Srbi i Crnogorci u Crnoj Gori

Predrag Popović

Enigma najbližih srodnika

Čitajući u „Politici” (10. oktobar) tekst lidera „srpske liste” u Crnoj Gori Andrije Mandića, stekao sam utisak da polemiše sa samim sobom. U naslovu teksta gospodin Mandić kaže da neće manjinski status za Srbe u Crnoj Gori. SNS, samo nekoliko meseci pre toga, saopštava da je njihova matična država Srbija i da oni za sebe traže manjinsku zaštitu. Protagonisti ove politike su u polemici s Narodnom strankom tu tezu razrađivali uz postavljanje pitanja: „Zašto da ne” (autorski tekst Želidraga Nikčevića u listu DAN).

Najflagrantniji dokaz za takvu njihovu nameru jeste peticija Vladi Srbije, koju su prikupljali kroz Crnu Goru, sa zahtevom za dodelu državljanstva Srbije za Srbe u Crnoj Gori. Mandić pre referenduma sklapa strateško partnerstvo sa G-17 plus, koja se zalagala za nezavisnu Srbiju, i čiji visoki funkcioneri (Čedomir Antić) svojim stavovima podupiru tezu da su Srbi u Crnoj Gori nacionalna manjina. Samo zahvaljujući Vladi Srbije, koja je odbila da za eventualnu dodelu državljanstva Srbije prihvati kao uslov srpsku nacionalnu pripadnost, naš status u Crnoj Gori nije i zvanično sveden na status nacionalne manjine.

Ovih dana, iz SNS-a stiže predlog o zvaničnom jeziku u Crnoj Gori. To više nije srpski, već jezik „kojim govore Crnogorci, Srbi, Bošnjaci i Hrvati”! Isti predlog ima i Jevrem Brković u zaglavlju svog lista CKL.

Nekoliko meseci ranije SNS predlaže za Srbe u Crnoj Gori status Albanaca u Makedoniji. Zalažu se i za stvaranje kulturno-prosvetne autonomije Srba u Crnoj Gori. Predlažu i dvodomni parlament, podržavajući predlog Ferhata Dinoše i njegove Demokratske unije Albanaca.

Poslednji predlog stiže ovih dana, kada SNS predlaže belgijski model o dva državotvorna naroda. Ako se između Srba i Crnogoraca (jedan te isti narod koji su komunisti veštački podelili u dve nacije – popisom iz 1909. Srba je bilo 95 odsto, a iz 1946. svega jedan procenat) nađe jedna razlika, slična razlikama između Valonaca i Flamanaca, državotvornih naroda kraljevine Belgije, koji su ranije i ratovali između sebe a govore različitim jezicima, onda je Mandić našao srećno rešenje.

Ova Mandićeva teza se u potpunosti uklapa u tezu dukljanskih etno-genetičara, koji su na nedavnom kvazinaučnom skupu na Cetinju ustvrdili da su Srbi i Crnogorci potpuno genetski različiti narodi.

Uzgred, „srpska lista” ne predstavlja Srbe u Crnoj Gori, kako neargumentovano tvrde. Ako bi to bilo tako, onda nas u Crnoj Gori nema 33 odsto već 14, koliko je ta lista osvojila na izborima (lista Narodne stranke 13 procenata). Ta teza dovodi u pitanje status 45 odsto građana u Crnoj Gori, koji su na referendumu glasali za zajedničku državu sa Srbijom. To čini više od 80 odsto pravoslavnog naroda u Crnoj Gori. Procentualna zastupljenost po nacionalnom ključu, koju forsiraju pristalice ove liste, važi samo za nacionalne manjine, a ne i državotvorne narode. Takvom ponudom, oni posebno ugrožavaju status SPC, a u isto vreme za jednu nasilničku sektu počinju koristiti termin „kanonski nepriznata crnogorska crkva”!

Podsećam da je „srpska lista”, tokom referenduma, u koji je jedva nagovorena da uđe, uglavnom statirala ili pravila opstrukcije, pripremajući se za ulogu u nezavisnoj Crnoj Gori. „Srpska lista” je isključivi krivac što je razbijena opozicija, a Đukanović je, zahvaljujući toj činjenici, osvojio apsolutnu vlast.

Ko zapravo predstavlja „srpsku listu”? Bez izuzetka, od Mandića do Momira Bulatovića, po sopstvenom priznanju nacionalnog Crnogorca i pravoslavnog ateiste, to su podržavaoci politike bivšeg režima u Srbiji, i članovi tadašnje julovske vlade. To je i bio razlog njihovog prisustva na sahrani Slobodana Miloševića. Međutim, dobar deo njih, kada je u Srbiji srušen bivši režim, prešao je na Koštuničinu stranu i privremeno napustio Miloševića. Naravno, nastavili su da obavljaju svoje ministarske poslove u tadašnjoj jugoslovenskoj vladi.

Kad bih se složio s Mandićevim stavom da se „dvostruki identitet tradicionalnih Crnogoraca na poslednjem popisu raspao”, pružio bih podršku dukljanskoj doktrini. Uostalom, mnogima od ovih ideologa najbliži srodnici su u nacionalnom smislu Crnogorci. Tvrdnja da rođeni brat i sestra ne pripadaju istom narodu, ma kako se izjašnjavali, ne spada u domen politike već nekih drugih disciplina.

Ako bih u to poverovao, onda bih morao priznati da su Njegoš i Sv. Petar Cetinjski bili u zabludi. Morao bih priznati da Crna Gora nije više srpska država i da ne govorim srpskim jezikom. Ukratko, morao bih se složiti sa dukljanskom tezom da „Njegoša i Sv. Petra treba na hirurški sto” (Jovan Nikolaidis – dukljanin iz Ulcinja).

Između protagonista dukljanske ideologije, i druge strane te medalje, „srpske liste”, ja se opredeljujem za Njegoša i Sv. Petra Cetinjskog. Baš zato što sam Srbin iz stare Crne Gore, i predsednik jedne od najstarijih srpskih stranaka, koja ovih dana navršava 100 godina od svog nastanka.

  Autor je Predsednik Narodne stranke

[objavljeno: 14.10.2006.]