Vi

Am

Slobodan Durmanovi ć

SLUČAJ „ATIF DUDAKOVIĆ“: ZLOČINI, (VIDEO) ISTINE I LAŽI

Mesec dana nakon što je Naser Orić prvostepenom presudom u Hagu osuđen na simbolične dve godine zatvora za zločine nad Srbima u Srebrenici, bošnjačka javnost suočena je sa vrlo izglednom mogućnosti da još jedan „oslobodilac“ iz njihovih redova bude ne samo optužen, već kasnije i osuđen za ratne zločine u poslednjem međunacionalnom ratnom sukobu u BiH. Ratni komandant Petog korpusa Armije BiH i posleratni komandant Vojske Federacije BiH Atif Dudaković nalazi se, međutim, u daleko težoj situaciji od Orića: za zločine ga optužuju prvenstveno Srbi, ali ne mnogo manje i Bošnjaci iz Cazinske Krajine koju je vodio Fikret Abdić, a i bosanski Hrvati su se odrekli nekadašnjeg ratnog saveznika, ističući sada u prvi plan da je Dudaković odgovoran za ubistvo komandanta HVO-a, generala Vlade Šantića, u Bihaću 1994. godine.

Zločini bez kazne

Dudaković iza sebe nema ključnu „olakšavajuću okolnost“ kojom su se, očigledno, rukovodili i Pretresno veće i Tužilaštvo Haškog tribunala kada su osudili, odnosno optužili Orića: zločini srpskih snaga u Srebrenici jula 1995. u očima sudija i tužilaca u Hagu bili su preveliki da bi Orić poneo breme veće kazne od one koja mu je izrečena. Dudaković, za razliku od Orića, sâm priznaje da je ne samo de iure, već i de facto komandovao akcijom „oslobađanja“ Bosanske Krajine septembra 1995. godine, u savezništvu sa Hrvatskom vojskom i vojnim formacijama bosanskih Hrvata, HVO-om, kojima je komandovao današnji haški optuženik Ante Gotovina.

Ova združena „oslobodilačka akcija“ bošnjačkih i hrvatski vojnih snaga istovremeno je „oslobodila“ oko 140.000 Srba od njihovih domova u opštinama Glamoč, Grahovo, Drvar, Jajce, Mrkonjić Grad, Šipovo, Ključ, Sanski Most, Bosanski Petrovac, a još približno 1.000 Srba „oslobođeno“ je od sopstvenih života u ovoj vojnoj akciji. Još uvek se traga za oko 800 tela, od čega je, prema podacima vlasti RS, 180 posmrtnih ostataka izmešteno iz primarnih grobnica – ko zna gde.

Ovi podaci dovoljni su da se, sagledavajući ratnu hroniku u BiH od 1992. do 1995. godine, može komotno zaključiti da je reč o najobimnijem etničkom čišćenju Srba u poslednjem međunacionalnom ratu u BiH, odnosno o najvećem zločinu koji su Srbi, u svega 3 – 4 dana, doživeli u BiH.

U prilog ovome govore ne samo Dudakovićeve komande (Pali!, Pali sve!, itd.) sa već čuvenog video-snimka, već i revnost s kojom su komande poštovane na terenu: na hiljade srpskih kuća spaljeno je delimično ili do temelja nakon što su kroz zapadnokrajiške opštine protutnjali Dudakovićevi i Gotovinini „oslobodioci“.

Dalje, brojna svedočenja o ubistvima srpskih zarobljenika, njihovom zlostavljanju u logorima na „oslobođenoj“ teritoriji i silovanjima žena u režiji „oslobodilaca“ – a isto su primenjivali i prema svojim sunarodnicima, ideološkim protivnicima tzv. „abdićevcima“ – bila bi dovoljna da se Dudaković već nađe na optuženičkoj klupi. Među najupečatljivijim dokazima nalazi se svedočenje o streljanju 26 zarobljenih srpskih vojnika i civila u Bosanskom Petrovcu na svega nekoliko desetina metara od mesta gde se nalazio Dudaković, i to od strane pripadnika njegovog ličnog obezbeđenja, pri čemu se čak tvrdi da je Dudaković ceo taj „prizor“ posmatrao s prozora obližnjeg motela.

To, i još štošta drugo su iz Sekretarijata RS za saradnju s Haškim tribunalom konačno sakupili 2002. godine i prosledili Tužilaštvu Tribunala. Dudakovićeve jedinice optužuju se za zločine u opštinama Bihać, Sanski Most, Bosanski Petrovac i delu opštine Prijedor, dok se Gotovinine jedinice terete za zločine u ostalim zapadnokrajiškim opštinama. Važno je napomenuti da Gotovina u Hagu uopšte ne odgovara za te zločine, nego isključivo za zločine u „Oluji“.

Tri godine ranije i poraženi „abdićevci“ su Haškom tužilaštvu prosledili materijal o zločinima jedinica pod Dudakovićevom komandom nad zarobljenim muslimanskim vojnicima i civilima u Abdićevoj Autonomnoj pokrajini Zapadna Bosna. Iz tog materijala se, primera radi, vidi da Dudakovićevi potčinjeni, a pogotovo glasovite „Hamze“ iliti „Alahovi lavovi“ (izviđačko-diverzantski odred iz sastava 505. bužimske brigade), svoje surove metode prema zarobljenicima i civilima nisu rezervisali samo sa Srbe: jednom muslimanu „abdićevcu“ testerom su odsekli glavu, a telo bacili!

Nije zgoreg napomenuti da je bilo još ovakvih svireposti. Ali... Očigledno da je Haško tužilaštvo imalo svoje prioritete, pa onda, je li, zbog izlazne strategije rada Tribunala „nisu stigli“ da sve to uobliče u optužnicu protiv Dudakovića, baš kao što je i smrt Alije Izetbegovića bila „brža“ od navodne namere Karle del Ponte da optuži ratnog lidera bosanskih muslimana.

(Video) istine i laži

Bilo je, dakle, potrebno da se na najvećim TV stanicama u Srbiji i RS pojave video-snimci na kojima se vidi kako Dudaković jasno i glasno prenosi svojim potčinjenima komande o paljenju srpskih sela ne bi li najviši politički predstavnici Srba u RS i Srbiji odlučno zatražili da se procesuiraju Dudakovićeve „oslobodilačke“ akcije u Bosanskoj Krajini.

Nije bilo dovoljno što su se ti i drugi snimci godinu dana unazad već pojavljivali na lokalnim stanicama u RS, poput najstravičnijeg snimka klanja zastavnika Vojske RS Radeta Rogića u okolini Sanskog Mosta od strane „Hamzi“. Tek je, znači, poslednja pojava snimaka zločina nad Srbima u Bosanskoj Krajini, uz snimak ubistva zarobljenog srpskog vojnika u „Oluji“ kod Dvora na Uni, „uznemirila“ i Haško tužilaštvo, u kojem su ljuto zažalili što „ranije nije bilo tih snimaka“ kako bi Dudaković bio procesuiran. Pošto im, je li, mnogobrojna svedočanstva Srba iz zapadnokrajiških opština i „bošnjačkih izjdajnika“ iz Cazinske Krajine nisu bila dovoljna!? No, to je sada gotova priča...

Može se, s razlogom, postaviti pitanje: zašto su Srbi čekali do 2002. godine da pošalju materijal u Hag? Odgovor za sada znaju samo izabrani, ali on, ma kakav bio, sve dotadašnje vlasti ne amnestira od nečinjenja. Ima tu, verovatno, i nešto bojazni da se priča ne proširi u neželjenom pravcu za neke do ratnih vođa Srba, da li u Beogradu, da li na Palama, manifestovanom u pitanjima koja su uvek strujala među Srbima kada bi neka teritorija olako „pala“. A takav slučaj jeste sa zapadnokrajiškim opštinama: te teritorije predate su bez većih borbi. Čak, u pojedinim opštinama, vojne ili civilne vlasti nisu ni obavestile stanovništvo da treba da se sklanja pre nego što naiđu Dudakovićevi i hrvatski „oslobodioci“. Treba čuti te ljude, pa videti da su i danas mnogi ozlojeđeni na tadašnje srpske vlasti što im, ako se već te teritorije nisu mogle braniti, nisu jasno saopštili da je došlo vreme za izbegavanje bliskog susreta sa „oslobodiocima“.

No, u ovim pitanjima nema olakšavajućih okolnosti za generala Atifa Dudakovića. Naprotiv! Dudakoviću opet preostaje da objasni zašto su uzduž i popreko paljena srpska sela koja je u strahu napuštalo stanovništvo, kao i zašto su ubijani i maltretirani oni retki koji su rešili da ostanu i koji nisu stigli da izbegnu „oslobodioce“. Stvar je prosta i već viđena na svim stranama u ratu u BiH: kuće su paljene da se nemaju gde vratiti, a ubistva onih koji su ostali predstavljala su jasne poruke onima koji bi, možda, pomislili da bi bilo dobro da su ostali kod svojih kuća.

Ali, u Sarajevu, čak i posle objave video-snimka sa Dudakovićem u glavnoj ulozi, smatraju da su takvu vrstu „poruke“ upražnjavali svi drugi sem političkih i vojnih vođa Bošnjaka. Snimak je ozbiljno uzdrmao bošnjački mit o „sjajnoj oslobodilačkoj akciji“ u Bosanskoj Krajini, u kojoj, posmatrano iz Sarajeva, nije bilo niti jedne crne mrlje. U takvoj percepciji sve se dâ opravdati: etničkog čišćenja nije bilo, Srbi su bežali „iako im je garantovan ostanak“, a zločini su predstavljeni kao „čin neodgovornih pojedinaca“. A „montirane laži srpske televizije“, kako Dudaković naziva danas ono što je govorio pre 11 godina, plasirane su, misli on i većina Bošnjaka, kako bi se „relativizovao genocid nad Bošnjacima u Srebrenici“.

Previđa se, dakako, da niko u javnosti u RS nije pokušao ni rečju da poredi zločine Dudakovićevih snaga sa zločinima srpskih snaga u Srebrenici.

Zvučalo paradoksalno ili ne, upravo su u Sarajevu svojim konstrukcijama (ne)svesno potegli priču o relativizaciji ratnih zločina. Izgleda da je bošnjačka politička i intelektualna elita, s časnim izuzecima, rešila da se posluži metodama koje oštro kritikuje među pojedinim „srpskim istraživačima“ koji u zločinu nad Srbima nalaze moralno opravdanje i/ili razumevanje za zločine počinjene u ime Srba. Tako je sada i većina bošnjačkih političara i intelektualaca pronašla moralno opravdanje i/ili razumevanje za etničko čišćenje zapadnokrajiških opština od Srba u prethodno počinjenim zločinima nad srebreničkim Bošnjacima, s vrlo jednostavnim „objašnjenjem“: Srbi su bili „agresori“, Abdićevi Bošnjaci su „saradnici agresora“, dok su jedino Bošnjaci lojalni Izetbegovićevoj vlasti u Sarajevu bili „branioci“!? A „branioci“, iz sarajevske vizure, mogu počiniti, je li, samo pojedinačne zločine, ali ne i zločine masovnih razmera.

Čekajući pravdu

No, čak i kad bi se etničko čišćenje Bosanske Krajine i zločini nad više od hiljadu Srba i „bošnjačkih izdajnika“ u svega nekoliko dana septembra 1995. godine nekim čudom mogli podvesti samo pod „incidente“, opet je ostalo otvoreno pitanje: zašto počinioci tih „incidenata“ nikada nisu bili procesuirani? Dudaković daje sasvim oprečne odgovore. “Ja stojim iza svakog borca Petog korpusa, a da li je bilo pojedinačnih slučajeva otimanja kontroli, neka nadležni ispitaju. Nisam dobio nikada nijedan izveštaj o učinjenom zločinu, ali mogu da kažem da je u zoni odgovornosti Petog korpusa bilo krivičnih dela za koja su ljudi odgovarali, za koja su bili u zatvoru, funkcionisao je vojni sud, funkcionisala je legalna vlast Republike BiH“, odgovara Dudaković u poslednjem intervjuu sarajevskim „Danima“.

Dudaković je delimično u pravu: za krivična dela odgovarali su zarobljeni Srbi i „bošnjački izdajnici“, u zatvoru su takođe bili isti ti ljudi i za njih je prevashodno funkcionisao vojni sud. A za pobijene pred „prekim sudom“ niko iz redova zloglasnih „Hamzi“ nije procesuiran, a o ostalim pripadnicima Petog korpusa da i ne govorimo.

Nakon svega, istraga je, ipak, započela u Odeljenju Tužilaštva BiH za ratne zločine. Slučaj „Dudaković“, posle prikazivanja video-snimka, predstavljaće tačku loma za mnoge Bošnjake; tačku na kojoj se urušava brižljivo negovani mit o stradanju samo jednog naroda – koji jeste najviše stradao, ali nije jedini stradao. Pritom, počinje sagledavanje stvarne uloge pojedinaca u krvavom međunacionalnom ratnom sukobu u BiH.

Ovakva vrsta sagledavanja među Srbima u RS započela je ozbiljno ne nakon prikazivanja zločina „Škorpiona“ nad šestoricom Bošnjaka kod Trnova, već dve i po godine ranije, sa izveštajem Komisije RS o zločinima u Srebrenici u julu 1995. godine.

Video-istine služe samo onima koji nisu sačuvali makar delić ljudskosti da i u živom, ili pisanom svedočenju žrtava „s one strane“ prepoznaju zločin „s ove strane“. Na kraju, još mnogo video-istina, kao i informacija o mestima masovnih i pojedinačnih grobnica, čeka da bude otkupljeno na crnom tržištu za pet, deset ili više hiljada evra. Čekanje na postizanje pazara u ovoj vrsti trgovine prosto ne može odložiti suočavanje sa zločinima. Uostalom, mnogima ni video-istine nisu dovoljne da prepoznaju ono što se na tim „živim slikama“ vidi i čuje. Atif Dudaković samo je jedan među njima.

No, brza spoznaja može doći kroz sudske procese: u Sarajevu, Zagrebu ili Beogradu. Političari mogu imati bitnu ulogu, ne da bi vršili pritiske na tužilaštva već da ih i oni, i svi drugi ljudi, podsete da rade svoj posao, ukoliko ga ne rade. Za proces pomirenja u BiH bilo bi od koristi da Tužilaštvo BiH uskoro – dok su svedoci još živi – procesuira i zločine nad Srbima tokom rata u BiH. Razumljivo je što se ovo tužilaštvo do sada najviše bavilo procesuiranjem zločina nad srebreničkim Bošnjacima, s obzirom na to da je, uz pomoć Haškog tužilaštva, ovaj zločin do sada najbrižljivije obrađen, uključujući i nekoliko priznanja srpskih oficira. Međutim, teško će ikome među Srbima u RS biti razumljivo ukoliko se Tužilaštvo BiH i okružna tužilaštva koja procesuiraju „manje osetljive“ predmete ne budu sa istom brižljivošću odnosili i prema zločinima nad Srbima. A kada svi, ili barem najveći broj zločinaca „malih“ i „velikih“ budu kažnjeni, onda će se i odmaći malo dalje u procesu pomirenja od tačke na kojoj se nalazimo danas.

Jedan nepristrasan sud tome može doprineti mnogo više od raznoraznih političkih deklaracija ili izvinjenja, svejedno jesu li te deklaracije i izvinjenja iskreni ili tek puki diplomatski potezi.