Nikola Simićević

Srpska ustavna agonija - čija je Srbija?

Nedavna izjava prvog čoveka Narodne Skupštine Srbije, Predraga Markovića, da će novi srpski ustav biti donešen na jesen ove godine, unela je nešto optimizma u dosadašnji tok neuspelih pregovora predstavnika parlamentarnih stranaka oko usvajanja ovog najvišeg pravnog akta. Iako je donošenje novog ustava koji bi Srbiju konstituisao na principima i načelima moderne Evrope bio glavno predizborno obećanje lidera nekadašnjeg DOS-a, ni posle gotovo punih šest godina od njihovog dolaska na vlast, novog ustava nema. Da nevolja bude veća, ovaj stari koji je još uvek zvanično na snazi, više puta do sada drastično je pogažen, te time praktično stavljen van snage. Time je u Srbiji stvoren svojevrstan ustavni vakuum – novog ustava nema, a stari je de facto ukinut. Ako u jednoj državi nema najvišeg pravnog akta, nužno se postavlja pitanje kakva je sudbina pravnih akata niže hijerarhije – zakona, uredbi, statuta i drugih, koji moraju biti ne samo u skladu sa ustavom, već i iz njega proisticati.

Ustav je temelj na kome počiva pravni sistem jedne zemlje koji tu zemlju formira, konstituiše i uređuje. Ako temelj bude istrgnut iz građevine, čitava građevina se mora urušiti. To i jeste osnovni razlog zašto se danas u Srbiji, u epohi tzv. tranzicije, na tako očigledan način krše i selektivno primenjuju pravni akti, zašto imamo najvišu stopu kriminala i korupcije u Evropi i zašto nam se građani osećaju sve manje bezbedno i zaštićeno. S druge strane, finansijskim tajkunima takva haotična situacija na polju pravne države i vladavine prava otvara beskrajno mnogo mogućnosti za najrazličitije vidove manipulacija koji za posledicu imaju najpre uništavanje i obezvređivanje privrednih subjekata – fabrika, preduzeća, industrijskih postrojenja, a zatim njihov prelazak u ruke tajkuna uz istovremena masovna otpuštanja radnika za koje bivaju pripremljeni tzv. socijalni programi, što je samo drugi naziv za, u praksi, prelazak u stanje socijalnih slučajeva. Tajkunizacija i kriminalizacija srpskog drustva udaljavaju Srbiju sve više od evropskih tokova i bacaju je u tamu bezakonja i siromaštva.

Pomenuti ustavno – pravni vakuum reflektuje se i na organizaciju državnog aparata u Srbiji za koji je najadekvatnija kvalifikacija – anarhija. U Srbiji ne postoji čvrsta koegzistencija činilaca i aktera vlasti, za šta paradimatičan primer predstavlja postojanje pojedinih struktura za koje niko od građana ne zna pod čijom su zapravo komandom i kontrolom. Dovoljno je samo spomenuti BIA. Postojanje izvesnog broja tzv. nevladinih organizacija koje bez ikakvih pravnih konsenkvenci otvoreno rade protiv vitalnih državnih i nacionalnih interesa, šireći i raspirujući nacionalnu i versku mržnju, takođe su upečatljiv primer koji ilustruje haotičnost stanja u kome se Srbija danas nalazi.

Ono što je dugo vremena javnosti predstavljano kao glavna kočnica donošenju novog srpskog ustava jeste pitanje nosioca suvereniteta u Srbiji. Dilema da li će to biti srpski narod, ili „građani i građanke Srbije“, samo je još jedan u nizu značajnih indikatora stanja našeg društva koje je, kao što je već istaknuto, direktna posledica ustavno-pravnog vakuuma. Gotovo je neverovatno da pojedini stručnjaci za ustavno pravo koji se zalažu za tzv. građanski koncept i pri tome se pozivaju na nekakve samo njima znane standarde moderne Evrope ne znaju da je moderna evropska država nacionalna država, da su sve evropske države, sa malim brojem izuzetaka, stvorene na nacionalnom konceptu. U tom smislu, te države su i dobile naziv po svojim matičnim narodima koji su ih konstituisali – Nemačka po nemačkom, Italija po italijanskom, Španija po španskom, Poljska po poljskom...Istovremeno te države svojim ustavima zagarantovale su punu ravnopravnost svih svojih građana – kako pripadnika državotvornog naroda tako i pripadnika nacionalnih manjina. Kako konstituisanje Srbije kao države započinje Prvim srpskim ustankom 1804. godine, kako je to bio ustanak srpskog naroda koji je njime počeo formiranje vlastite nacionalne države, koja je stoga i nazvana Srbijom, to je pitanje nosioca suvereniteta u Srbiji i njenog državnog konstituenta u najmanju ruku bespredmetno. Kao što nikome ne pada na pamet da postavi besmisleno pitanje da li je Mađarska država mađarskog naroda, Rumunija rumunskog, Nemačka nemačkog, isto bi po analogiji moralo biti i sa Srbijom i srpskim narodom. Ukoliko bi se pak desilo, u potpunosti u suprotnosti sa srpskom i evropskim državotvornim tradicijama, da Srbija bude ustavom definisana kao država „svih njenih građana i građanki“, onda bi pravno gledano sasvim legitimno bilo postaviti pitanje zašto nam se država uopšte zove Srbija. Zašto je onda ne bismo nazvali „Građanijom“ ili tome slično.

Bilo kako bilo, novog ustava još uvek nema, država nam je u haosu i postepenom propadanju, pa ostaje samo da verujemo da najava prvog čoveka srpskog parlamenta neće biti još jedna karika u lancu naših uzaludnih nadanja.