Mirjana Radojičić 

O interesima, vrednostima i analitičkoj korektnosti, još jednom

(Odgovor Branku Radunu)

 

Dokazivanje da je interes (»samoživi«, »sebični« i »ne samo materijalni«) suština liberalne ideologije, a moć »shvaćena kao racionalna i dinamična kontrola nad svetom - čist izraz Zapadne, protestantske tradicije i načina mišljenja«, na početku novoga milenijuma i nakon toliko, u prethodnom u iste svrhe utrošene hartije, ne može, doista, biti potvrda intelektualnog podvižništva, niti svedočanstvo o lucidnosti onoga ko mu pribegava. Uz to, za predmet polemike između mene i g. Raduna, ono je bez ikakvoga značaja. Jer, ne afirmiše danas Amerika širom sveta svoju, liberalnu koncepciju interesa i svoj, Zapadni koncept moći; ona afirmiše, odnosno svim raspoloživim sredstvima realizuje sopstveni interes i potvrđuje sopstvenu moć. Ono prvo bi možda, antropološki uzev, bilo nerealno očekivati (SAD bi time hotimično proizvodile sopstvene, istom, »sebičnom« interesu odane, neprijatelje, odnosno protivnike njene spoljne politike); ovo drugo je analitički nekorektno nekonstatovati.

Da ovim novim/starim božanstvima svoje sekularne religije, dakle sopstvenom interesu i sopstvenoj moći, Amerika služi na način slepe, idolopokloničke odanosti, u to nema nikakve sumnje; onaj vanamerički »ostatak sveta« bi u tom pogledu od nje mogao mnogo da nauči. Da su takvoj koncepciji interesa neophodne ideološke racionalizacije (borba za ljudska prava, demokratiju, multikulturalizam,...) od kojih ju je danas vrlo teško, ako uopšte moguće razlučiti, i to je van svake sumnje, naročito s obzirom na količinu nasilja i zločina koju je praksa tako shvaćenog interesa podrazumevala kroz istoriju »novog« i onog preostalog sveta. Jer »ono što je dobro za mene, dobro je i za društvo, ono što je dobro za bogate i moćne u američkom društvu, dobro je i za celo društvo i na kraju, ono što je dobro (tj. korisno) za Ameriku – dobro je i za ceo svet«. Ovo, zaključuje g. Radun, »može izgledati glupo ili surovo, ali je to credo američkog liberalnog društva od njegovog nastanka«. Slažem se i sa prvim i sa drugim delom ove tvrdnje, sa onim prvim naročito; štaviše, ne samo da izgleda, već i jeste i glupo i surovo, pa makar bilo credo društva koje je, rečima g. Raduna, »sublimat svih hilijastičkih snova Zapadnog čoveka i kao takvo 'istinski ostvarena utopija' (Bodrijar)« Takvom njegovom credu, utopijski još uvek nerealizovani »ostatak sveta« ima pravo da se, kad i koliko može (zasad je to, doduše, vrlo retko i vrlo malo) suprotstavi, bar onoliko koliko Amerika ima moći da mu ga nameće.

Da se ideološki, odnosno vrednosni i interesni motivi američke spoljne politike mogu slučajno preklopiti, ni u to nema nikakve sumnje. Da je to preklapanje, kako tvrdi g. Radun, nužan uslov američkog intervencionističkog spoljno-političkog aktivizma, kontrafaktualna je tvrdnja koju je, doista, moguće opovrgnuti bez velikog intelektualnog napora; za to je dovoljno nešto analitičke korektnosti, koju od mog oponenta, možda, ni u toj, minimalnoj meri, nije realno očekivati, budući da mu je Amerika »druga otadžbina«, kojoj, kako kaže, ostaje privržen iako smatra »da je krenula apokaliptičnim putem stvaranja 'vrlog novog sveta'«. Hotimično birajući primere iz posthladnoratovske istorije američke spoljne politike [1] , variram, ovoga puta ubedljivosti radi u formi retoričkih pitanja, nekoliko, u ovoj polemici već ponuđenih argumenata za svoje stanovište.

Koju je, dakle, ideologiju, odnosno koje vrednosti kao, po mišljenju g. Raduna, nužne motive svojih spoljno-političkih angažmana, »nezainteresovani šampion demokratije«(V.Vilson) branio, odnosno afirmisao priznavanjem nezavisnosti secesionističkih republika, od svih ex-komunističkih država komunizmu najmanje privržene - »Druge« Jugoslavije, izuzev »vrednosti« sopstvenog državnog interesa da (u slučaju Slovenije i Hrvatske) očuva dobre odnose sa ujedinjenom Nemačkom kao ekonomski najmoćnijim i stoga najznačajnijim, a za razbijanje iste snažno zainteresovanim evropskim partnerom, odnosno (u slučaju BiH) ne konfrontira se političkim aspiracijama njenog manjinskog - muslimanskog etničkog dela, inače na gotovo svim drugim, geopolitički značajnijim joj delovima sveta (Palestina, Iran, Irak, Avganistan,...) brutalno žrtvovanog sopstvenim državnim interesima? [2] Može li se i u kom drugom, to jest  drugačijem ključu tumačiti američko insistiranje na jedinstvenoj, odnosno multikulturalnoj post-ratnoj Bosni, ako je prema američkom nahođenju, i nekoliko puta prostorno veća Jugoslavija, ta evropska »Amerika u malom«, bila suviše nekonforan okvira za multikulturalnost tih razmera? Da li se ista mera nastojanja na ovoj vrednosti, jednoj od nosećih u setu onih koje, retorički uzev, rukovode američku spoljnu politiku u protekloj decenij, može identifikovati i u njenom stavu prema postkumanovskom Kosmetu, ili, pak, interes konformiranja političkim aspiracijama njegove bezuslovno lojalne (uz to, i ovoga puta, uglavnom muslimanske) albanske većine, usmerava akte američke administracije u sasvim suprotnom – monokulturalnom pravcu? Nadalje, koje je vrednosti Amerika štitila trogodišnjom podrškom nedemokratskom, kriminogenom i korumpiranom DOS-ovom režimu u Srbiji, izuzev, opet, »vrednosti« sopstvenog državnog interesa da očuva na vlasti  političku garnituru čijom bi smenom, prema rečima jednog visokog zvaničnika njene administracije » mogla biti dovedena u pitanje buduća saradnja Srbije sa Haškim tribunalom i NATO-om« (MMF je neopravdano izostao sa ovog spiska), institucijama presudnim za očuvanje kredibiliteta SAD, to jest onoga što je od njega ostalo nakon svega što su na prostorima nekadašnje Jugoslavije, odnosno, politički korektnije rečeno-Zapadnog Balkana, ove činile u protekloj deceniji, prevashodno na štetu srpskoga etnosa? Nije li insistiranjem na bezuslovnoj saradnji sa tim institucijama (u prvom redu Haškim tzv. tribunalom), američka administracija sa svojom danas najjačom evropskom ispostavom - tužilaštvom istoga, presudno uticala na ishod netom završenih parlamentarnih izbora u Srbiji, koji će, po svemu sudeći, na duži tok paralisati parlamentarni život u zemlji, usporiti sve reformske procese i odložiti integraciju ovih prostora u zajednički dom evropskih naroda, čije se konture sve jasnije naziru na političkom horizontu Kontinenta? [3]

Ili, vraćajući se u sasvim blisku neevropsku prošlost, koje je vrednosti Amerika branila prošlogodišnjim ratom protiv Avganistana, izuzev vrednosti sopstvene državne bezbednosti, snažno podrivene  terorističkim napadima na Njujork i Vašington septembra 2001, čije izvršioce je američka administracija prepoznala u redovima terorističke mreže Al-Kaida, a njeno uporište u avganistanskom talibanskom režimu?

 Potom, koje vrednosti SAD danas brane u gotovo sa zemljom sravnjenom, a potom okupiranom Iraku, čiji se svrgnuti diktator, uz to monstrum proizveden u američkoj spoljnopolitičkoj laboratoriji, čak i kao takav, od mnogih sebi sličnih, a američku intolerantnost spram diktature nimalo tangirajućih kroz noviju istoriju, razlikovao »samo« u jednom, za SAD u ovom trenutku životno važnom pogledu – njegov režim je niz godina unazad američkim naftnim kompanijama zaprečavao pristup iračkim naftnim rezervama, drugim po veličini u svetu, i time američku energetsku krizu doveo do tačke na kojoj je ova zapretila potpunom paralizom svih državnih podsistema (ekonomskog, saobraćajnog,....)? I nadalje, zašto su ako ne zbog straha od mogućnosti da ni novi, demokratski izabrani irački režim, s obzirom na način na koji je svrgnut prethodni, ne bude benevolentan spram SAD i njihovih interesa u ovom delu sveta, ove toliko dugo, sve dok broj njihovih žrtava terorističkih napada širom Iraka nije premašio onaj utvrđen tokom ratnih operacija, odugovlačile sa uspostavljanjem lokalnih organa vlasti, uprkos oštrom protivljenju njihovih evropskih sagovornika? Da li će ti novi, u formalno-proceduralnom smislu demokratski izabrani, a supstancijalno uzev, možda i demokratski orijentisani organi vlasti u Iraku, biti kao takvi podržani od strane SAD ukoliko recimo, usvoje odluku da sopstvenim naftnim bogatstvom upravljaju na način koji će osujećivati američke ekonomske interese u tom geografskom regionu? Drugim rečima, da li će test »demokratičnosti« koji će novouspostavljeni irački režim morati da prođe biti isti onaj, odnosno onakav kakvom je bio podvrgnut DOS-ov režim u postmiloševićevskoj Srbiji i uspešno ga savlađivao sve dok nije naraslim unutrašnjim otporom, a ne američkom »intervencijom« oboren – lojalnost Americi, odnosno pristajanje uz njene interese na političkom prostoru kojim (bar formalno) upravlja? Ili, još preciznije govoreći, neće li novouspostavljenom iračkom režimu biti tolerisan svaki nedemokratski odnosno autoritarni (pa možda i diktatorski) politički akt na unutrašnje-političkom planu, ukoliko na onom drugom -spoljno-političkom bude  dovoljno, to jest u očekivanoj meri kooperativan, onako kako je godinama, odnosno decenijama tolerisan, recimo, koperativni i saveznički turski režim, odnosno njegova genocidna politika prema kurdskoj manjini, istoj onoj koju je, uostalom, na sličan način, od strane Amerike nimalo ometan, tretirao i Sadam Husein, sve dok nije postao ovoj nelojalni, ergo »đavolov saveznik«?

 Na žalost, malo je verovatno da bi odgovor na prethodna pitanja mogao ne biti potvrdan. Ukoliko se ispostavi da nije, odnosno da ne mora biti tako, moja ljudska radost građanina sveta koji više nije pod zloslutnom senkom američkog  raison d'etat uveliko će nadmašiti istraživačku setu izazvanu pogrešnom analitičkom procenom. Kada je reč o dosad viđenom, odnosno demonstriranom u američkoj spoljnoj politici, ni za jednog, analitički korektnog, odnosno objektivnog istraživača, dileme nema, niti je može biti – nikakvog osim slučajnog i analitički uzev, zanemarljivo kratko trajućeg preklapanja vrednosti i interesa tu nije bilo na delu, vrednosti brutalno žrtvovanih uvek i svuda gde bi njihova afirmacija mogla ugroziti neki od brojnih i mnogovrsnih interesa ove mega-države. [4] Dublje zalaženje u prošlost američke spoljne politike (prema najbližem - Srednje i Južno-američkom susedstvu, ali i prostorima Jugoistočne Azije, Bliskog Istoka,...), samo bi osnažilo prethodno izneseni uvid. U tom smislu, opus »levičara« [5] Noama Čomskog bi g. Radunu mogao poslužiti kao mnogo verodostojniji (a i konzistentniji!) »izvor iz prve ruke« za razumevanje suštine američke spoljne politike, nego što je to delo Henrija Kisindžera [6] , od čijeg stanovišta naš oponent i pored svih deklarativnih nastojanja, ni u ovom, baš kao ni u prethodnom svom tekstu, ne uspeva da se distancira. Jer, »ako je on kao moćna i uticajna osoba posvetio veliki deo svog života borbi protiv nečega, to sigurno i postoji.« Ili, na drugom mestu: «Ma koliko mi sumnjali, Amerika je u XX veku ulazila u ratove 'uglavnom u ime svojih shvatanja moralne obaveze da se kao garant kolektivne bezbednosti odupre agresiji ili nepravdi' (Kisindžer, tom II, 555.)« G. Radun ne uviđa da upravo stanovišta poput Kisindžerovog »dolivaju ulje« na već razbuktalu vatru, interesima i dosad previše usmeravanog, američkog intervencionističkog spoljnopolitičkog entuzijazma. Onaj vanamerički »ostatak sveta« može sa lakoćom (i zebnjom!) da pretpostavi koliko bi još krvi i suza poteklo Zemljinom kuglom ukoliko bi stratezi američke spoljne politike ozbiljno shvatili Kisindžerove preporuke da istu motivaciono opskrbe dodatnim, dosad, navodno, vrednostima nesebično i nerazumno žrtvovanim, interesima. No, domete ove Kisindžerove (lažne) vere ograničava sam g. Radun sledećim rečima:«Ideološko je u američkoj spoljnoj politici uvek izuzetno važno; čak i ako nije primarno, Amerikanci veruju da je tako.« Mi preciziramo – i samo oni! »A moramo priznati-nastavlja naš oponent-da je nekada važno koliko ono što jeste, toliko i ono u šta se veruje.« Priznajemo – bez onoga u šta se veruje (nesebična žrtva za demokratiju, ljudska prava i, uopšte, dobrobit čovečanstva) bilo bi, psihološki uzev, teško, nepodnošljivo teško, nositi se sa onim što jeste (stvarnost nasilja i zločina, čije žrtve od 11. septembra 2001, nisu više samo oni »ostali«, već i sami, sličnih iskustava kroz dosadašnju istoriju pošteđeni, žitelji »novoga sveta«, i to na sopstvenom životnom prostoru).

Osvrćući se u završnom delu svoga teksta na jedan od najkrupnijih, a u našoj polemici ovlaš dotaknutih problema savremene pravno-političke i moralne teorije (ali ništa manje i prakse!), g. Radun, između ostaloga, piše: »Nije uopšte sporno da se kroz ideju globalizacije i 'jednog sveta' prikriveno proturaju materijalni i strateški interesi svetske oligarhije čijoj totalnoj moći su prepreka nacionalni suvereniteti.Uopšte ne znamo šta je tu sporno. Ali se isto tako 'principi suvereniteta i nemešanja u unutrašnje poslove drugih zemalja' ne mogu uzeti kao nekakva svetinja.« (kurzivi M.R.) Sporno je, međutim, upravo to što se, kada je reč o jedinoj aktualnoj super-sili, princip suvereniteta, odnosno pravo na nemešanje drugih u njene unutrašnje i, što je za ostatak sveta mnogo značajnije – spoljašnje poslove, tretira baš tako – kao »nekakva svetinja« koja se ne žrtvuje ničemu, a kojoj se žrtvuju sve pozitivne međunarodno-pravne norme i standardi, u čije ime se degradiraju sve supranacionalne institucije i organizacije formirane sa ciljem njihovog očuvanja, zarad koje se arogantno odbacuju svi, od strane većine ostalih članica »međunarodne zajednice« usvojeni, odnosno ratifikovani akti predloženi sa ciljem njihovog unapređenja, ... Ako neko u svemu tome »ne vidi ništa sporno«, onda je njegova sposobnost moralnog rasuđivanja, doista, pod osnovanom i vrlo ozbiljnom sumnjom. Samo univerzalno, odnosno neselektivno praktikovanje principa ograničavanja suvereniteta, to jest intervenisanja i u unutrašnje i u spoljašnje poslove svih zemalja sveta (uključujući, dakle, i onu najmoćniju), moglo bi od njega načiniti pravednije i mirnije stanište ljudske vrste, a time i njenu budućnost manje neizvesnom nego što je danas. Onaj ko to ne uviđa, u humanističkoj nauci, nedorastao problemima koje je epoha čiji smo savremenici ispostavila pred nju, nema šta da traži. Da je tih problema bar donekle svestan, g. Radunu se ne bi moglo desiti da u mom stanovištu »prepozna« elemente propagande, uz to Šešeljevskog tipa, koji mu kao takvi, značajno ograničavaju naučnu vrednost. [7] Da je ovo njegovo zapažanje kojim slučajem tačno, istovetnu (»šešeljevskopropagandnu«) orijentaciju naš autor bi nolens volens morao prepoznati i u stavovima ni »leve« ni »desne«, već svekolike današnje »stare« Evrope, odnosno njenih intelektualnih elita, odlučnijih neko ikad pre da  sredstvima koja im stoje na raspolaganju, dakle argumentom i perom, razgrade iluziju, to jest »ružičastu predstavu« pojedinaca o »nezainteresovanom šampionu demokratije« i na taj način poštede čovečanstvo pogubnih egzistencijalnih reperkusija iste. Ja, doista, priznajem ne bez ponosa, vidim svoju malenkost za tim, »staroevropskim« delom evropskoga stola, istim onim za kojim u ovom času sede svi oni, zamišljeni nad evropskom, ali i budućnošću svekolikog, u bezbednosnom smislu američkom pretnjom danas, doista, ujedinjenog odnosno globalizovanog sveta, pa makar u to elitno evropsko društvo g. Radun na neki volšeban način smestio i samog vojvodu Šešelja. Za onom drugom, Blerovskom stranom evropskoga stola smestili su se i od sopstvenih društava prezreni i odbačeni pojedinci, slepo odani Americi, iako možda i sami uvereni »da je krenula apokaliptičnim putem stvaranja 'vrlog novog sveta'«.

No, smisao eventualnog daljeg (a, sada je već izvesno, i dosadašnjeg) našeg polemisanja, g. Radun je na samom kraju svoga teksta opovrgao još eksplicitnije. «Kako se iznutra odbraniti od te liberalne strukture moći i zavodljive sile«, pita se on, privodeći kraju svoja razmatranja, i nastavlja: «Izlaz iz paklenih protivrečnosti Zapadnog sveta nikako nije u okviru Zapadne paradigme (racionalizam, progres, humanizam i sl.)...Izlaz je izvan pojmovnog okvira Zapadnih škola mišljenja, koje su se odavno iscrple i postale jalove. Samo novi put, nešto što vodi van intelektualizma i rigidnog racionalizma, može probuditi pravu nadu. Tako nas put ponovo vodi ka 'katakombnoj' egzistenciji vere, mimo ideološki ostrašćenog antiamerikanizma i antiglobalizma.« (kurziv M.R.) Moja malenkost, pak, ostaje privržena onim intelektualnim, odnosno racionalnim sredstvima »odbrane od zavodljive sile«. Valjda stoga što sebe još uvek prepoznaje u društvenoj ulozi intelektualca,  a ne u liku fanatičnog pripadnika jedne moralno sumnjive amerikanofilne sekte u nastajanju.

(Komentarisani tekst Branka Raduna »Američki krstaši II«)

Tekst primljen 09.01.04.

 Autorka je sradnik Instituta za filozofiju i drustvenu teoriju, beograd