Miloš Jovanović

Pitanje nezavisnosti Kosova i Metohije u ogledalu međunarodnog javnog prava (*)

“Just as the concept of individual human liberty carried to its logical extreme would mean anarchy, so the principle of self-determination given unrestricted application could result in chaos.”
Eleonora Ruzvelt (Eleanor Roosevelt) (1)

Često se nesmotreno previđaju a katkad i nipodaštavaju uloga i značaj prava u međunarodnim odnosima. U slučaju Kosova i Metohije, takav stav bi verovatno doveo do zaključka da pitanje moguće nezavisnosti južne srpske pokrajine samo po sebi nije pravnog karaktera, već je pitanje političkog oportunizma koji se oduvek zasnivao u međunarodnoj politici na interesima velikih sila i postojećem odnosu snaga. Pobornici principa realnosti smatraju da je faktičko stanje od presudnog značaja i da bi proglašenjem nezavisnosti Kosova i Metohije problem verovatno bio okončan.

Ovakvo shvatanje je dvostruko pogrešno. Kao prvo, treba istaći da samo proglašenje nezavisnosti Kosova od strane Albanaca ne bi bilo dovoljno bez priznanja iste. Nasuprot većinski zastupljenom mišljenju u doktrini o deklarativnom dejstvu priznanja, smatramo da ono može imati na neki način i konstitutivni karakter. Snaga čina priznanja   jasno se pokazala na primeru Bosne i Hercegovine koja faktički nije posedovala ni jedan od tri konstitutivna elementa neophodna za postojanje države. Zanimljiv je i primer Bijafre, koja je 1967. godine pokušala da se odvoji od Nigerije. Iako ju je pet zemalja (2) priznalo, nikada nije uspela da zaživi kao država. Primera gde faktičko stanje samo po sebi nije bilo dovoljno za stvaranje nove države je mnogo. (3)

Postoji, međutim, dublji razlog koji ukazuje na značaj pravnih argumenata. Naime, pozivanje na princip realnosti je fundamentalno pozivanje na određen odnos snaga u datom trenutku. Taj odnos snaga podložan je promenama i po definiciji poseduje dinamičku crtu koja je teško pomirljiva sa imperativom stabilnosti i mira u svetu. Svaka „poražena strana” može se uvek truditi da promeni realnost, jer zasnovano na odnosu snaga a ne na pravnim principima - ništa nije zauvek rešeno. Kako ništa nije rešeno, pitanje je samo volje aktera da li će se borba nastaviti. Dati primat odnosu snaga znači dati primat in fine upotrebi sile kao krajnjem načinu da se odnos snaga promeni. To su razlozi koji pravne norme čine nezaobilaznim na putu ka principijelnom i trajnom rešenju.

Kako dakle, sagledati pitanje eventualne nezavisnosti Kosova i Metohije u ogledalu međunarodnog javnog prava? Odgovor glasi: analizom prava naroda na samoopredeljenje. To je jedini normativni i konceptualni instrument koji nam stoji na raspolaganju u kontekstu nepostojanja centralizovanog pravnog poretka na međunarodnoj sceni. Odgovoriti na pitanje da li Albanci sa Kosova i Metohije imaju pravo na svoju državu znači, u stvari, dati odgovor na pitanje da li Albanci imaju pravo na samoopredeljenje. Bitno je na ovom mestu preciznije definisati problematiku koja nas zaokuplja.

Prvo, u ovom slučaju se radi isključivo o spoljašnjem aspektu prava na samoopredeljenje, tj. pravu na stvaranje sopstvene države ili priključenje drugoj državi. Drugim rečima, radi se o pravu secesije, odnosno otcepljenja od matične države. Unutrašnji aspekt prava naroda na samoopredeljenje, tj. pravo na određenu autonomiju u okviru već postojeće države ne predstavlja problem jer je Srbija obavezna, saglasno rezoluciji Saveta bezbednosti 1244 (kao i brojnim unilateralnim aktima i drugim instrumentima) da kosmetskim Albancima obezbedi široku autonomiju, na šta je, to ne treba gubiti iz vida, pristala još 1999. godine za vreme „pregovora” u Rambujeu (Rambouillet).

Drugo, ovde je, po definiciji, reč o jednostranoj secesiji, odnosno otcepljenju bez prethodnog dogovora s matičnom državom. Pravni problem nastaje samo u slučaju jednostrane odluke ili nametnutog rešenja, jer ne treba gubiti iz vida da secesija može da bude rezultat dogovora i kao takva legalna. Pojam secesije se, dakle, u ovom slučaju uvek odnosi na jednostranu secesiju.

Konačno, podela na kategorije narod / nacionalna manjina je od relativnog značaja i nećemo se suštinski pozivati na nju. Razlog takvom opredeljenju ne leži samo u činjenici da je pojam nacionalne manjine u međunarodnom javnom pravu nedefinisan (4) i kao takav neoperativan već i u samoj postavci našeg problema. Naime, odgovarajući na glavno pitanje koje glasi: da li Albanci sa Kosova i Metohije imaju pravo na spoljašnje samoopredeljenje (pravo secesije), odgovaramo, zapravo, na opštije pitanje postojanja spoljašnjeg prava naroda na samoopredeljenje kao pozitivne norme međunarodnog javnog prava. Videćemo da takvo pravo ne postoji kao pozitivna norma u međunarodnom pravnom poretku. Nešto što ne postoji za narod, ne može a fortiori postojati ni za nacionalnu manjinu. Međutim, ako pravo secesije ne postoji u međunarodnom pravu (I), takođe ne postoji ni izričita zabrana iste. Ta činjenica primorava nas da uzmemo u obzir delimično vanpravne principe legitimiteta i efektiviteta koji se, skupa s principom legaliteta, nalaze u međusobnom odnosu (II).

I - Nepostojanje prava secesije kao pozitivne norme međunarodnog javnog prava

Dugo je smatrano da je princip samoopredeljenja naroda isključivo političko-deklarativne prirode. Pravi domašaj principa   preispitan je tek s problemom dekolonizacije 50-ih i 60-ih godina prošlog veka. U tom okviru nije sporno da spoljašnje pravo naroda na samoopredeljenje, tj. pravo na secesiju postoji kao pozitivna norma međunarodnog javnog prava, na šta ukazuje i rezolucija 1514 Generalne skupštine UN o davanju nezavisnosti kolonizovanim zemljama i narodima iz 1960. godine. Kakav je, međutim, status tog principa van konteksta dekolonizacije? Videćemo da norme međunarodnog javnog prava kako na opštem tako i na regionalnom nivou ne priznaju pravo secesije. Naprotiv, one štite teritorijalni integritet država (A), na šta ukazuje i međunarodna praksa pri secesionističkim krizama (B).

A) Normativni korpus

1. Ujedinjene nacije

Ovde su od značaja dva ugovorna univerzalna instrumenta. Radi se o Povelji Ujedinjenih nacija i o dva međunarodna Pakta o građanskim i političkim, odnosno o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima iz 1966. godine. Povelja UN načelno pominje pravo naroda na samoopredeljenje u čl. 1 st. 2 i čl. 55 u kontekstu svog osnovnog cilja razvijanja prijateljskih odnosa među nacijama:

„Ciljevi Ujedinjenih nacija su: st. 1. […]; st. 2. razvijanje među nacijama prijateljskih odnosa zasnovanih na poštovanju načela ravnopravnosti i samoopredeljenja naroda i preduzimanje drugih odgovarajućih mera radi učvršćenja opšteg mira” – Povelja UN, čl. 1, st. 2.

Postoji saglasnost među autorima da Povelja UN nikako ne priznaje spoljašnje pravo na samoopredeljenje. (5) Načelo samoopredeljenja naroda je toliko apstraktno izneto u pomenutim članovima, da se postavljalo čak pitanje njegove primene kod kolonizovanih naroda. Ipak, UN su u više navrata priznale pozitivnost ovog prava u kontekstu dekolonizacije i pravo naroda na samoopredeljenje je čitano u sprezi sa poglavljima XI i XII koja se odnose na nesamoupravne teritorije i međunarodni sistem starateljstva. Princip teritorijalnog integriteta je, s druge strane, afirmisan u čl. 2 st. 4. kojim se zabranjuje upotreba sile protiv teritorijalnog integriteta država. (6) Radi se o fundamentalnom principu jer je teritorija jedna od osnovnih komponenti svake države (u pravnoj teoriji se mahom naziva konstitutivnim elementom države (7)).

Prvi zajednički član međunarodnih paktova iz 1966. godine mnogo je problematičniji. Formulisan je na sledeći način:

„ Svi narodi imaju pravo na samoopredeljenje . Na osnovu ovog prava oni slobodno određuju svoj politički položaj i slobodno postižu svoj privredni, društveni i kulturni razvoj.” čl. 1 st. 1 (8)

Nosioci prava naroda na samoopredeljenje se sasvim jasno ističu u prvom članu. Formulacija „svi narodi” ne ostavlja mnogo prostora za tumačenje i možemo slobodno reći da se pravo naroda na samoopredeljenje ne odnosi samo na kolonizovane narode, već je univerzalnog dometa. Koji je, međutim, precizni sadržaj tog prava? Da li ono podrazumeva i pravo na secesiju – nije sasvim jasno. Kanadski profesor Danijel Turp (D aniel Turp) smatra da ništa u pomenutim međunarodnim paktovima ne ograničava „slobodno određivanje svog političkog položaja” koje samim tim može dobiti i državni oblik. (9) Osim što tako nešto nigde nije eksplicitno predviđeno, mora se priznati da bi prihvatanje ovog shvatanja imalo vrlo ozbiljne posledice. Prostim rečima, nijedna država u kojoj postoje manjine ne bi bila zaštićena od deljenja, jer bi svaka od tih manjina imala pravo na secesiju. Složićemo se sa profesorom Teodorom Hristakisom (Thé odore Christakis) u oceni da je takvo tumačenje jednostavno nemoguće i da pomenuti član tako nešto ne predviđa. Do takvog zaključka, profesor T. Hristakis dolazi posle detaljne analize kako pripremnih radova, kao jedne od metode tumačenja, tako i kasnije prakse država i njihovih izveštaja Komitetu za ljudska prava predviđenih članom 40 Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima. On naglašava da se o kontroverznom prvom članu pregovaralo između 1950. i 1955. godine u punom jeku problema dekolonizacije i citira deklaracije zemalja, glavnih promotera prvog člana iz kojih se jasno vidi namera da se secesija kao pravo omogući isključivo kolonizovanim narodima. Tako, na primer, predstavnik Sirije izjavljuje da je strah, da pravo na samoopredeljenje iz 1. člana omogući pravo secesije, neosnovan, jer samoopredeljenje traže isključivo podjarmljene nacije poput Alžira, Maroka ili Tunizije . Isto proizilazi i iz analize rada Komiteta za ljudska prava o prvom članu kao i iz periodičnih izveštaja država o usvojenim merama radi ostvarivanja prava priznatih u Paktu. (10) Akcenat je sistematski stavljen na teritorijalni integritet država i nemogućnost secesije van konteksta dekolonizacije i ugnjetavanih naroda. Za kraj, treba pomenuti i Rezoluciju 2625 Generalne skupštine o prijateljskim odnosima i saradnji država iz 1970. godine. Iako rezolucija nema istu normativnu vrednost kao prethodno pomenuti instrumenti, moramo istaći da ona jasno ograničava pravo naroda na samoopredeljenje principom teritorijalnog integriteta. Naime, posle paragrafa u kojima se razrađuje princip ravnopravnosti i samoopredeljenja naroda sledi:

„Ništa u prethodnim paragrafima neće biti tumačeno kao da ovlašćuje ili podstiče bilo kakvu akciju koja bi imala za cilj da razori ili ugrozi, potpuno ili delimično, teritorijalni integritet ili političku nezavisnost bilo koje suverene i nezavisne države, koja se ponaša u skladu sa načelom ravnopravnosti i samoopredeljenja naroda formulisanim gore i kojom otuda, upravlja vlada koja predstavlja celokupan narod teritorije bez obzira na razlike u pogledu rase, vere ili boje.” (11)

Videli smo da univerzalni pravni instrumenti ne priznaju pravo secesije kao pozitivno pravo. Isto potvrđuje i analiza instrumenata na regionalnom nivou.

2. OEBS

Instrumenti koje ćemo analizirati nemaju istu normativnu snagu kao gorenavedeni jer se ne radi o međunarodnim ugovorima već o završnim aktima i deklaracijama političke prirode koje u principu nemaju pravno obavezujući karakter. Njihov moralni i politički autoritet ipak je veliki i što je važnije, njihove normativno-pravne posledice nikako nisu zanemarljive. Kako princip estopela, tako i uticaj ovih akata na formiranje međunarodnog običajnog prava moraju se uzeti u obzir. Prvi od tih instrumenata je Helsinški Završni akt iz 1975. godine, koji afirmiše pravo naroda na samoopredeljenje, ali i princip teritorijalnog integriteta država:

„Države učesnice poštuju ravnopravnost naroda i njihovo pravo na samoopredeljenje, delujući u svakom trenutku saglasno ciljevima i principima Povelje Ujedinjenih nacija i odgovarajućim normama međunarodnog prava, uključujući i one koje se tiču teritorijalnog integriteta država. Shodno principu ravnopravnosti naroda i njihovom pravu na samoopredeljenje, svi narodi uvek imaju pravo da u punoj slobodi odrede, kada i kako žele, svoj politički, unutrašnji i spoljašnji, status, bez stranog mešanja i da nastave svoj politički, ekonomski, društveni i kulturni razvoj.” – 8. princip završnog akta KEBS-a iz 1975. godine.

Pravo naroda na samoopredeljenje je ovde afirmisano na najširi mogući način, pošto se jasno formuliše slobodno određivanje kako unutrašnjeg, tako i spoljašnjeg političkog statusa i, za razliku od Rezolucije 2625, ne postavljaju se nikakvi uslovi za njegovo sprovođenje (u pomenutoj rezoluciji uslov je nepostojanje reprezentativne vlade) ... sem jednog: teritorijalnog integriteta država. (12) Ovaj fundamentalni postulat pominje se u 8. principu ali i sasvim autonomno u 4. principu Završnog akta iz Helsinkija. Navođenjem unutrašnjeg i spoljašnjeg određivanja političkog statusa je blok zapadnih zemalja zapravo hteo omogućiti Istočnoj Nemačkoj da se u budućnosti pripoji Zapadnoj Nemačkoj, voljom celokupnog svog stanovništva i time odredi svoj novi spoljašnji politički status. Uostalom, princip prava naroda na samoopredeljenje i jeste uveden u završni akt na predlog Savezne Republike Nemačke. (13) Da je ovakvo tumačenje ispravno, nedvosmisleno ukazuje i Pariska povelja KEBS-a za novu Evropu, usvojena 1990. godine, koja direktno vezuje pravo naroda na samoopredeljenje s poštovanjem teritorijalnog integriteta država :

„Potvrđujemo ravnopravnost naroda i njihovo pravo na samoopredeljenje saglasno povelji Ujedinjenih nacija i odgovarajućim normama međunarodnog prava u toj oblasti, uključujući i one koje se tiču teritorijalnog integriteta država” – Povelja za novu Evropu, KEBS, 21. novembar 1990. godine.

Konačno, kako naglašava profesor Hristakis, stav OEBS-a po pitanju secesije je najjasnije izražen u Varšavskoj deklaraciji od 8. jula 1997. godine usvojenoj na šestoj sednici parlamentarnog zasedanja OEBS-a u kojoj se ističe sledeće :

„21. [...] da garantovanje nepovredivosti državnih granica i njenog teritorijalnog integriteta predstavlja jedan od imperativa našeg vremena, a da njegovo sprovođenje zahteva sveobuhvatnu demokratizaciju unutrašnjih odnosa u državama kako bi se stvorili uslovi za punu jednakost i slobodan razvoj svih naroda i pripadnika nacionalnih manjina;

22. [...] da sprovođenje principa samoopredeljenja u vidu secesije može u ovom trenutku da predstavlja ozbiljnu pretnju miru i bezbednosti naroda, te da se ovaj princip može sprovoditi samo mirnim sredstvima i na osnovu demokratskih odluka usvojenih u okviru pravnog sistema države, međunarodnim normama i, po mogućstvu, pod nadzorom međunarodne zajednice;

23. [...] da pravo na samoopredeljenje ne može počivati na ili proisticati iz kršenja teritorijalnog integriteta jedne države;” (14)

Princip teritorijalnog integriteta je čvrsto afirmisan i izričito se zabranjuje sprovođenje prava naroda na samoopredeljenje koje bi isti narušilo. Zanimljivo je, ipak, istaći da se, slično Rezoluciji 2625 Generalne skupštine UN, poštovanje teritorijalnog integriteta dovodi u direktnu vezu sa stepenom demokratije i poštovanjem ljudskih prava   i prava manjina u datoj državi. O tom važnom aspektu će biti više reči u drugom delu. Videli smo, dakle, da ne postoje ni konvencionalne norme, niti norme običajnog prava koje priznaju pravo secesije. Nepostojanje tog prava potvrđuje i međunarodna praksa.

1. Primeri secesionističkih kriza

U mišljenju Vrhovnog suda Kanade iz 1998. godine datom kao odgovor na pitanje državnog tužioca da li provincija Kvebek može izvršiti jednostranu secesiju od Kanade u skladu s Ustavom Kanade ili pak međunarodnim pravom, sudije navode ekspertski izveštaj pod nazivom Praksa država i međunarodno pravo u vezi sa jednostranom secesijom čiji je autor profesor Džejms Kraford (James Crawford) iz kojeg se jasno vidi da, van konteksta dekolonizacije, nijedna nova država, nastala kao rezultat jednostrane secesije, nije primljena u Organizaciju Ujedinjenih nacija. To potvrđuje i primer Bangladeša koji je, iako se uspešno otcepio od Pakistana 1971. godine uz pomoć Indije, primljen u OUN tek nakon što ga je priznala nekada matična država – Pakistan. U ostalim slučajevima stvaranje novih država   rezultat je pregovora. Naime, mnoge države su primljene u OUN kao posledica raspadanja ili cepanja matičnih država van konteksta dekolonizacije – Senegal se odvojio od Malijske federacije 1960. godine, Sirija je napustila Ujedinjenu Arapsku Republiku 1961, Singapur je napustio Federaciju Malezije 1965; u skorije vreme imamo primere baltičkih republika bivšeg Sovjetskog Saveza, raspad Čehoslovačke itd. – ali nijedan od pomenutih slučajeva ne predstavlja čin (jednostrane) secesije! U situacijama u kojima je došlo do pokušaja otcepljenja, naglasak je naprotiv sistematski stavljan na princip teritorijalnog integriteta države koja se bori protiv secesije dela svoje teritorije. Primeri Konga i secesionističke Katange 1960–1963, Nigerije i secesionističke Bijafre 1967–1970, Kipra i secesionističke Turske Republike Severnog Kipra pružaju dovoljno dobru ilustraciju snage principa teritorijalnog integriteta država jer nijedan od tih secesionističkih pokreta nije uspeo u ostvarivanju svog cilja. Poučni su i primeri više kriznih žarišta na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza. Gruzija se suprotstavlja dvostrukom secesionističkom pokretu Abhazije i Južne Osetije ; Azerbejdžan se bori protiv pokušaja da se Nagorno Karabah pripoji Jermeniji dok Moldavija teži da sačuva Transnistriju. U svakom od ova tri slučaja, velike sile insistirale su na očuvanju teritorijalnog integriteta matičnih država. Tako je na primer Savet bezbednosti usvojio 30. januara 1997. godine rezoluciju u kojoj potvrđuje svoju privrženost suverenitetu i teritorijalnom integritetu Gruzije u okviru njenih međunarodno priznatih granica, kao i neophodnosti da se definiše status Abhazije u skladu sa tim principima, i podvlači nedopustivi karakter akcija rukovodstva Abhazije koje narušavaju pomenute principe, među kojima je i održavanje 23. novembra i 7. decembra samozvanih i ilegitimnih parlamentarnih izbora . OEBS je sa svoje strane takođe više puta ponovio svoju privrženost suverenitetu i teritorijalnom integritetu Gruzije u okviru njenih međunarodno priznatih granica i imperativu da se konflikti u Gruziji rešavaju u skladu sa tim principima (Deklaracija samita Šefova država, Budimpešta, 1994). (15) Identični stavovi mogu se čuti u međunarodnim organizacijama i povodom secesionističkih kriza u Azerbejdžanu i Moldaviji.

„Ne sme biti nikakve sumnje povodom stava OUN kada je reč o secesiji određenog dela jedne države članice. [...] OUN nikada nije prihvatala, ne prihvata i nikada neće prihvatiti princip secesije dela jedne od svojih država članica.” Mišljenja smo da rečenica, koju je izgovorio Generalni sekretar OUN Tant (U Thant) nakon secesionističke krize Bijafre 1970. godine i dalje važi, što je pokazao i slučaj raspada SFRJ.

2. Slučaj SFRJ

M. Šahović smatra da raspad Jugoslavije predstavlja novu fazu u razvoju prava naroda na samoopredeljenje. (16) Međutim, većina autora ne vezuje slučaj nastanka novih država na prostoru bivše Jugoslavije direktno za pravo naroda na samoopredeljenje. Naime, doktrina ne tretira jugoslovenski slučaj kao primer jednostrane secesije već kao slučaj raspadanja države. (17) Razlika je važna jer nikakav novi momenat u razvoju prava naroda na samoopredeljenje nije proistekao iz slučaja SFRJ. Štaviše, Badenterova (Badinter) komisija potvrdila je primat principa teritorijalnog integriteta država. Profesor Alen Pele (Alain Pellet najbolje objašnjava tu pravnu konstrukciju:

„Uostalom, Komisija ima vrlo strog stav kada je u reč o očuvanju teritorijalnog integriteta Republika (Hrvatske i Bosne i Hercegovine) koji nimalo nije u suprotnosti sa njenom konstatacijom postojanja procesa raspadanja Jugoslavije : jedno je konstatovati tu činjenicu ; priznati da postoji, a priori , pravo na secesiju je nešto sasvim drugo. Takvo pravo ne postoji u međunarodnom pravu i nijedno mišljenje Komisije ga ne potvrđuje. Naprotiv, u Mišljenju br. 2, Komisija precizira da ma koliko neizvesne bile posledice prava na samoopredeljenje, dobro je utvrđeno da kakve god bile okolnosti, pravo na samoopredeljenje ne može dovesti do promene granica koje postoje u trenutku nezavisnosti osim u slučaju dogovora zainteresovanih država .” (18)

Potpuno je tačno da je Badenterova komisija sasvim jasno u mišljenjima br. 2 i 3 (11. januar 1992. godine) isključila mogućnost sprovođenja spoljašnjeg prava na samoopredeljenje. Tako na pitanje Republike Srbije da li srpsko stanovništvo iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine kao konstitutivan narod Jugoslavije uživa pravo na samoopredeljenje Komisija odgovora pozitivno, ali isključivo u okvirima postojećih granica. Priznaje se drugim rečima unutrašnje pravo na samoopredeljenje, koje, videli smo na početku, ne predstavlja problem u slučaju Kosova i Metohije, dok se spoljašnji aspekt tog prava i ne pominje u Mišljenju br. 2, čini nam se ispravno, jer secesija ne postoji kao pozitivna norma u međunarodnom pravu. Time je još jedanput potvrđen fundamentalni karakter principa teritorijalnog integriteta i postavljeno je jasno ograničenje prava na samoopredeljenje. Ovaj svakako ispravan stav Badenterove komisije nimalo ne sme zaseniti njenu vrlo diskutabilnu globalnu pravnu konstrukciju a još manje nepravdu učinjenu srpskom narodu u bivšoj Jugoslaviji. (19) Pod kojim god uglom analizirali slučaj SFRJ, pod uglom raspadanja države ili pak iz perspektive secesije, rešenja su morala biti drugačija. Naime, u opšte prihvaćenoj perspektivi raspadanja države (nećemo ovde ulaziti u sve nekoherentnosti i kontradiktornosti te teze), nije bilo moguće uzeti u obzir ništa vezano za državu u „procesu raspadanja” pa ni granice koje su postojale između njenih republika. Ako savezna država više ne postoji, ne mogu postojati ni njene unutrašnje granice i samim tim o njima mora biti otvorena diskusija, u slučaju da su one uopšte predmet spora. Ako se pak o secesiji radi, ona jednostavno nije dozvoljena kako je to i sama Badenterova komisija potvrdila i može biti rezultat isključivo dogovora. Da je u slučaju secesije sporazum jedino legalno (i logično) rešenje, davno je potvrdio i Ustavni sud Jugoslavije:

„ Pravo naroda Jugoslavije na samoopredeljenje, uključujući i pravo na otcepljenje ne može se, po mišljenju Ustavnog suda Jugoslavije, ostvarivati jednostranim aktima naroda Jugoslavije , odnosno aktima skupština republika u sastavu Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. To pravo može se ostvarivati samo pod uslovima i na način koji budu utvrđeni u skladu s Ustavom SFRJ i pravom naroda na samoopredeljenje, uključujući i pravo na otcepljenje – aktom Skupštine SFRJ ili dogovorom naroda Jugoslavije i njihovih republika .” – Odluka o ocenjivanju ustavnosti ustavne odluke o suverenosti i samostalnosti republike Hrvatske, Ustavni sud Jugoslavije, 16. oktobar 1991. godine.

Neophodnost dogovora u slučaju secesije nije samo pravni zahtev i pitanje legalnosti, već predstavlja jedino pravedno i zdravorazumsko rešenje. U tom smislu, jednostrana secesija kao nametnuto rešenje osim što je ilegalna, gubi i svaki legitimitet. (20)

Utvrdili smo da pravo secesije ne postoji u međunarodnom pravu. Ne postoji, međutim, ni izričita zabrana iste. To ne znači da je međunarodno javno pravo apsolutno neutralno u pogledu secesije. Naime, u borbi između države i secesionističkih pokreta, međunarodno pravo je, kao što smo videli, sasvim logično, na strani svog stvaraoca tj. države i još uvek je štiti principima nemešanja i zabrane intervencije u njene unutrašnje poslove, čvrsto proklamujući njen teritorijalni integritet. (21) U određenim situacijama, ipak, upravo zato što se fundamentalno radi o političkom problemu koji se nalazi na ivici sfere prava, principi legitimiteta i efektiviteta igraju važnu ulogu.

II Secesija kao pravno-politički problem: značaj odnosa legaliteta, legitimiteta i efektiviteta

„Iako pravo na jednostranu secesiju ne postoji ni u Ustavu ni u međunarodnom pravu, ta činjenica ne otklanja mogućnost neustavne deklaracije secesije koja bi dovela do secesije de facto . Krajnji uspeh takve secesije zavisio bi od priznanja međunarodne zajednice koja bi verovatno, pri donošenju odluke o priznanju ili ne, uzela u obzir legalnost i legitimnost secesije u odnosu, između ostalog, na ponašanje Kvebeka i Kanade.” (22)

Ovaj odlomak mišljenja Vrhovnog suda Kanade odlično ilustruje svu težinu problema secesije koji, i posmatran isključivo iz ugla međunarodnog prava zahteva uzimanje u obzir i delimično vanpravnih principa kao što je princip legitimiteta. Radi se o važnom elementu koji može ne samo da utiče na pitanje legaliteta secesije (u zavisnosti, na primer, od postojanja ili nepostojanja demokratskog legitimiteta matične države) već i na konačno političko rešenje koje će svakako uzeti u obzir principe legaliteta, legitimiteta i efektivnosti.

1. Teorija

Kada se 1971. godine Bangladeš odvajao od Pakistana mnogi autori opravdavali su secesiju, argumentujući da su prava Bengalaca bila izrazito ugrožena u matičnoj državi. Drugim rečima, nepoštovanje unutrašnjeg aspekta prava na samoopredeljenje omogućilo je i opravdalo primenu spoljašnjeg prava na samoopredeljenje. Izvor takvog mehanizma jasno se vidi u već pomenutoj Rezoluciji 2526 Generalne skupštine Ujedinjenih nacija iz 1970. godine u kojoj se poštovanje principa teritorijalnog integriteta uslovljava postojanjem reprezentativne vlade koja predstavlja celokupan narod teritorije bez obzira na razlike u pogledu rase, vere ili boje. (23) Uslov iz 7. paragrafa Rezolucije 2526 je preuzet i u Bečkoj deklaraciji o ljudskim pravima iz 1993. godine, kao i u deklaraciji šefova država povodom pedesetogodišnjice OUN 1995. godine, s tim što više nije reč o razlikama u pogledu rase, vere ili boje, već se zabranjuje pravljenje bilo kojih razlika . Osporavanje prava manjine od strane većinskog stanovništva po toj teoriji, omogućilo bi istoj otcepljenje od matične države. U tom smislu, pakistanski član Komisije za ljudska prava UN, u ime zemalja članica Organizacije islamske konferencije, izjavio je 1998. godine da jedna država – u ovom slučaju radilo se o Saveznoj Republici Jugoslaviji i problemu na Kosovu i Metohiji – može zahtevati poštovanje sopstvenog teritorijalnog integriteta samo ako i sama poštuje klauzulu koja se tiče reprezentativnosti njene vlade koja proističe iz Bečke deklaracije o ljudskim pravima. (24) Nepoštovanje ljudskih prava predstavljalo bi jedini izuzetak nepostojanju i nepriznavanju prava secesije. Ipak, postavlja se sledeće pitanje: da li svako kršenje ljudskih prava legalizuje secesiju? Da li ubijanje Kurda bojnim otrovima od strane Iračana podjednako pravno otvara vrata secesije kao i neratifikovanje Povelje o regionalnim i manjinskim jezicima od strane Francuske? Gde se nalazi ta granica koja bespovratno omogućava otcepljenje dela teritorije u skladu sa međunarodnim pravom?

„Da li činjenica da je određena politička grupa stalno u manjini dovoljan razlog da joj se da pravo na secesiju?”, postavlja pitanje H. Hanum ( H. Hannum) , zaključujući: „Opravdavati secesiju koju jedna nacija ili narod sprovodi kao reakciju na bilo šta što nije teško kršenje ljudskih prava podrazumeva pozivanje na princip oko kog nikad nije postignuta saglasnost”, ističući genocid kao primer teškog kršenja ljudskih prava koji omogućava secesiju. (25) Da secesiju može opravdati isključivo pretnja samom opstanku manjinske grupe, potvrđuje i T. Hristakis koji smatra da secesija kao ultimum remedium danas postoji kao pozitivna norma u međunarodnom pravu samo u slučaju masovnog i flagrantnog kršenja ljudskih prava i nemogućnosti da se situacija promeni na drugi način. Po njegovom mišljenju, država nimalo nije oslabljena postojanjem spoljašnjeg prava na samoopredeljenje u kontekstu masovnog kršenja ljudskih prava. Naprotiv, mogućnošću ostavljenoj državi da to stanje ispravi i situaciju promeni, podjednako se promoviše i širi primena ljudskih prava i istovremeno čuva međudržavni karakter i stabilnost na međunarodnoj sceni. (26) Možemo se samo složiti sa ovim mišljenjem. Evidentno je da pokušaj genocida ostavlja mogućnost da se napadnuta grupa spase secesijom. Međutim, takva analiza je kompleksna i zahteva iznijansirano sagledavanje kao što to ilustruje izveštaj potkomisije UN za borbu protiv diskriminacije i zaštitu manjina iz 1993. godine:

„Ako je moguće dokazati da većina vodi politiku genocida naspram manjine, radi se o jakom argumentu u prilog težnji za nezavisnošću. Etničko nasilje između većine i manjine samo po sebi ne može biti dokaz volje uništenja manjinske grupe kao takve, jednog njenog dela ili celine. Čak i u tom slučaju, trebalo bi još dokazati da većina snosi veći deo odgovornosti za počinjeno nasilje od manjine.” (27)

Vidimo dakle da postojanje nasilja sasvim logično nije dovoljno da bi se uspostavila pretpostavka opravdanosti secesije već se moraju analizirati i uzroci koji su doveli do nasilja i tačne odgovornosti svake od sukobljenih strana.

2. Slučaj Kosova i Metohije

Da li u slučaju Kosova i Metohije secesija može da se opravda u ogledalu međunarodnog javnog prava? Mislimo da je jedini mogući odgovor negativan. Kao prvo, videli smo da pravo na secesiju ne postoji u međunarodnom pravu koje prevashodno štiti teritorijalni integritet država. Mišljenja smo, zatim, da jedini postojeći izuzetak ovom pravilu – masovno i flagrantno kršenje ljudskih prava – nije ispunjen u slučaju južne srpske pokrajine. Ovde je potrebno pristupiti neostrašćenoj analizi dešavanja na Kosovu i Metohiji od 1989. do 1999. godine, tj. u periodu tokom kojeg su stanovnici Kosova, po sopstvenim tvrdnjama, bili obespravljeni. Da li je zaista došlo do ozbiljnog i masovnog kršenja ljudskih prava? Smatramo da je odgovor negativan. Bitno je ovde vratiti se na uzrok nezadovoljstva albanskog rukovodstva 1989. godine. Reč je o amandmanima na ustav Republike Srbije usvojenim marta meseca, po kojima se ustavotvorna vlast vraća u isključivu nadležnost republičkog parlamenta (amandman XLVII). Od tog trenutka, više nije bilo potrebno formalno odobrenje pokrajinskih skupština za promenu ustava republike Srbije. Rečju, republika Srbija prestala je biti federacija u federaciji. Te godine nije, kako se misli i često pogrešno navodi, ukinuta autonomija južne srpske pokrajine . (28) Regulisanje ustavotvorne nadležnosti koje svakako ne predstavlja kršenje ljudskih prava je „uzrok” daljem sledu događaja. (29) Godine 1990. kosmetski Albanci nezakonito proglašavaju „Republiku Kosovo” ( Kačanički ustav , 7. septembar 1990.) na šta srpske vlasti reaguju ukidanjem pokrajinske autonomije (od jula iste godine je suspendovan rad pokrajinske skupštine). Tačno je, zatim, da tokom devedesetih godina, srpske vlade nisu bile reprezentativne jer albanska populacija nije učestvovala u vršenju vlasti. Ipak, od izuzetnog je značaja pitanje zbog čega je tako bilo. Da li su postojale, zakonom predviđene, etničke diskriminacije kao što su u vreme drugog svetskog rata postojali posebni statuti za Jevreje u određenim okupiranim zemljama, ili se pak radilo o voljnom i vrlo promišljenom pravljenju paralelne državne strukture od strane kosmetskih Albanaca koji su, jednostavno, odlučili da više ne učestvuju na bilo koji način u životu države Srbije, jer ne žele da žive u njoj. Sigurno je da formalno-pravno, ali i suštinski, ništa nije sprečavalo kosmetske Albance da, na primer, učestvuju na republičkim izborima i bore se za svoje ciljeve demokratskim putem. Suprotno toj opciji, radikalizacija sukoba i albanski terorizam 1997. i 1998. godine doveo je do lančane reakcije s banalnom sekvencom terorizam–represija; u svakom slučaju ničemu što bi moglo opravdati secesiju kao ultimum remedium. Pred agresiju severnoatlantske alijanse nije postojalo masovno proterivanje albanskog življa sa Kosova i Metohije, (30) a za vreme same agresije napuštanje zone ratnih dejstava, po prirodi stvari, sasvim je logično. Da li su srpske snage u tome imale udela i ako jesu koliki je on bio, teško je znati. Možemo se osloniti na izveštaj OEBS-a iz decembra 1999. godine koji navodi Noam Čomski (Noam Chomsky) po kome je konstatovano premeštanje civila od strane srpskih snaga bezbednosti najčešće odgovaralo vojnoj logici (vršilo se na pravcima moguće kopnene agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju). (31) U svakom slučaju, ništa od navedenog ne može poslužiti kao opravdanje za secesiju Kosova i Metohije jer smo videli da samo teška i masovna kršenja ljudskih prava kojima je doveden u pitanje sam opstanak manjinske grupe mogu legalizovati secesiju, predstavljajući izuzetak nepostojanju prava secesije u međunarodnom pravu. Videli smo takođe da odgovornost mora biti veća ako ne i isključivo na strani državne vlasti. Na kraju treba naglasiti da ovo pitanje nije retroaktivno i da se odnosi na trenutno stanje, što znači da sve i kada bismo pretpostavili da je do masovnog kršenja ljudskih prava dolazilo u prošlosti, kada bismo otišli toliko daleko i čak pretpostavili da je bilo i namere genocida, danas Srbija, koja nesporno ima demokratski legitimitet, poštuje ljudska prava i onemogućava samim tim primenu teorije o secesiji kao pravnom leku. Štaviše, pravno gledajući, obaveza koju je Srbija preuzela i po kojoj se garantuje visoka autonomija Kosovu i Metohiji prevazilazi standarde i prohteve međunarodnog prava. (32) Čak i profesor Hristakis u svojoj izuzetnoj studiji iz 1999. godine komentariše da se u slučaju Kosova verovatno po prvi put nalazimo pred međunarodnim pokušajem da se jednoj suverenoj državi nametne davanje široke autonomije delu svoje teritorije i svoje populacije a da se takav pokušaj ne zasniva na međunarodnom pravu koje ne predviđa političku autonomiju za manjine. (33) Stoga smo mišljenja da eventualna secesija tj. proglašenje nezavisnosti Kosova i Metohije ne može nikako biti pravno utemeljena i samim tim legalna. Legalnost je, ipak, samo jedan aspekt problema i moraju se uzeti u obzir i principi legitimiteta i efektiviteta koji međusobno utiču jedni na druge: legalnost podjednako služi za legitimizaciju određenog stava (nešto što je učinjeno po zakonu se lakše opravdava) baš kao što legitimnost može uticati na legalnost (videli smo prethodno uticaj principa demokratskog legitimiteta na legalnost). Takođe, stanje stvari na terenu (efektivnost) u interakciji je sa principima legaliteta i legitimiteta. Zato ćemo se u poslednjem delu ovog rada osvrnuti na delimično vanpravni aspekt pitanja eventualne nezavisnosti Kosova i Metohije.

1. Pitanje legitimiteta nezavisnog Kosova i Metohije

Zašto bi Kosovo moralo biti nezavisno? Pitanje je banalno ali fundamentalno. Zašto bi se zaista Kosovu i Metohiji morala dati nezavisnost? Koji su to razlozi da se Kosovo i Metohija otuđe od Srbije, demokratske države spremne da garantuje sva prava svojim građanima. Da li Kosovo i Metohija nemaju ama baš nikakve veze sa srpskom državom, srpskom kulturom, srpskom istorijom? Da li su prava koja Albanci polažu na Kosovo i Metohiju   jača i više opravdana od srpskih? Da li, u krajnjem slučaju, sve želje kosmetskih Albanaca moraju biti ispunjene i zašto bi one to morale biti? – samo su neka od pitanja čiji se logični odgovori suprotstavljaju ideji o nezavisnom Kosovu i Metohiji. Da li su prava Albanaca ugrožena pa im treba dati državu – odgovor je, videli smo, negativan. Da li Albanci, poput Kurda, Čečena ili pak Baskijaca nemaju svoju nacionalnu državu te je zahtevaju – odgovor je ponovo negativan, jer albanski narod već ima svoju nacionalnu državu Albaniju. Zašto bi onda kosmetski Albanci bili povlašćeni u odnosu na narode bez sopstvene nacionalne države?

Videli smo da težnje ka nezavisnom Kosovu ne mogu naći oslonac u međunarodnom pravu koje ne poznaje i ne priznaje jednostranu secesiju. Zanimljivo je da, na primer, i jedan pobornik liberalne teorije secesije kao što je Hari Beran (Harry Beran), tvrdi da secesija nije opravdana ako je teritorija koja se otcepljuje od fundamentalnog značaja na kulturnom, ekonomskom ili odbrambenom planu za matičnu državu. (34) Da li bi iko mogao da ospori značaj Kosova i Metohije za Srpski narod i njegovu državu s istorijskog i kulturnog stanovišta? Videli smo takođe da slučaj Kosova ne potpada pod izuzetak koji pravno omogućava otcepljenje u slučaju genocida nad manjinskom grupom. Jednostavno, kada je reč o demokratskoj državi, u kojoj se poštuju ljudska prava, secesija ne samo što nije legalna, već gubi i svaki legitimitet, a fortiori ako postoji spremnost države da uspostavi široku autonomiju i prizna kolektivna prava delu svoje populacije. Krizama poput kosmetske mora se naći odgovor u okviru standarda o ljudskim pravima i eventualnog priznavanja kolektivnih prava pojedinim manjinskim grupama. (35) Sve protivno tome, osim što bi bilo podjednako ilegalno i ilegitimno, moglo bi dovesti do opšte destabilizacije i pretnje međunarodnom miru i bezbednosti. Primer balkanskog poluostrva, ili čak samo prostora bivše Jugoslavije dovoljno dobro ilustruje razarački potencijal rešenja kojim bi se prihvatila secesija, otvaranjem, primera radi, albanskog pitanja u Makedoniji, ili srpskog pitanja u Bosni i Hercegovini. Kako zaista objasniti da pravo na samoopredeljenje Srba iz Bosne i Hercegovine očigledno ne podrazumeva sve što podrazumeva to isto pravo Albanaca sa Kosova i Metohije? Definitivno se ovde suočavamo sa nedoslednostima koje bi mogle imati ozbiljne posledice. Zato se moramo složiti sa izveštajem bivšeg generalnog sekretara UN Butrosa Butros-Galija (Boutros Boutros-Ghali) u kojem se kaže: „ugaoni kamen (međunarodnog) poretka je država, i poštovanje njenog suvereniteta i njenog integriteta je uslov svakog međunarodnog napretka […] ako bi svaka etnička, verska ili jezička grupa pretendovala na državni status, ne bi bilo kraja fragmentaciji, i mir i bezbednost bi za sve bili uvek teže ostvarivi. Jedan od uslova za rešavanje ovih problema leži u poštovanju ljudskih prava […]”. (36) Iz ovih razloga, ne samo što bi nametanje rešenja o konačnom statusu Kosova i Metohije bilo ilegalno, već je i sama ideja nezavisnog Kosova i Metohije danas ilegitimna. Da li je princip efektiviteta dovoljno snažan da nadjača zakon i pravdu?

2. Stvarna snaga principa efektiviteta?

„Kosovo je realno izgubljeno”, „Kosovo je već nezavisno” – neki su od komentara koji se mogu čuti iz izjava pojedinih srpskih političara. Radi se o jasnoj aluziji na faktičko stanje stvari. Princip efektiviteta jeste snažan u decentralizovanom pravnom poretku kakav je međunarodni gde ne postoji centralno zakonodavno telo kao ni centralni sudski organ a ponajmanje mehanizam za izvršenje sankcija čija je realizacija na međunarodnoj sceni ostavljena samim akterima. (37) Činjenica je da na Kosovu i Metohiji nema srpske vojske i policije, ali to Kosovo ne čini nezavisnim. Treba ponoviti da bez priznanja velikih sila Kosovo neće biti nezavisno, kao što treba istaći da efektivitet sam po sebi nije uvek bio dovoljan da legalizuje određenu situaciju. Primer severnog dela Kipra koji je od 1974. godine pod efektivnom turskom kontrolom i gde je proglašena Turska Republika Severnog Kipra koja nikada nije priznata i koja nije nezavisna i suverena država dovoljno dobro ilustruje da efektivitet nije presudan faktor; što na obrnut i mnogo teži način pokazuje i međunarodno priznanje Bosne i Hercegovine 1992. godine u trenutku kada na terenu ta država, jednostavno, nije postojala. Sličnih primera je mnogo. Važno je istaći da efektivitet nema apsolutnu snagu i da je ovde presudna politička volja i konačna politička odluka. Ista će, naravno, biti donesena na osnovu odnosa snaga i sa pozicija sile. Međunarodno pravo samo po sebi u tom slučaju ne predstavlja veliku garanciju jer međunarodni legalitet može da se povredi bez posledica naročito ako je isti povredila neka od velikih sila. Agresija na Saveznu Republiku Jugoslaviju, koja se dogodila 1999. godine u potpunoj suprotnosti sa međunarodnim pravom, to najbolje dokazuje. Uostalom, da se poštovalo pravo (ustavno ili međunarodno), ništa se na prostoru bivše Jugoslavije ne bi desilo na način na koji jeste. Treba, međutim, imati na umu da to što međunarodno pravo ne garantuje da će doneto rešenje biti u skladu s njim, ne znači da ono neće biti uzeto u obzir kao i opšti legitimitet konačne odluke. Kao što smo videli, međunarodno pravo apsolutno ide u prilog srpskim zahtevima i služiće kao jak argument u pregovorima oko konačnog statusa Kosova i Metohije. Što je važnije, ne treba zaboraviti da međunarodno pravo stvaraju države i da ako isto ne poznaje pravo secesije, tome postoji logičan razlog. Razlog je taj što bi pravo secesije kao pozitivna norma dovelo do realne mogućnosti raspadanja mnogih država. Samim tim, davanje nezavisnosti Kosovu i Metohiji predstavljalo bi opasan presedan. U tome leži glavni adut za državu Srbiju. Njoj se ne može osporiti demokratski legitimitet, kao ni spremnost da u potpunosti sprovede unutrašnji aspekt prava naroda na samoopredeljenje, što onemogućava opravdavanje eventualne secesije. To su razlozi koji će velike sile i međunarodnu zajednicu ipak primoravati na traženje kompromisa između sukobljenih strana, jer se trajni mir u regionu može zasnivati samo na pravednom rešenju.

Za kraj bismo hteli da, saglasno naslovu ovog zbornika radova, ponovimo u sažetoj formi pravne argumente za ostanak Kosova i Metohije u Srbiji.

Ne postoji osnova za nezavisnost Kosova i Metohije – jasan je zaključak priloga u kome se pitanje eventualne nezavisnosti Kosova i Metohije analizira iz perspektive međunarodnog prava, odnosno kroz prizmu prava naroda na samoopredeljenje.

Radi se zapravo u ovom slučaju o spoljašnjem aspektu tog prava, koji podrazumeva otcepljenje dela teritorije jedne države radi stvaranja nove suverene države ili priključenja drugoj državi, tj. pravu secesije. Postojanje spoljašnjeg   prava na samoopredeljenje bi, van dogovora između zainteresovanih strana, predstavljalo jedinu legalnu osnovu za stvaranje nezavisnog Kosova. Takvo pravo međutim ne postoji kao pozitivna norma u međunarodnom pravu! Svi odgovarajući pravno-politički instrumenti, (kako ugovorno tako i običajno pravo, na univerzalnom i na regionalnom nivou) – Povelja Ujedinjenih nacija, Paktovi UN o građanskim i političkim, odnosno ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima iz 1966. godine, rezolucije Generalne skupštine UN, Helsinški Završni akt iz 1975. godine, mišljenja Badenterove komisije – kao i praksa država i međunarodnih organizacija, štite naprotiv teritorijalni integritet država ograničavajući time pravo naroda na samoopredeljenje na njegov unutrašnji aspekt, tj. na poštovanje ljudskih prava i eventualno priznavanje kolektivnih prava manjinskim grupama u okviru matične države. Arbitražna komisija za bivšu Jugoslaviju poznatija kao Badenterova komisija je to jasno potvrdila u svom drugom mišljenju od 11. januara 1992. godine ističući da kakve god bile okolnosti, pravo na samoopredeljenje ne može dovesti do promene granica koje postoje u trenutku nezavisnosti .

Svi primeri secesionističkih kriza, od slučaja Bijafre, do problema na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza to potvrđuju. Abhaziji kao ni južnoj Osetiji nije dozvoljeno da se odvoje od matične države – Gruzije. Isto važi i za Nagorno Karabah koji se nalazi u sastavu Azerbejdžana   i Transnistriju koja je deo Moldavije. Primer Republike Srpske i konstantno insistiranje velikih sila na celovitosti Bosne i Hercegovine takođe ilustruje snagu principa teritorijalnog integriteta država. Odsustvo prava secesije podjednako važi i za mnoge narode (poput Baskijaca ili Kurda) koji, za razliku od kosmetskih Albanaca, nemaju svoju nacionalnu državu. Gledano s tačke međunarodnog prava, sasvim je jasno da Albanci sa Kosova i Metohije, kao i svi drugi narodi, nemaju pravo na otcepljenje od matične države, tj. stvaranje nezavisnog Kosova otcepljenjem od Srbije!

Jedini izuzetak nepostojanju i nepriznavanju prava secesije leži u masovnom kršenju ljudskih prava i pretnji samom opstanku manjinske grupe. U tom slučaju, secesija kao ultimum remedium može biti legalno sprovedena. Drugim rečima, spoljašnje pravo na samoopredeljenje postaje pravno moguće u slučaju nepoštovanja i kršenja unutrašnjeg prava na samoopredeljenje. Taj izuzetak ne može se primeniti u slučaju Kosova i Metohije jer je Srbija spremna da sprovede u potpunosti – zapravo i više nego što je to predviđeno međunarodnim standardima – unutrašnje pravo na samoopredeljenje albanske manjine davanjem široke autonomije svojoj južnoj pokrajini.

Secesija kao fundamentalno politički problem   nalazi se međutim na ivici sfere prava i zato je potrebno uzeti u obzir i delimično van-pravne principe poput principa legitimiteta (i efektiviteta) i postaviti pitanje opravdanosti nezavisnog Kosova i Metohije. Zašto bi Kosovo moralo biti nezavisno kada se prava Albanaca garantuju, kada albanski narod već raspolaže svojom nacionalnom državom, kada Kosovo predstavlja teritoriju od izuzetnog značaja na kulturnom i istorijskom planu za srpski narod? Kada se pitanje postavi na ovaj, čini nam se jedini ispravan način, eventualna nezavisnost Kosova i Metohije gubi svako opravdanje. Otud bi otcepljenje Kosova i Metohije bilo, ne samo ilegalno, već i potpuno ilegitimno.

Da li je princip efektiviteta, odnosno uzimanja u obzir faktičkog stanja na terenu dovoljan da nadjača principe legalnosti i legitimnosti? Odgovor svakako ne može biti pozitivan jer ne treba zaboraviti da efektivitet, iako važan, nikad nije predstavljao presudan faktor u donošenju konačne političke odluke. U suprotnom bi Turska Republika Severnog Kipra bila nezavisna i suverena država još od 1974. godine a Bosna i Hercegovina nikada ne bi ni postala … nezavisna i suverena država.

Mora se naglasiti za kraj da bi eventualna secesija Kosova i Metohije imala i ozbiljnih međunarodnih posledica. Otcepljenje južne srpske pokrajine od matične države dovelo bi svakako i do destabilizacije u regionu jer bi otvorilo albansko pitanje u Makedoniji kao i srpsko pitanje u Bosni i Hercegovini. Radilo bi se o opasnom presedanu koji bi mogao negativno uticati na mnoga krizna žarišta u svetu i koji bi svakako predstavljao pretnju međunarodnom miru i bezbednosti.  

Svi ovi razlozi upućuju na zaključak da jedino legalno i legitimno rešenje leži u traženju sporazuma između suprotstavljenih strana i odbacivanju nametnutih odluka. Takav pristup predstavlja ujedno i uslov sine qua non za stvaranje trajnog mira na Balkanu.

Bibliografija

njige

BUZADžIĆ Milovan, Secesija bivših jugoslovenskih republika u svetlosti odluka Ustavnog suda Jugoslavije, Službeni list SRJ, Beograd, 1994.

CASSESE Antonio, Self-determination of peoples , Cambridge University Press, 1995.

CHRISTAKIS Théodore, L'ONU, le chapitre VII et la crise yougoslave , CEDIN, Montchrestien, 1996.

CHRISTAKIS Théodore, Le droit à l ' autodétermination en dehors des situations de décolonisation , La documentation française, 1999.

COMBACAU Jean / SUR Serge, Droit international public , 5 e édition, Montchrestien, 2001.

DIMITRIJEVI Ć Vojin (sa grupom autora), Osnovi međunarodnog javnog prava , Beogradski centar za ljudska prava, 2005.

DUPUY Pierre-Marie, Droit international public , 4 e édition, Dalloz, 1998.

KREĆA Milenko, Badenterova arbitražna komisija , Jugoslovenski pregled, 1993.

MITIĆ Miodrag, Međunarodno pravo u jugoslovenskoj krizi , Službeni list SRJ, 1996.

MITIĆ Miodrag, Međunarodno pravo u senci sile , Službeni glasnik, 2000.

NGUYEN QUOC Dinh / DAILLIER Patrick / PELLET Alain, Droit international public , L.G.D.G, 5 e éd. 1994.

NIKOLIĆ Pavle, Ustavno pravo , Prosveta, 1995.

SUR Serge, Le recours à la force dans l'affaire du Kosovo et le droit international , Les notes de l'Ifri, n° 22, Ifri, 2000.

ŠAHOVIĆ Milan (priredio), Međunarodno pravo i jugoslovenska kriza , Zbornik radova, IMPP, 1996.

AĆIMOVIĆ Ljubivoje, The Principle of Self-Determination of Peoples in the Yugoslav Crisis, Review of international affairs, vol. XLIV, 1015, 1993.

BAGWELL Ben, Yugoslavian constitutional questions: self-determination and secession of member republics , Georgia journal of international and comparative law, vol. 21, 1991.

BERAN Harry, A liberal theory of secession , Political Studies, vol.32, 1984.

ČAVOŠKI Kosta, Nametanje rešenja kosovsko-metohijskog pitanja protivno obavezujućim evropskim standardima , u Kosovo i Metohija, izazov i odgovori , Zbornik radova, Institut za geopolitičke studije, 1997.

HANNUM Hurst, Self-Determination, Yugoslavia and Europe: Old Wine in New Bottles , Transnational Law and Contemporary Problems, vol.3, 1993.

HANNUM Hurst, Rethinking Self-Determination , Virginia Journal of International Law, vol. 34, 1993.

JOVIČIĆ Miodrag, Kosovo i Metohija u predlogu nove regionalne strukture Srbije , u Kosovo i Metohija, izazovi i odgovori , Zbornik radova, Institut za geopolitičke studije, 1997.

KREĆA Milenko, Kosovo i Metohija sa gledišta normi međunarodnog javnog prava , u Kosovo i Metohija, izazovi i odgovori , Zbornik radova, Institut za geopolitičke studije, 1997.

NESI Giuesppe, L'uti possidetis hors du contexte de la décolonisation : le cas de l'Europe , Annuaire français de droit international, 1998.

PELLET Alain, Note sur la commission d'arbitrage de la conférence européenne pour la paix en Yougoslavie , Annuaire français de droit international, 1991.

RADAN Peter, Secessionist self-determination: the cases of Slovenia and Croatia , Međunarodni problemi, 2 / 1994.

SALMON Jean, Vers l'adoption d'un principe de légitimité démocratique? in A la recherche du nouvel ordre mondial , tome I [ zbornik radova ], Editions Complexe, 1993.

WELLER Marc, The international response to the dissolution of the Socialist Federal Republic of Yugoslavia , The American Journal of International Law, vol. 86, 1992.

BOUTROS-GHALI Boutros, Agenda pour la paix, Diplomatie préventive, rétablissement de la paix et maintien de la   paix [ izveštaj Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija ] , Nations Unies, 1992.

DUPUY Pierre-Marie, Grands textes de droit international public , Dalloz, 1996.

HADŽI-VIDANOVIĆ Vidan / MILANOVIĆ Marko, Međunarodno javno pravo, zbirka dokumenata , Beogradski centar za ljudska prava, 2005.

Internet

Videti www.danielturp.org , elektronski sajt kanadskog profesora međunarodnog i ustavnog prava Dani jela Turpa (Univerzitet u Montrealu) koji je politički angažovan u borbi za nezavisni Kvebek i zastupa originalne stavove po pitanju prava na secesiju.

Videti mišljenje Vrhovnog suda Kanade u predmetu secesije Kvebeka (20. avgust 1998.godine): http://scc.lexum.umontreal.ca/fr/1998/1998rcs2-217/1998rcs2-217.html .

(Autor je doktorant na odseku političkih nauka Sorbone. Diplomirao je na pravnom fakultetu, i fakultetu političkih nauka Univerziteta Pariz I, Panteon-Sorbona. Magistrirao je na smeru međunarodnih odnosa Odseka političkih nauka Sorbone i bio asistent na predmetima Ustavno pravo i Komparativni politički sistemi. Trenutno je zaposlen u svojstvu istraživača-saradnika u Institutu za međunarodnu politiku i privredu. Prilog preuzet iz zbornika radova: Slobodan Erić (prir.), Kosovo i Metohija, argumenti za ostanak u Srbiji, Beograd, Geopolitika, 2006.)

Fusnote:

1. Navedeno u A. Cassese, Self-determination of peoples , Cambridge University Press, 1995, p. 318.

2. Tanzanija, Gabon, Obala Slonovače, Zambija i Haiti.

3. Teorija o deklarativnom dejstvu priznanja poseduje svoju logiku. Priznanje kao čisto diskrecioni politički čin jedne države ne može se uzeti za merilo i odlučujući kriterijum postojanja nove države. Delkarativnu teoriju vrlo radikalno zastupa profesor Žan Kombako (Jean Combacau) za koga priznanje ne utiče nikako na objektivno postojanje države koju definiše kao zemlju sa društvenom (populacija) i teritorijalnom komponentom, politički organizovanom, koja je postala nezavisna (J. Combacau / S. Sur, Droit international public, 5 e édition, Montchrestien, 2001, pp . 270–291). Zanimljivo je i pitanje koje postavlja Obrad Račić a teži da pokaže neosnovanost konstitutivne teorije: „šta ako novonastalu državu priznaju neke države a druge ne?” ( Osnovi međunarodnog javnog prava [grupa autora], Beogradski centar za ljudska prava, 2005, str. 82). Čini nam se međutim da se pitanje mora drugačije formulisati: šta ako novonastalu „državu” ne prizna ni jedna druga? Zaista ne vidimo kakav bi bio efekat objektivnog postojanja države koju nijedna druga postojeća država ne bi priznala. Štaviše, mislimo da je pozivanje na faktičko (objektivno) stanje često irelevantno jer ne samo da je ocena tog stanja po definiciji subjektivna, već samo po sebi, objektivno stanje ne znači mnogo i ni u kom smislu nije pravno-obavezujuće. Mora se priznati, kao što to pokazuje primer Bosne i Hercegovine, da čin priznanja proizvodi mnogo snažnije efekte od čisto deklarativnih.

4. Više nego simptomatično je potpuno odsustvo definicije pojma nacionalne manjine u Okvirnoj Konvenciji za zaštitu nacionalnih manjina Saveta Evrope usvojenoj 1994. godine koja ni u jednom od svoja 32 člana ne daje precizni opis svog glavnog pojma. To je logična posledica činjenice da javno pravo određenih država uopšte ne poznaje koncept „nacionalne manjine” kao što je slučaj Francuske čije je javno pravo zasnovano (između ostalih principa) na principu nedeljivosti Republike i jednakosti svih građana. Kada se međutim pojam i definiše, kao što je to učinio F. Kapotorti (F. Capotorti) u okviru rada potkomisije UN za borbu protiv diskriminacije i zaštitu nacionalnih manjina nismo sigurni u svrsishodnost poduhvata. Nacionalna manjina je po toj definiciji: „Jedna malobrojnija grupa u odnosu na ostatak stanovništva države, koja nije u dominantnoj poziciji i čiji pripadnici, državljani te države, imaju etničke, verske i jezičke karakteristike koje se razlikuju od karakteristika ostatka stanovništva i pokazuju makar i implicitno osećaj solidarnosti s ciljem održanja njihove kulture, tradicije, vere i jezika”. Kada primenimo definiciju in concreto nailazimo na teško otklonjive nejasnoće. Da li su na primer Kurdi u Turskoj narod ili nacionalna manjina? Jedan od ključnih problema jeste što se suštinski ova dva pojma preklapaju tj. nisu isključivi u međusobnom odnosu.

5. Videti između ostalih: A. Cassese, Self-determination of peoples , Cambridge University Press, 1995; T. Christakis, Le droit a l'autodétermination en dehors des situations de décolonisation , La documentation française, 1999 (radi se o izuzetnoj sistematizaciji pitanja spoljašnjeg prava na samoopredeljenje van konteksta dekolonizacije koja nam je bila od velike koristi u ovom radu); H. Hannum, Rethinking Self-Determination , Virginia Journal of International Law, vol. 34, 1993.

6. Zanimljivo je istaći, kao što primećuje profesor T. Hristakis, da se princip teritorijalnog integriteta u Povelji UN pominje isključivo u direktnoj vezi sa zabranom upotrebe sile među državama što znači da nije autonomno afirmisan. To bi imalo za posledicu da država koja je žrtva secesionističkog pokreta koji nije pomagan na direktan ili indirektan način spolja, tj. od strane druge države, ne može da se pozove na princip teritorijalnog integriteta iz čl. 2 st. 4. Povelje UN. Ipak, u niz drugih pravnih instrumenata ovaj je princip autonomno afirmisan – videti paragraf 162 odluke Vrhovnog suda Kanade u predmetu secesije Kvebeka (20. avgust 1998. godine) , Internet, http://scc.lexum.umontreal.ca/fr/1998/1998rcs2-217/1998rcs2-217.html .

7. Videti kritiku takvog terminološkog izbora J. Combacau / S. Sur, op. cit., r p. 270–291.

8. Mi podvlačimo u ovom, kao i u budućim navodima.

9. Videti javne nastupe i kompletnu bibliografiju kanadskog profesora D. Turpa na www.danielturp.org .

10. T. Christakis, op.cit. p r . 148–164.

11. Vratićemo se u drugom delu ovog rada na uslov koji proizilazi iz tumačenja a contrario ovog pasusa.

12. Videti za detaljnu analizu normi KEBS-a, Lj. Aćimović, KEBS i Jugoslovenska kriza , in Međunarodno pravo i jugoslovenska kriza , Zbornik radova, IMPP, 1996, str. 120–164.

13. T. Christakis, op. cit. p. 222.

14. Ibidem, pp. 223–224.

15. Navedeno u T. Christakis, op. cit., p r . 197–229.

16. Videti M. Šahović, Raspad SFRJ i stvaranje novih država, in Međunarodno pravo i jugoslovenska kriza, Zbornik radova, IMPP, 1996, str. 28.

17. U svom prvom mišljenju arbitražna komisija za Jugoslaviju poznatija kao Badenterova komisija došla je do zaključka da je „Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija u procesu raspadanja ” – Mišljenje br. 1, 29. novembar 1991. godine.

18. A. Pellet, Note sur la commission d'arbitrage de la conférence européenne pour la paix en Yougoslavie , Annuaire français de droit international, 1991. Isto viđenje o sagledavanju jugoslovenskog slučaja kroz prizmu raspadanja države a ne secesije potvrđuju i profesori H. Hanum (H. Hannum) i T. Hristakis (T. Christakis, op. cit). Videti contra P. Radan, Secessionist self-determination: the cases of Slovenia and Croatia, Međunarodni problemi, 2 / 1994.

19. Za kritički osvrt na rad Arbitražne komisije videti između ostalog M. Kreća, Badenterova arbitražna komisija , Jugoslovenski pregled, 1993; T. Christakis, L'ONU, le chapitre VII et la crise yougoslave, CEDIN, Montchrestien, 1996; H. Hannum, Self-Determination, Yugoslavia and Europe: Old Wine in New Bottles , Transnational Law and Contemporary Problems, vol. 3, 1993.

20. Vrhovni sud Kanade, uz složeniju i izuzetno jaku argumentaciju, dolazi do identičnog zaključka. Videti paragrafe 84–96 mišljenja u predmetu o secesiji Kvebeka, 20. avgust, 1998.

21. Videti contra M. Šahović, op. cit., str. 30.

22. Odluka Vrhovnog suda Kanade u predmetu secesije Kvebeka (20. avgust 1998. godine), str. 4.

23. Videli smo da je isti uslov postavljen i u okviru OEBS – Samit šefova država članica – Varšavska deklaracija od 8. jula 1997. godine.

24. Navedeno u T. Christakis, op. cit., p. 314.

25. H. Hannum, Rethinking Self-Determination, Virginia journal of International Law, vol. 34, 1993, p. 46.

26. T. Christakis, op. cit., p. 314.

27. Izveštaj potkomisije UN za borbu protiv diskriminacije i zaštitu manjina, paragraf 84, avgust 1993. god (E/CN.4/Sub.2/1993/34).

28. Ustav Republike Srbije od 28. septembra 1990. predviđa autonomiju Kosova i Metohije, Glava VI (Teritorijalna organizacija ), čl. 108–112.

29. Ne možemo se u okviru ovog rada osvrnuti na istorijske aspekte problema Kosova i Metohije i višedecenijske težnje Albanaca za nezavisnim Kosovom.

30. Videti izveštaj UNHCR-a, The Kosovo refugee crisis. An independent evaluation of UNHCR's emergency preparedness and response, February, 2000, pp. 12, 17, Internet, http://www.unhcr.org/cgi-bin/texis/vtx/research/opendoc.pdf?tbl=RESEARCH&id=3ba0bbeb4 .

31. Noam Chomsky, Le nouvel humanisme militaire , Ed. Page deux, 2000, p . 231.

32. Videti K. Čavoški, Nametanje rešenja kosovsko-metohijskog pitanja protivno obavezujućim evropskim standardima , u Kosovo i Metohija, izazov i i odgovori , Zbornik radova, Institut za geopolitičke studije, 1997.

33. T. Christakis, op. cit., p . 572.

34. H. Beran, A liberal theory of secession , Political Studies, vol. 32, 1984, p. 23.

35. H. Hannum, op. cit., r p. 57–69.

36. B. Boutros-Ghali, Agenda pour la paix , Diplomatie préventive, rétablissement de la paix et maintien de la paix , [ Izveštaj Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija ], Nations Unies, 1992, p. 9–10.

37. Postavlja se pitanje da li je decentralizovani pravni poredak – pravni poredak uopšte? Snažna je kritika Aleksandra Kojeva o nepostojanju nezavisnog sudskog organa kao trećeg i nepristrasnog lica u međunarodnom pravu i samim tim nepravnom karakteru istog. A. Kojeve, Esquisse d'une phénoménologie du droit , Gallimard, 1982.