Miroslav Filipović

Nemoguća misija

Međunarodna zajednica je na Kosovu jasno definisala državno pravno ali i faktičko stanje, čija je osnovna i najvažnija karakteristika da je sve na Kosovu potpuno nezavisno od Beograda. Očigledno je da će to stanje da bude polazna osnova za pregovore u kojima će Srbi nastojati da svoje državne institucije nekako “uguraju” u politički i javni život Kosova, a Kosovari da se oslobode zavisnosti i međunarodne zajednice jer su od Srbije već nezavisni. Da li postojeće stanje možemo da prihvatimo kao minimum za kosovsku i maksimum za srpsku stranu, ili je moja procena možda porešna? Da li je realno da posle okončanih pregovora Kosovo bude zavisnije od međunarodne zajednice, a naročito od Srbije nego što je to danas na početku pregovora? Ili, sa druge strane, može li Beograd na kraju pregovora da se više pita o Kosovu i na Kosovu, nego što se pita danas na početku pregovora, a danas ne pita ni malo?

Ova pitanja postavljam a propos teorije o kompromisu po kojoj bi pregovori Beograda i Prištine trebalo da se odvijaju i okončaju. Da li uopšte postoji kompromis, i ako postoji, kako bi on mogao da izgleda? Čega bi, po teoriji o kompromisu mogla da se odrekne kosovska strana, a čega srpska? Koja bi to ovlašćenja koja sada imaju kosovske institucije Petersen posle pregovora mogao da prenese na Beograd, a sa kojim bi to novim ustupcima Prištini Beograd mogao da se složi? Kako uopšte neko može da govori o kompromisu ako se pregovori pokreću zato što je sadašnje stanje neodrživo jer Kosovo jednostavno ovako više ne može da funkcioniše? Ja zato ne verujem u iskrenost ili znanje ljudi koji govore o kompromisu. Mislim da je to prikrivanje pravih namera, jer će se pregovori odvijati u atmosferi teških pritisaka, ucena i pretnji, pre svega srpskoj strani. Ne samo zato što je srpska, već zato što ona mora da pristane na promene i da to potpiše. Kosovska strana mora samo da obeća da će biti dobra i pažljiva prema srpskoj manjini. U Beogradu se već neko vreme priča da je jedan od naših predsednika prilikom nedavnog boravka u najvažnijem glavnom gradu u svetu pozvan na veoma visoko mesto i tu mu je saopštena odluka međunarodne ,zajednice. Srbija, po toj odluci na Kosovu i od Kosova neće dobiti ništa, osim mogućnosti da zaštiti svoja legitimna prava i prava svojih građana i Crkve. Ako se sa time saglasi, dobiće, što ovako što onako, nekoliko desetina milijardi dolara. Ako odbije predlog, opet na Kosovu i od Kosova neće dobiti ništa, a neće dobiti ni prebijene pate. Što rekao Srećko Šojić u “Tesnoj koži”: “Predlog je na glasanje, drugovi!” Srpskim političarima neće biti lako. Već smo više puta ukazivali da Srbija nema nikakav plan za Kosovo, nema čak ni pogrešan plan. I ovo što pokušavaju da donesu neće biti ništa, nikakav plan. Nema ga, ne zato što Srbi ne umeju da ga naprave, već zato što je sa ciljem koji je zadat i mogućnošću da se ostvari, nemoguće napraviti bilo kakav plan. Zato srpski političari kada govore o Kosovu i pregovorima izgledaju jadno, smušeno i zbunjeno. Zato njihovi politički potezi koje s vremena na vreme vuku liče na poteze neznalice i očajnika namenjeni domaćoj javnosti ili pak poteze za koje političari veruju da će ih učvrstiti na vlasti. Patnje, krv i suze kosovskih Srba ni malo ne interesuju “stratege” iz Nemanjine ulice. Flagrantan primer je ponašanje Vlade povodom nedavnih nevolja srpskog stanovništva izazvanih isključenjem struje. Pri tome je najmanje bitno što im je struja isključena jedino zato što nisu platili račun, što se u Srbiji dešava svakodnevno. Da je zaista želela da reši problem srpskog stanovništva, platila bi njihove dugove i struje bi bilo. Umesto toga, Vlada ih je nagovarala da protestuju i blokiraju puteve, dovela ih na ivicu humanitarne katastrofe i iseljavanja, a onda njihove patnje pokazivala domaćoj publici kao predizborne reklamne spotove. Ja ne znam da li je to zaista tako teško shvatiti, ili je to teško samo srpskim kleronacionalistima obneznanjenim mitom o izabranom nebeskom narodu koji samo permanentnim ratom može biti na dobitku. Već i vrapci znaju da ako bilo ko pokušava da smisli strategiju ili plan kako da Kosovo vrati pod jurisdikciju Beograda, obična je budala i preduzima nemoguću misiju o trošku građana Srbije. A ako bilo ko pokušava da bilo gde u svetu pronađe saveznike za tu nemoguću misiju još je veća budala. Što pre shvati da je Kosovo kao teritorija izgubljeno, umesto što fantazira da će pokrajinu dobiti nazad, Beograd će moći da se posveti svojoj jedinoj ulozi - da kao matična država učini što više može za Srbe na Kosovu.

Srbija tu ima brojne legitimne interese koje niko ne osporava. Oni su u zaštiti i rešavanju eventualnih sporova o državnoj i privatnoj imovini, statusu srpskih istorijskih spomenika i verskih objekata i u rešavanju pitanja kosovskog dela međunarodnog duga Srbije. Pretpostavljam i da će trebati da se razgovara o formiranju komisije za sukcesiju i raspodelu imovine, kao što je bilo sa ostalim članicama nekadašnje zajedničke države. Umesto toga, srpski kleronacionalisti još uvek galame da je Kosovo naše i da ga ne damo, baš kao što njihovi dedovi nisu dali Solun, a očevi Trst. Priča o kompromisu je ono što u stvari i jeste – samo obična “žvaka” za gledaoce “drugog dnevnika”. Nema kompromisa, kao što može da se dogodi da ne bude ni pravih pregovora. Svet će nametnuti konačan status Kosova, on će biti određen negde između sadašnjeg statusa i potpune nezavisnosti, a Srbija će dobiti veliku, veliku šargarepu. Ko misli drugačije, ne zna šta od čoveka može da napravi veliki strah i veliki novac. To će se najverovatnije dogoditi početkom proleća da bi do početka leta Srbija i Kosovo prihvatili plan, a do kraja godine Kofi Anan to sproveo u život. Nikakav kompromis se neće dogoditi, nikakvo “više od onoga a manje od onoga”. Samozadovoljstvo međunarodne zajednice je isuviše dugo kreiralo politiku na Kosovu. Iza zavese prividnog mira u uspeha, gomilali su se tamni oblaci. Potencijal za obnavljanje nasilja je veoma realan. Što se sveta tiče, u Beogradu, posle nekoliko drugačijih i lepih godina, opet sede rđavi svojeglavi momci koji bi da premeštaju reke i planine onako kako njima odgovara. Mnogo je ljudi na svim stranama kojima je dosta kilavog i siromašnog mira, potkupljive i sterilne policijske i svake druge vlastii preko svake mere zadrtih i strpljivih zapadnih političara. Međunarodna zajednica zato mora da odluči da li će preuzeti kontrolu nad događajima ili će dopustiti da ih opet preplavi pljavi i krvavi balkanski cunami. Kako sada stvari stoje, čini se da je odluka doneta. Ali, ne znaju oni nas!!?? Da li za srpske kleronacionaliste ipak postoji dobitna kombinacija, zračak nade? Verovali ili ne, oni misle da postoji. Jer, ono što očekuje srpske nacoše na Kosovu i oko Kosova neće biti lako. Za razliku od Albanaca kojima odgovara mir i lagano, svakodnevno poboljšavanje situacije na Kosovu i konačno dobijanje nezavisnosti, nacionalističkom Beogradu bi najviše odgovarao rat između naoružanih Albanaca i međunarodnih snaga. To bi bio nedvosmisleni dokaz da “divlji i necivilizovani Albanci” nisu dostigli standarde i sasvim bi sigurno za dugo pokopao sve nade albanskog stanovništva u nezavisnost. Naravno, teško je zamisliti takav diletantizam Albanaca, ali je lako zamisliti da bi neko, umesto njih mogao da zavrti novu spiralu nasilja. Uostalom, zar se to već nije dešavalo u Hrvatskoj, pa u Bosni, pa i na Kosovu, ako hoćete. Zar i onda, kao i sada, toj akciji nije prethodila neviđeno prljava medijska hajka i svakodnevno “bombardovanje” izjavama važnih i kompetentnih ljudi da će Kosovo “opet da plane”, da nas očekuje sveti rat “za krst časni i slobodu zlatnu” i da treba da se homogenizujemo i zaboravimo na nepotrebne i glupe stvari kao što su sloboda, hleb i posao.

Najbolji rasplet događaja za Srbe, bez obzira gde žive je da Vlada Srbije uspostavi što prisnije svakodnevne kontakte sa Vladom Kosova, jer je upravo ta vlada jedini činilac koji može da reši sve probleme kosovskih Srba, bez obzira gde žive. Umesto toga, umesto da se, kao nekada Knez Miloš Obrenović spakuje i ode da, ako treba klekne i moli za dobro svog naroda, naš premijer sa svojim saradnicima “gordo grdi kralja u potoku” i kao za inat, čini sve da tom jadnom narodu oteža svaki dan života. Građani Srbije na Kosovu i van njega, na nesreću, opet imaju različit cilj od vlasti. Cilj građana je mir, želja vlasti je kontrolisani ratić. Želja građana je mirno uključivanje Srba u organe Kosova, cilj vlasti su patnje tih istih Srba koje bi vlast “krčmila” na televiziji i po novinama, želja građana je bogato društvo, cilj vlasti je prazan sirotinjski kvazipatriotizam kojim misli da se dobijaju izbori, ali se stotine hiljada dece ostavljaju na ivici gladi, cilj građana je da slobodno putuju po svetu, da uče jezike i kompjutere, cilj vlasti je da razni polupismeni crkvenjaci drže male Srbe u skamijama ili u nekom ćošku na zrnima kukuruza, i da ih subotom tuku, cilj građana je otvorena, moderna i nasmejana država, cilj vlasti je mračno zatvaranje Srbije u pravoslavnu sabornu monarhiju u kojoj između domaćina i boga postoji samo kralj, i u kojoj će red održavati naoružane paracrkvene zilotske formacije, želja građana je da žive u državi u kojoj je ubistvo zabranjeno i kažnjivo, cilj vlasti je da od suda koji sudi u ime čovečanstva sakrije sve optužene za ubistvo, ili ih, ako baš mora, u zatvor ispraća kao na svadbu. Na kraju, cilj matorih Srba je da podižu unuke i kaleme voćke po blagorodnoj Šumadiji, a cilj vlasti je da tim njihovim unucima oslobađa Đakovicu od Albanaca, kao što je oslobađala Varaždin od Hrvata ili Travnik od Bošnjaka.

Kosovski Albanci nisu, u čitavoj situaciji ni naivni ni nevini. Zbog strašnih zločina koji su počinjeni nad njima, i zbog niza gluposti na kojima već godinama istrajava Beograd, oni još uvek uživaju u debeloj zavetrini statusa žrtve. Da toga nema, da im nacionalistički Beograd svakodnevno ne pruža alibi, izgovor i razlog za greške, teško da bi uspeli da se za njih opravdaju pred mentorima.

Pri tome su interes i cilj kosovskih Albanaca veoma jasni. Oni žele nezavisnost i dobro znaju da će je i dobiti ako dokažu, pre svega, da mogu da štite život i imovinu srpske manjine. Ako ikome na Kosovu nikako ne odgovara da ijednom Srbinu zafali dlaka sa glave, ili jedan jedini crep sa kuće, onda su to baš Albanci. Zato mudri analitičari eventualne krivce za eventualne nove nemire na Kosovu ne traže u pokrajini, već malo severnije, budno motreći na vladine “radne grupe” u Brzeću i Raški.

Tako Srbija, dok polako, kao pesak iz peščanog sata čili i nestaje ova, živi u iščekivanju Nove godine, novih vesti i novih akcija, ne nadajući se ničem dobrom. Narod strada, šapuće, brani se, ako ne može drugačije, a ono pričama u kojima živi njegova nejasna i neuništiva želja za pravdom, za drugačijim životom i boljim vremenima.

(Tekst je preuzet iz Helsinške povelje br. 89-90)