Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

DEBATE

Kuda ide Srbija? - Prenosimo Politiku

   

 

Gordon N. Bardoš

Male zemlje i supersila


Činjenice na terenu se ne stvaraju u Mitrovici, Prizrenu i Gnjilanu nego u Vašingtonu, Njujorku, Briselu i u drugim svetskim prestonicama

Svetozar Stojanović je odavno uočio da je jedno od najvažnijih pitanja za srpsku spoljnu politiku posle pada Berlinskog zida kako da brani svoje legitimne interese u odnosima sa jedinom preostalom svetskom supersilom. Ovo pitanje treba posmatrati iz tri ugla.

Prvo, treba realno pogledati gde Srbija spada na lestvici prioriteta američke spoljne politike.

Drugo, kojim kartama mala zemlja poput Srbije raspolaže da bi branila svoje interese.

Treće, treba realno analizirati unutrašnje probleme Srbije koji je sprečavaju da maksimalno iskoristi svoje političke i diplomatske potencijale.

Krenimo od prve teme. Spoljna politika SAD je dosta jednostavna i razumljiva u ovom pogledu. Sjedinjene Države su trenutno preopterećene problemima u Iraku, u Avganistanu, sa Iranom, Severnom Korejom, i sa Izraelom i Libanom; plus, izbori za Kongres su zakazani za novembar. U poređenju s ovim gorućim problemima, u globalnom kontekstu američkih ambicija (i obaveza), Balkan igra veoma malu ulogu; u stvari, često uopšte nije na „radarskom ekranu” zvaničnika u Vašingtonu. Po jednoj priči, na primer, aktuelni predsednik SAD navodno nije ni znao gde se Kosovo nalazi pre 1999. godine. Pošto balkanske zemlje ne prete Americi nikakvim oružjem masovne destrukcije, niti su njeni veliki trgovinski partneri, niti imaju velike naftne rezerve, a ne preti opasnost da izbeglice iz jugoistočne Evrope preplivaju Rio Grande, jugoistočna Evropa uglavnom nije od nekog velikog strateškog ili nacionalnog interesa američke spoljne politike. Ljudi skloni teoriji zavere smatraju da SAD imaju neki tajni plan osvajanja Balkanskog poluostrva, ali u tom pogledu mnogo greše. Jasno je i da Slobodan Milošević nije shvatio ove činjenice. On je stalno igrao na kartu da SAD i Evropa ne mogu bez Srbije. „Sankcije ne mogu dugo da traju”. „Mi smo ključna tačka jugoistočne Evrope”. „Neće međunarodna javnost dugo da trpi bombardovanje Srbije”. Svi znamo kako se ta partija karata završila.

Ovaj argument nameće sledeće pitanje: kakvim kartama raspolažu male zemlje kao što su Srbija, Hrvatska, Makedonija itd., da bi branile svoje legitimne državne interese, kad nisu toliko važne, ni ekonomski (kao na primer Kina), ni vojno (kao Rusija), niti zbog geostrateškog položaja (primer Turske) da bi prinudile supersilu da uvažava njihove interese?

***


U savremenom svetu postoje četiri takve karte: prva, da mala zemlja nađe jakog međunarodnog sponzora; druga, energična javna diplomatija; treća, braniti svoje interese silom; i četvrta, pametna, principijelna, demokratska politika.

Primere prve karte viđamo u slučajevima Izrael - SAD, Hrvatska - Nemačka, Hrvatska - Austrija, bosanski muslimani-Bosna - SAD, kosovski Albanci-Kosovo - SAD. Naravno, odmah se postavlja pitanje zašto Srbija nije uspela da nađe neku veliku silu koja bi snažno branila srpske interese? Neke stvari u ovom pogledu su svima poznate - gubitak Rusije kao mogućeg sponzora zbog odluke režima Slobodana Miloševića i Mire Marković da podržavaju komunističke prevratnike u Moskvi, umesto Gorbačova i Jeljcina; važnost islamskog faktora u američkoj spoljnoj politici itd. Između ove dve činjenice, međutim, postoji važna razlika: druga činjenica je stvar strukturalne prirode savremenog sveta i međunarodne politike, što Srbija nije mogla bitno da promeni.

Što se tiče prve činjenice, jasno je da je srpska spoljna politika imala dosta manevarskog prostora da se drugačije ponaša. Drugačije ponašanje, međutim, podrazumevalo bi maštu i fleksibilnost. Ovde vredi navesti dva primera iz skorije balkanske istorije: prvi je primer uspešne, maštovite diplomatije i strategije jedne male zemlje, a drugi neuspešne nefleksibilne spoljne politike. Početkom devedesetih godina prošlog veka, u jednom razgovoru sa Kirom Gligorovim, jedan američki biznismen je, naime, rekao da Makedonija mora Amerikancima ponuditi razlog da im je u interesu da ona opstane kao država. Ovaj biznismen i Gligorov su shvatili da bi takav razlog bio naftovod koji bi prebacivao naftu iz Kaspijskog zaliva preko Makedonije do zapadnih tržišta. Na ovom primeru se vidi da je među prioritetima srpske spoljne politike da se izmisli isti takav maštovit razlog da Vašington bude zainteresovan da podržava interese Srbije.

Ali kao primer nefleksibilnosti može se navesti sledeće: svojevremeno je jedan srpski diplomata rekao da svaki put kada je Beograd, u poslednjih šest godina, učinio, na diplomatskom planu, neku uslugu ili ustupak Vašingtonu, on može da nabroji deset usluga ili ustupaka Vašingtona Beogradu. Svima je, naravno, poznata tragična istorija srpsko-američkih odnosa devedesetih godina prošlog veka; međutim, ovakva nefleksibilnost u odnosima sa supersilom više podseća na Miloševićevu politiku kasnih osamdesetih godina nego na realističnu postmiloševićevsku politiku. Iz svega ovoga, zaključak je jednostavan - mala zemlja ne sme da dozvoli sebi luksuz da ignoriše interese velike sile, i zbog toga joj treba maštovita i fleksibilna politika koja može da pomiri svoje interese s interesima velikih država.

Druga karta koju smo pomenuli jeste energična javna diplomatija. Jedna implikacija gorenavedenog argumenta je sledeća: činjenice na terenu se ne stvaraju u Mitrovici, Prizrenu ili Gnjilanu; činjenice na terenu se stvaraju u Vašingtonu, Njujorku, Briselu, i u drugim svetskim prestonicama u kojima se odlučuje o svim važnim pitanjima međunarodne politike. Da bi se bitno uticalo na stvaranje činjenica na terenu na tim tačkama, maloj zemlji je potrebna energična javna diplomatija: njeni zvaničnici moraju da grade dobre odnose sa svojim diplomatskim kolegama, sa stranim novinarima i poslovnim ljudima, sa stranim intelektualcima, važnim međunarodnim nevladinim organizacijama, sa čuvenim svetskim univerzitetima, moraju da imaju mesto za stolom važne međunarodne institucije itd. Dobri odnosi na svim ovim tačkama su glavni način da jedna mala zemlja upozna međunarodnu javnost s njenim interesima i problemima.

Treća karta je - upotreba sile. Međutim, ovde je odmah uočljivo da male zemlje koje pokušaju da igraju na ovu kartu, a nemaju prethodne dve, neće dobro proći. Najbolji primer uspešnog igranja na treću kartu jeste Izrael. A najbolji primer njenog neuspešnog korišćenja, ako mala zemlja nema prethodne dve karte, opet je Srbija pod režimom Slobodana Miloševića.

Četvrta karta se zasniva na razumevanju interesa velikih sila i svojih političkih konkurenata, globalnih trendova, i realnoj proceni svojih snaga i snaga svojih protivnika. Takođe se zasniva na politici koja uvažava normative demokratskih društava, međunarodnog prava, i međunarodnog poretka koji mogu lako da se odbrane i na Si-En-Enu, i u pregovorima sa stranim diplomatama.

Srbija verovatno neće imati prvu kartu u dogledno vreme, a igra na treću kartu bi opet dovela do poraza i katastrofe devedesetih godina. To znači da srpskoj strategiji preostaje samo da igra na dve karte, javnom diplomatijom i pametnom, demokratskom spoljnom politikom.

II

Ako srpska politička elita hoće da postigne važne spoljnopolitičke ciljeve, mnogo više vremena, energije i resursa mora biti usmereno ka ključnim centrima svetske politike, a ne ka stranačkim borbama u Beogradu

Vredi sada razmatrati pitanje koliko uspešno igraju srpski političari i diplomati kartama koje su im dodeljene.

                                   *  *  *
Da počnemo s poslednjom kartom – pametnom demokratskom spoljnom politikom. Može se reći da srpski političari dosta dobro igraju na ovu kartu u skorije vreme. Nedavni tekst premijera Vojislava Koštunice objavljen u „Vašington postu” (12. VII 2006) primer je kako se konstruiše argument koji se teško može osporiti. Protivnici, naravno, mogu izneti kontraargumente, ali ne mogu a priori diskvalifikovati argumente zasnovane na opšteprihvaćenim principima međunarodnog prava, i na politici koja teži ka kompromisnom, mirnom rešenju međunarodnih sporova. U ovom pogledu vredi pomenuti i snažnu proevropsku retoriku ministra spoljnih poslova Vuka Draškovića. Takođe, nedavni diplomatski put Koštunice po prestonicama zemalja Kontakt grupe i predsednika Borisa Tadića po regionu uglavnom su pozitivno ocenjeni. To ukazuje na činjenicu da bi trebalo da budu mnogo češći.

Ovakva diplomatska ofanziva deo je javne diplomatije jedne zemlje – već pomenute „druge karte” kojom mala zemlja raspolaže. Ovde, nažalost, zvanični Beograd ne dobija tako dobre ocene. Da budemo fer, srpski političari su poslednjih godina opterećeni tolikim problemima da bi bilo teško i mnogo iskusnijim političarima u mnogo stabilnijim zemljama da pronađu mudrost i energiju da se uspešno s njima bore. Pored toga, treba priznati da je za vladavine Slobodna Miloševića međunarodni ugled Srbije pao na najniži mogući nivo, tako da je startna pozicija Beograda posle 5. oktobra bila veoma nepovoljna od samog početka.

Međutim, ipak je zaključak neizbežan da je mnogo vremena izgubljeno posle 5. oktobra, i mnoge šanse su propuštene da se uradi nešto pozitivno u svetu. Nerazumno je, na primer, to što je Beograd duži period ostao bez ambasadora u Vašingtonu posle 5. oktobra – iz prostog razloga što razne ličnosti u DOS-u nisu mogle da se usaglase oko kandidata. Ili što Srbija nije posle oktobarske promene angažovala neku od vodećih pi-ar firmi u Americi, kad već od ranih devedesetih godina svi znaju da katastrofalno gubi bitku za međunarodno javno mnjenje. Ili što već tri-četiri godine zvanična Srbija nema nikakvo vidljivo prisustvo u Njujorku, medijskom, kulturnom, intelektualnom i finansijskom centru supersile.

Naravno, u poslednjih šest godina bilo je i uspeha. Srbija se reintegrisala u važnim međunarodnim institucijama, dogovori s kreditorima oko otpisivanja velikog dela inostranih dugova su uspeli, formiran je srpski kokus u američkom Kongresu itd. Ovo su, međutim, relativno retki izuzeci u nizu spoljnopolitičkih poraza koje Beograd doživljava od 1990. godine do danas, i često se stiče utisak da su više rezultat blagonaklonosti inostranih faktora ili individualnih napora ambasadora i stručnjaka, umesto da su proizvod dobro osmišljene, koordinirane, sistematske kampanje državnog aparata. Sve u svemu, opet se čini da Beograd pravi slične greške kao i devedesetih godina. Sada, kao i onda, ne samo da je Srbija izgubila bitku za međunarodno javno mnjenje, nego skoro da se uopšte nije ni pojavila na bojištu. Razumljivo je što su jedan čovek i jedna žena, koji su u suštini bili požarevački komunistički aparatčici, napravili takve greške. Nije razumljivo što se slične greške prave i sada.

Otkud ovakvi amaterski propusti? Više je, naravno, razloga za to. Ali rekao bih da stranom posmatraču nije teško da dođe do zaključka da je predstavnicima srpske političke elite (uz časne izuzetke) toliko stalo do borbe za vlast da ih ne interesuje, ili ne shvataju, da se (kao što smo već rekli) činjenice na terenu na Balkanu stvaraju u Vašingtonu, Njujorku i Briselu, a ne u Beogradu. Ako srpska politička elita hoće da postigne važne spoljnopolitičke ciljeve, mnogo više vremena, energije i resursa mora biti usmereno ka ovakvim ključnim tačkama, a ne ka stranačkim borbama u Beogradu. Naravno, po Srbiji i po raznim kabinetima i ministarstvima postoje veoma obrazovani, profesionalni i kvalifikovani ljudi koji već znaju ove stvari. Oni su sposobni za ovakve poslove. Nažalost, izgleda da još uvek ne predstavljaju kritičnu masu koja bi preokrenula situaciju i mogla da uspostavi novi mentalitet i strategiju u sprovođenju spoljne politike. Ali dokle god se logika, dinamika i filozofska osnova trenutne srpske političke scene – borba za vlast iznad borbe za interese države i njenih građana – ne promeni, ne treba se nadati da će se međunarodni položaj Srbije bitnije poboljšati u dogledno vreme.

Autor je zamenik direktora Hariman instituta, Kolumbija univerzitet a u Njujork u


[objavljeno: 31.08. i 01.09.2006.]

 

 
 
Copyright by NSPM