KOSOVO I METOHIJA – OTVORENO PITANjE SRBIJE KAO DRŽAVE

Đuro Kovačević

U potrazi za kompromisom

Kompletno iskustvo od 1912. godine do danas ukazuje na enormno trošenje snaga u Srbiji radi održanja državnog aranžmana koji uključuje Kosovo i Metohiju. Pokazalo se da čak ni jaka i međunarodno uvažavana Srbija, kao ni potonja Jugoslavija, nisu raspolagale ubedljivom i prihvatljivom moći koja bi istinski privolela većinu Albanaca na suživot. Prikriveno i otvoreno, u raznim modalitetima, sve vreme je dominirao ideal nezavisnosti i neprekidno je jačalo polaganje prava na teritoriju Kosova i Metohije. Sa njihovom takvom pretenzijom suočavamo se i danas. Ona se uzdigla gotovo do nedodirljivosti i nepropitljivosti, prihvaćena od nekih najznačajnijih aktera iz međunarodne zajednice kao uslov za postizanje mira i dugoročne stabilnosti na Balkanu.

Više nema Jugoslavije, a ni SCG. Ostala je samo Srbija. Jasno je, pogotovo u godini započetih pregovora o budućem statusu Kosova i Metohije, ili u skladu s albanskim i međunarodnim označavanjem Kosova, da razrešenja kosovsko-metohijskog čvora nema ukoliko svaka strana ostane pri apsolutu svojih sadašnjih stavova. Nužno je stoga poći od uvažavanja obe pozicije u sporu, dakle, od kompromisa kao metoda u rešavanju problema na koliko-toliko pravedan, dugoročno prihvatljiv i stabilan način. Za takav pristup od presudne je važnosti uloga međunarodne zajednice, njena sposobnost i spremnost da principe i vrednosti međunarodnog javnog prava ne konfrontira već poveže s političkim rešenjem problema. Samo na takav način moguće je postizanje dugoročne i održive regionalne stabilnosti zapadnog Balkana, koja bi trebalo da bude određujuća kako za rešenje kosovsko-metohijskog tako i drugih glavnih problema u regionu. Tako gledano, valjana su samo ona rešenja koja vode takvoj stabilnosti, koja takvu stabilnost utemeljuju i podupiru. Ovo se odnosi kako na problem budućeg statusa Kosova i Metohije, tako i na perspektive odnosa Srbije i Crne Gore, status Republike Srpske i karakter Bosne i Hercegovine.

Očigledno je da je u postizanju ovog cilja od ključne važnosti pridobijanje i osposobljavanje unutrašnjih aktera „regionalne igre” za rad na uspostavljanju i održanju dugoročne stabilnosti. Ono je, međutim, moguće samo putem jednakog uvažavanja njihovih legitimnih, a često sukobljenih interesa i prava, dakle, putem kompromisa koji će voditi do pravednih i podjednako prihvatljivih rešenja za sve, pa samim tim i realističnih.

Ovakav kompromis je, uglavnom, postignut u slučaju Republike Srpske. Trebalo bi da i dalje bude obavezujući za sve strane koje su do njega dovele – i za unutrašnje aktere i za međunarodne posrednike. Referendum u Crnoj Gori, takođe se pokazao kao prihvatljiv put do obavezujućih rešenja za obe članice Državne zajednice SCG.

Pitanje o kompromisu u slučaju Kosova i Metohije je tek pred nama. Šta bi u slučaju ove pokrajine bio kompromis koji bi vodio do pravednih i podjednako prihvatljivih rešenja za sve?

Albansko stanovište, nezavisno Kosovo, daleko je od svakog kompromisa i neprihvatljivo je za srpsku stranu. Ono, pre svega, znači podelu srpske državne teritorije, što pored konkretnih posledica uvodi ovaj princip u praksu kao način rešavanja konflikata unutar jedne suverene države. Time se ne samo de facto nego i de iure legalizuje pravo nacionalne manjine na secesiju. Već banalno zvuči tvrdnja da se tako ruše neki od temeljnih principa međunarodnog poretka i utire put neobuzdanom političkom realizmu koji u ime odnosa moći i aktuelnih koristi ne zastaje ni pred minimumom principa i vrednosti civilizovanog sveta. Čak i kada se isključi pozivanje na principe međunarodnog javnog prava, ostaju načela pravde koja zahtevaju da se princip prava etnosa jednako uvažava, da se uvažavanjem prava jednog ne mogu diskriminisati prava drugog. U konkretnom slučaju, to znači da se rešenje spora koje jednoj strani daje sve a drugoj ništa ne može prihvatiti, ni načelno ni konkretno. Pored toga što je nepravedno, ono ostavlja za sobom jake zasade neprijateljstva i revandikacija. Naravno, van svake potrebe za dokazivanjem ostaje i činjenica da na takvoj osnovi nije moguće ni rešenje istorijskog i aktuelnog konflikta pa, tako ni postizanje dugoročne stabililnosti kojom se pravo na nezavisnost Kosova najčešće argumentuje.

Srpsko stanovište „više od autonomije manje od nezavisnosti” nailazi na odbijanje albanske strane. Pokušaji da se ovom formulom otklone i minimalne mogućnosti da Srbi vladaju Albancima i Albanci Srbima, i da se putem decentralizacije obezbedi ubedljiva zaštita Srba koji su evoluirali do nacionalne manjine – zastaju pred apsolutom albanske nezavisnosti.

Iz stanja de facto nezavisnosti uspostavljene 1999. godine i poduprte međunarodnim protektoratom, Albanci jednostavno ne žele da se „spuste” na nešto niže od toga, makar to bilo samo simbolički. Oni de facto stanje nezavisnosti u odnosu na Srbiju teže da, neopozivo i de iure, uzdignu do pune suverenosti.

Sem moći međunarodnog javnog prava, Srbija ne raspolaže nekom drugom moći koja bi mogla da spreči albansku nezavisnost Kosova. Još manje raspolaže nečim što bi Albance moglo da privuče i da ih opredeli za ostanak u državi Srbiji. Na kraju joj ostaje i da se suoči s neuspehom u svom decenijskom nastojanju da pridobije ili primora Albance za život u Srbiji kao i njihovoj državi. Uostalom, vreme je i da se susretnemo s pitanjem o ceni koju bi Srbija trebalo ponovo da plati kada bi nekim slučajem pridobila/primorala Albance da se odreknu nezavisnosti: oni još uvek u natalnoj eksploziji, a Srbi u sve smanjenijoj reprodukciji. Održanje države pod takvim pritiskom mobilisalo bi energiju i resurse i udaljavalo od mogućnosti modernog evropskog razvoja.

Ono što možemo i što je ujedno najbliže našim realistički shvaćenim interesima je da svom dostupnom argumentacijom insistiramo na razdvajanju albanskog stava o nezavisnosti od prava na celu teritoriju Kosova i Metohije, tj. da se pitanje o nezavisnosti kosovsko-metohijskih Albanaca uslovi pravednom podelom teritorije Kosova i Metohije. Time bismo učinili najveći mogući korak u našem ubedljivom pristajanju na kompromis, na koji nas ne upućuje međunarodno pravo već realističko saznanje naših stvarnih moći i interesa. Odričući se jednog dela državne teritorije mi bismo na uverljiv način podržali pravo na nezavisnost etničkih Albanaca na jednom delu teritorije Kosova i Metohije i obezbedili pravo najvećem broju Srba i drugih nealbanaca da ostanu u državi Srbiji tako što će biti na onom delu teritorije koji njima pripadne. Ovakvim pristupom pokazali bismo da prava oba etnosa jednako uvažavamo i da od njihovog jednakog tretmana ne odstupamo.

Ovakvo rešenje podrazumeva da bi svaka strana dobila ono što je realno moguće i sa stanovišta pravičnosti prihvatljivo. Logično je pretpostaviti da bi ono obe strane motivisalo za rad na smirenju sukoba i postizanju dugoročne stabilnosti u srpsko-albanskim odnosima, a tako i regionu u celini. Umesto favorizovanja ili oštećenja bilo koje strane, međunarodna zajednica bi na osnovu njihovog jednakog tretmana postala garant tako postignutog rešenja.

U slučaju takvog rešenja svaka od strana bila bi u obavezi da obezbedi najviše standarde u pravima i zaštiti prava građana druge nacionalnosti. Posebno bi bila važna rešenja u pogledu decentralizacije i lokalne samouprave, zaštite državne i privatne imovine, položaja verskih zajednica, kao i rešenja u zaštiti kulturno-istorijskog nasleđa i sakralnih spomenika.

Podela Kosova i Metohije kao pristup u rešavanju njegovog budućeg statusa ne znači neuvažavanje postojeće spremnosti srpske strane na kompromise, niti sumnju u namere glavnih aktera međunarodne zajednice. Ono samo sledi logiku takve posebnosti slučaja Kosova i Metohije koju odlikuju i u kojoj se prepliću izuzetno snažna istorijska i etnička prava Srba, ali i savremenost snažnih etničkih prava Albanaca. Takođe i to što pod pritiskom njihovog etničkog prava nikakva građanska solucija nije moguća. Sve to zajedno vodi podeli kao prirodnom i pravičnom ishodu jedne krize koja u raznim oblicima traje skoro jedan vek.

One koji i samo pominjanje ideje o podeli Kosova i Metohije odlučno odbacuju, valja podsetiti da ona samo sledi stariju ideju o podeli državne teritorije Srbije koja stoji iza stava o nezavisnosti Kosova. Neuverljiva je zato kritika koja ideji podele kao korektiva zahteva za nezavisnošću Kosova pripisuje proizvođenje daljih nestabilnosti i neizvesnosti. Time se dospeva do izuzetnog paradoksa prema kojem nestabilnosti ne doprinosi podela i izdvajanje teritorije jedne suverene države, već – intervencija, u ime načela pravde, u takvu podelu i takvo izdvajanje. Naravno, logika uređivanja odnosa na osnovu premoći sile nad principima je jedno, a rešavanje konflikata i postizanje prihvatljive i održive stabilnosti uvažavanjem vrednosti pravde i jednakosti u pravima je nešto sasvim drugo.

Ne može se, dakle, u ime istog načela – prava etnosa da samostalno uređuje sopstveni život – uzdizati nezavisnost jedne grupe ljudi do prava na sopstvenu državu, a negirati pravo druge da ostane u sopstvenoj državi.


(Autor je naučni savetnik u Institutu za evropske studije)