Slobodan Durmanović

Republika Srpska posle crnogorskog referenduma

Izgleda da ishod referenduma u Crnoj Gori nikoga nije previše iznenadio u Bosni i Hercegovini. U Sarajevu se, uostalom, i navijalo za takav rezultat, mada se većina bošnjačkih političara u prvim danima nakon referenduma uzdržavala od likovanja. Sarajevska štampa, koja poslovično otkriva mnogo više od onoga što govore političari, otvoreno je pozdravila pobedu suverenističkog bloka nad „velikosrpskim hegemonizmom“. U Republici Srpskoj nema baš puno onih kojima je svejedno što se Crna Gora odvaja od Srbije, ali je to odvajanje prošlo bez mnogo dramatike. Izgleda, međutim, da takav ishod već pomalo doprinosi jačanju kolektivne frustracije Srba u BiH, što se i njima, je li, ne dopušta da iskažu svoje opredeljenje gde i sa kim žele da žive. Drugim rečima, kod većine Srba u RS samo je osnažilo uverenje „za samoopredeljenje“, koje će, sasvim sigurno, kulminirati s eventualnom odlukom o nezavisnosti Kosova i Metohije.

Političari i samoopredeljenje RS

Iako je predsednik RS Dragan Čavić izrazio nevericu da će novi status Crne Gore proizvesti političke posledice u regionu,on je priznao da, ipak, neće sve biti isto kao pre crnogorskog referenduma.“Poruka koja je došla iz Crne Gore je poruka da se demokratskim izborom, bez sukoba, u demokratskom ambijentu može odlučiti o državnom statusu jednog dela suverene države. Sama činjenica da je tamo bilo prisutno raznih predstavnika političkih opcija koje imaju slične ideje u dobrom delu Evrope i sveta, istovremeno je i poruka o razmišljanjima na mnogim mestima da se ovakav odnos prema državno-pravnom statusu unutar jedne države smatra kao moguć i na mnogim drugim mestima.Istovremeno, ishod referenduma znači podizanje stepena apatije kod Srba i svi događaji koji budu usledili u regionu kod Srba će proizvesti vrlo tešku frustraciju“, izjavio je Čavić.

On je, naravno, imao u vidu da su referendum u Podgorici pratile delegacije baskijskih i katalonskih vlasti, o čemu su nas uredno izvestile češke „Hospodaržske novini“(Beta,25.maj), koje prenose i izjavu lidera baskijske separatističke partije Batasuna Arnalda Otegija. „Nadajmo se da će i u Baskiji ljudi imati mogućnost da odluče o svojoj sudbini“, izjavio je Ortegi koji je u Podgorici prikupljao iskustva. Češki dnevnik nabrojao je, ovim povodom, da, pored Katalonaca i Baskijaca, u referendumu svoju šansu vide i kosovski Albanci,rusko stanovništvo u Pridnjestrovlju i u regionima na Kavkazu, pa i Srbi u BiH.

I predsednik Republike Srpske je pokazao da je postao svesniji nego ikad „događaja koji budu usledili“, pa konačno otvoreno rekao da se „određenje Kosova kao državno pravnog statusa putem nasilja može odraziti i na BiH“. “Ako Kosovo dobije samostalnost na temelju nasilja, destrukcije i pretnji, to će biti poruka svim separatističkim pokretima u regionu, Evropi i svetu da se na taj način može urediti državno pravni status, što će neminovno zahvatiti i BiH“, zaključio je Čavić. Premijer RS Milorad Dodik ovoga puta nije bio tako eksplicitan, Kosovo nije pominjao, a ni ranije se nije trudio da prikrije da su mu Milo Đukanović i njegovi saveznici bliži nego predstavnici Bloka za zajedničku državu SCG.

No, nekoliko dana pred crnogorski referendum, Dodik je, istina više šeretski nego ozbiljno, ponudio međunarodnoj zajednici znatno viši cenzus za referendum o opredeljenju RS od cenzusa koji je važio u Crnoj Gori. “Kad bi nam dozvolili, mi bi pristali i na 90 odsto“, rekao je premijer RS u kratkom odgovoru na jedno novinarsko pitanje.Ta izjava prošla je prilično nezapaženo, ali Dodik je i ranije govorio, u kontekstu buduće odluke o Kosmetu, da Srbe u RS često više zanima šta se dešava na Kosovu nego u Sarajevu. “Ne verujem da bi, u slučaju nezavisnosti Kosova, ljudi uzeli oružje, ali to bi izazvalo jake frustracije kod Srba“, rekao je nedavno Dodik.

Za razliku od radikala koji ovoga puta nisu povlačili nikakve paralele, nego su čak „izrazili mišljenje da će se ideja SCG obnoviti“(!?), predstavnici obnovljene Srpske stranke RS - kojoj je nedavno skinuta zabrana delovanja izrečena od strane visokog predstavnika u BiH - u ishodu crnogorskog referenduma vide šansu za RS. “Moguće je da se u RS održi isti referendum kao u Crnoj Gori, jer su polazne pozicije Crne Gore za referendum identične u RS. U BiH, kao u SCG, postoje dva entiteta s posebnim parlamentima, zajedničkim državnim parlamentom i jedinstvenom vojskom“, obrazložili su svoje viđenje u ovoj stranci.

Dakle, kako vreme odmiče, u očima većine Srba u BiH aršini međunarodne zajednice za Srbe i za sve ostale izgledaju sve više različiti. I to, prosto, sve više nagoni ljude iz političke i intelektualne elite Srba u BiH da govore o onome o čemu, i pored teške materijalne situacije u kojoj žive, govore njihovi sunarodnici.

Nacionalne organizacije i institucije i samoopredeljenje RS

Sve češće se u RS mogu sresti ljudi na ulici koji su spremni da otvoreno - što pre neku godinu nije bio tako čest slučaj - izraze svoje uverenje u pravo RS na samoopredljenje, obrazlažući to uverenje rečima da se to pravo „daje svima,samo ne Srbima“.

Jedan od načina na koji se ovo uverenje za sada artikuliše jeste, recimo, „Peticija za izdvajanje RS iz BiH“ koju je do sada potisalo oko 45 000 ljudi, u organizaciji nacionalne nevladine organizacije „Srbski narodni pokret 'Izbor je naš' “. Pored toga, sve su učestaliji pozivi najuticajnije nacionalne NVO po imenu „Srpski pokret nevladinih asocijacija“(SPONA) za referendum o samoopredljenju RS. Ishod crnogorskog referenduma bio je novi povod da SPONA podseti na ovaj svoj zahtev, što je ozbiljno shvaćeno i u Sarajevu. Pojedini visoki funkcioneri SDA odmah su odgovorili da bi na zahtev SPONE „trebalo da reaguje Tužilaštvo BiH, jer se tim zahtevom podriva ustavni poredak BiH“, pa se već sledećeg dana sve utišalo. Do sledeće prilike.

Nevolja srpskih nacionalnih organizacija, pored toga što su u javnosti marginalizovane uprkos tome što generišu stav ogromne većine Srba u RS, nalazi se prvenstveno u njihovom nedovoljno sinhronizovanom delovanju. Pored toga, dozvoljavajući sebi da, s vremena na vreme, potpadnu pod uticaj najjačih političkih partija, predstavnici srpskih nevladinih organizacija do sada nisu uspevali da zajedno realizuju čak ni, recimo, jednu opštu akciju potpisivanja pomenute peticije u kojoj bi se, bez većih problema, našlo deset puta više imena potpisnika. Što bi, 'ajde da i to kažemo, ojačalo i kredibilitet tih organizacija i dalo snažnu legitimaciju zahtevima sunarodnika. S druge strane, ishod crnogorskog referenduma na povšinu je izbacio i glasove iz Akademije nauke i umjetnosti RS(ANURS), kojih do sada, barem iz usta akademika koji žive zapadno od Drine, nije bilo previše kada je reč o nacionalnim interesima Srba u BiH, ako se izuzme naučni simpozijum koji je ANURS organizovala povodom desetogodišnjice Dejtonskog sporazuma. Ovoga puta, potpredsednik ANURS-a dr Ljubomir Zuković, poznat po tome što je dao ime Republici Srpskoj, otvoreno je zatražio da se „i RS omogući da se izjasni da li želi da bude nezavisna ili da se udruži sa ostalim delovima vlastitog nacionalnog bića“. “Nama mogu zadati i 80 odsto, ja verujem da bi se i tada ovaj narod izjasnio ili da živi samostalno ili da se udruži sa svojim sunarodnicima“, rekao je akademik Zuković.

Za razliku od Dodikovih šeretskih „90 odsto“, Zukovićevih „80 odsto“ deluje nešto realnije, ali obe „ponude“ govore da ni politička, ni intelektualna srpska elita ne razmišljaju baš najozbiljnije kada govore to što govore. A busanje u srpska politička i intelektualna prsa tamo gde busanju nije mesto, ni ranije nije mnogo dobrog donela Srbima u BiH, bez spremnosti samog naroda na samopožrtvovanje. Elem, ukoliko ozbiljno misle da je moguće doći do proklamovanog nacionalnog cilja, onda bi iznošenje u javnost bilo kakvih ponuda ove vrste, a pogotovo tako velikodušnih kao što su ove dve, moglo da im se jednog dana vrati kao nedostižno postavljena granica.

Referendumske perspektive u BiH

Nema nikakve sumnje da se u međunarodnim krugovima odavno zna za želje Srba u RS. Iako se priča na tu temu izbegava kad god je moguće, a pogotovo u kontekstu budućeg statusa Kosmeta, ponegde se, ipak, progovori o raznoraznim opcijama, mada ta govorancija više može da posluži za manipulaciju ili u svrhu tzv. puštanja probnih balona.

Tako smo samo dan pred održavanje crnogorskog referenduma mogli pročitati dosta zanimljiv tekst bivšeg američkog ambasadora u Beogradu Vilijema Montgomerija, istog dana u tri novine: sarajevskom „Dnevnom avazu“, zagrebačkom „Jutarnjem listu“ i beogradskom „Danasu“. U svom znakovitom „Pogledu iz Cavtata“, bivši američki amabasdor sa još manje-više dobrim vezama u zemljama dejtonskog trougla, „predvideo“ je da za Republiku Srpsku, nakon crnogorskog refernduma, postoje tri opcije. “Prva je da potpuno sarađuju s ostalim narodima u značajnoj promeni Ustava i stvaranju snažnije vlasti i dobrovoljno predaju značajan deo autonomije RS. Ovo je, dakle, najbrži način za punu evroatalantsku integraciju. Druga je „crnogorska opcija“, gde vodeće partije počnu tretirati bosansku državnu vlast kao što je Crna Gora tretirala u poslednje tri godine vlast u Beogradu. Cilj bi bio da se gleda u datum kada bi se referendumom odlučilo o sudbini RS. Ovaj argument bio bi značajano ojačan proglašavanjem nezavisnosti Kosova, dela Srbije, koji nikad nije imao status republike.Ovo bi, barem u očima mnogih Srba, postavilo presedan za RS. Treća opcija bila bi nastavljanje održavanja statusa quo, što znači da se bore održati značajnu autonomiju RS, kako je definisano Dejtonom, uprkos naporima EU i drugih da se promeni“, piše Mongtomeri.

Istovremeno i sam priznaje da „značajan deo bosanskih Srba želi najmanje nezavisnost, ako ne i uniju sa Srbijom“. “Sigurno je da bar do sada mnogi ne osećaju nikakvu lojalnost konceptu BiH i boje se posledica ako budu ostavljeni „na milost“ Hrvata i Bošnjaka“, obrazlaže Montgomeri.

Montgomerijevi pogledi u Sarajevu su ocenjeni kao „pokazivanje razumevanja za potrebu kompenzacije Srbima“, a pojedinci su izneli uverenje da su ti pogledi komplementarni „velikosrpskom projektu“ !? Komentator sarajevskog „Oslobođenja“ Zija Dizdarević smatra da je „najopasnije“ u Montgomerijevom pristupu „stavljanje u isti politički status Crne Gore i RS, jer RS nema međunarodno pravni status Crne Gore, pa nema ni pravo na političko ponašanje koje sugeriše Montgomeri“. Iako isti komentator prihvata da bi davanje nezavisnosti Kosmetu bio presedan, on odriče istu mogućnost za RS, s novim-starim obrazloženjem da „Srbi nisu bili izloženi torturi, kakva je bila nad Albancima, da bi se RS mogla pozivati na kosovski model“ !?

Komentator „Oslobođenja“ smatra da su od tri „Montgomerijeve opciju“, u RS izabrali, kako stvari trenutno stoje, onu koju naziva „crnogorskom“. No, to je samo delimično tačno, jer Srbi u BiH, za razliku od Crnogoraca u SCG, daleko su spremniji da grade zajedničku državu sa Bošnjacima i Hrvatima, ali ne po cenu sve veće centralizacije i nasuprot trendu unitarizacije BiH. Od razumevanja međunarodnih predstavnika i bošnjačkih političara za takvu srpsku poziciju zavisiće, zapravo, hoće li Srbi biti konstruktivni kao prilikom pregovora o promenama Ustava BiH, ili će, pak, „okrenuti ćurak“ i bojkotovati stvaranje zajedničkih institucija gde god im se za to ukaže prilika. I tako u potpunosti prihvate „crnogorsku opciju“.

Od treće opcije, što Motgomeri (ne)namerno previđa, i sami Srbi su digli ruke prihvatajući promene Ustava BiH. Prva opcija, što opet Montgomeri (ne)namerno previđa, neobično podseća na onu „ponudu“ Srbiji: Kosovo u zamenu za brz prijem u evroatlantske integracije. Na sličnu ponudu RS, koju Montgomeri navodi, možda je lakše naći sagovornika u RS nego u Srbiji, ali će to biti mnogo teže nego što se misli. Briselska šargarepa je suviše daleko, a od ratnih trauma još niko nije „pobegao“ na bezbednu razadljinu, niti su ratne rane u dovoljnoj meri zaceljene. No, ono što donekle spaja komentatora „Oslobođenja“ i Montgomerija jeste stav da se „status BiH ne može menjati voljom jednog naroda“, odnosno voljom Srba, u konkretnom slučaju. Oba komentatora, međutim, previđaju (ne)namerno da bi se, sem Srba, i bosanski Hrvati rado izjašnjavali na referendumu s kim bi živeli. Drugim rečima, ratni stereotip o sukobu „Srba i nesrba“ prenosi se u političku ravan današnjice i još uvek biva zasnovan na pregršti prećutanih činjenica. Kao što su se do 1.marta 1994.godine u Bosni tukli svi sa svima, tako i danas svako vodi svoju politiku: čvrstih političkih dogovora o temeljnim postavkama na kojima treba da počiva BiH nema, a pitanje je da li će ih i kada biti. Zato nije suvišno što i pariski „Mond“ u svom komentaru posvećenom crnogorskom referendumu upozorava na „realnu mogućnost dalje balkanizacije regiona, pogotovo u BiH gde je kohabitacija Bošnjaka, Srba i Hrvata u velikoj meri veštačka“(Tanjug, 23.maj).

Izvesno je, dakle, da su ne samo Srbi,već i Hrvati bliži „crnogorskoj opciji“, ako se u BiH uskoro ne postigne tripartitni međunacionalni dogovor. Ako se još, u međuvremenu, Kosmet „nekako“ domogne svog referenduma o samoopredeljenju, ne bi trebalo nikoga da čudi ni ako Srbi i Hrvati u BiH naprave neke svoje referendume, pa makar oni bili neformalni, a njihove rezultate niko ne bude priznao.