Referendumska sumiranja

Dejan Vuk Stanković

Svi na dobitku

Potvrđivanje novog ustava, kao i svaki značajan politički događaj, ima čitav niz konkretnih posledica za državu i političke aktere, kao što postoje i razlozi koji su do njega doveli. Kada je reč o neposrednim posledicama značajnim za državu Srbiju, treba pomenuti najmanje tri. Prvo, Srbija je potvrdom novog ustava dovršila proces koji je otvoren proglašenjem nezavisnosti Crne Gore. Reč je o pravno-političkom konstituisanju Srbije kao samostalne i suverene države s liberalno-demokratskim političkim poretkom.

Drugo, ne treba podsećati da je obaveza države da bude uređena na liberalno-demokratskim vrednostima izraz ne samo unutrašnje potrebe političkih aktera i građanstva, već i njena međunarodna obaveza, preuzeta članstvom u Savetu Evrope i aktivnim učešćem u evropskim integracijama. U tom svetlu, potvrda ustava na referendumu jedan je u nizu preko potrebnih koraka koje je trebalo učiniti na putu ka evropskim asocijacijama.

Treće, u sklopu evrointegracija, potvrda ustava kao izraz diskontinuiteta s Miloševićevim vremenom igra koliko-toliko važnu ulogu u kreiranju drugačijeg imidža države u političkim i medijskim krugovima na Zapadu.

Politički posmatrano, najveći dobitnik, nakon potvrde ustava na referendumu jeste – aktuelni premijer Vojislav Koštunica. Od vremena kad je stupio u politiku, ustav je bio njegov ključni intelektualno-politički projekat. Posle šesnaest godina političkog angažmana, Koštunica je direktno i bitno uticao na njegovo donošenje. Uz to, oslanjajući se na postojeću proceduru promene i nudeći političku razmenu „ustav za izbore“, premijer je uspeo da političke konkurente, radikale i demokrate, okupi oko, u osnovi, vladinog predloga. Na taj način amortizovao je opozicioni pritisak, a svom, inače u javnosti ne naročito popularnom, kabinetu, obezbedio je proverljiv i vidljiv rezultat rada. Vešto manevrisanje između „ekstrema“ srpske politike, takođe je omogućilo Koštunici i njegovoj partiji da po ko zna koji put pokažu ubedljivost primedbe o njihovom najvećem koalicionom potencijalu.

Iako su ovog puta bili uz vladu, ni demokrate ni radikali nisu mogli ništa da izgube. Naprotiv, i jedni i drugi su dobili izvesnost skorog održavanja izbora. Uz to, svako je kroz ustavnu kampanju dobio priliku da proturi po koju stranačku poruku, a posle uspeha referenduma i jedni i drugi mogu da kažu da su dali doprinos izgradnji Srbije kao države i pomogli pregovoračkom timu koji bije diplomatsku bitku za Kosovo. Ostale parlamentarne stranke učestvovale su manje u dogovorima i u kampanji oko donošenja ustava. Uprkos tome, i njima je jasno da je bolje što je predloženi tekst dobio podršku.

Na paradoksalan način, „bojkotaška struja“, predvođena LDP-om Čedomira Jovanovića, nije toliko politički izgubila potvrđivanjem novog ustava, koliko je medijski  i politički profitirala činjenicom da je koliko-toliko otvoreno mogla da izloži svoje razloge za protivljenje, mobilišući time članstvo i simpatizere pred predstojeće izborno izjašnjavanje.

I najzad, valja pomenuti ključne faktore uspeha novog ustava. Pored već navedenih dobiti za državu Srbiju, i pojedinačnih koristi za manje-više sve aktere na političkoj sceni, najznačajniji faktor uspeha možda je sadržan u izrazito negativnim posledicama po politički život u Srbiji koje bi donelo nepotvrđivanje ustava na referendumu. Strah od neuspeha je i proizveo naglašenu medijsku i terensku mobilizaciju stranaka i lidera u poslednjim satima glasanja.

Da se kojim slučajem dogodio, neuspeh referenduma bi potkopao pozicije Beograda na pregovorima o Kosovu. Uz to, on bi, iznad svega, označio prestanak poverenja u ključne političke vrednosti, institucije i aktere, što bi politički proces učinilo još neizvesnijim. Neuspeh glasanja predstavljao bi upečatljiv dokaz političkog nihilizma iskazanog kroz radikalno nepoverenje u nosioce političkog života u zemlji – političke stranke i lidere. Takvo stanje izbegnuto je medijsko-političkom hiperaktivnošću u poslednjem trenutku.

No, i pored uspeha referenduma, ostaje činjenica da se mnogo građana nije izjasnilo. Njihova politička pasivnost izraz je hroničnog nezadovoljstva ukupnim političko-ekonomskim okolnostima i socijalnim ambijentom u zemlji.

Ćutanje skoro 45,5 odsto građana rečito govori da težište političkog života mora biti okrenuto ka mnogo konstruktivnijem prilazu otvorenim i teškim problemima s kojima se  Srbija suočava. Postojećim nosiocima političkog procesa dolazeći izbori su možda poslednja prilika za tako nešto. Potvrđivanje novog ustava jeste, dakle, dobitak za političku elitu Srbije, uz opomenu da je narodno poverenje, premda ovom prilikom dovoljno, u isti mah i vrlo krhko.

Politički analitičar

[objavljeno: 02.11.2006.]