prošle godine od strane holandskih i francuskih glasača bio “jasan nagoveštaj da stanovnici stare i bogate Evrope više ne žele da plaćaju za opskurne, nepoznate narode na istoku”. Posebno zabrinjava činjenica da je posle odlučnog holandskog i francuskog “ne”, kada je sporazum o Evropskom ustavu postao još teže zamisliv, predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Baroso rekao da je “neophodan ustavni sporazum pre daljeg proširenja”. On je 25. septembra izjavio i da će prijem Bugarske i Rumunije predstavljati “poslednji stadijum proširenja” jer “postoje granice našeg apsorpcionog kapaciteta”.

Ipak, u vezi sa daljim širenjem još dominira ono što je Frank Vajbert, analitičar Foruma za evropsku politiku iz Brisela, nazvao “krhki optimizam”. On piše da za zemlje koje žele da pristupe EU veliku opasnost predstavlja rast popularnosti “teorije kluba” u vrhovima unije. Po ovoj teoriji, što je unija veća, ona, kao bilo koji klub, postaje manje korisna za svoje članove i teža za upravljanje. Najopasniji produkt ove teorije je kvazinaučna priča o “apsorpcionom kapacitetu” unije koju pominje Baroso. Wome se politički razlozi protiv proširenja uvijaju u naučnu oblandu tako što se lažno sugeriše da postoje neke objektivno merljive ili empirijski ustanovljive granice širenja, odnosno apsorpcije.

Briselski Evropski centar za politiku (EPC) u septembru je objavio izveštaj koji analizira mogućnost da “primanje u članstvo” u budućnosti neće kao sada predstavljati i “integraciju” novoprimljenih zemalja u EU. Zato se sve češće ne govori o članstvu, već se pominje “punopravno članstvo”.

“Jasno je da će prihvatanje svakog sledećeg proširenja zavisi od toga kako javnost (u EU) vidi funkcionisanje unije... Ako dominantno viđenje u javnosti ostane da EU ne funkcioniše dobro, biće vrlo teško prodati ideju da će funkcionisati bolje ako postane još veća”, smatraju u EPC-iju. Oli Ren, komesar za proširenje, kaže da se unijom širi “osećaj krize koji ima korene u sporom ekonomskom rastu i visokoj nezaposlenosti”. Famozni “apsorpcioni kapacitet” je i formalno naveden kao “faktor... koji brzina uvećavanja mora uzimati u obzir”.

Ova rogobatna floskula i njene implikacije su već bila tema posprdnih komentara u ozbiljnim medijima. Londonski “Ekonomist” je iskoristio da širenje EU uporedi sa “toaletnim papirom koji je proizvođen u doba komunizma... (i) koji je (vremenom) bivao sve grublji i apsorbovao sve manje”. (Posle ovih kritika, “apsorpcioni kapacitet” je u zvaničnim dokumentima preimenovan u “integracioni kapacitet”.)

Na stavove javnosti u EU koja je već “umorna od proširenja” (još jedan od bisera “evropskog” novogovora) Srbija može vrlo malo, a na apsorpciono-integracioni potencijal ne može nikako da utiče. U Austriji samo 29 posto građana podržava dalje uvećavanje unije. Čak 81 posto Austrijanaca je, na primer, protiv ulaska Turske, bez obzira na to ako ta zemlja ispuni apsolutno sve kriterijume.

Oli Ren voli da kaže da je “EU živa politička životinja, a ne fosil”. Problem je u tome što gledano iz Srbije (ili Turske gde podrška ulasku u EU konstantno opada) ta životinja ne deluje pitomo. Šest godina posle obaranja Miloševića, za prosečnog građanina Srbije “odlazak u Evropu” prvenstveno znači suočavanje sa serijom poniženja. Evropska unija počinje na kapijama ambasada u Beogradu. A tu vas – sa samo jednim izuzetkom – čekaju neobjašnjiva sumnjičavost i besmisleni i uvredljivi zahtevi. Da nije ambasade Velike Britanije, članice EU koja nije potpisnica šengenskog sporazuma i koja primenjuje racionalne i razumljive kriterijume, apsurdnost sramotnih procedura koje nameću “šengenske zemlje” i nedavno primljene članice EU pri izdavanju viza sve kraće važnosti, bila bi manje očita.

Čak će se i buduće vizne olakšice, koje će biti tema pregovora koji su najavljeni ove nedelje, odnositi prvenstveno na studente i poslovne ljude. Ako zanemarimo činjenicu da je to izuzetno mali procenat stanovništva Srbije, posebno zabrinjava saznanje da su to dve grupe od kojih EU može imati neuporedivo veće koristi od same Srbije. Studenti kojima će EU pomoći da odu su uglavnom oni najbolji od kojih se mnogi, kako govori iskustvo, nikada neće vratiti. EU time podstiče “odliv mozgova”. Uspostavljanje poslovnih veza je takođe stvar od koje EU ima mnogo veću korist jer Srbija znatno više uvozi iz zajednice bogatih nego što u nju izvozi. Dakle, čak će i najavljenim “viznim olakšicama” unija pomagati prvenstveno sebi, a ne nama.

Ako nam EU ikada dozvoli da se uključimo u njene redove, to će prvenstveno biti zbog njihovih interesa. “Neevropska Srbija” može biti opasna po vitalne, što danas znači bezbednosne interese unije. Po mišljenju mnogih istaknutih stručnjaka, Al kaida “radi” u korist balkanske evropske budućnosti uspešnije i od “naših tradicionalnih saveznika” i od domaćih političara. Podrška bržem primanju zemalja zapadnog Balkana se sve češće obrazlaže strahom da naš region “ako ostane van EU može postati baza za šverc i organizovani kriminal i utočište za teroriste i islamske fundamentaliste”, kako piše u izveštaju EPC-ija.

Oli Ren kaže da je na Balkanu za EU “jeftinije da držimo te zemlje na pravom putu tako što ćemo im ponuditi proces pristupanja nego da u regionu upravljamo (pomoću) međunarodnih protektorata”. Nije slučajno da je Ren ovde pomenuo da se nudi “proces pristupanja”, a ne “pristupanje”. Ista, obeshrabrujuća poruka je skrivena i u pompezno najavljivanom, 56 strana dugom izveštaju pod naslovom “Strategija proširenja i glavni izazovi”, koji je Evropska komisija podnela parlamentu 8. novembra. Tu se kaže da je zemljama zapadnog Balkana “data perspektiva da postanu članice EU kada ispune neophodne preduslove”. Dakle, u zamenu za bolne ekonomske, političke i možda čak teritorijalne ustupke, garantuje nam se samo “perspektiva članstva”, a ne članstvo.

Mnoga za nas skupa prilagođavanja su već napravljena, a “evropska budućnost Srbije” je pod sve većim znakom pitanja. Miroljub Labus, bivši vicepremijer, u jednom intervjuu rekao je da “naša poljoprivreda ne može da izdrži konkurenciju EU zbog subvencija i mi jedino možemo da se branimo preko carina. To je napušteno, a zauzvrat nije ubrzan naš proces pristupanja EU.”

Stalno se postavljaju novi uslovi i zahtevi. Ono što se sada u žargonu EU diplomata zove “konstruktivnost (Srbije) prema pronalaženju pozitivnog rešenja o Kosovu”, uskoro može da preraste u zahtev da se u potpunosti prizna svaki rezultat nametnutog “pozitivnog rešenja”. Da ta mogućnost nije bez ozbiljnog osnova, govori činjenica da je Srbija u prošlonedeljnom izveštaju Evropske komisije pomenuta kao “potencijalni kandidat” zajedno sa Albanijom, Bosnom i Hercegovinom, Crnom Gorom i Kosovom koje se na nekoliko mesta navodi kao nezavisna država uz upućivanje na fusnotu u kojoj piše: “Prema Rezoluciji Saveta bezbednosti UN 1244.”

Pomenuti izveštaj Evropske komisije pomaže i da se shvati šta Oli Ren misli kada u kontekstu Kosova kaže da “veruje da će se građani Srbije, kao i njihove političke vođe fokusirati manje na nacionalističku prošlost, a više na evropsku budućnost”. U vremenu kada su građani i lideri u ujedinjenoj Evropi ponovo sve nacionalističkiji, ovakva, prividno dobronamerna izjava, može se u najboljem slučaju smatrati ciničnom.

Posebno je obeshrabrujuće je da veliki neprijatelji evropske budućnosti u samoj Srbiji nisu samo ultranacionalisti, “miloševićevci” i “Mladićevi jataci”. Renove reči koje sugerišu navodnu izuzetnost srpskog nacionalizma u Evropi imaju uporište u antievropskim stavovima ovdašnjih “građanskih” aktivista. Sociološkinja Vesna Pešić je prošle nedelje u “Helsinškoj povelji” objavila “politički esej” pod naslovom “Nacionalizam nemoguće države”. “Helsinška povelja” je malo poznata publikacija u Srbiji, ali na Zapadu ona predstavlja obavezno štivo moćnika koji će odlučivati o našoj evropskoj budućnosti.

Pešić pokušava “da pokaže da je srpski nacionalizam imanentno antidržavni” i nudi pseudonaučni dokaz “postojanja permanentih kriza svih država u kojima se nalazila Srbija”. To možemo razumeti i kao originalan prilog razumevanju dugačke krize i konačne propasti Otomanske imperije u čijem sastavu je Srbija bila vekovima. Teško je jasnije reći građanima EU kakav užas mogu da očekuje ako u svoje redove prime jednu tako prokletu državu nego što je to učinila bivša predsednica Građanskog saveza u ovom eseju. Srbija je, po njenim tvrdnjama, zemlju sa “okamenjenom nacionalističkom kulturom” u kojoj su “parlamentarna demokratija i tržišna ekonomija... manje-više fasadne institucije. Vizija o evropskoj Srbiji ostala je da visi u vazduhu bez realnog utemeljenja u institucijama. I posle ubistva premijera (Đinđića), ta vizija je... izgubila bitku u političkoj realnosti.”

“Sem marginalnih grupa... glavne opozicione stranke... nisu shvatale da je srpski nacionalizam praktično večit i inkopatibilan sa modernom državom, pa čak i sa bilo kakvom stabilnom državom”, nastavlja Pešić. Nikola Samardžić piše da “Vojislav Koštunica i većina u njegovom kabinetu” nisu Evropljani i da građani Srbije žive u zemlji čija je stvarnost “evrofobija i antisvetska politika”. Srđan Kusovac, urednik Slobodne Evrope, objavio je ove nedelje tekst pod naslovom “Slobo vrati se, sve ti je oprošteno”.

Čitajući sve ono što Evropi glasno poručuju građanski antievropski “marginalci” (oni pišu i da je Srbija neizlečiva i opasna, da se “vraća natrag”, da “iskoračuje iz Evrope”, da se “izoluje od sveta”, da “ubrzava samoizolaciju”, “hrli u propast”...), može se steći utisak da Srbija ne samo da ne treba da uđe u Uniju već da je pravo čudo da tako nešto još postoji. Razlog za dodatni skepticizam po pitanju pravih namera Brisela je činjenica da oni koji su najglasniji u tvrdnjama da ne pripadamo u EU dobijaju obilnu finansijsku pomoć od same Unije. Bez nje mnoge od ovih organizacija i partija ne bi ni postojale. Umesto da pomognu da uđemo u EU, one su postale “levi” i, samo deklarativno prozapadni, stub antievropskog fronta u Srbiji.

Ubedljivost uobičajenih argumenata, čak i kada bi bili tačni, nestaje kada pogledamo naše “neevropske” susede. Makedonija nema ni stare pasoše, ni Mladića, Albancima je praktično dala paradržavu na severozapadu zemlje, ali je “evropski” zid oko nje ipak sve viši. Čak je i Bugarska ovog meseca uvela vize za građane Makedonije. Oli Ren je, obraćajući se sve skeptičnijoj javnosti u državama koje naziva “zemlje proširenja”, poručio da EU ne odstupa od svojih obećanja. Ali, dodao je i da je “potpuno normalno da, svaki put kada primamo novog člana naše porodice, obezbedimo da kuća bude udobna i funkcionalna za sve”.

Angela Merkel, danas nemačka kancelarka, pre izbora je podržala “evropsku perspektivu balkanskih zemalja”, ali je rekla da joj treba pristupiti sa više mašte i “ne misliti samo na kategoriju punog članstva”. Ograničeno članstvo koje pominje ne odnosi se na Hrvatsku – Nemačka zajedno sa Austrijom vredno radi na raščišćavanju “kuće”, kako bi se Hrvatima što pre obezbedila puna udobnost.

Nemačka će predsedavati Unijom u prvoj polovini 2007. godine i Merkel je nedavno izjavila da u razumnom roku EU neće moći da prihvati još novih država članica. Treba joj verovati. To je samo jedan od brojnih razloga zašto bavljenje našom mogućom “neevropskom” budućnošću predstavlja znak odgovornog realizma, a ne neke “evrofobije” ili oživljavanja ekstremnog, izolacionističkog nacionalizma. Rad na “kriterijumima iz Kopenhagena” koje moraju ispuniti buduće članice Unije treba da ostane naš prioritet. Ali, suočavanje sa budućnošću je danas za našu zemlju važnije od suočavanja sa prošlošću i pripreme za nepoželjnu “neevropsku” budućnost treba početi što pre.

Srpska liberalna elita, opsednuta EU kao svojevrsnim čarobnim štapićem, ne samo da ne neguje, već se stiče utisak da i ne prepoznaje komparativne, “neevropske” prednosti Srbije. Istovremeno, interes za primenjiva ekonomska iskustva uspešnih vanevropskih zemalja je minimalan u domaćim naučnim institucijama. Pogled prema istoku bi postao izuzetno koristan za dobrobit srpske ekonomije ako evropska perspektiva iz bilo kog razloga pređe u domen naučne fantastike.

Ali, sem ekonomskih postoje i drugi razlozi zašto Srbija danas ne treba da gleda samo prema zapadu. Pored uspešnih zemalja trećeg sveta, na primer “azijskih tigrova”, koji Evropu svake godine čine sve manje ekonomski relevantnom, možemo ponešto naučiti i od najneuspešnijih. U Kongu, Somaliji, Haitiju ili na Kubi, čeka nas važna lekcija koju, uprkos Miloševićevoj destrukciji, ipak nismo savladali: nema dna, države ne propadaju, zemlje ne nestaju. U suprotno nas ubeđuju samo prodavci magle – “patriotske” ili “evropske”, sasvim je svejedno. “Građanski” fatalizam (“nema budućnosti bez EU”) može biti opasan koliko i onaj “nacionalni” (“nema Srbije bez Kosova”). Ono čega se plašimo neće nestati ako zatvorimo oči. To smo valjda naučili još kao deca.

 

 

 
 
Copyright by NSPM