Bogdan Tirnanić

Ustavno pitanje

Konsenzus parlamentarnih stranaka oko konačnog usvajanja novog Ustava izazvan je istorijskom nužnošću. Ali, u nas se ionako svako pitanje rešava u poslednji čas

I tako, Srbija je dobila novi Ustav. Posao oko usaglašavanja i donošenja tog konstitutivnog akta obavljen je ekspresno, u svojevrsnoj iznudici: relevantni politički činioci, predsednik, premijer, nekolicina ministara i lider najveće opozicione stranke, natezali su se oko nekih ustavnih članova nekoliko noći zaredom, specijalno skupštinsko zasedanje zakazano je za večernje sate prvog dana vikenda, Tadić i Koštunica dali su uvodna objašnjenja, Nikolić je izneo neke zamerke, Albijanić održao poučno istorijsko predavanje, pa je, da skratim, predlog Nacrta jednoglasno usvojen.

Time posao još nije bio završen: ustavni tekst mora biti verifikovan na referendumu, koji će se održati krajem ovog meseca. Ili će referendum, zbog nečijih poziva na njegov bojkot, propasti, što je teoretski moguće, ali je praktično malo verovatno. No, ukoliko ipak pretpostavimo da će sve biti u najboljem redu, ovo brzo donošenje Ustava može se smatrati osobenom realizacijom narodne poslovice o vuku i ovcama. Jer, svako je na dobitku, a brojno stanje ostaje nepromenjeno.

Tako je, recimo, razrešenje ustavne nedoumice omogućilo Mlađanu Dinkiću i njegovim musketarima da se pokažu kao ljudi od reči, to jest da po obećanju podnesu ostavke na svoje ministarske funkcije, ali, istovremeno, i da ostanu na vlasti sa sve kasicom-prasicom po službenoj dužnosti sve do okončanja referendumskog procesa, pošto do kasnih oktobarskih dana više neće biti skupštinskog zasedanja koje jedino može verifikovati njihove ostavke. Na taj način je profitirao i premijer Koštunica: njegova vlada jeste formalno pala, ali ostaje u sedlu sve do novih (prevremenih) parlamentarnih izbora, čije raspisivanje sledi odmah nakon referenduma.

A izvesnost da će do tih izbora sigurno doći, ako ne već u decembru, onda sigurno početkom sledeće godine, vratila je u skupštinske skamije i one koji još od prošlog oktobra bojkotuju rad parlamenta, poslanike iz redova DS, čiji je politički program jednostavan i jasan: izbori, izbori i samo izbori. Neki iz njihovih redova još misle da će, nakon izbora, moći da formiraju samostalnu vladu, što je blagi psihološki poremećaj, ali je i sve više onih koji shvataju da će buduća vlada biti doduše vlada tzv. demokratskog bloka, dakle koalicija DS i DSS-a. Jedino ne znam šta će im onda izbori. Takođe je izvesno da se brzopletom raspisivanju prevremenih izbora protive članovi SRS-a, pojedinačno najjače partije na trenutnoj političkoj sceni: njima se, iz razumljivih razloga, ne dolazi na vlast, po svaki cenu bi da ostanu u opoziciji, pa se uzdaju kako će faktor vreme takvu kombinaciju učiniti sigurnom.

Ali, što jest-jest, i radikali su zdušno podržali donošenje novog ustava. Ima onih koji to nisu – i neće – učiniti. Poslanici GSS-a i SDU-a, naime Nataša Mićić i Žarko Korać, protokolisani gubitnici, bojkotovali su skupštinsko izjašnjavanje, što je onoliko potreslo ustavne predlagače da su unapred rezervisali mesta u onom kafiću iz Knez Mihailove. Pajtić je na pomenuto izjašnjavanje došao, a to znači da je partijska disciplina još iznad ličnog nezadovoljstva onim što novim Ustavom dobija, odnosno gubi, Vojvodina. Došao je i Čanak, ali ga nisu pustili da uđe, bio je nepropisno odeven.

S treće strane, članovi pojedinih vanparlamentarnih stranaka, poput Čedinog LDP-a, demonstrirali su u subotu ispred zgrade parlamenta, uz obećanje kako će istrajati u svojim pozivima građanima da bojkotuju ustavni referendum. Otkuda im takva namera? Kažu da je ustavni tekst konzervativan, čak gori od onog žabljačkog, da se njime stavlja tačka na žurbu Srbije u pravcu prave i pune demokratije, Evrope i tako dalje sa sabljom i tome slično. Wihovo neotuđivo pravo je da tako misle. Međutim, otkuda oni mogu znati da je Ustav nedemokratski kada sa njegovim tekstom, osim nekolicine koja je činodejstvovala njegovom usaglašavanju, nije bila upoznata čak ni potpredsednica vlade Dulić-Marković?! Nema druge nego da se pomisli kako je ova projektovana obaveštenost delo nekolicine bivših visokih policijskih operativaca u članstvu LDP-a.

Ali, ništa nas ne sme iznenaditi. Pa tako ni brzina u donošenju Ustava. To je, uostalom, najmanja nedoumica. Potreba da se ustavno pitanje prelomi preko kolena izazvana je nužnošću da se konstitutivnim aktom Kosovo proglasi neotuđivim delom države Srbije pre okončanja pregovora o njegovom konačnom statusu. Da nije te istorijske nužnosti, Srbija bi na Ustav čekala još godinama. A ustavno pitanje je, koliko se sećam, bilo prioritet svih političkih činilaca posle 5. oktobra. Pitanje bez nužnog odgovora je zašto je bilo potrebno da prođe šest godina, plus dva skupštinska saziva i tri vlade, da bi to najzad došlo na dnevni red.

Nije da se na tome ništa nije radilo. Ali se, bogme, upadljivo kilavilo. Jer, na stolu su još davno bila dva predloga ustavnog teksta, jedan koji je predložila sama vlada (čitaj: DSS), i drugi koji je bio delo predsedničkog ekspertskog tima (čitaj: DS). Onda su se predlagači mesecima međusobno preganjali oko po sudbinu zemlje zbilja sporednih članova, poput – recimo – onog hoće li se predsednik birati neposredno ili u parlamentu. Pošto oko toga nikako nisu mogli da se slože, zakazivali bi novi sastanak kroz nedelju-dve. Pa tako ukrug. Onda se pojavio slučaj Kosovo. I svi se odmah složili, neko s radošću, neko s bolom u duši.

Ovo nas upućuje na zaključak da je odlaganje životno važnih pitanja, i njihovo ekspresno rešavanje u poslednji čas, ključna dimenzija srpskog kolektivnog mentaliteta. Lično poznajem nekolicinu profesora Beogradskog univerziteta koji su godinama mrljavili na doktorskoj disertaciji, a onda je konačno smandrljali u noći koja je prethodila njihovom putovanju na neku fudbalsku ili odbojkašku utakmicu. Kod nas se, da se slikovito izrazim, ni pasulj ne kuva po propisu, tako što će se potopiti da odstoji u vodi noć pre negoli se turi na šporet, već se odluka o tome da bude poslužen za ručak donosi u pet do dvanaest.

Kako je sa pasuljem, tako je i u životu. Ustav nije ispao izuzetak od tog pravila. Pasulj zgotovljen na brzaka zna da katkada ipak bude dobar. Nadajmo se da je to takođe sudbina ovog novog ustava.

NIN 2910 , 05.10.2006