Vladimir Milutinović

O zločinima "u naše ime"

Tema ovog članka će biti odnos prema zločinima počinjenim u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije, a neposredan povod za njega je govor koji je na tu temu održao Nenad Dimitrijević u nedavnom Peščaniku. (1) U njemu se ponavlja i naizgled teorijski fundira jedna fraza koja je i ranije bila korišćena kada se govorilo o potrebi za katarzom ili za suočavanjem sa prošlošću, naime fraza koji govori o zločinima koji su počinjeni "u naše ime". Ovu frazu su ranije često koristili ljudi koji su većinom tokom ratnih devedesetih javno protestvovali protiv rata i koji sigurno smatraju da nisu ni na koji način doprineli da rat izbije ili da se nastavlja, ali ipak smatraju da treba reći da su zločini počinjeni "u naše ime", u ime zajednice kojoj i sami pripadaju, bilo kao Srbi, bilo kao državljani Srbije i u ime svakog člana te zajednice. Govor Nenada Dimitrijevića zanimljiv je po tome što ovaj stav pokušava da obrazloži povezujući ga sa pojmovima moralne (kolektivne) odgovornosti, pomirenja i izvinjenja. Međutim, problem je u tome što je autorova argumentacija u celosti pogrešna, i što, iako pojmove povezuje na neuobičajen način, što samo po sebi nije mana, uspeva samo da im prida značenja koja protivreče njihovom ispravnom odnosu.

Da bi pokazali da je ova ocena ispravna najbolje bi bilo da neveliki Dimitrijevićev govor citiramo u celosti, ali bi to razbilo ritam ovog teksta, pa ćemo citirati njegove delove onda kada nam to bude trebalo.

Dva smisla fraze "u naše ime"

Počećemo od glavnog problema: Šta bi fraza "zločini počinjeni u naše ime" uopšte trebalo da znači? Neposredni odgovor na ovo pitanje trebalo bi da bude da je neko uradio nešto u moje ime, ako sam ga ja nagovorio da to uradi, ili sam to odobrio, podržao, ili sam se u sebi slagao sa tim što je on uradio. Ovo značenje ove fraze se ne može zaobići i videćemo da, iako ga ne ekspliciraju, govornici se ipak oslanjaju na njega, naprosto jer je ono previše standardno. Da li to znači da govornici koji koriste ovu frazu žele da kažu da su svi Srbi odobravali zločine koji su počinjeni u ratu? Na osnovu Dimitrijevićevog teksta ne može da se da jednoznačan odgovor na ovo pitanje, jer se tekst koleba između dva značenja fraze "u naše ime".

Teza od koje Dimitrijević polazi u tekstu (govoru) je da ratni zločini počinjeni sa srpske strane imaju karakter masovnog ili kolektivnog zločina. Kolektivni zločin definiše ovako: "akt počinjen od strane značajnog broja pripadnika jedne grupe u ime svih pripadnika te grupe, a protiv pojedinaca koji su identifikovani kao neprijatelji po osnovi pripadanja drugoj grupi" (svi kurzivi u navodima biće moji, pošto ih nema u originalu). Osim toga, autor tvrdi da kolektivni zločin računa sa "saglasnošću podanika" i da je u slučaju zločina u ratovima o kojima govorimo "impliciran visok nivo ideološke i političke i delatne saglasnosti između (Miloševićevog) režima i podanika u zločinačkom poduhvatu". Već u ovoj definiciji vidi se dvojstvo u shvatanju fraze "u naše ime", jer je očigledno da je u različitom smislu zločin počinjen u ime onoga ko je bio u ovoj saglasnosti sa režimom i onoga koji je prosto bio pripadnik nacije "u čije ime" su zločini počinjeni. Iz toga što Dimitrijević naglašava da je postojao visok nivo saglasnosti između podanika i režima, pa čak i iz toga što se grupa koja samo navodno podržava a ne izvršava zločin uopšte ne javlja u definiciji (jer se pominju samo oni koji su zločin "počinili" i svi pripadnici grupe), vidi se da ovog kolektivnog karaktera zločina ne bi bilo da nije bilo ove masovnosti. Dimitrijević zaista kaže da je "veliki broj Srba saučestvovao ili je barem podržavao zločinački poduhvat misleći da učestvuje u nečemu što je jako dobro i što je jako časno i što je jako važno za očuvanje našeg nacionalnog bića".

Ove navode smo komentarisali da bi pokazali da se Dimitrijević zaista oslanja i na standardno značenje fraze "u naše ime" i to standardno značenje važi za one koji su bili u saglasnosti sa režimom. Ali Dimitrijević u drugom delu teksta ima sasvim drugačije značenje: kada se, kako izgleda, obraća onima koji su se protivili režimu ("Dakle, mi kažemo - dobro, znamo šta se dogodilo, dobro, priznajemo našu ulogu u svemu tome... ") on kaže da su zločini činjeni i u njihovo ime, naprosto zato što su i oni Srbi, i da to povlači i njihovu "moralnu odgovornost" i potrebu da se izvine zbog onoga što je bilo. On dodaje da nas činjenica da smo pripadnici zajednice čiji su neki članovi počinili zločin čini članovima "zajednice zločinaca" koja nikada ne može biti u "ravnopravnom" odnosu sa "zajednicom žrtava" i da zbog toga ne treba težiti pomirenju, koje se vidi kao pogrešan koncept, jer valjda implicira ovu ravnopravnost, već se treba zadržati na izvinjenju, jer ono upravo fiksira tu neravnopravnost: izvinjava se samo jedan, a drugi prima izvinjenje.

I to bi bilo to. Jedni su odgovorni zato što su vršili ili podržavali zločine; drugi to nisu činili, ali ne treba da smatraju da ih cela ta situacija zbog toga ne tiče, jer su iste nacije kao ovi prvi, pa treba da se izvine žrtvama. I u čemu je problem? U dosta toga, ali se ti problemi počinju videti tek kada se ovakvom stavu postave neka pitanja.

Problemi argumentacije

Dimitrijević u svom govoru nigde ne kaže da bi većinu srpskog društva trebalo svrstati u prvu grupu koja je bila u saglasnosti sa režimom, ali upotrebaljava već pomenute kvalifikative "visok nivo saglasnosti", masovni i kolektivni zločin, veliki broj pripadnika, odakle bi mogli zaključiti da on ipak smatra da je značajan, pa možda i većinski, deo srpskog društva učestovao u "zločinačkom poduhvatu". Ako se sada setimo dva smisla fraze "u naše ime" koja smo odredili, onda se može postaviti pitanje: Da li je ovaj "značajan" stepen saglasnosti sa zločinom, potreban uslov da bi onaj ostali deo društva trebalo da se oseća moralno odgovornim za zločine zbog same činjenice da pripada istoj naciji? Ako je taj značajan stepen potreban, onda dolazimo u jednu moralno neobičnu situaciju, da bi na zločine koji se javljaju u manjem stepenu mogli da okrenemo glavu kao da nas se ne tiču. Na primer, zamislite da su se u ratu sa Hrvatskom desila samo poznata ubistva vojnika na mostu i policajaca u Dalju: da li relativno mali stepen u kome se zločin događa treba da znači da se on ne tiče svakog pripadnika respektivnih nacija i da oni, u Dimitrijevićevom smislu, nisu odgovorni za njega? Trebalo bi da to nije tako, jer je možda upravo neodgovarajuća reakcija oba društva na početne zločine, pa čak i njihovu verbalnu najavu, omogućila da se rat rasplamsa. To znači da moralna odgovornost postoji ma kako mali stepen zločina bio, u stvari ona postoji i ako se pravi zločini još nisu ni dogodili.

Ali tu nije kraj problema. Ako se složimo da u stvari ma kako mali stepen zločina povlači jednaku moralnu odgovornost ljudi kojih se on tiče, onda smo već ocenili kao neprimeren jedan deo Dimitrijevićeve argumentacije, međutim u tom slučaju drugi delovi takođe dolaze u pitanje. Jer, ako smo samim tim što je neki pripadnik naše zajednice počinio neki zločin postali moralno odgovorni za to, da li smo istovremeno postali članovi "zajednice zločinaca", u odnosu na koje "svaki pripadnik zajednice žrtava ima pravo da zahteva izjašnjenje od mene, ima pravo da me pita kakav je moj odnos prema zločinu.", kako kaže Dimitrijević. Nisu li ovo prejake reči? Jedan primer bi mogao da posluži kao oštra ilustracija za to, ma koliko bio već opterećen istorijom i religijom: recimo da je podrška pružena nepravednoj osudi Isusa (koji je i sam u svojoj ovozemaljskoj pojavi bio Jevrejin), a koja je vodila njegovoj smrti, od strane jedne grupe Jevreja, bila neka vrsta zlo-čina: daje li nam to ovlašćenje da sve Jevreje smatramo "zajednicom zločinaca", i da smatramo da imamo pravo da svakog pripadnika jevrejskog naroda pitamo kakav je njegov odnos prema tom zločinu, da zahtevamo izjašnjenje od njega? Da li treba da kažemo da nam to ovlašćenje daje navodna činjenica da je pomenuta nepravda učinjena i u njegovo ime? Očigledno da ne, jer se čini da iako zločin svakoga stavlja pred odgovornost, a, u neku ruku, posebno pripadnike grupe čiji je član počinio zločin, ta odgovornost se ni na koji način ne menja iz odgovornosti u odnosu na zločin u odgovornost za zločin.

Ako je to sve tako, to znači da okolnost da je neki pripadnik naše nacije izvršio neki zločin, sa jedne strane, ni na koji način ne menja ono što se od nas i inače zahteva kao od moralno odgovornih osoba, dakle ni na koji način ne menja moralne principe koji čine naš misaoni moralni svet (dodaje tome samo još jedan slučaj na koji treba da primenimo te principe), a sa druge strane, to ni na koji način ne menja naš moralni status, mi time nismo ništa krivlji ili moralno problematičniji nego što smo bili. To ne znači da mi na novonastalu situaciju ne treba da odgovorimo na neki način, kao što kaže Dimitrijević, međutim, na osnovu onoga što on predlaže kao odgovor, čini se da se on ne slaže sa ovim zaključcima. Dimitrijevićeva preporuka odgovora u stvari oduzima pravo na odgovor koji bi bio odgovor moralnih osoba, on implicira da je moralni status nas kao onih koji treba da odgovore samim činom zločina promenjen.

Izvinjenje ili pomirenje?

Da bi dali razloge za ovo tumačenje najpre ćemo dovesti u pitanje "visok nivo" saglasnosti između podanika i Miloševićevog režima o kojoj je Dimitrijević govorio. Da počnem od sebe, u moje ime niko nije izvršio nikakav zločin. I to u oba smisla o kojima govorimo. U stvari ima nešto uvredljivo u samoj situaciji u kojoj bi svaki pripadnik neke nacije trebalo da se izjašnjava o ovome. Na primer, 9-martovske demonstracije i studentske demonstracije posle njih, sasvim su jasno nagoveštavale da značajan broj ljudi i skoro celokupna aktivna kulturna elita vidi u njima priliku da se rat spreči. Međutim, slabo je dokazivati da se onaj ko se protivio tadašnjoj politici ne može smatrati odgovornim za nju. Ne manje uvredljivo je i pretpostaviti da glasači koji su ipak nekada glasali za Miloševića nisu to učinili prosto zato što on nije dovodio u pitanje njihova opredeljenja i navike vezane za socijalizam ili zato što su verovali da će moći ostvariti ideju da Srbi žive u istoj državi (što nije moralno nedopustivo, jer bi inače države u kojima živi velika većina pripadnika jedne nacije trebalo rasformirati), već da se na osnovu njihovog glasa može zaključiti da su podržavali zločine. Pored toga, nije tačno da je u Srbiji u periodu ratova o kojima govorimo postojala dominantna kultura koja je smatrala da su članovi neke grupe "manje vredna ljudska bića", koje se može ubiti bez velikoga moralnog problema. Nije isključeno da je neko mislio tako, ali dominantna kultura nije bila takva. Za ovu tvrdnju postoji puno razloga, od kojih je glavni da su na vlasti još uvek bili socijalisti, dakle, neko ko je vaspitan na internacionalizmu i bratstvu i jedinstvu. Zbog toga se Miloševiću, na primer, ne mogu naći rasističke ili šovinističke rečenice. U svakodnevnom životu je bilo isto. Primer koji ja često navodim je iz Studentskog grada: u toku ratnih godina, na razglasu Studenjaka išao je dvaput u toku dana blok muzike u trajanju od jednog sata, ali tako da je uvek, prvo išao blok hrvatskog ili exjugoslovenskog rokenrola, a onda blok srpskog. Naravno, nije bilo nikakvog protesta, niti uopšte komentara tog rasporeda. Ljudi koji od svoje volje slušaju muziku neke grupe ljudi ne smatraju da tu muziku stvaraju niža bića.

Ovo je važno pokazati zbog toga što u Dimitrijevićevoj argumentaciji tek ova navodna masovnost onih koji bi zaista imali za šta da se izvine, žrtvama, a i svima ostalima, a to bi bili oni koji su zaista podržavali zločin, čini koliko toliko plauzibilnom tezu da je izvinjenje, a ne pomirenje, model po kome bi problem ratnih zločina trebalo da bude razrešavan. Međutim, iako se oslanja na argument o masovnoj podršci zločinu, oni koje u prvom redu Dimitrijević poziva da se izvine nisu oni koji su podržavali zločin, već upravo oni koji to nisu činili. Kada zastupamo ovo stanovište ponovo se standardan smisao izvinjenja menja.

Naime, prirodno je da neko treba da se izvinjava za nešto loše što je sam uradio, ali u ovom slučaju akteri sami nisu uradili ništa loše. Oni bi trebali da se izvinjavaju samo zbog činjenice da pripadaju istoj zajednici kao i počinioci zločina. Na ovaj zahtev za izvinjenjem čak nema uticaja ni njihovo protivljenje ratu, uopšte, čitav njihov moralni svet irelevantan je u ovom odnosu. Autor čak naglašava da žrtve u stvarnosti ne poznaju taj svet, niti imaju obavezu da ga upoznaju. Po njemu, oni samo zahtevaju izvinjenje, dok sam autor isključuje pomirenje kao stavljanje u ravnopravan položaj zločinca i žrtve. Ovaj opis poželjnog stanja dovoljan je da pokaže da se kod Dimitrijevića ne radi o tome da smo odgovorni za sve što se oko nas dešava i posebno odgovorni ukoliko se to dešava u našoj zajednici, već da "odgovaranje" na situaciju zločina ipak povlači našu krivicu, mada autor smatra da njegov opis to ne implicira, kada kaže da je smisao koji pridaje odgovaranju "dužnost da se pruži odgovor" iako "mi pogrešno razumemo odgovornost kao problem koji imamo, jer smo za nešto okrivljeni ." U stvari to nije tačno, jer iako za onoga ko se izvinjava, kod Dimitrijevića a i inače, nije predviđena neka posebna konkretna kazna, sama situacija u kojoj se on smatra nedostojnim pomirenja, a njegov moralni svet bledi pred činjenicom njegove materijalne prirode, pred (u stvari zamišljenom) krvnom vezom sa stvarnim počiniocima zločina je veoma surova kazna. Uz to i sasvim bezrazložna. A ako je kazna tu, kazna čije trajanje nije oročeno, i koja se izriče nezavisno od moralnog statusa aktera, a zavisno od njegovog nacionalnog bića, onda je tu i krivica, određena u stvari na način uobičajen u ratu. Jer, u ratu su ljudi podeljeni na jasno nacionalno omeđene grupe koje jedna drugoj oduzimaju sve moralne kvalitete.

Ovi poslednji argumenti trebalo bi da ukazuju da stvari verovatno stoje sasvim obrnuto nego što prikazuje Dimitrijevićeva analiza. Pomirenje je ispravan koncept, dok je izvinjenje, pogotovo onda kada isključuje pomirenje, pogrešan koncept. Ono što dugujemo žrtvama je istina, saučešće, kažnjavanje počinilaca zločina, ukidanje pretpostavki koje su dovele do rata i prestanak rata drugim sredstvima (verbalnog, pojmovnog rata), a ovaj dug je istovremeno i pretpostavka pomirenja. Istovremeno, ovi zahtevi su upućeni na jednak način svim članovima zajednica koje su bile u ratu, čak i samim počiniteljima zločina: oni su takođe pozvani da osnaže ove principe i čak ni oni pristankom na te principe ne gube svoje moralno dostojanstvo, već ga vraćaju u onoj meri u kojoj je to moguće.

Suprotno ovome, Dimitrijevićev model izvinjenja pre je deo rata nego što je put ka pomirenju. I to rata koji još uvek traje. Iako su stvarni ratovi prestali još pre dosta godina, verbalni nevidljivi ratovi ne prestaju ni danas. Da smo sa nekim u ovom nevidljivom ratu, vidi se po tome što je on za nas bez moralnog dostojanstva, odnosno, po tome što je za njega vezan negativan moralni kredit iz koga bilo koji njegovi postupci ne mogu da ga izvuku. Nema sumnje da se ovakvi ratovi još uvek vode, na više frontova, pri čemu je hrvatska zvanična javnost primer koji je zanimljiv zbog relativno ekstremne situacije: tu je negativan moralni kredit doveden do toga da je samo ime Srbin postalo nepoželjno (kao i u mnogo čemu drugom, mi se tek u novije vreme pokušavamo ponašati po ovom hrvatskom modelu). Kao plastična ilustracija toga može se navesti jedna usputna digresija hrvatskog kolumniste Sandija Blagonića: "on je, da se slobodnije izrazim, Srbin", koja jasno pokazuje dokle je negativan kredit došao, da postoji pritisak da se reč Srbin ne upotrebljava, jer je samo imenovanje znak priznanja, a i da Blagonić vidi to stanje u jeziku (i inače ga ne odobrava, već ga samo konstatuje). Druga ilustracija može biti intervju Borisa Dvornika za emisiju Nedeljom u 2 na HRT1 (2), gde je svako mogao da odluči da li podržava Dvornika u želji da se pomiri sa Batom Živojinovićem ili gomilu za nas anonimnih javnih ličnosti koje insistiraju na tome da je pomirenje izdaja. U drugim prilikama se, međutim, vidi da slični ljudi nemaju ništa protiv izvinjenja, koje za njih predstavlja s jedne strane, jasan dokaz o slici u kojoj jedna strana ima za šta da se izvinjava, a druga nema, a sa druge, amnestiju za zločine vlastite strane, koja ih u stvari jedino interesuje. Zahtevanje izvinjenja se tu jasno pokazuje i po svojoj logičkoj strukturi i po ljudima koji ga zahtevaju kao nastavak rata drugim sredstvima.

Otkuda pogrešni zaključci?

Time smo završili opravdavanje ocene sa početka teksta da je Dimitrijevićeva argumentacija u celosti pogrešna. Ostaje samo još da se pokuša dati objašnjenje kako je moguće da je autor do te argumentacije došao i kako je izvinjenje kao deo rata postalo bolje od pomirenja kao njegovog završetka. Treba najpre primetiti da iako govornici koji su se verbalno protivili ratu govore o zločinima koji su počinjeni "u naše ime", ono što oni u stvari žele je da celo društvo ili ona većina koja je optužena da je zaista podržavala zločine, počne da upotrebljava ovu frazu. Kao i u slučaju zvanične hrvatske javnosti u odnosu na Srbe uopšte, time bi se dobila svojevrsna politička prednost nad tom većinom i njeno potiskivanje u status "naroda" koji dopušta da mu drugi određuju moralni status i pristaje na bezrazložnu krivicu čije skidanje je ostavljeno u rukama drugih. Ovo je naravno model autoritarne vladavine.

Dimitrijević bi verovatno i logičku posledicu da zagovara rat i ovu da se zalaže za autoritarnu politiku sa indignacijom odbio. Umesto da njegova radikalna rešenja vode ka izlasku iz začaranog kruga rata, ona se pokazuju kao njegov simptom. Kako je do toga moglo doći? Verovatno je autor izgubio iz vida da potpuno negiranje nekog nepoželjnog stanovišta, na primer stanovišta da "nijedan Srbin nije počinio ratni zločin", može da rezultuje u jednako neistinitom stanovištu da su svi Srbi, kao Srbi, odgovorni za zločine. "Nijedan Srbin nije odgovoran za zločine" i "Svi Srbi su odgovorni za zločine" jednako su neistinite tvrdnje. Ako želimo da ispravimo neku nepravdu i ako nailazimo na teškoće na tom putu, to ne treba da bude znak da treba da kvarimo uobičajene i ispravne puteve ka pomirenju ekstravagantnim rešenjima kojima filozofsku vrednost ne daje njihova ispravnost, već njihova "čistoća", preteranost ili navodno beskompromisna odanost pravima žrtve. Čak ni žrtva nasilja, kojoj dugujemo najveći mogući stepen saučešća i odgovornosti, ne treba svoje mišljenje da postavlja kao merilo onoga što je ispravno ili istinito, niti to treba da čini neko drugi u njeno ime.

Pogađam da ova sklonost autora ima veze i sa kritičkom teorijom kao filozofijom na kojoj su se obrazovali naši intelektualci sada već srednje generacije. Još pre dosta godina napisao sam kratak tekst "Nekritička filozofija" u kome sam tvrdio da je još početkom devedesetih već bilo sasvim jasno da odanost kritičkoj teoriji, kao razblaženoj formi marskizma, ne odgovara stvarnosti, već radije našem misaonom zaostatku za stvarnošću. Današnje lako zakrivljavanje ispravnih odnosa pojmova u pravcu navodnih interesa žrtve, u stvari prati Marksovo zakrivljavanje istog u pravcu interesa proletarijata kao žrtve kapitalističkog sistema. Intelektualci su, posebno kod nas, obrazovani na ideji da bi njihov govor trebao da bude oružje u borbi za prava žrtve, umesto da primarni cilj filozofije bude otkrivanje onoga što je istinito ili ispravno. Tako i naš autor verovatno misli da ako je Adorno u Negativnoj dijalektici mogao da napiše: "Potreba da podržimo one koji pate je uslov sve istine" zašto nešto slično ne bi mogao tvrditi i on.

Fusnote:

1. Emisija je emitovana 10. 11. 06 na radiju B92.

2. Nedelja, 19.11.2006.