Marko Kalić

Socijalna psihologija u raljama haške “pravde” – jedan primer “nauke” u sluzbi ideologije

(Komentar na tekst Miklosa Biroa – “Konflikt i pomirenje”)

Prof. Miklos Biro pokusao je da u svom tekstu “Konflikt i pomirenje” pruzi jedno tumacenje ratova na prostoru bivse Jugoslavije, koristeci odredjena znanja iz oblasti koju predaje na Univerzitetu. Treba ceniti taj pokusaj, narocito ako se ima u vidu da mnogi univerzitetski profesori olako zaborave na svoje zvanje (i znanje) pri izjasnjavanju o tako slozenoj stvari. Spustajuci se na nivo dnevno-politickog recnika i nacina razmisljanja, oni se, cudnovato, lisavaju diskursa za koji bi trebalo da su verzirani, zrtvujuci jezik politikologije (ili neke druge drustvene nauke) jeziku politickih strasti. Pri tom, ma koliko dubok bio taj zaborav, on ne zeli da bude priznat kao takav, dignitet znanja treba da bude automatski pridat bilo kakvom govoru iza kojeg stoji akademsko zvanje. Zvanje legitimise znanje, a ne obrnuto, socijalni autoritet akademske titule garantuje saznajni autoritet. Ispod maske univerzalnosti (naucnog znanja) proturaju se partikularne, ideoloske strasti i interesi, nauka postaje sluzbenica ideologije. Nasuprot tome, prof. Biro pokusava da ostane u domenu nauke, koju odredjuju predmet i metoda, za predmet se uzima jedan temeljan drustveni fenomen kakav je npr. drustveni sukob u obliku rata, a metoda se oslanja na empirijske podatke i odredjena teorijska znanja iz oblasti sociologije, odnosno socijalne psihologije. No, da li je ovo nesto vise od pokusaja, da li smo dobili jedan uspesan naucno-istrazivacki rad, izbegavski zamke podredjivanja nauke ideologiji, ma koliko ono bilo zaobilazno i isposredovano?

Vec na pocetku teksta nailazimo na jednu zanimljivu tezu. Razmatrajuci fenomen nacionalizma (koji je u perspektivi autora isto sto i sovinizam), kaze se da je njegova psiholoska osnova “kompleks inferiornosti” i da je on zato “prijemciv za male i ugnjetavane narode”. Ne ulazeci u pitanje izjednacavanja nacionalizma i sovinizma, i ne sporeci da se nacionalizam (kao sovinizam) javlja i kod pojedinih “malih i ugnjetavanih naroda”, ipak se moramo zapitati nije li nacionalizam u svom izvornom obliku proistekao upravo iz nacija koje su sve samo ne “male i ugnjetavane”? I ako se moze govoriti o odredjenim individualnim psiholoskim “kompleksima” projektovanim na jednu naciju (opet ne ulazeci u pitanje ovakvog transfera), nije li rec pre o svezi nacionalizma i “kompleksa superiornosti”? Uzmimo samo krupna istorijska desavanja na prelazima tri poslednja veka. Radjanje francuske nacije koje se produzava francuskim osvajanjima pod vodjstvom Napoleona, radjanje nemacke nacije koje se nastavlja teritorijalnom ekspanzijom uoci i za vreme svetskih ratova, i pobedonosni juris americke nacije ciji interesi i trupe danas dosezu daleko od obala SAD. U kom smislu su Francuzi, Nemci i Amerikanci bili “mali i ugnjetavani” uoci ovih procesa? Ili mozda ovde nikako ne mozemo govoriti o “izdizanju sopstvene nacije na racun drugih”?!

Legitimno izbegavajuci redukcionisticka teorijska resenja koja bi balkanske sukobe htela objasniti “urodjenim balkanskim divljastvom”, nekakvim nepromenljivim psiholoskim karakteristikama balkanskih naroda (u duhu Le-Bona), autor spominje “ekonomske analize” koje “ukazuju na zakonomernost pojave da se konflikti javljaju po pravilu tamo gde postoje ekonomski resursi”. I, umesto da ide ovim plodotvornim teorijskim tokom koji sama istice, analiza napusta nabaceni domen ekonomije i vraca se naizgled sigurnijoj oblasti socijalne psihologije. Pri tom se prostor bivse Jugoslavije apstrahuje od interakcije sa novonastalim medjunarodnim odnosima, od nove konstelacije politicke, ekonomske i vojne moci na globalnom nivou, i posmatra u nekakvom krvavom vrtlogu unutrasnjosti koju spolja posmatra “vrli” i “nevini” “svet”. U takvom izolovanom istorijskom prostoru i vremenu suocavamo se sa balkanskim “nacionalizmima” koji uslovljavaju jedan drugi, dovodeci do ratnih sukoba. Deklarativno nepristrasna, naizgled podjednako kriticna prema svim “nacionalizmima”, u nabrajanju cinilaca koji su doprineli “raspirivanju rata”, a narocito odabranim primerima, analiza ipak daje prevagu jednom “nacionalizmu”, koji dobija mesto istaknutog krivca i snosi odgovornost za rat. Prvi cinilac, autoritarnost, najizrazeniji je u krajevima sa vecinskim srpskim stanovnistvom, zatim su tu “vojna tradicija u srpskoj kulturi”, drzava koja je “tajno naoruzavala Srbe u Krajini i Bosni”, paravojne grupe odgovorne za Hrtkovce, Strpce, Sandzak, ratna propaganda koja precutkuje bombardovanje Sarajeva, Dubrovnika, Vukovara…Autor usput osine i “balvan revoluciju”, razoblicavajuci njen “spontani” karakter. Glavni krivac je nadjen u liku (veliko)srpskog “nacionalizma”, ma koliko autor pokusavao da predstavi desavanja kao “sistem spojenih sudova”, neko/nesto je ipak moralo da zapocne proces, odigra ulogu pokretaca/krivca za rat. Tlo za kasnije nastupanje haske “pravde” je pripremljeno, dvostrukom selekcijom/apstrakcijom (od “spoljnjeg” sveta i drugih “nacionalizama” koji sluze kao alibi/izgovor za glavnu tezu) analiza je uprostila slozenu sliku na jedan njen momenat, koji sada ima status “prvog pokretaca”. Prvobitno uspesno izbegavajuci redukciju na aistorijsko “divljastvo”, autor zapada u redukciju celine fenomena na istorijske konstante srpskog mentaliteta i konkretan drzavni projekat koji je u skladu s njim.

No, pogledajmo pojedinacno ove psiholoske i druge cinioce. Po autoru, autoritarnost patrijarhalnog tipa dovodi do ideje da je “rat jedino resenje”. Nije jasno na osnovu kojih istrazivanja autor uocava navedene elemente autoritarnosti u kolektivnoj svesti srpskog naroda (netolerantnost, sklonost primeni sile, opiranje promenama itd.), pa analiza boluje od petitio principii - ono sto treba dokazati (autoritarnost) prosto se pretpostavlja, uprkos cinjenicama koje upucuju na drugaciji stav. Npr. o kakvoj netolerantnosti je rec kod naroda koji skoro pet vekova trpi tudjinsku vlast, i o kakvom opiranju (demokratskim) promenama je rec kada taj isti narod podize ustanak protiv takve vlasti, sprovodeci prvu nacionalnu i socijalnu revoluciju u ovom delu Evrope, koja svoje izvore crpi, izmedju ostalog, iz Francuske revolucije? Revoluciju koja opcinjava najvece umove tog doba (Gete, Ranke, Igo i drugi)? Ili netolerantnost kod naroda koji se odrice zadobijene nacionalne drzave zarad zajednice sa drugim juznoslovenskim narodima, i cija elita promovise ideje jugoslovenstva? I koji zatim ponovo stvara zajednicu s narodima cije su kvinsliske dravne tvorevine sprovodile brutalni genocid nad njim samim? Kako tu moze biti reci o “nespremnosti da se prihvati mogućnost paralelnog opstojanja tuđe ideologije (vere, nacije)”? Pre bi se moglo reci da taj narod ima viska tolerancije ; osim ako srpske ustanke i ostale ratove u kojima je ucestvovao srpski narod ne shvatimo kao izraze netolerancije i sklonost primeni sili, odnosno osim ako autor ne zastupa stav da treba tolerisati nasilje i biti trpeljiv prema okupaciji vlastite zemlje? I nije za taj narod bila sporna sahovnica, vec sve ono sto se vijorilo pod njenim barjakom, nova ustavna resenja koja sprovode otvorenu diskriminaciju, rehabilitacija ustaskih zlikovaca i otovoreno zveckanje oruzjem – na jednom mitingu Tudjman izjavljuje da “ovog rata ne bi bilo da ga Hrvatska nije zeljela”. Ko znaci zeli rat, a ko na taj nametnuti rat reaguje da bi se odbranio, sve to nije vazno (svako ko ucestvuje u ratu zagovara rat) ili je, jos gore, izokrenuto u autorovoj analizi, pa onaj ko se brani biva optuzen da zagovara nasilje.

Sledeci cinilac koji bi trebalo da ukaze na ratobornost, ili bolje receno militarizam, u srpskom nacionalnom bicu je njegova “vojna tradicija”. Ovog puta autor se poziva na rezultate istrazivanja objavljene u jednoj reviji za psihologiju. Autori ovog istrazivanja su, izmedju uostalog, “iznenađeni žestinom kojom se forsira slobodarska tradicija predaka”, a u negativnom kontekstu se jos pojavljuju “zrtvovanje za nacionalne ideale” i cinjenica da se “stranci javljaju uglavnom kao neprijatelji”. Pitamo se sta je sporno u tome da narod cija je istorija obelezena krvavim sukobima i ratovima “uzdize ratna herojstva u epovima”, ili u tome da se, posto zbog takve sudbine taj narod nije uspeo jos dublje da razvije kulturu i nauku, “velikani iz kulture i nauke spominju tek usput” (ne ulazeci u proveravanje tacnosti ovog podatka). Sta je sporno u “forsiranju slobode” (jer treba da se forsira ropstvo?), “zrtvovanju za nacionalne ideale” (citaj slobodu, dostojanstvo, pravdu itd.) i pojavljivanju stranaca kao neprijatelja (sto u najvecem broju slucajeva jesu bili)? Jel samo srpski narod forsira “slobodarsku tradiciju” i svoje heroje, ne postoje li kod nekih drugih naroda junaci kao sto su Sid, Rolan, Viljem Tel, Dzordz Vasington, mnogi od ovih opevani u njihovim nacionalnim epovima, i ako postoje, hocemo li govoriti samim tim o njihovom militarizmu? Sto se tice “cinjenice da se krize naglašeno rešavaju krvlju i viteštvom, a ne razumom”, spomenimo samo “Hasanaginicu” kojom je bio fasciniran jedan Gete. A o odnosu prema protivniku pesmu “Marko Kraljevic i Musa Kesedzija” – negativno konotirano vitestvo uopste nije toliko udaljeno od modernog demokratskog postulata ravnopravnosti u politickom zivotu, vila odbija da pomogne svome gotovo vec savladanom pobratimu Marku, jer je “sramota dvoma na jednoga”, a kad je kod mrtvog Muse primetio tri srca i troja rebra, Marko duhovno zaplace za mrtvim protivnikom: “Jaoh mene do Boga miloga,/dje pogubih od sebe boljega”! (Tiodor Rosic: Topuz Marka Kraljevica, Politika, kulturni dodatak od 14.10.2006.) Dakle, opet se cini da autor zamenuje teze - junastvo proslavljeno u epskim pesmama, u otporu sili i osvajacu, uzima se kao zagovaranje sukoba i ratova.

Na red dolazi “'drzava' kojoj je iz nekih razloga odgovarao ratni sukob”. Istovremeno se o toj drzavi govori kao “slaboj”, jer je “slabost institucija jedan od najvažnijih preduslova za izbijanje konflikta”. Tacno je da je bivsa SFRJ u trenucima izbijanja rata bila znatno oslabljena drzava, upravo zbog separatistickih pobuda pojedinih republickih rukovodstava. Kada se glasalo o meri uvodjenja vanrednog stanja u Hrvatskoj i angazovanju JNA, nakon snimaka ilegalnog naoruzavanja i stvaranja hrvatskih paravojnih jedinica, sto bi bila mera koju bi autor trebalo da podrzi, posto se poziva na vaznost jake drzave u regulisanju medjunacionalnih sporova i sukoba, ta odluka nije mogla da se donese zbog izjednacenog glasanja u Predsednistvu SFRJ. Stjepan Mesic kao tadasnji clan Predsednistva iz Hrvatske cak je govorio da je stanje redovno i da nema razloga za angazovanje vojske. Da je kojim slucajem vojska tada izvela drzavni udar i preuzela vlast, zavodeci red u bivsoj Jugoslaviji, sigurno bi doslo do lavine optuzbi za vojnu diktaturu i sputavanje “demokratski” izrazenih teznji npr. hrvatskog i slovenackog naroda za stvaranjem nezavisnih drzava. Kako god da se uzme, federalna vlast, vojska i jugoslovenske snage uopste su krivi, bilo da nisu bili u stanju da sprece sukobe, bilo da su uspeli to da ucine, i ovo je jedna od najcescih matrica koju koriste samoproklamovane “demokrate” - oni unapred konstruisu situaciju tako da, sta god da se desi, bivaju u pravu. Na zalost po njih, rec je samo o konstrukciji. U svakom slucaju, nije doslo do pravovremenog angazovanja vojske, najvisi drzavni organ je bio blokiran u odlucivanju, a kada se posao formiranja prvih paravojnih jedinica (slovenackih i hrvatskih) zavrsio, isti Stjepan Mesic je, ovog puta kao predsednik Predsednistva, pobedonosno objavio kako je on poslednji predsednik Jugoslavije. Sad, kako tvrditi da je ovako oslabljenoj drzavi bilo sta odgovaralo, a kamoli ratni sukob, sto bi pretpostavljalo upravo organizovanu drzavnu vlast koja se usmerava protiv neke druge drzave ili odredjenih grupa u sopstvenoj drzavi? Dalje, po autoru, ista ta drzava je ”paralelno tajno naoružavala Srbe u Krajini i Bosni i gomilala efektive JNA i Teritorijalne odbrane”. Sta bi ovde trebalo da bude sporno - posto u Predsednistvu nije mogla da se donese odluka o angazovanju vojske u cilju ocuvanja mira i ustavnog poretka, a na delu je vec uveliko formirana paravojna snaga u Hrvatskoj i Bosni u cilju ugrozavanja bezbednosti i zivota srpskog naroda koji je bio opredeljen za ocuvanje Jugoslavije, ostatak vojske (a ne ista drzava) pod kontrolom srpskih oficira, sasvim legitimno snabdeva svoj narod sredstvima za odbranu, i to sasvim javno. Kada dodje do takve krize i brutalnog lisavanja ljudskih prava, u novonastalom Ustavu (npr. Hrvatske) i praksi (proterivanja s posla, iz stanova, sve do lisavanja osnovnog prava na zivot), legitimno je da se ugrozena grupa obezbedjuje sredstvima za odbranu, nije valjda trebalo da mirno cekaju da im se desi ono sto se desilo Srbima u hrvatskim gradovima?!

Vec duboko ideoloski svrstan, autor ne vidi ili se bar tako predstavlja, genezu paravojnih jedinica, pa kad govori o “raznim paravojnim grupama”, kao primer njihovog delovanja citira jedan clanak iz lista Nedeljna borba u kojem se upire na srpske paravojne grupe. U ovom citatu se gromoglasno razotkriva “svesna drzavna politika” iz(a) “naizgled haotične zbrke činjenica”. Pri tom se pod tom velikom “zbrkom” navode tri “cinjenice”, od kojih mi poslednja (Sandzak 1994) nije jasna. Par incidenata dometa nekoliko desetina ljudi upucuje na “svesnu drzavnu politiku”?! Teren za deus ex machina je pripremljen, uskoro ce se pojaviti “haska pravda” koja ce optuziti ovaj “udruzeni zlocinacki poduhvat”. I po autoru je pravda slepa, ali na jedno oko, deklarativno se zalazuci protiv “cutanja i zabasurivanja zlocina”, autor cuti o zlocinima iza kojih se mnogo pre moze nazreti “svesna drzavna politika”, a to su zlocini protiv pripadnika JNA i Srba u Sloveniji i Hrvatskoj.

Strana koja je prvobitno iskljucena iz analize, koja nije bila akter, sudionik u ratnim sukobima, tzv. svet ili medjunarodna zajednica, sada se u liku Haskog tribunala pojavljuje kao instanca koja sudi i presudjuje. Ono sto je bilo iskljuceno iz razmatranja uzroka konflikta sada biva ukljuceno u otklanjanje njegovih posledica, odnosno uspostavljanje pomirenja. Po pretpostavci je ta instanca dvostruko nevina, nije kriva za sukobe jer nije ucestvovala, a sada mora biti da je nevina kada vec “sprovodi pravdu”.

“Poput Tribunala, i ja stojim na stanovištu da najveća odgovornost za dešavanje ratnih zločina leži na onima koji su bili dužni da ih spreče”. No, ako vec nije podsticao ili ucestvovao u ratnim sukobima i zlocinima, da li je “svet” bio duzan da ih spreci, moze li se bar u ovom pogledu govoriti o njegovoj odgovornosti? Uzmimo samo izvestaj holandske vlade koji tesko optuzuje holandske jedinice u pogledu Srebrenice. Autor na ovo pitanje ne odgovara jer ga i ne postavlja. Umesto toga, prosto se prihvata deklarisano opredeljenje Tribunala za pravdu u funkciji pomirenja, to je nesto cemu se naprosto veruje i sto se ne dovodi u pitanje. Ako do neuspeha u tome dodje, sto autor priznaje, krivica nije na radu Tribunala, vec na “medijima i nacionalnim liderima…koji nisu bili spremni na priznavanje zločina svoje nacije”. Naime, “osnovni razlog za neuspeh je činjenica da su sve strane u sukobu očekivale od Tribunala da kazne krivce iz drugih nacija, dok nisu bile spremne da priznaju postojanje ratnih zločina u redovima sopstvene nacije”. O nepravednosti i pristrasnosti Tribunala moze se govoriti samo pod navodnicima, sve je to rezultat domace propagande protiv inace pravednog i nepristrasnog Tribunala. Pogledajmo ove stavove poblize. Iako sam Tribunal tvrdi da su zlocin i krivica individualne, i da su primedbe poput toga da se u njemu sudi jednom citavom narodu puka konstrukcija, autor na dva mesta govori o zlocinima koje je pocinila jedna nacija. Da li je rec o omasci ili necem ozbiljnijem? Kako bi se prica o individualnoj krivici i odgovornosti mogla uklopiti u prethodni tok analize koji ide putem rekonstrukcije srpske nacionalne svesti i tradicije, sve do konstituisanja drzave koja svesno sprovodi zlocine prema pripadnicima drugih nacija? Ocigledno tesko, opet ce pre biti da je tvrdnja Tribunala samo deklarativna i da, bar u do sada najvaznijem sudjenju (S. Milosevicu), postoji zahvat koji daleko premasuje domen individualne, pa cak i grupne odgovornosti (u smislu “zajednickog zlocinackog poduhavata” grupe najvisih rukovodilaca jedne drzave). Jedina greska koju autor pripisuje Tribunalu u tom pogledu nije puka greska, opsirno razmatranje istorijskih okolnosti na pocetku sudjenja Milosevicu je pre strateski poduhvat, ma koliko uspesno on bio realizovan. Tako i nedavna Ahtisarijeva izjava nije puka omaska, vec pre simptom (pod)svesti svetskih mocnika koji se i dalje rukovode stereotipima o srpskom narodu proizvedenim u obavestajnim sluzbama i plasiranim u “slobodne” medije. U prilog ovakvom tumacenju ide stav autora izrecen, povodom pitanja lustracije, na jednom drugom mestu: “Ako se sada prisetimo da je rezim Slobodana Milosevica imao u svom pocetku gotovo plebiscitarnu podrsku za ono sto mu mi danas najvise prebacujemo – za sirenje agresivnog nacionalizma i izazivanje rata, onda i nije neobicno sto se vecina njegovih bivsih glasaca i navijaca oseca saucesnicima i nije sasvim sigurna da li u toj lustraciji nece i sami biti zakaceni. Kako, dakle, sprovesti lustraciju u zemlji u kojoj vecina u dnu duse jos uvek ne vidi krivicu onih koji treba da budu lustrirani?” ( Pet godina tranzicije u Srbiji II , Socijaldemokratski klub, Fondacija Friedrich Ebert, Beograd 2006, str. 234-235). Dakle, ma koliko autor govorio o manjini koja je podrzavala rat, i ratnoj propagandi republickih medija, ima dovoljno osnova u njegovim analizama za upucivanje na “zlocine nacije”. Dalje, da li je negativna percepcija Tribunala, bar kod srpskog naroda, samo puka iskrivljena slika o radu Tribunala stvorena pod uticajem medijske manipualcije, nema li udela u tome bilans rada samog Tribunala, nezavisno od slike koju o njemu stvaraju domaci mediji? Autor, u prilog osporavanju nepravednosti i pristrasnosti Tribunala, navodi da je “Tribunal neprestano insistirao na individualnoj odgovornosti” (opet, kako onda razumeti tvrdnju o “zlocinima nacije”) i da se “na njegovom sajtu nikako nije moglo videti (niti prebrojati) koji je optuženik koje nacionalnosti”. Ovo poslednje je gotovo tragikomicno – ma sta mi servirali domaci mediji o radu Tribunala, bas uvidom u spisak optuzenih, njihov “komandni” nivo i tezinu donesenih kazni na sajtu Tribunala, dolazimo do zakljucka o nesrazmerno vecem ucescu Srba u strukturi optuzenih, visem nivou politickog i vojnog odlucivanja i drasticnijim kaznama. Dovoljno je samo reci da su na tom spisku svi najvisi politicki i vojni rukovodioci Srbije, SRJ, Republike Srpske i Republike Srpske Krajine, od Hrvata najvisi nivo ima Ante Gotovina, koji nije bio cak ni nacelnik Generalstaba, a od Muslimana Rasim Delic, koji je trenutno na slobodi, i opet, nema nikog od najvisih politickih rukovodilaca. Ovakav spisak otkriva generalan stav Tribunala - zlocini Srba su bili, za razliku od pripadnika drugih naroda, daleko brojniji, tezi i organizovani s najviseg drzavnog nivoa. Da bi osporio teze o nepravednosti i pristrasnosti Tribunala, autor bi morao da se saglasi s ovim stavom, pa ocekujemo njegovo eksplicitno izjasnjavanje o tome. Ne moramo posebno analizirati mnoge druge cinjenice koje prate rad Tribunala i stvaraju “negativnu percepciju”, a koje se nikako ne mogu svesti na “poruke kreatora javnog mnenja” – sumnjiva samoubistva i prirodne smrti, predugo trajanje pojedinih procesa, provokativno drzanje glavne tuziteljke (kojoj cak Vece mora da oduzima rec u pojedinim trenucima), da pomenemo samo najupecatljivije. Pre bi se moglo reci da je broj spornih mesta toliki da se dalje nekriticko verovanje u pravednost Tribunala moze objasniti jedino podloznoscu propagandi pojedinih medija, upravo onih koje autor ne propituje, cije je delovanje valjda obrazac objektivnosti i istinoljubivosti. Apstraktno pozivanje na pravdu, koje sluzi jos samo kao ideoloska floskula, vrhunac dostize u osporavanju teze o politickoj, a ne pravnoj, prirodi Tribunala. Cini se da suspenzija nauke na tom mestu provaljuje u prvi plan, i da se susrecemo s ogoljenom indoktrinacijom. Kao i obicno, fusnote su simptomaticne. Po autoru, “jedina pravna argumentacija u prilog ovoj tvrdnji došla je iz pera Koste Čavoškog (profesora prava i dopisnog člana SANU koji je i predsednik “Komiteta za istinu o Radovanu Karadžiću”) koji je u nekoliko pamfleta pokušavao da dokaže ‘ilegalnost' Tribunala”. Dakle, umesto da preispita ovu argumentaciju, autor pokusava da je obezvredi svodjenjem na nivo “pamfleta”, a kao obrazlozenje valjda treba da dodje cinjenica da je pisac ovih “pamfleta” dopisni clan SANU i predsednik “Komiteta za istinu o Radovanu Karadžiću”. Kao ranije, ono sto ugrozava idilicnu sliku o pravednosti Tribunala stoji pod navodnicima, sve je to tlapnja izrecena od strane “kreatora (ovdasnjeg) javnog mnenja”, ma koliko naucno ona delovala. Prava istina je da Tribunal stameno stoji kao zastitnik pravde, u funkciji pomirenja. Pred tom pravednoscu moraju ustuknuti cak i pravila koja je Tribunal sam propisao, ukoliko pokusaju da se iskoriste protiv ovog postulata. Manjkavosti u proceduri ne smeju dovesti u pitanje samoproklamovanu parolu o pravdi, forma ne sme zaseniti sustinu, legalnost u radu ne sme ugroziti legitimnost cilja, Tribunal prosto ima misiju koja prevazilazi cak i vlastiti Statut. Detalj iz Nirnberskog procesa koji autor navodi treba da bude opomena svima koji pokusaju da se pozovu na neke procedure, makar samog tog suda: “Da li vi zaista mislite da ćete proceduralnim pitanjima sprečiti sprovođenje pravde?” Oslobodjena procedure, Pravda je tu da se sprovede, odluka o krivici je unapred doneta (rec je o zlocincima, bilo nacistickim, bilo balkanskim), a njenu nepogresivost garantuje valjda urodjen osecaj za Pravdu kod sudija. Kada autor u onom drugom tekstu iz istih razloga koje ovde nipodastava napada “komunizam”, najmanje sto mozemo primetiti je nedoslednost: “…doprinos komunizma takodje je ocigledan. Jednopartijska država i njen tretman zakonitosti ucinio je da se zakoni ne doživljavaju kao sredstvo zaštite gradjana, vec kao instrument za njihovo potcinjavanje, doprineo je da se zakoni doživljavaju kao forma koja nikad ne odražava suštinu, kao norma koja važi samo onda kada strana koja je tu normu i propisala to smatra za shodno. Doneo je ideju da je ‘socijalisticka pravda' starija od slova zakona…Za citavo to vreme, nije bilo važno šta piše u zakonu…Za citavo to vreme, ovaj narod negovan je da misli kako forma ne mora da odražava suštinu i ucen je da se ponaša kako je ‘suština' važnija od forme. A, forma – to je pravna država…kada se zbog ‘pravde' ucini izuzetak od pravila, onda pravila više nema” ( Pet godina tranzicije u Srbiji II, Socijaldemokratski klub, Fondacija Friedrich Ebert, Beograd 2006, str. 230-231).

Okrenimo se sada pitanju pomirenja. Nije sporno da su “edukacija za demokratiju, za toleranciju različitosti i poštovanje ljudskih prava prvi i najvažniji korak koji se mora preduzeti da bi se stvorili temelji za istinsko menjanje predrasuda i stereotipa”. Sporno je da su ove vrednosti olicene u radu Tribunala i “nevladinih” organizacija koje ga na ovim prostorima podrzavaju. Sporni su, kao i ranije, primeri koje autor navodi, a koji, po njemu, sprecavaju, odnosno unapredjuju pomirenje. Prvi od njih koji negativno utice na proces pomirenja je “već pomenuta nespremnost i srpskih i hrvatskih vlasti da isporuči svoje ratne zločince”. Opet se unapred govori o “zlocincima” pre samog sudjenja i izricanja presude, gore smo videli da ova omaska dobija svoj ne-slucajan karakter unutar sklopa apriornog osecaja za pravdu (nasuprot Kantu, ova apriornost bi bila iracionalnog tipa). No, vaznije od toga na ovom mestu je izjednacavanje dve strane koje je lazno. Dok je Hrvatska bila nespremna da isporuci ono malo optuzenih nizeg ranga, Srbija je isporucila sve sem dvojice za koje nije sigurno da su u Srbiji, ili za koje bar postoji spremnost da se isporuce ako se otkriju u Srbiji. A jos vaznije u pogledu pomirenja, i u vezi s Tribunalom, jeste cinjenica da u Srbiji postoji svest da mnogi pocinioci zlocina iz hrvatskih i muslimanskih redova nisu procesuirani pred Tribunalom, ili su im dosudjene vrlo male kazne. U situaciji kada vodeci optuzeni iz redova Srba zavrsavaju zivot u sumnjivim okolnostima, ili dobijaju dugogodisnje kazne, dok optuzeni iz redova drugih naroda bivaju oslobodjeni optuzbe, a zlocini koji su im se pripisivali bivaju dalje nerasvetljeni unutar Tribunala, tesko je govoriti o pomirenju posredstvom Tribunala. Sledeci primer, ovog puta pozitivan, su izjave hrvatskog i crnogorskog predsednika koje, medjutim, imaju samo privid jednakosti. Ne ulazeci u to na koje “mnoge izjave” Stjepana Mesica autor misli, tvrdi se da su se one “mogle doživeti kao spremnost za izvinjenje za zločine počinjene prema Srbima u kampanji ‘Oluja'”, a takodje se spominju “jasno izrečeno izvinjenje crnogorskog predsednika Mila Đukanovića za zločine koje su Crnogorci počinili prema Dubrovniku”. Laz u ovom prividu (jednakosti) je u tome sto su izjave crnogorskog predsednika (mozemo dodati i Svilanovica u Zagrebu, ili Tadica u Srebrenici) “jasno izrečeno izvinjenje”, dok su se izjave hrvatskog predsednika, ma koliko brojne i autenticne, mogle (a i ne morale) doziveti tek kao spremnost na izvinjenje (a ne samo izvinjenje), sto je za dva nivoa ispod izjava onih prvih. A kako ce drugacije i biti kada isti taj predsednik, sa citavim rukovodstvom, proslavlja “Oluju” kao drzavni praznik?! Lepo je sto predsednik Tadic citira Teslu, problem je samo sto Tesla pod “hrvatskom domovinom” nije mislio na (povampirenu) NDH. A cestitka premijera Sanadera imace ne tek puko deklarativni karakter kada sve vise Srba bude imalo prilike da cuje u Hrvatskoj, odnosno kada ih se sve vise bude vracalo u svoje domove. Dalje se navodi “nivo zakonskog regulisanja ljudskih i manjinskih prava” i opet prisustvujemo jednoj laznoj jednakosti. Autor ispravno navodi promene u hrvatskom Ustavu po kojima su Srbi izgubili status konsitutivnog naroda. Ne ulazeci u to sto ovu konstitutivnost stavlja pod navodnike i govori o “srpskoj manjini”on, s druge strane tvrdi, da “iako su zakoni u Srbiji bili na najvišem mogućem demokratskom nivou, praksa u tretmanu nacionalnih manjina nije ni približno pratila slovo zakona”. Opet, ne ulazeci u propitivanje ove teze o praksi u tretmanu nacionalnih manjina, postoji znacajna razlika izmedju ustavne diskriminacije koju prati diskriminativna praksa, i ustavnog ocuvanja prava manjina koju prati ma koliko diskriminativna praksa, dok ova praksa kod onog prvog ima “ustavan” karakter i pokrice, kod ovo drugog je ona protivustavna, i uvek postoji mogucnost da se pozivanjem na Ustav ona zigose, sto nije bez posledica u pravnom i politickom pogledu. Na kraju, u sklopu kritike “iridentističkih i veliko-državnih ideja”, autor istice da su “i nakon promena u Srbiji 2000. godine, ‘specijalni odnosi' sa bosanskim Srbima na kojima su nove vlasti insistirale, protumačene kao teritorijalne aspiracije i kao elemenat destabilizacije mlade Bosanske države”. Protumacene da, ali u propagandi (bosanskih) medija na koje je autor valjda imun, istina je, zapravo, da su ovakvi “specijalni odnosi” u skladu s Dejtonskim sporazumom, inace bi odavno bili suspendovani od strane “visokog predstavnika za BiH”.

Tako je, pazljivim kombinovanjem pojedinih teorijskih stavova (iz domena socijalne psihologije) i odabranih empirijskih primera, generisana slika o “srpkom nacionalizmu” koja ima privid naucne objektivnosti. Uglavnom neproblematicni teorijski stavovi treba da pruze alibi za dvostruko problematicne primere, po formi (selektivni) i sadrzaju (empirijski upitni). Nauka postaje prirucno sredstvo ideologije koja se promalja iza ovakvih teza o uzrocima konflikta na prostoru bivse SFRJ, ma koliko izlaganje bilo isposredovano navodima iz naucne literature. Ideologije koja je imuna na “ratnu propagandu” RTS-a, ali ne i na propagandu medija iz drugih republika i inostranstva. Vrhunac ideologicnosti dostize se u apologetskom stavu prema Haskom tribunalu kao instanci koja treba da okonca ovaj konflikt, tako sto ce sprovesti pravdu i na taj nacin uspostaviti pomirenje medju do juce zaracenim zajednicama. A ma koliko Haski tribunal bio pravedan, pomirenja nece biti dok jedna strana uporno optuzuje drugu za agresiju, sve do Medjunarodnog suda pravde, i trazi ogromnu finansijsku odstetu, dok se nesumnjiv zlocin prema jednoj strani tretira od strane drugi kao drzavni praznik, i dok se oni koji u ocima jednih nisu nista drugo do notorni zlocinci vracaju trijumfalno iz Haga, bivajuci docekani masovnim izlivima euforije i cestitkama najvisih rukovodilaca. Niti ce pomirenja unutar Srbije biti dok predsednik drzave odlazi da oda postu zrtvama u Srebrenici, ali ne i u Bratuncu. Zamislite samo sta bi se desilo kad bi Republika Srpska Krajina optuzila Hrvatsku za agresiju, kada bi se zlocin u Srebrenici u Republici Srpskoj slavio kao drzavni praznik, a Ratko Mladic bivao branjen masovnim mitinzima podrske?! Nista od ovoga ne postoji, a opet je taj “velikosrpski nacionalizam” na sceni kao avet protiv koje se treba boriti. I sta je drugo ovo nego ideologija, ma koliko zaodenuta u ruho nauke?