Vladimir Milutinović

Zemlja posunovraćenih vrednosti i poremećenih kriterijuma

Naslov ovog teksta je citat jednog drugog autora koji i sam ponavlja op šte mesto našeg javnog govora o poremećenim vrednostima ili uništenom sistemu vrednosti. Karakteristično je da je ova konstatacija retko kada razvijena u širu elaboraciju stvari: podrazumeva se da je podsećanje da su kriminalci popularniji od naučnika ili da je turbo-folk popularniji od ozbiljne muzike dovoljna. Problem verovatno usložnjava činjenica da se, dok su se vrednosti "posunovraćivale" od dobrog ili pristojnog ka lošem, sistem kretao od lošeg jednopartijskog do boljeg demokratskog sistema. Jedno rešenje za ove protivrečnosti moglo bi biti da je prethodni sistem u stvari kriv za sve negativno što je sledilo posle njega, ali se tom svaljivanju svega na prošli sistem protivi stav da bi novi sistem i trebao biti bolji od starog upravo po tome što može da se izbori sa negativnim. U stvari, mi se ovde nećemo baviti ovom istorijom, nego trenutnim stanjem, pod pretpostavkom da su akteri nekih postupaka i odgovorni za njih, nezavisno od istorije ili sistema. Videćemo da je stanje kudikamo složenije nego što se obično uzima da jeste, a da gornji naslov ipak može da važi.

Ima li demokratija smisla?

Da bi videli kakav je trenutni status demokratije i srodnih vrednosti najpre ćemo citirati tekst Nebojše Malića, nedavno objavljen na sajtu NSPM. Evo šta on kaže pri kraju svog teksta:

"Nije jasno da li Koštunica razume da je «demokratija» reč koja se koristi da pokrije bilo šta što Imperija izabere da uradi, isto kao što su nekada svakojaka zverstva opravdavana u ime «socijalizma». Sam pojam je izgubio svako značenje: izbori su «demokratski» samo kada na njima pobede kandidati sa podrškom Vašingtona i Brisela, a ako izgube to je onda «nedemokratski». I tako dalje.

Zato, kada Koštunica kaže da «odbranom neotuđivog dela svoje teritorije Srbija verovatno brani budućnost demokratije kao načina života i pogleda na svet», postavlja se pitanje da li takav način života zaslužuje odbranu. Ako su rezultati «demokratije» Kosovo, Irak, Avganistan, Liban i Gaza... ima li ona smisla?

Je d no je sigurno: u svetu podeljenom na bogove i stoku, pravo i pravda kako ih Koštunica razume već dugo se ne primenjuju . " (kurzivi su moji)

Glavno pitanje koje otvara smisao ovog teksta je, čini se, ovo: kako je autor, iz toga što je reč "demokratija" u upotrebi jedne svetske sile izgubila svaki nezavisan smisao i postala samo pokriće za njene interese - zaključio da je ona zbog toga izgubila svaki smisao? Na prvi pogled taj zaključak ne sledi, jer je vrednost demokratije - vladavine u interesu naroda, a ne vlastodržaca - čini se i nezavisna od i neokrnjena nečijom upotrebom reči "demokratija". Ovde je važno da autor zaista tvrdi da je demokratija izgubila svaki smisao, iako je ono što on ustvari hoće da kaže verovatno nešto drugačije. Čini se da se ovde radi o danas sasvim raširenom prikrivenom ratu protiv "američkih vrednosti". Autor zapravo sugeriše Koštunici da ne bude naivan i da ne smatra da se naklonost Amerikanaca može kupiti ako se pokaže spremnost da se prihvati jedna "američka" vrednost - demokratija: treba raskinuti sa tom naivnošću i pošto Amerikanci rade protiv naših intreresa treba odbaciti sve njihove vrednosti, jer se njihovim prihvatanjem ništa neće dobiti. To je razlog zašto se odbacuje svaka demokratija, jer se ona vidi kao isključivo američka izmišljotina jednako kao što je i socijalizam bio sovjetska izmišljotina koja je takođe došla sa strane. Autor tu verovatno ne primećuje da se paralelno sa započinjanjem ovog rata počeo slagati sa Amerikancima, jer sada i on i oni na demokratiju gledaju kao na pojam bez sadržaja pogodan da se njime pokrivaju partikularni interesi suprotni pravu i pravdi.

Ali opet, ne treba biti naivan, prava i pravde "kako ih zamišlja Koštunica" nema. Jednako kao što nema ni pozitivnog sadržaja pojma demokratije. Sad je zanimljivo da, iako je otprilike jasno da autor zagovara odustajanje od svih "američkih vrednosti", nije jasno koje vrednosti zastupa. Sigurno je da one neće nositi ime demokratije, ali je pitanje i kolika bi trebalo da bude posvećenost vrednostima prava i pravde, kad ih već nema nigde u svetu: zar ćemo samo mi da budemo naivni, ako pravde nema za nas, zar mi treba da je dugujemo drugima? Sa pojmom demokratije nestaju i merila ili kriterijumi kojima se društva vrednuju u velikom delu nauke o društvu - svako razlikovanje između društva u kome se vlada u interesu svih građana i onoga u kome se vlada samo u interesu vlastodržaca postaje bespredmetno, "ideološko". Ovaj stav smo ovde naveli zato jer u stvari nije usamljen, a svedoči o tome da se veliki deo vrednosti koje su još uvek nominalno važeće, zapravo radikalno dovodi u pitanje, a da se jasno ne zamenjuje ničim drugim. Ono što ostaje je verovatno nesrećna svest, uverenje da su sve univerzalne vrednosti samo mamac za naivne, s jedne strane, a sa druge instrument potčinjavanja. Prema njima treba gajiti permanentnu sumnju.

Ima li otvorenost smisla? (Kju kluks klan iz Čačka)

Drugi primer ćemo uzeti iz Čačka. Kako je uopšte nekome moglo pasti na pamet da jednog crnog igrača, koji uz to ima sina Nikolu, tera iz grada sa obrazloženjem da ga niko ne voli? Prvi uslov za to je postojanje one čistine na kojoj nema nikakvih univerzalnih ili stalnije važećih vrednosti koje bi se eventualno suprotstavljale tome. Negde na rubovima svojih razmišljanja navijači znaju da je sve dovedeno u pitanje i da ništa ne stoji na putu proizvoljnim vrednostima. Pa zašto to ne bi bila i vrednost "čiste" nacije? Pogotovo što oni na taj način u delo sprovode jedan način mišljenja koji je jednako ukorenjen u uglednim medijima, kao i u njihovim glavama. Danas bi već bilo teško pronaći medij, barem u okviru "prve Srbije", koji nema naglašenu brigu za nacionalne vrednosti i nacionalni "kulturni identitet". "Srbin sam i ne stidim se toga", kako se kaže u jednoj špici. Ova rečenica sažima stav koji ispoljava jasnu pažnju i brigu za čistotu identiteta, a svako mešanje ili saglašavanje sa nečim tuđim rizično je po identitet, pa zašto to ne bi bio i život sa nekim drugim? Vremenom se njegove vrednosti polako uvlače u naše, njegovo prisustvo traži i znači i njegovo priznanje, a njegovo priznanje je priznanje i njegovih vrednosti, sve je to opasno po čistotu nacije, bilo da vodi zameni naših vrednosti njegovim, bilo stvaranju univerzalnih vrednosti, koje su, samim tim što su univerzalne, i tuđe, a ne samo naše. Najbolji način da se izbegnu ovi rizici je da se nacije ne mešaju, da ne žive jedne blizu drugih. U slučaju nacija sa ovih prostora, nacije ne treba da se mešaju jer to na kraju vodi u nove sukobe. Ovo je bilo tuđmanovsko-ćosićevsko rešenje za probleme sukoba kolektivnih prava na prostoru bivše Jugoslavije. U svemu je ovde zanimljivo da je kroz ovu priču tradicionalna vrednost otvorenosti za druge, koja je skoro kulturna i filozofska konstanta kroz istoriju, opet radikalno dovedena u pitanje. Otvorenost je bila put ka boljem i savršenijem, ali, sad je to nama najvažnije, ona je i put ka tuđem, kad se malo bolje pogleda. Može li se biti otvoren za druge, a ipak sačuvati identititet? Identitet zahteva da se po nečem razlikujete u odnosu na druge. Ili možda zahteva da se po svemu razlikujete u odnosu na njih i zaista ništa nemate s njima? Bacite ovlaš pogled na ovdašnje novine i videćete da i sa ovom vrednošću imamo ozbiljne probleme.

Ima li rasprava smisla?

Mislim da ne treba da citiram, pošto su verovatno svi već čuli: javna rasprava je nasleđe titoizma. Slučaj je sličan onom vezanom za demokratiju. Relativno je jasno kako je nastala ova rečenica: zbog brzine i partijskih potreba, a pokazuje se i zbog vrednosti koje poštuju akteri, o predlogu novog ustava nije bilo nikakve javne rasprave. Neko se onda setio da se "javna rasprava" pominjala u vreme socijalizma i Tita, pa je zgodno povezao omraženi titoizam i trenutni izostanak javne rasprave. Tako je zbog nečega postalo negativno da se norme koje su predložene kao delovi budućeg ustava prethodno izlože raspravi. A i zašto uopšte da se izlažu? Šta se time uopšte dobija?

I zaista, čemu uopšte služi rasprava? Odgovor na ovo pitanje nije tako jasan kao što se čini, a upravo ova aktuelna mogućnost da se rasprava lako dovede u pitanje govori u prilog tome. Rasprava je kroz čitavu intelektualnu istoriju bila neupitna vrednost, ali je njena struktura opisana i potreba za njom sasvim jasno istaknuta u Platonovoj filozofiji. Dijalektika - rasprava - bila je put da se upozna svet ideja, svet merila ili kriterijuma kojima treba da se rukovodimo. Na svakodnevnijem planu, smisao rasprave podrazumeva da će sagovornici korigovati svoja mišljenja ukoliko čuju argumente koji upućuju da bi to trebali da učine. Ali, zašto ih prosto ne odbiju, jel to kažnjivo? Nije, ali ako nema te spremnosti da se prihvati argument nekoga drugog, onda rasprava nema nikakvog smisla. Ali, opet, zašto da prihvatim argument nekog drugog? Time priznajem da nisam bio u pravu, čime slabim svoju poziciju, obavezujem se na nešto što mi se kasnije može učiniti neprobitačno, ograničavam svoju slobodu da mislim šta hoću. Zašto da čitavo polje takozvane istine ne podredim svojim potrebama bez ikakvih obaveza u odnosu na druge ili na takozvanu istinu (kao da tako nešto uopšte postoji)? Ova poslednja pitanja nekome se opet mogu učiniti čudna, ali zapravo je način razmišljanja prisutan u njima veoma aktuelan i prisutan. To pokazuje da su autori teze o povezanosti rasprave i titoizma zaista nešto pogodili, iako im to nije bila namera. U odnosu na stanje koje sada imamo, svaka javna rasprava, i priznavanje argumenata drugih nezavisno od naših posebnih potreba i interesa, zaista u sebi ima neke socijalističke elemente, u tom smislu da je ona zaista deo nekog nepostojećeg, odbačenog i drugog sistema vrednosti u odnosu na ovaj koji trenutno važi.

Ima li ustav smisla?

Ovde mislim na tradicionalni smisao ustava: ustav je način da se samovolja vlasti ograniči. Čime može da se ograniči? Pa samo nekim vrednostima koje reflektuju interese svih građana, birača,   naroda i, to je posebno važno, voljom samih birača. Ako ostavimo po strani ono što u ustavu piše i pogledamo samo način na koji se on donosi (ili je već izglasan kad bude objavljen ovaj tekst) onda se ponovo vidi da je i ovaj tradicionalni smisao ustava izgubljen. Ako neko želi da zaštiti svoja prava u odnosu na nekog drugog, onda je prvi uslov da to zaista i učini da njegovi stavovi o tim pravima ne budu pod potpunom kontrolom tog istog drugog. Ili jednostavnije rečeno: Zamislite da neko pored sebe ima nekog drugog koji ispunjava sve njegove želje, istovremeno smatrajući da tako ispunjava svoju dužnost prema njemu? U kom smislu je ovaj prvi subjekt ograničen voljom ovog drugog podređenog subjekta? Ni u kom.

A to se videlo i kroz upravo završenu referendumsku kampanju: ako neko potvrđuje ustav pod moralnom ucenom koja ponavlja poziv u boj za Kosovo: ko ne izađe na referendum, od ruke mu ništa ne rodilo, kriv je za gubitak Kosova itd., ako mora da potvrđuje nešto o čemu čak nije postojala ni javna rasprava, postaje nevažno koja prava je prost plebs dobio u tekstu ustava, jer on ista ta prava, odmah, da ne bude zabune, baca pod noge onima koji ga pozivaju da ustav potvrdi na ovaj način. (1) Ako se pogleda trud koji je trenutna politička elita uložila da dezavuiše svako moguće ograničenje svojoj vlasti kroz sistematsko dezavuisanje univerzalnih vrednosti, čini se da je ustav donesen upravo u trenutku kada je taj proces već bio gotov, kada su partijske elite mogle biti sigurne da ustavne norme neće biti ozbiljno ili uopšte shvaćene, jer sama ideja ustavnosti i mogućeg ograničavanja vlasti više ne postoji kao verodostojna ideja. Ovaj ustav maskira to stanje, naravno, maskom koja govori suprotno od stvarnog stanja.

Međutim smisao donošenja ustava u ovom trenutku je ipak nešto konkretniji, mada u sebi zadržava istu ovu formu maske. Naravno da je reč o Kosovu, koje je bilo vezivno tkivo koje je okupilo političke stranke u poslu oko ustava. Naizgled, preambula i zakletva u kojima se pominje Kosovo imaju formu obavezivanja na nešto vezano za Kosovo i kao da utvrđuju jednu odgovornost za političare. U stvari situacija je opet potpuno obrnuta. Donošenje ustava, kojim se, pored ostalog, potvrđuje i da je Kosovo sastavni deo Srbije, došlo je u momentu kada je celokupnoj političkoj eliti postalo jasno da će verovatno proglašenje neke forme nezavisnosti Kosova ostaviti njih same na čistini odgovornosti za takav ishod. Funkcija ustava, u onoj meri u kojoj je njegovo donošenje vezano za Kosovo, sada je da se ta odgovornost podeli sa narodom: pošto se izlaskom na referendum potvrđuje neki potez vlade, ma kako on bio samo detalj u ukupnoj politici   i politici vezanoj za Kosovo, on ipak ostavlja vladi mogućnost da kaže da je i narod potvrdio politiku vezanu za Kosovo, pa je prema tome besmisleno da samo vladu, a ne i sebe samog, smatra odgovornom za ishode te politike. Ovaj prost odnos koji je stvoren referendumom: da na pitanje Kako ste dopustili da se ovo desi sa Kosovom?, odgovor bude Pa i vi ste podržali tu politiku, dovoljno zadovoljava potrebe vlasti.

Na taj način je, zajedno sa pojmom ustava, i pojmu odgovornosti oduzet smisao. Poruka je: uradili smo sve što se moglo učiniti da bi se nešto postiglo, a niko ne može biti odgovoran što nije učinio nešto što se ne može učiniti.

Ima li istina smisla?

"Tako sad crno na belo imamo ono što niko nema – ministre u ostavci koji nisu podneli ostavke". Ovako je u novinama prokomentarisana situacija sa ostavkama ministara iz G 17 plus koja je već postala poslovična po svom otvorenom podsmevanju logici, tačnije zakonu neprotivrečnosti. Predsednik vlade Koštunica dodao je svemu i zakon isključenja trećeg: na pitanje da li su ministri podneli ostavke ili nisu odgovorio je da su sva druga pitanja manje važna u odnosu na donošenje novog ustava. Ovi zakoni ne uspostavljaju samo formalne uslove da jedan govor bude konsistentan, oni izražavaju poštovanje vrednosti istine kao takve, pa se u njihovom odbacivanju vidi jedna doslednost: oni su zapravo poslednja logička brana koja se ruši pred željama političara koji se više ne osećaju ničim ograničeni. Zašto baš mora da važi zakon protivrečnosti i ta obaveza prema istini? Zar nije lepše da možemo da govorimo sve što nam odgovara, a da sve ima jednaku vrednost i da se ništa ne dovodi u pitanje?

A vrednost istine važnija je za demokratiju od formalne demokratske procedure sa kojom se pojam demokratije neopravdano poistovećuje. Zamislite da živite u društvu u kome su sve formalne procedure demokratije poštovane, ali političar koji je na pr. tvrdio da će inflacija biti toliko i toliko ili da će smanjiti poreze ili rešiti neko pitanje, jednostavno kaže da to nije tvrdio. Vi sada možete da ga kaznite na izborima za četiri godine, ali uskoro možete da utvrdite da je to opšta praksa i da svi političari imaju isti odnos prema istini. Tada bi trebalo da vam je sasvim jasno da formalna pravila demokratije, ako nisu praćena poštovanjem vrednosti istine zbog koje su ustvari i smišljena, ne vrede ništa. Mi već živimo u društvu koje je već toliko razvilo metode izigravanja vrednosti istine, da možemo slobodno da poštujemo sva formalna pravila demokratije, a da suštinski ona nemaju nikakvu snagu da politiku okrenu ka interesu građana.

A zajedno sa istinom kao vrednošću polako nestaje i smisao, kao ono što neki tekst razlikuje od obične fizičke stvari. Po nedostatku primerenog diksurzivnog (argumentativnog) reagovanja na smisao nekog teksta vidi se da sposobnost da se smisao razumeva polako nestaje. Na tekstove se reaguje samo još kao na stvari - osećanjima, npr. osećanjima nelagode ili prijatnosti.

***

Ako sad pogledamo sve ove vrednosti koje se kod nas dovode u pitanje: demokratija, otvorenost, rasprava, ustav ili ograničenja, odgovornost i istina, videćemo da imaju zajedničku crtu koju smo već pominjali - osobinu univerzalnosti - one su nepristrasna merila koja određuju da li neko radi nešto što je usmereno na korist svih. Pri tom, nije unapred jasno u ime kojih drugih vrednosti se one sistematski negiraju. Neko može da kaže da brisanjem univerzalnih vrednosti do izražaja dolazi ono što je naše, ali to je duboka greška, naše nije nikakav kriterijum, a univerzalne vrednosti ne služe da ponište ono što je naše, nego da ga oplemene i nadograde, kao što je uvek i bilo. Obrnuto, brisanje univerzalnih vrednosti može da znači samo strah od boljeg, zapuštenost i želju za odsustvom svih ograničenja ili ustava u delovanju. Na predizbornoj kampanji koja će uskoro uslediti svako će moći da proveri koliki je stvarni stepen poštovanja bilo kakvih ustava kod nas.

Fusnote:

1. ova figura postoji i u samom ustavu: poslanik je slobodan da odmah svoju buduću slobodu stavi na raspolaganje svojoj stranci.

Reakcija Nebojše Malića na ovaj tekst

Odgovor autora