The Economist :

Pripremanje provincije za otcepljenje

I pored nedavnih manevara Srbije, sada izgleda sasvim sigurno da ona gubi Kosovo

Ono što se vidi nije uvek onako kako zapravo jeste. Srbija ima novi ustav u kojem se ističe da je Kosovo neodvojivi deo njene državne teritorije. Srpske vođe su objavili narodu da će, ukoliko budu glasali na referendumu 28. i 29. oktobra, to ubrzati ulazak Srbije u Evropsku uniju. Danas , dnevni list u Srbiji, oporo ističe: “Oni su obećali Kosovo u okviru Srbije i Srbiju u Evropi. Teško je reći koji je od ova dva cilja dalji.” Politika na Balkanu prolazi kroz nadrealnu fazu, dok je realnost iza ugla, u obliku nezavisnog Kosova.

Srbiji je bio potreban novi ustav još od pada Miloševića 2000. godine. Stari ustav napisan je kada je Srbija bila deo jedne veće države, u zajednici sa Crnom Gorom. Bilo je krajnje neprimereno kada je Marti Ahtisari, bivši finski predsednik, sada specijalni izaslanik UN za pregovore između Srba i Albanaca po pitanju konačnog statusa Kosova, izjavio da će krajem oktobra izložiti svoj predlog. Srpske vođe su iz tog razloga morale da što pre “proguraju” novi ustav kroz Skupštinu, gotovo bez javne rasprave.

Lideri svih glavnih političkih partija zato traže od naroda da izađe na referendum, za koji je bilo potrebno 50 odsto učešća glasačkog tela kako bi bio važeći. Usledila je agresivna kampanja sa milionima poziva da se izađe na glasanje. Pa ipak, odziv je bio samo 55 odsto, pri čemu su mnogi glasali tek pri kraju dana. Pojavile su se sumnje. Jedan od političara koji se zalagao za bojkot referenduma izjavljuje da ne veruje da je potrebni minimum glasača za validnost referenduma dostignut. Ali, uzimajući u obzir mogući haos do koga bi došlo da je referendum propao, niko od uticajnih političara nije bio spreman da referendum dovede u pitanje.

Razlog da se sada održi referendum bio je da se odloži, bar na nekoliko meseci, gubitak Kosova. S usvojenim ustavom Srbija treba da ima izbore pre nego što izgubi Kosovo, sprečavajući radikale da pridobiju neopredeljene glasače, što su prihvatili Ahtisari i druge diplomate angažovane oko Balkana. Izbori bi mogli da budu održani u decembru. Predsednik Srbije Boris Tadić takođe želi izbore, čemu se protivi predsednik Vlade Vojislav Koštunica, strahujući da Tadićeva popularnost može privući glasače Demokratskoj stranci i tako smanjiti njegove šanse da ponovo bude premijer.

Srbijanske vođe takođe naglašavaju da će izglasavanje ustava pokazati svetu da Kosovo pripada Srbiji i da mu nikada ne treba dati nezavisnost. Većina Srba volela bi da je tako. Ali, istraživanje javnog mnjenja pokazuje da mali broj njih veruje da je moguće sprečiti nezavisnost. “Laži, laži, laži,” uzvikuje jedan taksi vozač, prolazeći pored oglasnog panoa koji traži potvrdni odgovor na usvajanje ustava kao garant zadržavanja Kosova. “Ono je izgubljeno pre mnogo godina.”

Od rata 1999. južna srpska pokrajina je pod nadležnošću Ujedinjenih nacija. Otprilike 90 odsto od dva miliona stanovnika su etnički Albanci koji ne prihvataju ništa drugo osim nezavisnosti. Pa ipak, još od februara, kada je Ahtisari započeo razgovore, Koštunica uporno ponavlja da Kosovo nikad neće buti nezavisno. Pojedinci smatraju da je trebalo da izabere mudriju taktiku.

Sada se događa sledeće. Koštuničina vlada, kosovski Albanci i sile sa strane (Kontakt grupa) idu prema konfuznom i, verovatno, privremenom rešenju, čiji je scenario: Srbiji, koja se sprema za decembarske izbore, Ahtisari odlaže predstavljanje završne verzije svog plana Ujedinjenim nacijama. U tom planu on predlaže nezavisnost Kosova, sa ograničenjem punog suvereniteta za nekoliko godina. Telo EU koje je u Prištini planira kako da preuzme nadležnost od Ujedinjenih nacija, kojima time mandat ističe. Evropska unija predviđa rešenje slično onom u Bosni 1995. godine, pri čemu će verovatno biti otvorena jedna upravna funkcija sa zvanjem međunarodni državni predstavnik, koji će istovremeno zastupati i EU. Kao i u Bosni, ta funkcija podrazumeva značajnu političku moć da se interveniše u političkom upravljanju Kosovom. Vojska, koja je sada predvođena NATO trupama, treba da ostane.

Sada govori Enver Hodžaj, član kosovskog pregovaračkog tima: “Započeli su... realni razgovori. Oni nisu razgovori između Prištine i Beograda, nego između članova Kontakt grupe.” Glavni učesnici su Amerika i Britanija, koji podržavaju nezavisnost, i Rusija, koja se tome protivi. Međusobni ustupci su utvrđeni, neki od njih nisu uopšte vezani za Balkan, kao što je pitanje Irana. Dogovor, za koji se očekuje da bude postignut do kraja marta naredne godine, jeste nova rezolucija Ujedinjenih nacija u kojoj će biti izbegnuto korišćenje reči “nezavisnost”. U tom trenutku kosovski parlament proglašava jednostranu nezavisnost. Neke, možda i većina država, priznaju novu državu, dok druge, uključujući Srbiju, to neće uraditi.

Kosovski Albanci biće zadovoljni ovakvim rešenjem, ali će zato morati da prihvate i nešto što ne žele. Severni deo Kosova, nastanjen Srbima, ignorisaće nezavisnost, nastavljajući da funkcioniše kao i do sada, kao deo Srbije. Da li će Srbi u drugim delovima Kosova tada da napuste svoje domove, zavisi od onoga što će se tada događati. Gledajući na duge staze, Koštunica se možda nada formalnom odvajanju severnog Kosova. Neki Albanci pristaju na tu varijantu, ali samo ako u zamenu dobiju teritorije u južnoj Srbiji nastanjene Albancima. Jedan diplomata vidi ovo odvajanje kao “zabranjeno voće”. Ako Kosovo može da bude podeljeno, zašto ne i Makedonija i Bosna?

Kosovski albanski političari izgleda da prihvataju gubitak kontrole nad severnim delom. Mnogi se nadaju da će Srbija, na duže staze, biti primorana da prizna novi teritorijalni integritet Kosova kao cenu koju mora da plati za pridruženje Evropskoj uniji. Na kraće staze, izgleda zgodno ukazivanje na model presedana napravljenog u Irskoj. Sve do 1999. Irska ističe da je celo irsko ostrvo pod njenom nadležnošću iako nije faktički upravljala njegovom celinom. Buduća Srbija, sa Kosovom ugrađenim u njen ustav, mogla bi da ima isti pristup. “Ako bude tako”, govori Milica Delević-Đilas, koja je na čelu Perspektiva , organizacije koja se bavi idejama balkanskih i evropskih integracija, “to je onda kraj regionalnoj saradnji i našim aspiracijama prema Evropskoj uniji.”

Objavljeno u The Economist , 4. novembra 2006.

Prevod: Aleksandar Dimitrijević