Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

DEBATE

Kuda ide Srbija?

   

 

Slobodan G. Marković

Između trijanonskog sindroma i evroatlantskog identiteta

Prošlo je 128 godina otkada je Srbija priznata za nezavisnu državu na Berlinskom kongresu. U međuvremenu, Srbi su vodili isti toliki broj godina borbu za rešenje i održanje srpskog pitanja. Učinci se čine kao veoma mali.

U razdoblju od Berlinskog kongresa do Prvog svetskog rata Srbija se borila za ravnotežu sila na Balkanu. Ona je želela, da ako već ne može sama da bude najveća država, onda makar da glavni pretendenti na otomansko nasleđe (Bugarska, Grčka, i Srbija) budu zemlje približno iste veličine. To bi onemogućilo bilo koju od ovih zemalja da pojedinačno dominira nad druge dve. Ovakav stav odneo je prevagu u Drugom balkanskom ratu kada je slomljena ideja o velikoj Bugarskoj.

            Početkom XX veka ugled Srbije među Srbima i Hrvatima u Austro-Ugarskoj bio je toliko visok da se ona nametnula kao Pijemont Jugoslovena. Stvaranjem Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Srbi su dobili državu koja je zauzela dominantan položaj na Balkanu. U novoj Kraljevini srpski narod se našao, po prvi put, u svojoj modernoj istoriji, u jednoj državi kojom je sam upravljao. Izgledalo je da je velika nacionalna ideja ujedinjenja Srba ne samo ostvarena, već da je u nju uklopljena i šira ideja ujedinjenja Jugoslovena. Identitet Srba bio je ratnički i državotvorni. Tadašnji Srbi s ponosom su gledali na svoju ugogu u Prvom svetskom ratu, a sebe su smatrali za narod koji je državnost doneo i svojim jugoslovenskim srodnicima.

            Drugi balkanski narodi nisu bili te sreće. Velikonacionalne ideje balkanskih i susednih naroda slomljene su tokom   drugog i trećeg desetleća XX   veka. Najpre je doživela slom ideja o velikoj Bugarskoj 1913, i ponovo 1918. Zatim ideja o Ugarskoj u granicama zemalja krune Svetog Stefana 1920. Na kraju, propala je i ideja velike Grčke na “ dva kontinenta i pet mora ” , porazom u grčko-turskom ratu 1922. Versajska Rumunija naizgled je rešila nacionalno pitanje. Radost je trajala samo do 1940 kada je SSSR prisilio Rumuniju da mu preda Besarabiju i severnu Bukovinu. Od tada postoji poseban entitet – Moldavija.

            Ideja ujednjinjenja svih Srba u jednu državu odnela je privremenu pobedu, 1918, stvaranjem Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Činjenica da je mala Srbija izašla kao pobednica u ratu sa velikom Austro-Ugarskom, i da se prva povećala dva i po puta, a druga raspala na male državice Austriju i Mađarsku, digla je do neverovatnih visina samopouzdanje Srba u novoj državi. Na talasu tog samopouzdanja, i vere da velika sila može da se pobedi došla je i časna, ali, po posledicama tragična odluka, da se odbaci pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu, 27. marta 1941.

            Uvođenjem Banovine Hrvatske, 1939, ideja o Jugoslaviji kao državi koja je rešila srpsko pitanje doživela je prvi krupan poraz, a stvaranjem DFJ, 1945, srpska Jugoslavija se preobrazila u Jugoslaviju jugoslovenskih naroda u kojoj je Srbija bila samo jedna, premda najveća, od šest jedinica. Ali, to nije izgledalo tako drugim narodima. Dominacija srpskih elita u BiH do 1963, i nadproporcinalan uticaj Srba u Hrvatskoj u partijskom aparatu, policiji i vojsci ostavljali su utisak da je i druga Jugoslavija pod dominacijom Srba. Taj utisak je u javnosti zapadnih republika ostao i kada je Ustavom iz 1974. Srbija svedena samo na osmi deo konstitutivnih delova federacije.

            Ulazak Jugoslavije u pokret nesvrstanih, i velika uloga Jugoslavije i njenog diktatora u ovom pokeretu, doveli su do utiska da je socijalistička Jugoslavija važan činilac u gradnji svetskog mira, i u međunaordnim odnosima. Identitet socijalističke Jugoslavije imao je u sebi megalomanske crte koje su se posebno dobro primile među Srbima. Dolazak Slobodana Miloševića na vlast pojačao je težnje kulturnih elita zapadnih republika da se izdvoje iz Jugoslavije. Od Pijemonta početkom veka Srbija je postala oblast kojom je upravljao čovek iz prošlih vremena od koje su svi gledali kako da pobegnu.

            Odvajanjem Crne Gore Srbija se našla u granicama od pre Balkanskih ratova, uz jedan veliki dobitak – Vojvodinu, severni deo novopazarskog sandžaka i nekoliko manjih delova u jugoistočnoj Srbiji. Srpska nacionalna ideja doživela je težak poraz otprilike devedeset godina pošto se to dogodilo drugim balkanskih državama. Ona se nalazi pred novim porazom. Relevantni delovi međunarodne zajednice ne kriju da će Kosovo biti nezavisno do proleća 2007 godine. Ratnički i državotvorni identitet Srba obnovljen devedesetih godina je pred kolapsom. Ratovi su izgubljeni, država se raspala.

            Da li ima mesta za proslavu nezavisne Srbije? Iz istorijske perspektive čine se ne, osim ako se ne želi da se još jedan poraz pretvara u pobedu. Srbija nije postala nezavisna svojom voljom. Ona se, u ovom stanju, našla time što su građani svih drugih republika bivše SFRJ odlučili, na referendumima, da ne žive u istoj državi sa njom. Koliko god ovo saznanje bilo teško za držatvorni identitet Srba, utešno deluje da su i sve balkanske države stvorene u XIX veku doživele nacionalne poraze, u manjoj ili većoj meri.

            Identitet nove Srbije jest identitet male države koja pri tine deli nesreću sa još osam zemalja i četiri mini države Evrope da nema izlaz na more. Takozvana centralna Srbija i Vojvodina koje će činiti novu državu Srbiju prostiru se na 77,474 km2 što ih danas svrstava u red manjih zemalja Evrope. Ova država predstavljaće 30% nekadašnje SFRJ. Još važnije od pukih geografskih pokazatelja je da se nova država nalazi na ekonomskom začelju Evrope sa samo četiri-pet država koje su iza nje. U razdoblju od 1990. do 2000, BDP Srbije je više nego prepolovljen, a i pre toga je znatno zaostajao za zapadnoevropskim prosekom. Takvoj državi biće, pod najpovoljnijim   uslovima, potrebna desetleća da sustigne prosečan bruto domaći porizvod po glavi stanovnika zapadnoevropskih zemalja. Prilagođavajući staru megalomaniju novom stanju istaknuti srpski političari od Đinđića do Labusa našli su psihološku kompenzaciju u ideji da će Srbija biti ekonomski lider na Balkanu. Mala Srbija za to nema ni potencijala ni izgleda u bliskoj budućnosti.

            Za analizu mogućih puteva novog identiteta Srbije poučno je prisetiti se šta se dešavalo u drugim poraženim zemljama. Nemačka se posle Prvog svetskog rata našla u velikoj nesrazmeri. Potencijal vajmarske Nemačke ostao je ogroman, ali je uloga na koju su je sveli saveznici bila ponižavajuća. Iz ovog nesklada iznikao je radikalni nacionalizam. Mađarska je posle Trijanonskog mira, kada je izgubila dve trećine teritorija, došla u stanje velikog očaja i grčevite želje da izvrši reviziju granica. Njena elita nije mogla da prihvati da se Mađarska graniči sa Mađarima u susdednim državama. U njenom slučaju nije bilo nesklada. Mala uloga data Mađarskoj odgovarala je maloj moći novostvorene male države. Utoliko je bes bio veći. Da   li se nova Srbija nalazi pred vajmarskim ili trijanonskim sindromom? Očigledno njena veličina određuje i sindrom. Šta znači trijanonski sindrom na srpski način? Znači stalni povratak srpskom pitanju koje Srbi očigledno nisu u stanju da reše, a međunarodna zajednica nije sklona da ga reši na način kako to srpska javnost očekuje. Nova Srbija graniči se na zapadu, jugozapadu i jugu sa pripadnicima sopstvenog naroda. To je činjenica koja će pojačavati njenu verziju trijanonskog sindroma.

            Ako Kosovo postane nezavisno prirodno je očekivati da u javnosti Srbije porastu podstrekivanja bosanskim Srbima da traže nezavisnost. To će Srbiju još više da učvrsti u trijanonskom sindromu, a zapadnoj javnosti ona će još više da izgleda kao atavizam. U Evropi danas postoje tri višenacionalne države koje su proizvod međunarodnog dogovora, a ne težnje pojedinačnih nacija da stvore nacionalne države. To su Beglija, Švajcarska i Bosna i Hercegovina. Belgija je nastala 1831, kao deo kompromisa velikih sila. Londonskim sporazumom iz 1839. njoj je zajemčena “ večita neutralnost ” . Britanija je bila spremna da mirno posmatra sahranu Francuske, ali ne i Beglije. Zbog nje je ušla u Prvi svetski rat što je sprečilo neizbežnu pobedu Nemačke. Druga složena tvorevina pod međunarodnom zaštitom je Švajcarska. Njoj je zajemčena “ večita neutralnost ” na Bečkom kongresu, 1815. Ovu odredbu poštovao je čak i Hitler. U vreme velikog uspona nacionalizma, tokom XIX i početkom XX veka ove dve zemlje opstale su zahvaljujući međunarodnim jemstvima. Kao što se vidi države nastale pod međunarodnim jemstvima mogu imati veoma dug život. U tom smislu, pokretanje pitanja nezavisnosti Republike Srpske kao nadoknade za izgubljene teritorije nužno bi dovelo Srbiju u sukob sa međunarodnom zajednicom.

            Jednačina koju je nametnula međunarodna zajednica je naizgled prosta. Za Crnu Goru i Kosovo nema nadoknade. Nova Srbija je poražena država koja je ratove izgubila pod Miloševićem, a cenu mora da plaća pod novim vlastima. Da li se sa tim slažu njeni stanovnici ili ne imaće isto onoliko malo značaja kao i to da li se dužnik slaže sa prinudnom naplatom dugova. Nova država ulazi u trijanonski sindrom, stanje poraza i apatije, stalno vraćanje prošlom dobu. U takvom stanju zagledanost u prošlost mogla bi da spreči racionalno planiranje budućnosti.

              Ubrzani ekonomski razvoj čini se kao jedini izlaz iz ovakvog stanja. Ali, avaj, on zahteva odricanje, i to najmanje srednjoročno, od decenijskih nacionalnih ciljeva. Srbija je na razmeđi između prošlosti i evroatlantskog identiteta koji su njeni susedi Mađarska, Bugarska i Rumunija utrkujući se prihvatili. Ona može da se i narednih 128 godina bavi rešavanjem srpskog pitanja, ili da se okrene ka sopstvenom ekonomskog razvitku. Jedino od ekonomski razvijene Srbije koja gradi dobre odnose sa susedima koristi bi mogli da imaju i građani Srbije i Srbi izvan Srbije.

 

(Autor je istoričar, naučni saradnik Instituta za evropske studije, tekst je objavljen u dva nastavka u rubrici Pogledi  lista Politika)

 

 

 
 
Copyright by NSPM