Cedomir Antic:

Независна Србија у Европској унији

            После десетогодишњег грађанског рата очигледне су две значајне политичке поуке, које српски народ и грађани Србије не смеју да занемаре. У том последњем модерном европском рату тријумфовао је национални принцип и након њега је постало извесно да Срби нису ни највећи ни најмоћнији народ на Балкану. Нису то никада заиста ни били, нарочито не појединачно, али је Југословенски грађански рат (1990-1999)  развејао распрострањене илузије о величини. Балкан је поново политички уситњен, а Велике силе, које су одувек имале најважнију улогу у региону, сада су малобројније и утицајније него икад пре.[1]

            Српска држава у XXI веку улази у сложени систем савремених држава оптерећена многим недостатцима. Током осам деценија српски народ је био једини народ у Југославији за ког је његова национална борба била завршена, а сви њени циљеви остварени. Препознавиши у Југославији свој национални циљ српске политичке елите штитиле су ову велику државу по цену да противурече стварности светске политике, и без обзира на чињеницу да су се тој држави временом у опозицији нашли скоро сви остали њени народи. У светским ратовима и комунистичкој диктатури, занесене великим циљем одржања Југославије, који је по правилу био везан за одбрану већих европских или светских система и идеолгија, српске политичке, привредне и културне елите доживеле су тешке ударе судбине. Изгинуле у Првом светском рату, у ком је погинула половина мушкараца и четвртина свег становништва Србије,  истражене у Грађанском рату 1941-45 и послератном терору, када је само у Београду из политичких разлога погубљено између 5 и 10% целокупног његовог становништва, српске елите дочекале су кризу реалног социјализма као малобројне и изоловане. У политичком смислу једина организована снага била је генерисана од стране режима, од његових епигонских бирократија које је стицај околности нагонио да се представе као конзервативне или либералне (седамдесетих) и националистичке или мундијалистичке (деведесетих година XX века).

 Југословенски грађански рат само је до крајности довео кризу у којој су се нашли српски народ и његова држава. Оно што се може рећи за српски народ и грађане Србије у том периоду, јесте да су они већински гласали у корист постојећег стања у земљи. Национализам је, са изузетком националне периферије, био пре свега идеолошки параван бирократије која је још једина имала користи и безобзирности да својим бирачима понуди одржање претходног система.

Поред свих мана, претходни режим је током свог дугог трајања био сведоком претварања руралног друштва,  какво је српско било све до шездесетих година XX века, у модерно - урбано. Био је то процес изведен у условима планске привреде и југословенског социјалистичког експеримента,  великодушно потпомогнутог страним зајмовима. Новонастало српско грађанство већином није живело од свог рада и плашило се будућности у већој мери него што је било спремно да мисли о садашњости.

И данас, после промене власти у Србији и успоставе демократије, ти основни узроци кризе у земљи нису отклоњени, и неће бити докле год Србија не добије целовит национални програм и дође до моћи и прилике да га спроведе. Разуме се да је већина асоциација са националним програмима из прошлости веома лоша, а обзиром да је време националног романтизма одавно завршено, и неприлична. Ипак, чињеница да на Балкану данас постоји десет држава два ентитета и једна заштичена територија, дакле више него икада у протекла два столећа, као и да је Европска унија састављена од националних држава, чини питање стварања нове српске државе и новог српског националног програма преко потребним. 

У XXI веку Србија ће се суочити са два наизглед нерешива проблема. Отклањање сваког понаособ значиће даље продубљивање оног другог. У нови век Србија није само ушла са оптерећењима на која је  једна држава у транзицији по правилу осуђена. Поред тога Србија нема заокружену државну територију, национално питање је решено углавном на штету већинског народа који живи у њој, привреда је оптерећена компликованим бирократијама неколико нивоа власти, транзиција је закаснела десет година у односу на суседне земље (данас се изводи само у сегментима у којима је изнуђена из иностранства), приватизација је делимично извршена под тоталитарним режимом, а денационализација никада није учињена. Насупрот овом, назовимо га специфичном низу проблема стоји скуп проблема који оптерећује одреда све западноевропске земље. Реч је о депопулацији становништва земље и бирократизацији установа на којима почива парламентарна демократија.

Који су национални циљеви Србије у новом веку ?

Пре свега, Србија мора бити устројена као демократска држава, чије је грађанство поштеђено свих недоумица које би могле да му скрену пажњу са двe најважније задаће: да прими удео у стварању политичких темеља, без којих ни једна озбиљна национална економија не може постојати ни напредовати и узме учешћа у трансформацији привреде. 

Дакле, интерес је грађана Србије да устроје модерну државу како би што пре обновили њену привреду и ушли у европске интеграције. Та држава мора бити чисто парламентарна, пошто њени грађани морају имати јасну свест о томе да је њихово учешће у политици и изборима потребно, корисно и од утицаја. Зато нова Србија мора бити независна, са једнодомним парламентом и Владом са великим овлашћењима, који остаје под строгим надзором парламента. Независна Србија мора да прекине старе заведе у свом народу и попут Румуније не би требало да буде уставом дефинисана ни као република, ни као монархија. Политичке елите у Србији морају чувати и развијати у народу, годинама гушену, свест о политичким правима и слободама грађана. Зато у Србији, докле год је устројена као република, неизоставно мора постојати неколико уставом одређених центара моћи: Влада, са великим овлашћењима, али чисто парламента и осетљива на утицај председника републике, парламент који је тешко распустити, али који није власан да без понуђених решења омета извршну власт. И председника републике, кога бира народ, али уместо права суспензивног вета, има, попут рецимо поглавара Републике Хрватске (по Уставу из 1990.), право  да јавно апелује на Владу, сазива њене седнице и чак им председава. Докле год у Србији не буде успостављено друштво способно да одржава и развија демократске установе и без већих потреса смењује и бира Владе, и излази на председничке и парламентарне изборе, дотле је неопходан известан консензус између политичких странака о принципима и циљевима политичке реформе и некој врсти кохабитације, која ће деловање државе и природу власти над њом демистификовати и учинити очигледним.

Нова Србија може бити основана на просторима које данас контролишу Војска Југославије (са изузетком Републике Црне Горе) и полиција Републике Србије. Неопходно је да се грађани Војводине и српског дела Санџака што скорије изјасне о облику и степену самоуправе које би желели да уживају и били спремни да самостално издржавају. На референдуму мора бити заступљен широк низ опција које међутим, не излазе из оквира постојећих самоуправа у државама Европске уније. Ако Србија није унитарна датост, онда на будућем референдуму не може ни, рецимо Војводина, да буде изузета од могућности да буде од њених грађана децентрализована или укинута. Централне власти у Београду морају се држати једног значајаног начела: аутономија, која би евентуално била успостављена у неком крају Србије, значи преношење дела републичких овлашћења на општински или обласни ниво, али не и преузимање дела централног апарата власти од стране њихових бирократија. Начин изјашњавања грађана мора бити јасно дефинисан законом, обавезујући и временски одређен. Српски парламент мора бити једнодоман, а ако би се размишљало о увођењу другог дома, мотиви за то не смеју бити питање националне равноправности. Једини истински разлог за увођење другог дома може бити заштита и давање политичког значаја областима у којима је број становништва у опадању. Други лек за очување распрострањености становништва јесте различита пореска политика према разним крајевима Србије, којом би била привучена велика улагања, а затим и изградња комуникација.

Најважнији национални циљ Србије у XXI веку јесте стварање државе и очување становништва. Без државе, јединствене и демократске, она неће моћи да ступи у Европску унију као равноправна чланица, без чистог парламентаризма неће бити у стању да остане демократска, а ако број њених становника настави да убрзано опада, Србија ће поново постати извор нестабилности на Балкану, овај пут несумњиво као жртва.  У новом столећу Србији није потребно никакво друго право или статус осим оног који већ уживају њени суседи или остале европске државе. За разлику од осталих европских федералних држава Србија нема федералистичких традиција, док би досадашња искуства и предложени модели пре свега требало да српске политичке елите упуте да учине све како би предупредиле и одстраниле узроке који би могли да  Србију упуте тим правцем.

У време стварање модерне државе у XIX веку, циљ Србије било је ослобођење и уједињење српског народа. На стварање таквог националног циља утицала је чињеница да је у  Кнежевини и затим Краљевини Србији живела свега четвртина, и касније трећина српског народа. Зато је тежња за уједињењем са остатком поробљеног и угњетеног народа, са којим су већину становника Србије везивале чак и родбинске везе, била нека врста логичног националног консензуса, а не само тековина доба народног буђења. При томе, политичке и нарочито привредне елите српског народа, осећале су се у Србији, одређеној ферманима из 1830-их и ограниченом зловољом Великих сила на Берлинском конгресу (1878), стешњене и осуђене на опадање.  Под притиском Великих сила и њихових привредних интереса Србија је морала да жртвује сопствене, уверена да ће са проширењем државе и уједињењем Српства или Јужних Словена, тако нешто престати. Да ће српске пруге једнога дана изаћи на море, а српски бродови, како је 1912. духовито приметио један британски дипломата, отпловити на широко море како би у земљу донели блага Индије.

То време је, међутим, прошло. Почетком девете деценије XX века изван Србије је живела трећина српског народа, а данас је тај број, нажалост ближи четвртини. Променом привредне структуре у постиндустријској ери и у непосредној близини европских интеграција стварање велике државе са излазом на море није неопходно за постојање богате и напредне државе. Грађански ратови из деведесетих, били су подстакнути плимом приземног национализма, али њихови унутрашњи узроци свакако нису били везани за великодржавне идеје националних елита или експанзивних тежњи националних економија. У српском и у мањој мери хрватском случају, политичке елите су за циљ имале унутрашњу мобилизацију њихових народа и одлагање демократских и привредних реформи. Обичан народ, на свим бројним странама Југословенског грађанског рата, био је често мотивисан искреном, али често вештачки створеном, жељом да заштити своју истински или наводно угрожену сабраћу. Таква тежња, у суштини човекољубива, у складу је са великим идеалима савремене Европе, и колико год била у прошлости злоупотребљена, будуће политичке елите ће је и поред својих мирољубивих намера морати да негују у народу.  

Данас, Србија нема никаквих потреба за територијалним проширењем. И поред тога што би држави свакако одговарало да дозволи условно осамостаљење Косова и Метохије и присаједини области републике Српске, тако нешто није могућне у складу са начелом о непромењивости државних граница. И поред тога, национални интереси Србије на просторима Балкана несумњиво ће бити остварени онда када Срби у суседним државама буду добили законску равноправност са својим суседима и колективан статус какав је загарантован међународним конвенцијама и обећан ранијим пројектима  уговора о статусу.

Држава Србија има два круга интерса на просторима бивше СФР Југославије. Први круг чине две зоне, од којих је прва Република Српска, а друга област Косова и Метохије.

Босну и Херцеговину  и Србију вежу снажне историјске везе. Босанске државне традиције из времена пре османских освајања несумњиво су везане за српске, а у XIX веку ова је област сматрана територијом која би, ако би се судило према националном принципу, требало да се присаједини Србији. Ипак, Други светски рат и послератна депопулација учинили су српски народ мањинским у Босни и Херцеговини. Деведесетих је на њеној територији успостављена Република Српска, држава чију самосталност нису признале Уједињене нације, и која је Дејтонским, Париским уговором и наканадоном арбитражом око Брчког, успостављена тако да је њено осамостаљење и присаједињење Србији у потпуности онемогућено. Штавише, постојећи статус Републике Српске налази се под непрекидним притиском, њена привреда је остављена самој себи, а политичка елита је систематски корумпирана. Из данашње перспективе чини се да је њена интеграција у регионалну Босну и Херцеговину догледна.

Такву, злу судбину Република Српска тешко може да избегне. Чини се да једини могући излаз планска и потпуна привредна, просветна и културна интеграција ове земље са Србијом. То су једини аспекти националног деловања који српској политици нису забрањени и могуће је да ће лоше стање српских финансија и притисци са стране временом искључити привредне односе две земље и  ограничити их на културне. Србија међутим мора да се избори за стварање јединственог српског привредног и просветног круга, који ће бити стандардизован по узору на програме ЕУ. Значај Републике Српске и њеног становништва (које је и само излено депопулацији) постаће за Србију очигледан у тренутку кад се у наредним деценијама централна Србија суочи са мањком становништва. 

Косово и Метохија били су једно од средишта српске средњовековне државе. После великих етничких померања у XVII и XVIII веку Срби су постали мањинско становништво ове области. Ипак, његов значај је остао велики пошто су сви политички и идеолошки концепти стварања модерне Србије узимали ослобођење ове области за свој средишњи циљ. Још од када је 1913. Србија одбијена од Јадранског мора, Косово и Метохија су изгубили добар део економског значаја за српску привредну елиту, док је касније експлоатиосање тамошњих богатих рудника од стране странаца претворило Косово и Метохију у територију која је за Србију искључиво представљала трошак.

Тако је и данас: на Косову и Метохији установљена је власт која је у односу на Србију у потпуности независна, приватизација се врши без икаквих обзира према средишњим властима у Београду, али се зато део дуга који припада Косову и Метохији и даље сервисира из буџета Србије. Ипак, обзиром на чињеницу да су границе у савременој Европи у недогледном раздобљу непроменљиве, могућности да Косово и Метохија прогласе независност и да то проглашење буде признато није велика. Будућност Косова и Метохије ићи ће вероватно у смеру одређеном неоствареним уговором из Рамбујеа. Косово и Метохија би према том моделу постале чланица конфедерације са Србијом и Црном Гором, задржале би потпуну независност, а једина два знака суверенитета заједничке «државе» требало би да буду заједничка војска на спољним границама и делегација области у конфедералном парламенту чија броност далеко премашује удео косметског становништва у грађанству конфедерације. Такво решење се поклапа са дугорочним интересима Европске уније. Наиме, ако је укључење Балкана у Европску унију неминовност, онда је политички далеко пробитачније да неколико државица из западног Балкана уђу у европске институције заједно, него одвојено. У том случају њихов удео у установама био би пропорционалан броју становништва читавог тог конфедералног ентитета и свака од државица не би добила заштићену посланичку квоту у Европском парламенту за своје малобројно становништво. На чело европских институција уместо многобројних представника споменутих државица долазио би тек представник читаве конфедерације, претходно изабран по кључу или ротацији из редова конфедералних јединица. Уколико би Европска унија у будућности имала двадесет и пет чланица, а четврта Југославија само три чланице (Србију, Црну Гору и Косово и Метохију) то значи да становник Србије на чело неке од њених установа не би дошао сваке двадесет и пете, већ седамдесет и пете године. Поред тога, са преко двестотине становника по квадратном километру, у чему за два ипо пута превазилази густину становништва у остатку Србије, Косово и Метохија ће у будућности бити суочене са пренасељеношћу и све су прилике да у случају стварања заједничке конфедерације, у чијем савезном парламенту посланици Србије и тако неће бити у већини, тај проблем више неће бити ни само европски, ни косовски.

Једино дугорочно решење овог проблема јесте успостављање формалне независности Косова и Метохије. Србија из спољашњих и унутрашњих разлога није у стању да дарује пуну независност Косову и Метохији, али је зато могуће успоставити међусобне односе по којима би Косово и Метохија уживале пуну независност, а за узврат би била гарантована потпуна аутономија и специјалне везе са Србијом заједницама са севера Косова, Косова поља и Биначке Мораве, као и покровитељство Србије над манастирима Грачаницом, Високим Дечанима  и Пећком патријаршијом. Са друге стране политички прваци етничке већине Косова и Метохије обавезали би се на потпуно поштовање административне границе САП Косова, док би стварање заједничких установа било припремљено, и заиста остварено по моделу Европске уније и тек по коначном пријему у Косова и Метохије и Србије у њено чланство. Обавезе поштовања ових начела биле би унете у највиши законски акт Косова и Метохије. У случају да Европска унија захтева постојање заједничке државе било би могуће успоставити неку врсту предуговора о економској интеграцији и политичкој хармонизацији по угледу на ЕУ и под њеним тврдим гаранцијама. Ипак, до интеграције у ЕУ не би било од користи да Србија и Косово и Метохија имају више заједничких установа изузев заједничких комисија за надзор права мањина два народа у другим државама.  Такво решење могуће је у договору са централним властима Уније Босне и Херцеговине применити и на односе Републике Српске и Муслиманско-хрватске федерације, али не треба имати илузије да ће политичке елите Муслимана и Хрвата бити спремне да на њега пристану.

Такав однос према решењу статуса Косова и Метохије би несумњиво наишао на велика противљења у нашој земљи и на огорчење српског становништва Косова и Метохије. Међутим, намеће се основано питање: ако је највећи интерес српске државе да заштити српски народ и остале своје грађане у области, да ли ће то лакше учинити политичком погодбом према којој ће једини државни интерес бити статус грађана Србије на Косову и Метохији и аутономија тамошње српске етничке заједнице, или споразумом о конфедерацији где ће статус Срба у области свакако бити запостављен у односу на наводну потребу да албанска већина уђе у конфедералне установе. Ако упоредимо рецимо однос Србије према Србима у Хрватској у време Аустроугарске и каснијег постојања Југославије, намеће се закључак да у унитарним и федералним државама интересовање матице често губи на интензитету и квалитету.     

Други круг српских националних интереса представљају Црна Гора и српске мањине у Хрватској и Македонији. 

Питање Црне Горе једно је од најсложенијих, али истовремено и најбезболнијих питања са којима се савремена Србија суочава. Црна Гора је настала из српске средњовековне државе и док у деветнаестом веку није развила сопствене етатистичке традиције њено становништво сматрало се делом српског народа. Трагична чињеница јесте да је црногорска нација свој формативан период доживела у време комунистичке диктатуре. Зато је питање њене еманципације нераскидиво везано за негацију српских традиција и прогон СПЦ. Србија међутим нема интереса да задржава Црну Гору у заједничкој држави. Време борбе за излаз на море је прошло са Првим светским ратом, а докле год скоро 40% становништва Србије тврди да је пореклом из Црне Горе, не може бити бојазни ни за права 9% становника Црне Горе, који се сматрају Србима. Србија има само два интереса у Црној Гори. Први је заштита права СПЦ. Црногорско-приморска митрополија је једна од најстаријих српских црквених седишта са свакако највећом традицијом. Помоћ црногорске државе непризнатој и расколничкој невладиној организацији регистрованој као «Црногорска православна црква» представља анахроно мешање државе у црквене послове и свакако завређује труд српске дипломатије да православним вернцима Црне Горе испослује заштиту ЕУ и ОУН. Друго питање је политичко организовање српске мањине у Црној Гори. Комунистичке и социјалистичке власти су од Црногорства створиле политичко определење, па чак и занимање. Зато је и било могуће да из Београда буде подстицано стварање двојног (српско-црногорског) па и тројног (српско-црногорско-југословенског) идентитета. Разуме се да је национално определење лично право, међутим Србија то право мора престати да финансира. Србија мора ограничити своја улагања у Црну Гору искључиво на економски исплатива. Једини политички мотивисан издатак може бити стварање озбиљне политичке странке за српску мањину. Распуштањем левичарских и про-југословенских странака, које су до сада издржаване из Србије, као и укидање прескупе савезне администрације донеће Србији уштеду од око четврт милијарде евра годишње.

Две области данас представљају тек периферију ‘Српског националног круга’. То су Хрватска и Македонија. У ове две републике живело је 1991. скоро милион грађана, чија је национална припадност била српска. Рат који је 1990. избио у Хрватској довео је до прогона скоро читавог српског народа из ове земље. Подршка режима Слободана Милошевића захтевима крајишких Срба била је мотивисана интересима српске бирократије у борби око сукцесије и представљала је предмет уцене и трговине у коначном распаду земље. У својим плановима тадашња српска политичка елита је у потпуности радила против истинских инетереса Срба у Крајини и Хрватској. Срби у Хрватској подстицани су да постављају екстремне захтеве, док је чињеница да је више од половине њих живело у великим хрватским градовима налагала да се решење за Србе тражи у договору са званичном Хрватском. Да је после пада Републике српске Крајине већина њеног становиштва остала у својим селима и градовима, данас би логичан национални максимум за Србе у Хрватској била обнова крајишке републике. Пошто то није случај, национални максимум остаје план З-4, са тим што би њиме предвиђена велика и готово државна права аутономне Крајине могла бити умањена за загарантовану квоту српских посланика у хрватском сабору, равноправну политичку заступљеност у општинама у којима је српско становништво мањинско и загарантована културна и просветна права за српско градско становништво. Интерес Србије у свему томе може бити само безбедност, напредак и срећа сународника који живе на територији Републике Хрватске.

Република Хрватска била је током деведесетих година најактивнији противник целовитости Републике Србије. За разлику од Србије и крњих власти СФРЈ, које су подстицале само сепаратизам крајишких Срба, званична Хрватска је подржавала неколико сепаратистичких покрета на територији Србије. И док званична Србија никада није званично признала независност Републике српске Крајине, Хрватска је била међу ретким државама које су признале суверенитет самопроглашене Републике Косова. То време треба препустити прошлости. Са решењем питања статуса Срба у Хрватској, успостављања њихових колективних културних и политичких права, за Србију престају сви разлози да са Хрватском не оствари најбоље односе. Логиком даљег развоја прилика на Балкану Хрватска и Србија ће вероватно бити упућене једна на другу. То приближавање ће се напослетку вероватно довести до стварања чврстог војног, безбедносног и вероватно економског савезништва.

Први интерес Србије и Хрватске јесте одржавање безбедности и постојећег стања на простору западног Балкана. Заинтересована за тренутне политичке циљеве и вођена тренутним интересима унутрашње политичке борбе Хрватска је у Босни и Херцеговини последњих година често настојала да у савезу са Муслиманима ради на умањивању политичког утицаја српског народа и Дејтонским споразумом одређеног суверенитета Републике Српске. Таква политика може донети тренутне користи Хрватском народу у Босни и Херцеговини, међутим формула према којој 17% Хрвата у Босни и Херцеговини могу да заузимају ½ власти у Муслиманско-хрватској федерацији и 1/3 у Унији Босне и Хертцеговине тешко да ће се одржати после нестанка Републике Српске. Са сваким у већој мери централистичким устројством Босне и Хертцеговине, политички губитак биће равноправно подељен између Срба и Хрвата.

Будући да је и један и други народ у опадању, значајно место у националним политикама њихових држава имаће одржање садашњег стања. Србија и Хрватска за најважнији спољнополитички задатак у будућности имају одржање безбедности у региону. Пре свега реч је о борби против исламског екстремизма и међународног криминала.

Судбина српског народа у «Бившој југословенској републици Македонији» (даље Македонији) представља једно од најзапостављенијих питања српске националне политике у протеклих пола столећа. Срећом, будући да режим Слободана Милошевића није имао интереса да доводи у питање пословне и друге везе са Грчком, Македонија је сачувана од рата, а тиме је од истраге поштеђена тамошња српска мањина. Неможе се са сигурношћу рећи колико је бројна српска национална мањина у Македонији. Процене се крећу од нешто више од четрдесет хиљада, колико је регистровано на попису из 1991., до око двестотине хиљада. Чињеница да је српски народ са простора данашње Републике Македоније слао више посланика у парламент Османског царства пре 1912., него данас у македонско Собрање, говори о природи настанка македонске нације. Омеђена границама које су Букурешким миром из 1913. одређене Србији, ова је област добила државност под комунизмом. Национални идентитет њеног становништва развијао се у непријатељству према окружењу и на негацији српства. И мада је на просторима данашње Македоније српска пропаганда била далеко најслабија у раздобљу од 1878. до 1912. ипак је становништво читавих крајева западне Македоније, као што су Скопска Црна Гора, долина Бабуне,област Азота и делови Ђевђелије, било претежно српско.

 Србија је данас једина држава у окружењу Македоније, која према њој нема територијалних, нити политичких аспирација. Интересовање званичне Србије за српску мањину у овој земљи је у потпуности изостало, као и било каква културна акција у овој земљи. Попут владајуће елите у Црној Гори и власти Македоније су се и у прошлости и данас отворено мешале у црквена питања и недавна нота влади СРЈ због проблема насталих у неканонској и расколничкој Македонској православној цркви, говори у прилог чињеници да је ова организација основана управо ради сузбијања српске мањине у Македонији и ради одузимања права и имовине СПЦ у овој земљи. Иако би уједињење Албанаца за дуже време зауставило даљу експанзију Албанског народа на исток и север, интертес Србије јесте и остаће независност и територијална целовитост Македоније. Зато Србија према овој држави мора да развија сличну политику као и према Хрватској, мада је извесно да о равноправном доприносу регионалној безбедности и стабилности не може бити говора.

За Србију би зато било најпробитачније да у XXI веку буде устројена као јединствена држава са републиканским уређењем, при чему би на њеним ободима било одржано три или пет региона са различитим степенима самоупртаве (окружне самоуправе у Новом Пазару и Прешеву, као и три региона или једна аутономна област у Војводини). Скупштина Србије би била једнодома, а председника републике би народ бирао непосредно.

Са Косовом и Метохијом би Србија имала добросуседске односе, са посебним правима државе над областима Северног Косова, Косова поља и Биначке Мораве (општине Лепосавић, Звечан, Зубин Поток, Штрпце, Ново Брдо, северним делом Косовске Митровице), као и управом над манастирима Грачаницом, Дечанима и Пећком патријаршијом. Србија би задржала формалан суверенитет над Косовом и Метохијом под условом да у сваком другом погледу буде задржана потпуна независност две области, а њихова будућа евентуална интеграција буде изведена у оквиру уласка читавог региона у Европску унију. Интерес Србије је да заштити свој народ у области и сачува тамошње верске, историјске и културне споменике од националног значаја.  Други интерес је наизглед супротан: да сачува своју државност и права већине српског народа пред наступајућом конфедерализацијом, која ће националну већину на просторима бивше СРЈ одвести у политичку опозицију и оптеретити великим трошковима и дуговима. Стварање конфедералне српско-црногорско-косовске заједнице би у наредним деценијама убрзало нестајање српског народа и напослетку довело до губитка слободе, тековине за коју се српски народ борио у протекла два века.

У Црној Гори је неопходно укинути стање настало после 1945. године. Српски народ у овој земљи мора имати адекватну заштиту званичне Србије а СПЦ подршку и помоћ ЕУ и ОУН. Извесно је да ће у том случају, са откривањем истинских политичких и привредних перспектива Црне Горе, у овој земљи временом преовладати традиције које су у протеклих шездесет година гушене. Србији међутим није у интересу да  Црна Гора не буде независна. У савременом свету није редак случћај да један народ има две државе, а Србија ће кад год буде у прилици, бити вољна и у стању да помогне малој Црној Гори, а да притом не штети сопственим државним интересима, као што је у протерклом раздобљу био случај.

Интерес Србије је да Република Српска опстане и очува права одређена Дејтонским споразумом. Тај интерс је вишеструк: Српска је заштита од могућег исламског екстремизма и тероризма, у овој земљи живи милион и ипо становника који ће имати великог значаја за очување народног бића Србије и Републике Српске у време кризе становништва. Србија је, међутим, запоставила своје обавезе према сународницима у Републици Српској и до данас није испуњена већина могућности за привредну интеграцију, културну сарадњу и просветно уједначавање.

Србија нема државних интереса у Хрватској и Македонији. Ипак, интерес Србије је да око милион припадника српске мањине у ове две државе очувају свој идентитет, остваре културну и просветну аутономију и наставе да постоје као национална периферија са свим оним правима која су уживали до 1990. и правима које мањине уживају у Европској унији, а које Србија гарантује својим националним мањинама.  

У погледу спољне политике Србија мора да узме учешћа у савременим европским и евро-атлантским интеграцијама. Ипак, Србија би у будућности морала да учини све да остане по страни од свих, а нарочито туђих ратова. Србија има интересе само у региону, док у питањима светске политике има привилегију да заузме начелан, умерен и по могућности неутралан став. Србија више нема интерес ни могућност да активно учествује у борби за светску превласт, нити да се бори за успостављање светских идеолошких система. Србија XXI века своје узоре треба да тражи у малим европским државама, а традиције у политици Србије пре 1912. године. Улазак у Европску унију требало би да буде циљ спољне политике Србије. Но, ако ће Србији бити потребне године за привредну и законодавну интеграцију, политички интереси наше земље морали би да већ сада буду расправљени и дефинисани политичком већином, што је могуће ближом консензусу. Улазак у Европску унију јесте циљ наше државе, али се мора строго водити рачуна о статусу и равноправности наше земље у унији, за Србију је важније да достигне стандарде данашње Европске уније, нега да безглаво једнога дана ступи у реформисану или подељену верзију данашње Европске уније.

hronika vesti (arhiva)