Pax americana - poredak vrednosti ili haos interesa?

Ako je vreme, to jest epoha u kojoj živimo, odnosno njena, jaspersovski receno - duhovna situacija, i po cemu izuzetna, to je u prvom redu po svesti o njenoj izuzetnosti, svesti kakva se formira u jednom, prostorno manjem i populaciono siromašnijem, ali u poslednjih petnaestak godina istorijski afirmisanom kao nedvosmisleno pobednicki/liderski deo sveta, odnosno globusa. Jedan od kljucnih elemenata te svesti jeste uverenje (ili, bar, ono što se na retorickom nivou nastoji uspostaviti kao takvo) da je okoncanjem Hladnog rata, odnosno politicko-ekonomskim kolapsom real/samoupravno-socijalistickih društava, a time i istorijskim krahom komunizma kao njihovog ideološkog postamenta, istorija ljudskog roda ušla u jednu novu etapu koju ce na nivou medjunarodne politike obeležiti potpuna redefinicija/rekonstrukcija svih tradicionalnih politickih koncepata, metoda, ciljeva i napokon, ali ne i najmanje važno, naprotiv -sredstava politickog delovanja. Interes, moc, dominacija, rat, kategorije su, tvrdi se, jednog bivšeg modela medunarodno-politickog aktivizma, koji je definitivno pohranjen u starinarnici istorije, a njegovo mesto zauzeo jedan novi, utemeljen na afirmaciji planetarnog solidarizma i humanizma, odnosno koncepciji sveta kao "globalnog sela", kako je svojevremeno utemeljivac komunikologije Maršal Makluan verbalizovao, odnosno metaforizovao svoju viziju, tehnicki sve savršenijim i brojnijim sredstvima masovnog opštenja povezane i ujedinjene planetarne zajednice.
Kada je rec o unutrašnje-politickom planu, nastupajuce doba je retoricki projektovano kao doba posvudašnje interiorizacije, odnosno univerzalizacije vrednosti koje su dosada predstavljale aksiološki supstrat jednog partikularnog politicko-ekonomsko-kulturnog identiteta - identiteta društava/država evropskog Zapada i Amerike. Zapadna Evropa i SAD se, dakle, prepoznaju kao geografske (1) lokalizacije jednog seta politickih, ekonomskih i kulturnih vrednosti (demokratija, ljudska prava, slobodno tržište, multikulturalizam,...), koji bi nakon pobede nad svojim istocnim konkurentom, trebalo da posluži kao uzorni model rekonstitucije deformiranih kolektivnih, ali ništa manje i individualnih identiteta društava politicko-ekonomski poraženog evropskog i, bar zasada nešto manje, evroazijskog i azijskog Istoka, odnosno da bude globalno normativizovan (2) . Istorija time, tvrdi Frensis Fukujama (1999) dostiže svoj kraj, dugo traženi sopstevni telos, u smislu dokidanja mogucnosti da se bilo koji drugi, potencijalno konkurentski model društvenog organizovanja ikada više uspostavi kao valjana alternativa ovom pobednickom (3). Zapadni svet, odnosno u prvom redu SAD kao njegov predvodnik, ili, recima Semjuela Hantingtona, država-jezgro ("core state") oko kojeg se još uvek okuplja Zapadna civilizacija (4), time dospeva u posed obaveze da izvrši tu istorijsko-prekretnicku, odnosno istoriju-dokidajucu misiju, rukovodeci se u prvom redu, odnosno iskljucivo dobrobiti covecanstva, to jest njegovog, politicki, ekonomski i kulturno, još uvek neemancipovanog van-Zapadnog "ostatka". Kljucna kategorija, odnosno motivacioni faktor medunarodne politike, to jest njenih protagonista, više, tvrdi se, nije partikularni državni interes, vec afirmacija i etabliranje vrednosti, što ovom globalno-politickom projektu, odnosno njegovom retorickom samoprikazu obezbeduje vrlo snažnu i zavodljivu moralnu auru. Apsolutna vojna i ekonomska nadmoc nad ostatkom covecanstva (5) u ovom kontekstu se tumace iskljucivo u kljucu mogucnosti za realizaciju ove epohalne misije, izmedu ostalih, i sredstvima ekonomskih pritisaka, odnosno sankcija i oružanih, tzv. humanitarnih intervencija (termin "rat" je potisnut iz javne upotrebe). Moc se po prvi put samodefiniše kao "moc da" a ne "moc nad" i time posredno redefiniše i pojam politickog kao takvog, pojam ciji noseci sadržinski elemenat u svekolikom novovekovlju je predstavljala upravo moc kao nadmoc, odnosno "moc nad".
Ovako bi u najkracem glasila deskripcija globalnog "stanja stvari" kakvo se, bar na nivou retorike kljucnih aktera globalno-politicke dinamike, uspostavlja i nastoji stabilizovati nakon okoncanja Hladnog rata. No, verodostojnost jednom politickom projektu/procesu obezbeduje samo samerljivost politickih "reci i dela" njegovih protagonista. Da li se na planu medunarodne, to jest globalne politike ciji smo savremenici, ona može identifikovati, odnosno da li je pocetak XXI veka u tom smislu oznacio uspostavljanje istinskog, metaretorickog novuma u novovekovnim, permanentno konfliktnim odnosima politike i morala, novuma koji bi, kao takav, izvesno je, bio od epohalnog znacaja? U pokušaju da odgovorimo na to pitanje, razmotricemo kljucne moralno-vrednosne implikacije zapadnog, to jest u prvom redu americkog, tretmana jugoslovenske krize na jednoj, i isto toliko dugog njenog ekonomskog i vojnog intervenisanja u podrucje Persijskog zaliva, okoncano ovogodišnjim, drugim po redu u tom periodu, ratom ("oružanom intervencijom") protiv Iraka, na drugoj strani.

SAD i jugoslovenska kriza - izmedu moralno-vrednosne retorike i realpolitike

Slucaj Zapadnog, to jest u prvom redu americkog stava, odnosno aktivnog tretmana, jugoslovenske krize i iz nje proisteklih dogadaja, koji su po mišljenju mnogih analiticara, uz krizu u Persijskom zalivu, u politicko-bezbednosnom pogledu obeležili poslednju deceniju XX veka u svetsko-istorijskim razmerama, cini nam se u prethodno naznacenom smislu egzemplarnim iz više razloga. Prvi i najkrupniji medu njima sadržan je u cinjenici da je razmerama svoje multietnicnosti odnosno multikulturalnosti (sa odredenim elementima kvalitativno višeg - interkulturalnog prožimanja, proisteklog iz cinjenice etnicke heterogenosti veceg dela njene teritorije), bivša SFRJ, mnogo pre nego bivša Cehoslovacka kao državna zajednica samo dva, uz to teritorijalno jasno razgranicena naroda ili, pak, evroazijski Savez Sovjetskih Socijalistickih Republika (od kojih su mnoge nasilno pripojene toj komunistickoj imperiji) predstavljala, bar na nivou, možda i nevelikih potencijala - evropsku "Ameriku u malom". Podsticanjem integrativnih, odnosno dekuražiranjem, blokiranjem i sankcionisanjem nedvosmisleno najavljivanih dezintegrativnih/secesionistickih akata na njenim prostorima, kako, inace, tretiraju njima slicne u nekim drugim delovima sveta (recimo, "saveznickoj" Turskoj), recju, iskrenim nastojanjima na njenom državnom ocuvanju, SAD su mogle pružiti najverodostojniji moguci dokaz autenticne privrženosti principima multikulturalnosti na kojoj i same u najvecoj meri pocivaju (6) i koju retoricki afirmišu kao jednu od nosecih u setu vrednosti-vodilja svoga spoljno-politickog aktivizma u protekloj deceniji. Pružile bi time i, podjednako važnu, potvrdu mogucnosti da je i na evropskim prostorima, oduvek insuficijentnim u pogledu kapaciteta za realizaciju tog normativnog ideala multinacionalnih društava, moguc opstanak, stabilnost i napredovanje jedne "Amerike u malom". Konacno, ali ne i najmanje važno, naprotiv, takvim stavom (na koji su je, uostalom, i obavezivali svi pozitivni medunarodno-pravni akti, nastali kao plod vekovnih napora covecanstva da pravno reguliše odnose medu državama i time unapredi stabilnost i mir u svetu), jedina preostala super-sila je mogla delovati dekuražirajuce i na sve druge, potencijalne i aktualne, secesionisticke pokrete etnickih zajednica koje nisu žrtve kolonijalne vlasti, aparthejda ili strane okupacije (7), i time istinski doprineti svetskom miru kao najvišoj vrednosti zajednickog bivstvovanja na planeti.
No, Druga Jugoslavija je, ipak, ispostavilo se sa americkog stanovišta, bila suviše nekonforan državni okvir za multietnicnost tih razmera, ali to nije, odnosno ne bi smela biti višegodišnjim meduetnickim ratom podeljena BIH, ta nekadašnja "Jugoslavija u malom", u ciji unitarno-državni opstanak SAD investiraju ogromne diplomatske napore. Dakle, pravo na unilateralnu secesiju ex-jugoslovenskih republika od ostatka državne kompozicije iz americke perspektive jeste bilo nesporno demokratsko pravo (kakvo, inace, ne poznaje nijedan pozitivni medunarodno-pravni akt) ali takvo nije pravo, recimo, srpskog naroda (a jedino takva priznaju pomenuti akti) na secesiju od novouspostavljenih država Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Njegovi pripadnici, prognanici sa prostora nekadašnje Republike Srpske Krajine, iz americke vizure nisu bili žrtve etnickog cišcenja, najflagrantnijeg medu svim oblicima ugrožavanja ljudskih prava, te stožerne vrednosti projekta politicke "globalizacije", ali to sasvim nesporno jesu bile albanske izbeglice sa Kosmetskih prostora u vreme pravno nelegalne agresije, odnosno "humanitarne intervencije" NATO, kakvi, opet, nisu bili srpski i svi ostali ne-albanski prognanici sa Kosova i Metohije nakon okoncanja Agresije i dolaska "mirovnih" trupa tzv. KFOR-a. Snažnom oružanom podrškom albanskim pobunjenicima isprovocirane i protiv njih usmerene akcije jugoslovenskih federalnih vlasti, koje su i bile neposredan povod za Agresiju, prema americkom nahodenju, jesu bile u domenu prekomerne i moralno netolerabilne ("genocidne") upotrebe sile i kao takve dostatne planetarne odmazde, a njihove žrtve-planetarne solidarnosti, kakve, inace, nisu, recimo i žrtve/silnici višedecenijskog i neuporedivo brutalnijeg tursko-kurdskog antisecesionistickog obracuna. Inace, istinski genocidne epizode iz sopstvene istorije (istrebljenje domorodackog stanovništva) Amerika nikada nije bila spremna da sagleda ni kroz prizmu individualne a nekmoli kolektivne krivice, ali je uprkos tome gotovo celu deceniju istrajavala na surovim ekonomskim, politickim i kulturnim sankcijama prema SRJ, odnosno Srbiji, koje su, kako se tvrdilo, bile usmerene prema njenom ("genocidnom") režimu, a pogadale uglavnom njeno obicno (uz to multietnicko) stanovništvo, kao svojevrstan vid kolektivnog kažnjavanja za, inace proskribovanu i negiranu kao takvu - kolektivnu krivicu, koje (dakle, nepostojece), treba, kaže se, rasteretiti srpski narod Haškim sudskim procesima pojedincima iz njegovih redova za zlocine pocinjene tokom višegodišnjih meduetnickih ratova na prostorima nekada jedinstvene SFRJ.

Svi ovi i brojni drugi primeri nedoslednosti i nekonzistentnosti americke spoljne politike prema jugoslovenskoj krizi, mogu biti valjano protumaceni jedino u kljucu americkih autenticnih, javno neartikulisanih politickih motiva, zasnovanih na uglavnom netematizovanom, ali relativno lako citljivom, interesno profilisanom real-politickom stanovištu. Odlucna da se tretirajuci jugoslovensku krizu a) konformira stavovima i interesima ujedinjene Nemacke kao ekonomski najmocnijeg i stoga najznacajnijeg evropskog partnera, b) povrati poverenja medu islamskim svetom, snažno poljuljano višedecenijskim neprincipijelnim stavom prema palestinskom pitanju i brutalnim ratom protiv Iraka 1991 godine, c) državno fragmentuzuje nepokorni i samosvesni srpski a konsoliduje u tom delu sveta jedini bezuslovno lojalni-albanski faktor, u krajnjem d) izdejstvuje stvaranje više malih i medusobno na duži rok konfrontiranih država koje bi joj time, kao neophodnom "faktoru mira i stabilnosti" obezbedile vrlo dugo vojno i ekonomsko prisustvo na tim, geopoliticki znacajnim prostorima, SAD su jasno obznanile da im cilj nije bio podrška državnom opstanku svog evropskog "alter-ega", odnosno istinska afirmacija vrednosti založenih u taj eventualni cin, vec politicki menadžment ex-jugoslovenskomom krizom na nacin koji ce im, mimo svih medunarodno-pravnih normi i standarda, i s onu stranu moralno-vrednosne retorike kojom su ga pred domacom i svetskom javnošcu legitimizovale, obezbediti zaštitu i unapredenje sopstvenih državno-nacionalnih interesa, bez obzira na cenu koju ce za to platiti svi ex-jugoslovenski narodi (u prvom redu srpski), ili bar oni koje je SAD u pojedinim fazama dugogodišnjeg krvavog raspada/razbijanja SFRJ, percipirala i tretirala kao svoje saveznike i šticenike (Hrvati, Muslimani, Makedonci, Albanci). Ova americka spoljno-politicka tehnologija, na jugoslovenskom slucaju demonstrirana jasnije nego na bilo kom drugom do tada, sadrži sve elemente jedne, sa etickog stanovišta posmatrano, "prljave igre", sasvim nesamerljive njenim proklamovanim moralno-vrednosnim motivima i u potpunosti kompromitujuce po njen svekoliki projekat navodne temeljne redefinicije/rekonstrukcije tradicionalnog modela medunarodne-politickog aktivizma.

SAD i Irak - politika vrednosti ili geopolitika nafte

Vrednosti su cinile diskurzivnu matricu retoricke strategije obrazlaganja i legitimizovanja i gotovo jednoipodecenijskog americkog spoljno-politickog intervenisanja u podrucje Bliskog istoka, odnosno Persijskog zaliva, koje se, bar privremeno, okoncalo ovogodišnjim, drugim po redu u tom razdoblju, ratom ("oružanom intervencijom") protiv Iraka - uspostavljanje poretka demokratije i vladavine ljudskih prava ugnjetenog irackog naroda, odnosno uklanjanje diktatorskog režima, koji je, navodno, i u posedu oružja za masovno uništenje i u bliskim vezama sa teroristickom mrežom Al-Kaida, optuženom za teroristicke napade na Njujork i Vašington septembra 2001. godine. Ni agenti americkih i britanskih obaveštajnih službi, ni inspektori UN nisu, medutim, mogli pružiti nijedan validan dokaz za kljucnu medu optužbama upucenim režimu Sadama Huseina. S druge strane, o posedovanju oružja za masovno uništenje, država poput Turske, Irana i pre svih drugih - Izraela, postoji bogata i verodostojna evidencija. Ipak ni Turska ni Izrael se nisu našli na americkom spisku država "osovine zla", koje ce u predstojecem periodu biti meta americke intervencionisticke spoljne politike, spisku formiranom, ocigledno, prema kriterijumima geopolitickog oportuniteta (8).

Ono što je u javnom, ideal-politickom diskursu americkih zvanicnika ovom prilikom ostalo netematizovano, odnosno retoricki kamuflirano, biva, medutim, kao autenticni motiv americke politike prema Iraku, sasvim transparentno u diskursu americkih geopolitickih realista. A jednolicni, ali nepotkupljivi jezik brojki prezentovanih u njihovim dokumentima, govori sledece. Irak je u posedu drugih po velicini naftnih rezervi u svetu, procenjenih na 112 milijardi barela (9). Još neispitane zalihe procenjuju se na dodatnih 220 milijardi barela. Irak, takode, ima i utvrdenih 110 biliona i dodatnih, još neispitanih, 150 biliona kubnih metara prirodnog gasa (Us Energy Information Administration, Country Analyses Briefs, Iraq,mart 2002, prema: Ivekovic, 2003 (10)). Pre zalivskog rata 1991. iracka proizvodnja iznosila je 3,5 miliona barela, a sada je 1,7 miliona barela, dnevno. Centar za globalne energetske studije (CGES) procenjuje da, ekonomski rehabilitovan i osloboden sankcija, Irak može da poveca svoje energetske kapacitete u roku od 5-6 godina na preko 8 miliona barela, pa cak i da dostigne 10 miliona barela, a teoretski i 12 miliona barela dnevno (Chalabi 2000: 1) i tako nadmaši sadašnju proizvodnju u Saudijskoj Arabiji. S druge strane, iako drugi po velicini proizvodac prirodnog gasa i na trecem mestu po proizvodnji nafte, SAD uvoze oko 10 miliona barela nafte dnevno, odnosno 52% svoje ukupne potrošnje. Prema predvidanjima Americke administracije za informacije o energiji (EIA) dnevni uvoz ce do 2020. godine iznositi ukupno 17 miliona barela, odnosno 65% potrošnje. Neki strucnjaci procenjuju da sa sadašnjim odnosom proizvodnje i potrošnje u SAD, domace zalihe nafte mogu da potraju još samo 10 godina. "Fundamentalna neravnoteža izmedu ponude i potražnje definiše enrgetsku krizu naše nacije (...) Ova neravnoteža, ukoliko dozvolimo da se nastavi, neizbežno ce podriti našu ekonomiju, naš životni standard i našu bezbednost. Ali u našoj moci je da to promenimo" (National Energy Policy, 2001; VIII, kurziv M.R.) - ovim recima završava se dokument Nacionalne grupe za razvoj energetske politike, poznatiji kao "Cejnijev izveštaj" (11). objavljen u maju 2001. U Izveštaju se, takode, naglašava da ce bliskoistocni proizvodaci nafte "ostati centralne figure svetske naftne bezbednosti" (samo Saudijska Arabija poseduje najmanje 25%, a moguce i preko 30%, a Iran, Irak, Kuvajt i Ujedinjeni Arapski Emirati po 8-11% svetskih zaliha nafte) i da ce "Persijski zaliv biti glavna meta americke energetske politike, ali ce angažovanje SAD biti globalno (12), s posebnim naglaskom na vec postojece, ali i nove regione koji ce imati veliki uticaj na globalni energetski balans" (Ibid, 8-15). O ovom poslednjem se detaljno govori u dokumentu pod recitim naslovom Nacionalna bezbednosna strategija SAD objavljenom godinu dana kasnije, kao i u surovo iskrenom izveštaju o Projektu za novi americki vek, objavljenom u septembru 2000, u kojem je iznet nacrt zvanicne Strategije.
Ono za šta je u pomenutom izveštaju procenjeno da je u domenu americke moci da ucini, i ucinjeno je, odnosno cinjeno proteklih, više od deset godina, a finalizovano proletošnjim dvomesecnim ratom kojim je oboren režim Sadama Huseina, a Irak okupiran. Trenutni i, razume se, nepotpuni bilans »troškova« (uglavnom, dakako, samo na strani poraženog) je sledeci: u potpunosti razorena najmnogoljudnija zemlja arapskog sveta, broj civilnih žrtava koji nikada nece biti sa sigurnošcu utvrden,[13] ekonomski destabilizovan ceo region i dodatnim nadahnucem opskrbljene fundamentalisticke i ekstremisticke snage širom islamskog sveta. Demarkaciona linija izmedu domena dopustivih i domena nedopustivih postupaka i praksi i ovoga puta je pomerena duboko u domen nedopustivog. A permisivizam kao (kvazi)vrednosno stanovište nužno vodi licemerju i samozavaravanju, »licemerju kod nekih koji još imaju ponekad dileme, i samozavaravanju kod vecine ostalih kod kojih je upitnost umrla« (Babic, 2001:106, kurziv M.R.).
...

Ukoliko, istrajavajuci na realizaciji svojih, u geopolitickom diskursu jasno definisanih i pozitiviranih ciljeva, SAD i uspeju da u ciljnom regionu etabliraju i stabilizuju neku od politicko-kulturnih vrednosti kojima su opravdavale brutalno ekonomsko i vojno intervenisanje u njega (demokratske politicke procedure, parlamentarni sistem vlasti,...), ta cinjenica ce imati status »kolateralne« dobiti,[14] znacajne samo u meri u kojoj, eventualnim instaliranjem kooperativnog, »saveznickog« režima, doprinosi realizaciji onih primordijalnih – interesnih motiva za americki angažman u tom delu sveta. Iz tih razloga SAD u ovom trenutku i oklevaju sa okoncanjem okupacije Iraka, odnosno prenošenjem ovlašcenja na lokalne organe vlasti koje bi trebalo izabrati, a na cemu uporno insistiraju njihovi evropski sagovornici. Psihološka (a i svaka druga) distanca irackog naroda od svrgnutog režima (u prvom redu s obzirom na nacin na koji je svrgnut i cenu koja je za to morala biti placena) još uvek je, prema americkoj proceni, nedovoljno velika i snažna da bi mogla garantovati izbor, prema americkim interesima tolerantnog i na njihovoj realizaciji koperirajuceg, novog režima. Takvi režimi su a priori abolirani od optužbi za sva eventualna docnija ogrešenja o vrednosti koje aktualna super-sila javno afirmiše kao jedine motive svoga angažovanja na njihovom instaliranju, i ostaju takvi sve dok demonstriraju ocekivanu i željenu meru kooperativnosti i »savezništva«. Traumaticna iskustva gradana Srbije sa postmiloševicevskom, odnosno DOS-ovskom praksom demokratije, daju dodatnu uverljivost ovom zapažanju o autenticnom karakteru americkog politickog, ekonomskog i vojnog (»humanitarnog«) intervenisanja u geopoloticki joj znacajne delove sveta odnosno globusa. Flagrantno kršenje gotovo svih znanih principa demokratije, kodifikovanih i nekodifikovanih zakona parlamentarnog politickog života, a u poslednjih nekoliko meseci i “vrednosti nad vrednostima” americkog spoljno-politickog novogovora – ljudskih prava, u miloševicevsko doba bi sasvim sigurno i pojedinacno a nekmoli zbirno uzeto, bilo dovoljan razlog za surovu ekonomsku i vojnu odmazdu prema njegovom režimu, odnosno stanovništvu Srbije. U postmiloševicevskoj, “saveznickoj “ Srbiji, odnosno izvanjskoj percepciji politickih dešavanja u njoj, sve to je, medutim, povod samo za sporadicna oglašavanja uglavnom evropskih institucija i foruma, odnosno tzv. nevladinih organizacija za zaštitu ljudskih prava i još malobrojnije reakcije zvanicnika pri americkim misijama u Beogradu, upucene uglavnom domacoj – srbijanskoj javnosti. Brojnim, dosada stecenim razlozima za ovakvu, “recitu” toleranciju prema aktualnom srpskom politickom establišmentu (odustajanje od svih, pa i racionalnih državno-teritorijalnih ciljeva, pristanak na arbitražu americkih diplomatskih predstavnika u gotovo svim, pa i najsitnijim politicko-kadrovskim pitanjima u Srbiji, prepuštanje privredno-ekonomskih tokova u zemlji pravcima koje utvrduju nominalno medunarodne ekonomske i finansijske institucije pod faktickim patronatom SAD,[15] saglasnost s predlozima za reformu vojnih snaga zemlje prema standardima nametnutim od strane NATO,...), proteklih meseci je pridodat još jedan - jasno iskazan pristanak na javno netematizovanje istinskih unutrašnjepolitickih razloga za nedavno brutalno smaknuce prvog srbijanskog postmiloševicevskog premijera (ultimativno nametnuta, a potom uporno iznudivana saradnja sa Haškim tzv. tribunalom, u cijem osnivanju, finansiranju i radnom profilisanju, pretežnu ulogu imaju SAD)[16]. No, ni taj najnoviji gest politicke “dobre volje” srbijanskih zvanicnika nije, ipak, bio dovoljan da prevenira efekte najavljenog nepristajanja na, pred sopstvenim javnim mnjenjem (ili, što je za doticni rezim mnogo znacajnije- birackim telom) u ovom trenutku, iz razloga sadržanih u prethodno navedenoj cinjenici, moralno neodbranjiv akt potpisivanja bilateralnog sporazuma sa SAD o neizrucivanju njenih gradana novoosnovanom Medunarodnom (“Rimskom”) sudu za ratne zlocine. A efekti tog nepristajanja su uskracivanje vec obecane americke finansijske pomoci za reformu srpsko-crnogorskih oružanih snaga. Za SAD, dakle – još jednom je to potvrdeno – ne postoje, apsolutni saveznici. Takvima bi ih ucinila samo apsolutna, odnosno bezuslovna i vremenski neogranicena, a po onog ko je praktikuje samodestruktivna lojalnost ovoj super-sili, kakva je, uostalom, i antiteticka – principijelisticki motivisana konfrontacija sa njom. Tragicna sudbina miloševicevske Srbije samo je jedna u nizu sumornih istorijskih potvrda aktualnosti ovog davnašnjeg uvida.


SAD i svet nakon Hladnog rata – novi izazov antropološkom optimizmu

Svaka istorijska epoha društvenih promena globalnih razmera (a slom komunizma, odnosno kraj Hladnog rata i propast bipolarne strukture svetske politicke moci, to, svakako, jesu) nanovo postavlja pred ljudsku vrstu pitanje sopstvenih mogucnosti i ogranicenja, dilemu o tome da li nesumnjivi tehnicko-tehnološki napredak covecanstva nužno biva pracen njegovim moralnim napredovanjem, odnosno pruža li istorija ikakvo verodostojno svedocanstvo o prakticnoj zasnovanosti optimisticki intonirane koncepcije ljudske prirode, položene u temelje progresisticke filozofije istorije, ili, naprotiv, uporno dodaje na uverljivosti realisticnijim ali pouzdanijim koncepcijama covekove suštine, smisla i svrhe njegovog Zemaljskog hoda kroz Vreme. Izražavajuci svojevremeno, u svom znamenitom pismu Ajnštajnu, sumnje u zasnovanost globalne nade investirane u krupne društvene promene koje su pocetkom veka zahvatile prostore evroazijskog Istoka, Frojd, izmedu ostalog, piše i sledece: «Prethodno su se (boljševici, prim. M. R.) najbrižljivije naoružali i svoje pristalice drže na okupu u najmanju ruku mržnjom prema svima koji im ne pripadaju« (1986:375). Ne prepoznaju li se ovi likovi sa Frojdove slike s pocetka proteklog stoleca i u današnjim, »brižljivo naoružanim« i samoproglašenim navestiteljima i Prometejima novoga doba, koji se od svojih prethodnika iz prošlosti razlikuju samo po kolicini i ubojitosti onoga cime su se naoružali i uz ciji zloguki zveket, sa krinkom globalnih pravednika i izbavitelja covecanstva, a sa motivacijom beskrupuloznih real-politickih pragmatista, lišeni svakog ozbiljnog rivala, krecu u svoje pohode na svet? Ako je, kako tvrde neki autori (Krauthammer, 1990/91), posredi tek »unipolarni momenat« svetske istorije, a ne stabilan i izgledan unipolarni svet, ne traje li taj »momenat«, ipak, dovoljno dugo da bi njegov kljucni globalni akter mogao da samoreflektuje sopstvenu poziciju kapricioznog i beskompromisnog istrajavanja na sopstvenom interesu,[17] koje u jednom trenutku gotovo zakonomerno postaje samorazorno po onoga ko ga praktikuje, buduci da medu njegovim žrtvama kumulativno stvara kriticnu masu nemocnih ocajnika, spremnih da dodaju soptvenu kariku lancu pokrenutog nasilja[18], koje, dobijajuci na taj nacin sve šire razmere i angažujuci sve razornija sredstva[19], postaje pretnja globalnom opstanku, a time i opstanku onih koji su ga inicirali. Spasavati covecanstvo americkog hegemonijalnog unilateralizma u medunarodnim odnosima, u ovom trenutku znaci, dakle, spasavati i Ameruku sebe same, i vice versa. »Dovoljno sam cinican - piše Piter Her (Hare, 2003) - da poverujem da ce se to dogoditi samo ako Evropa dovoljno investira u sopstvenu vojnu moc i na taj nacin uspostavi kontratežu americkoj.... Na žalost, na sadašnjem stadijumu razvoja svetske civilizacije još uvek nema životne alternative starovremenskom »balansu (vojnih) snaga«. Balans ekonomske moci je neophodan, ali ne i dovoljan. Balans vojne moci je nužan, takode.«
Možda nije neophodno biti cinik da bi se dospelo do ovakvog zakljucka. Dovoljno je biti antropološki realista.

Fusnote:

(1) Ovde je, razume se, rec pre o simbolickoj i normativnoj nego o fizickoj geografiji, geografiji ciji vrednosni koncepti ("demokratski", "liberalni", "progresivni", "humanisticki",... Zapad vs.."autoritarni", "totalitarni", "zaostali", "varvarski",... Istok) nastaju kao plod nekritickog, odnosno selektivnog citanja kako sopstvene (Zapadne), tako i tude (ne-Zapadne) politicko-kulturne tradicije.

(2) Ovakvo videnje posthladnoratovske svetske situacije se konceptualizuje ("globalizacija") kao, recima Vere Vratuše Žunjic (2001) "samoevidentna naucna formulacija prirodnog zakona". Autorka, doduše, ovu sintagmu koristi u pokušaju da pregnantno (i ne bez ironije) definiše u prvom redu neoliberalni koncept ekonomske globalizacije, mada bi se ona, bez sumnje, mogla valjano upotrebiti i svrhu deskripcije neekonomskih - politickih, pa i kulturnih aspekata projektovanog "posvudašnjenja" sveta, odnosno nacina njegove konceptualizacije.

(3) Pretece ove Fukujamine ideje moguce je prepoznati u stavovima predstavnika, šezdesetih godina proteklog veka vrlo popularne tzv. teorije konvergencije dva rivalska društveno-politicka sistema (Herman Kan, Volt Rostov), kao i njenih docnijih izvedenica - teorije o postindustrijskom društvu (Alen Turen), odnosno kraju ideologije (Sejmur Martin Lipset, Danijel Bel) shvacenom kao dezideologizacija visokorazvijenih kapitalistickih društava od svake, a pre svih drugih, liberalnom kapitalizmu potencijalno konkurentske ideologije. Ono što predstoji, pisao je vec sredinom prošlog veka sasvim iskreno Martin Lipset, jeste planetarna univerzalizacija ideologije društva izobilja koja ce se sprovoditi sredstvima strasne i još uvek, dakako, ideološke borbe: "Ideologije i strasti više nisu potrebne za održavanje klasne borbe u stabilnim i bogatim demokratijama, ali su nesumnjivo potrebne na medunarodnom planu i pokušajima da se razviju slobodne politicke i ekonomske institucije u ostalom svetu. Ideološka klasna borba okoncava se jedino na Zapadu"(1958:504, kurziv M.R) .

(4) Ako se neposredno nakon okoncanja Hladnog rata znaci nekoherentnosti zapadno-evropske i americke spoljne politike nisu još uvek uocavali dovoljno jasno, deceniju i po docnije, iz perspektive okoncanja rata protiv Iraka i okupacije ove države od strane americko-britanske armade, sumnji u njeno postojanje više nema mesta. Taj dogadaj je uz to bio i uzrocnik krupnih i definitivno obelodanjenih a niz godina unazad tinjajucih i manje ili više uspešno amortizovanih unutarevropskih podela izmedu kontinentalno-evropskog i anglo-evropskog Zapada. Da li je ta cinjenica, kako tvrdi Robert Kagan (2003), izraz slabosti Evrope ili bar onog njenog, Ramsfeldovski receno "starog", degolovski - evropsko-evropskog dela, njegove nespremnosti da participira sa SAD u onome što je nekada, kada je Evropa bila u poziciji globalnog hegemona, sama cinila diljem sveta? Nije li ta "stara", "evropska Evropa" nalik nezahvalnom privilegovanom partneru koji ne uvida da je ulazak u postistorijsko vreme bez nasilja i ratova, njemu omogucen upravo cinjenicom da Americi, sa teretom obaveze "globalnog pravednika" na ledima, taj ulazak još uvek nije moguc? Da li je slabost Evrope trajna, kako smatra Kagan ili je, kako predvida Kaplan, upravo Evropa buduci, veliki i mocni rival Amerike? Ta i niz drugih pitanja iz istog problemskog polja, bice šire tematizovana u jednom od naših narednih radova.

(5) Vojni troškovi SAD u ovom trenutku nadmašuju zbirne troškove 12 sledecih, u pogledu vojne moci niže rangiranih zemalja.

(6) I pored sve snažnijih tendencija isticanja partikularnih nacionalnih, religijskih ili rasnih identiteta velikih grupacija stanovništva koje ih naseljavaju, SAD su još uvek, prvenstveno zbog nacina na koji su nastale, jedinstven istorijski primer relativno dugog postojanja i kontinuiranog napredovanja jedne mega-države, u nacionalnom, konfesionalnom i rasnom pogledu "covecanstva u malom".

(7) Pravo na secesiju se, prema važecim medunarodno-pravnim aktima, smatra legitimnim samo u tim slucajevima.

(8) O tome opširnije videti u Whomley (2003) i Klusmeyer & Suhrke (2002).

(9) Americkim naftnim kompanijama je odlukom Huseinovog režima, niz godina unazad bio zaprecen pristup irackoj nafti. Iako kotirana ispred Iraka u pogledu naftnih rezervi kojima raspolaže, Saudijska Arabija je, zbog zavisnosti od koordinacije cena nafte u OPEK-ovom kartelu ciji je clan, za SAD u ovom trenutku manje zanimljiva od Iraka kao cilj "antiteroristicke" kampanje.

(10) Vecina podataka korišcenih u ovom delu rada, preuzeta je iz navedenog teksta.

(11) Ovaj visoki zvanicnik americke administracije bio je, takode, i predsednik i radne grupe koja je 16 meseci kasnije razradivala dokument o bezbednosnoj strategiji SAD. Inace, pre nego što su došli na sadašnje položaje, i Džordž Buš i Dik Cejni bili su duboko involvirani u poslove sa naftom.

(12) Prema mišljenju vecine analiticara i prošlogodišnja americka "intervencija" u Avganistanu imala je nespornu "naftnu" dimenziju.

(13) Prema relativno verodostojnim procenama, broj žrtava americko-britanskog ekonomskog i vojnog intervenisanja u podrucje Persijskog zaliva u protekloj deceniji, samo medu stanovništvom decjeg uzrasta, iznosi preko 1 000 000. S druge strane, gotovo zanemarljiv broj žrtava medu americkim i britanskim vojnicima, beleži se vrlo pedantno i sistematicno. Ljudski život se, dakle, tretira kao nesporna vrednost samo kada je rec o životu sopstvenih gradana. Životi onih, zarad cijih ljudskih prava se, navodno, i interveniše, tretiraju se, i u retorickom i u praktickom smislu, kao "kolateralna" i manje-više beznacajna "šteta". Ako je, doista, kako je tvrdio Gidens (1998:70) savremena liberalna država "država bez neprijatelja", to je , s pravom upozorava Grigoris Ananiadis (2002) stoga što odbija da ih kao takve prizna

(14) To, dakako, ne znaci da ta dobit pobednika ne može biti i dobit za poraženog, odnosno da se njihovi interesi, bar u jednom trenutku, nisu preklopili. No, da li bi poraženi da je mogao da bira, pristao da plati toliku cenu (recimo, u ljuskim životima kao najvišoj, buduci nenadoknadivoj, žrtvovanoj vrednosti) za nešto što ce se isplatiti verovatno tek na dugi rok, to jest ne njemu licno? Cak i pod pretpostavkom da je odgovor na ovo pitanje pozitivan, on ne bi mogao da promeni ništa bitno na autenticnoj kakvoci motiva onih koji su, navodno, intervenisali zarad dobrobiti poraženog, kakvoci koja, izvesno je, nije altruisticka.

(15) Signifikantne su u tom smislu reci nedavno (ne)izabrane guvernerke NBS, koja je na pitanje novinara kako komentariše krajnje spornu, odnosno mnoštvom cinjenica osporenu podršku skupštinskih poslanika njenom postavljenju na novu funkciju, odgovorila: "Ja imam podršku Medunarodnog monetarnog fonda" (kurziv M. R.).

(16) Dan nakon što je u Skupštini Srbije pokrenuta rasprava o izglasavanju nepoverenja republickoj vladi, jedan visoki zvanicnik americke administracije je izjavio da jedino cega se ova plaši u slucaju prevremenih izbora u Srbiji jeste "dolazak na vlast politicke garniture koja bi promenila vec uspostavljeni kurs u saradnji sa Haškim tribunalom i sa NATO-om." To ce, drugim recima, biti kljucni, a verovatno (kao i dosada) i jedini kriterijum kojim ce se meriti, odnosno procenjivati njena "demokratska" i "reformska" orijentacija.

(17) Ne bez valjanih razloga, Sloterdijk (2003) predlaže da se americka spoljnopoliticka tehnologija imenuje real-infantilizmom, pre nego realpolitikom.

(18) Sasvim respektabilan je broj autora koji teroristicke napade izvršene na Njujork i Vašington 11. septembra 2001. godine tumace upravo u tom kljucu, dakle kao revanšisticke akte višedecenijskih žrtava americke spoljne politike koji su toga dana pribegli samo onome cime se, po recima Noama Comskog, (2003), Amerika rutinski služila u ostatku sveta niz decenija unazad.

(19) Istine radi, najrazornija medu njima do sada je upotrebila upravo Amerika (i jedino ona!) u svom završnom obracunu sa Japanom krajem II svetskog rata (nuklearna razaranja Hirošime i Nagasakija). Stoga su njena upozorenja da bi u rukama bliskoistocnih i azijskih naroda, takva ista oružja mogla biti upotrebljena na manje racionalan i manje kontrolabilan nacin, licemerna i - što je po njen, vrednosno intoniran projekat politicke "globalizacije" sveta još pogubnije - rasisticka.

Literatura

Ananiadis, Grigoris, "Karl Šmit na Kosovu ili rat uzet ozbiljno", u: Republika, br. 308-309.

Babic, Jovan, (2001), Moral i naše vreme, Prosveta, Beograd.

Comski, Noam, "Intervju", www.b92.net

Frojd, Sigmund (1998), Buducnost jedne iluzije, Naprijed, Zagreb.

Fukujama, Frensis,(1999) Kraj istorije i poslednji covek, CID, Podgorica.

Giddens,E., The Third Way:The Renewal of Social Democracy,1998, Cambridge Polity

Hantington, Semjuel, (1999) Sukob civilizacija, CID, Podgorica.

Hare, Peter, "The American Mind", www.sac.org.yu:7080/sac/tribina/Predavanja/trib002/tekst

Ivekovic, Ivan , "SAD, Irak i geopolitika nafte", Republika , br.308-309.

Kagan, Robert, "Moc i slabost", www.nspm.org.yu

Kennedy, Paul (1981), The Rise and Fall of the Great Powers,London, Fontana Press

Klusmeyer, Douglas & Suhrke, Astri, "Comprehending "Evil":Challenges for Law and Policy", in Ethics and International Affairs, Vol. 16, No. 1

Krauthammer, Charles, "The Unipolar Moment", in Foreign Affairs Vol. 70, No. 1.

Kuplan, Charles, A.,The End of the American Era:US Foreign Policy and the Geopolitics of the Twenty-first Century, Knopf, 2002.

Lipset, Sejmur, Martin, Politicki covek, Rad, Beograd.

Sloterdajk, P. (2003), "Odgovor Ramsfeldu", www.nspm.org.yu

Vratuša, Žunjic, Vera (2001), "Tumacenja globalizacije i interesi društvenih aktera",u: Globalizacija i tranzicija, IDN, Beograd

Whomley, John, (2002), "Bush's Axis of Enemies", in: The Humanist, Vol. 62, No.4.

Autor radi u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu