NOVA SRPSKA POLITIČKA MISAO

Debata: Kuda ide Srbija?

dr Milan Jovanović

IZBORNE REFORME - SLUČAJ SRBIJA*

*(tekst je deo sireg rada koji ce biti objavljen u narednoj svesci NSPM)

Sazetak

Srbija je u jednoj deceniji primenila gotovo sve najrasprostranjenije varijante izbornih sistema. Samo dva izborna ciklusa za centralno predstavničko telo održana su po istom izbornom sistemu. Posledice izbornog prava po stranački sistem, funkcionisanje parlamenta i vladu nisu bile u skladu sa očekivanjima stranaka. Reforme izbornog sistema su okosnica stranačkih konflikata u poslednjoj deceniji. Nijedan izborni sistem nije ispunio više od dve funkcije koje se od njih očekuju: jednostavnost, paricipaciju, agregaciju i efektivnost, reprezentaciju i legitimnost. Sve izborne reforme bile su pod snažnim pritiskom stranačkih interesa. Sada se, pored potrebe za celovitom reformom svih elemenata izbornog prava, pažnja fokusira samo na evidenciju birača, visinu izbornog praga i testiranje javnosti za prihvatanje neke varijante kombinovanog većinsko-proporcinalnog modela. Autor iznosi predloge za izradu evidencije birača; ukazuje na probleme koje po fragmentaciju stranačkog sistema može imati smanjivanje izbornog praga i iznosi predloge za smanjivanje "ucenjivačkog" potencijala malih stranaka; upozorava na posledice koje može proizvesti uvođenje rovovskog izbornog modela.

Ključne reči: izborni sistem, političke posledice izbornog prava, izborna reforma, evidencija birača, izborni prag.

Za jednu deceniju u Srbiji je za izbor poslanika Narodne skupštine primenjeno čak pet izbornih sistema - dvokružni izborni sistem sa apsolutnom većinom (1990), proporcionalni izborni sistemi sa devet - velikih - izbornih jedinica (1992. i 1993), sa 29 - malih, srednjih i velikih - izbornih jedinica (1997), sa jednom izbornom jedinicom (2000). U svim proporcionalnim izborima izborni prag je iznosio 5% važećih glasova. Ako tome dodamo i varijantu kombinovanog, rovovskog, sistema za Veće građana Savezne skupštine ukinute SRJ (maja 1992.), izbor odbornika u lokalnoj samoupravi relativnom većinom i izbore za skupštinu AP Vojvodine dvokružnim sistemom po kome u drugom turnusu učestvuje više od dva kandidata - dijapazon primenjivanih izbornih sistema je impoznatan. Praktično koliko je bilo izbora toliko je primenjeno različitih izbornih modela. Samo u dva izborna ciklusa (1992. i 1993), u oba slučaja radilo se o prevremenim izborima, primenjen je isti izborni sistem. Ovo ne ističemo samo da bi ukazali na probleme istraživanja političkih konsekvenci, komparativnosti, ili posebnosti naše izborne prakse, nego zato što vladajuća koalicija DOS najavljuje "novi izborni zakon" - verovatno i "novi" izborni sistem - što je uostalom jedno od izbornih obećanja ove koalicije dato biračima 2000. godine.

Ostavimo po strani aktuelne dileme: prvo ustav pa izbori ili obratno koja - u atmosferi obračuna unutar vladajuće koalicije, afera, izneverenih očekivanja građana, socijalnih tenzija, itd. - dobija na intenzitetu; da li će izbori biti referendum za novi ustav ili će do izbora doći pre ustava što će ih objektivno pretvoriti u izbore za ustavotvornu skupštinu; zašto se tako važan zakon donosi pred same izbore na brzinu, a ne tokom mandatnog perioda bez tenzija itd. Za ovaj rad je bitno šta to vlast hoće da reformiše u izbornom sistemu? Šta to nije dobro u našem izbornom pravu? Koji se to instituti kritikuju i zašto? Kakvi se to lekovi - rešenja - predlažu i kako će oni biti konstituisani?Ali, pre nego što iznesemo naše vidjenje "odgovora" na ova pitanja, podsetićemo se u osnovnim crtama političkih konsekvenci izbornih sistema u Srbiji i dosadašnjih reformi.

1. Političke posledice izbornog prava 1990-2000

Rasprava o tipu izbornog sistema - većinski/proporcionalni, predstavlja krucijalni politički spor u konstituisanju demokratskih institucija u Srbiji i okosnicu stranačkih konflikata u posmatranom periodu. To je rezultiralo ne samo čestim izbornim ciklusima, nego i promenama izbornog modela u vrlo kratkom vremenskom intervalu.Socijalistička partija Srbije 1990.godine pledirala je za većinski izborni sistem, a gotovo sve druge stranke opredeljivale su se za neku od varijanti proporcionalnog izbornog sistema. Sa stanovišta političkih stranaka, to su racionalna opredeljenja. Socijalisti su računali na prednost partijske organizacije, brojno i dobro organizovano članstvo, materijalnu, tehničku i finansijsku osposobljenost, i podršku koju su imali medju gradjanima. Opozicione partije nastojale su da proporcionalnim izbornim sistemom premoste probleme formativne faze, odnosno da odsustvo partijske organizacije, aktivista i članstva reše koncentrisanjem disperzovane opozicione volje medju biračima. Izborni zakon donesen je u komunističkoj, jednostranačkoj skupštini bez učešća opozicije. Održavanje prvih višestranačkih izbora po većinskom izbornom sistemu zadovoljilo je očekivanja i zahteve građana u pogledu demokratizacije izbornog procesa. Personalizovanjem izbora, posle gotovo pet decenija višestrukog posredovanja i delegiranja, vraćena je osnovna funkcija izbornosti. Medjutim, većinski izborni sistem proizveo je i neke negativne kosekvence klasične u primeni ovog modela biranja.

Izbori po većinskom izbornom sistemu decembra 1990. godine izrazili su gotovo idealnu podeljenost biračkog tela. Socijalisti su osvojili nešto manje od polovine glasova birača (46,1%), a kandidati SPO (15,8%), grupa gradjana (9,1%), DS (7,4%) i svih ostalih stranaka osvojili su nešto preko 50 odsto glasova birača. Logika fabrikovanja većine, imanentna većinskom izbornom sistemu, glasove SPS pretvorila je u nadmoćnu, gotovo 4/5, većinu (194) mandata . Nasuprot tome, disperzovana opoziciona volja, glasovno razbijena na kandidate niza stranaka, izražena je sa tek nešto više od 1/5 poslaničkih mesta u prvom sazivu Narodne skupštine. Većinski izborni sistem izrazito je nadpredstavio SPS i proizveo visoku disproporciju glasova i mandata.

Interesantno je da je i pored toga većinski izborni sistem omogućio da parlamentarni status stekne veći broj partija nego po proporcionalnom izbornom sistemu. On je, makar i formalno, izrazio stranačku šarolikost u prvom sazivu parlamenta. Fragmentiranost u stranačkom telu tako je bila izražena u poslaničkim klupama, ali ne u srazmeri kakva je realno postojala u biračkoj populaciji.

Direktne posledice većinskog izbornog sistema u prvim višestranačkim izborima jesu: apsolutna jednostranačka većina i jednostranačka vlada. Većinski izborni sistem praktično je blokirao parlamentarne institucije za dalju afirmaciju opozicionih partija. Takva situacija nužno je opozicione partije, frustrirane zbog poraza i izrazite potpredstavljenosti, učvrstila u uverenju da treba istrajati u vaninstitucionalnim oblicima političkog delovanja, što je jačalo tenzije na političkoj sceni, doprinsilo izgradjivanju neodgovorne opozicije, umnožavalo konflikte i krnjilo legitimnost izabranih državnih organa.

Simulacija realnog broja osvojenih glasova, u različitim modelima proporcionalnih izbornih sistema, pokazuje da bi se postigao bitno drugačiji raspored mandata u prvom sazivu Narodne skupštine, a time i pozicija političkih stranaka, ali da to ne bi ugrozilo dominantni status socijalista. Da je primenjen model pune proporcionalnosti sa jednom izbornom jedinicom, na kome su insistirale opozicione partije, Srbija bi u tom sazivu dobila trostranački parlament, jer bi pored Socijalističke partije Srbije, Srpskog pokreta obnove i Demokratske stranke, mandate osvojili još jedino kandidati grupe gradjana i to pod uslovom da su nastupali objedinjeno. Da je proporcionalni izborni sistem primenjen u prvim višestranačkim izborima decembra 1990. godine, proizveo bi paradoksalne efekte karaktiristične za većinske izborne sisteme. On bi eliminisao disperziju višestranačke scene i radikalno smanjio broj parlamentarnih partija. Sa izvesnošću možemo tvrditi da bi takav efekat mnogo efikasnije delovao na konstituisanje stranačkog sistema, pokušaj programskog profilisanja i socijalnog utemeljenja pojedinih stranaka. Proporcionalni izborni model sa jednom izbornom jedinicom ostavio bi kandidate čak 11 stranaka van poslaničkih klupa. Status parlamentarnih stranaka izgubile bi manje partije, posebno iz reda nacionalnih manjina, a zagovornici proporcionalnog izbornog sistema kao glavni argument u odbrani ovakvog načina raspodele mandata iznosili su upravo predstavljenost manjinskih partija. Proporcionalni izborni sistem ne bi doneo pobedu opoziciji, ali bi značajno povećao njen mandatni bilans. (Jovanović, 1997 :152-160).

Socijalisti su legalno dobili parlamentarnu moć, ali su u operativnoj politici zaboravili da je realan odnos snaga u biračkom telu ostao nepromenjen. Većinski sistem je polovinu glasova socijalista pretvorio u 80% mandata, ali tu je kraj logike manufactured majorities. Taj mehanizam nema dejstvo da parlamentarnu većinu pretvara u fabrikovanu većinu u biračkom telu. Socijalisti su nizom postupaka u operativnoj politici smanjivali mogućnost da se to eventualno dogodi, štaviše, rapidno se osipalo njihovo biračko telo.

Uz presudan uticaj političkih procesa koji su doveli do razbijanja zemlje, rata i sl. to je bitno doprinelo da većinski izborni sistem nije proizveo stabilnu vladu, iako su socijalisti imali nadmoćnu apsolutnu većinu u Narodnoj skupštini. Naprotiv, upravo kad su socijalisti imali najveći broj mesta u parlamentu opozicija se izborila za uvodjenje proporcionalnog izbornog sistema. To je najveći ustupak SPS opoziciji. Proporcionalni izborni sistem sa devet izbornih jedinica i eliminatornim količnikom od 5% osvojenih glasova rezultat je kompromisa vladajućih socijalista i parlamentarnih opozicionih partija koje su insistirale na nižem cenzusu i manjem broju izbornih jedinica. Taj izborni model konstituisao je praktično velike izborne jedinice jer se u svim izbornim jedinicama biralo znatno više od 10 poslanika čime je zaštićena proporcionalnost u raspodeli mandata.

Proporcionalni izborni sistem, iz decembra 1992. godine, delovao je i podsticajno i reduktivno na stranački sistem. Broj elektivnih stranaka gotovo je udvostručen u odnosu na izbore 1990. godine, ali je zato broj parlamentarnih stranaka smanjen za trećinu. On je realnije izrazio stranačku snagu i uspostavio paritet izmedju broja osvojenih glasova i osvojenih mandata. Socijalisti su izgubili izrazitu premoć i apsolutnu većinu u parlamentu - zadržali su svega 101 mandat u drugom sazivu Narodne skupštine, prve birane po proporcionalnom izbornom sistemu. Formalno, matematički posmatrano, ostale parlamentarne stranke imale su širok prostor za koalicije koje bi socijaliste stavili u opozicionu ravan. Socijalistička partija Srbije realno je najveći gubitak u izbornom ciklusu 1992. godine. Ona nije samo izgubila gotovo polovinu mandata nego i blizu milion glasova u odnosu na prethodni izborni ciklus. Medjutim, socijalisti su se pokazali politički spremnijim za situaciju koju je proizveo proporcionalni izborni sistem. Ne ulazeći u ovoj studiji u političku cenu koju su platili na uštrb svog političkog i programskog identiteta, socijalisti su pokazali veću političku i koalicionu sposobnost i obezbedili da, iako poraženi, dobiju blanko parlamentarnu podršku poslaničkog kluba Srpske radikalne stranke, odnosno parlamentarnu većinu za manjinsku jednostranačku vladu.

Prva primena proporcionalnog izbornog sistema u startu je potvrdila neke njegove osobenosti. Prvo, formirana je nestabilna stranačka parlamentarna većina dve partije čiji su programi u mnogim ključnim pitanjima suprotni. Drugo, jednostranačka manjinska vlada socijalista upravo u temeljnim zakonskim projektima bila je uskraćena za podršku te nestabilne većine, što je nagoveštavalo kratak mandatni period. Treće, za kratko vreme Demokratski pokret Srbije, odnosno poslanički klub pod tim imenom raspao se i iz njega se izdvojila Demokratska stranka Srbije i formirala vlasitit poslanički klub. Ovo frakcionaštvo nije direktna posledica samo proporcionalnog izbornog sistema - on nije sprečavao da se postojeće podele u stranačkom vođstvu završe formiranjem novih stranaka, a ne smenom elita.

Hipotetičko simuliranje realnih rezultata prvih proporcionalnih izbora decembra 1992. godine u drugačijim izbornim modelima nije potvrdilo očekivanja predlagača. Manji broj izbornih jedinica ne bi proizveo veći broj opozicionih partija u parlamentu, niti bi takav proporcionalni model promenio bilans snaga u parlamentu. Naprotiv, manji broj izbornih jedinica - jedna, četiri i šest - na kome su insistirale opozicione stranke - redukovao bi broj parlamentarnih stranaka. U nekim slučajevima - jedna izborna jedinica - redukciono dejstvo bi bilo tako snažno da bi proizvelo trostranačku parlamentarnu strukturu - u parlamentu bi poslanike imale SPS, SRS i DEPOS. Simulacije pokazuju da bi time bile oštećene upravo male stranke i stranke iz reda nacionalnih manjina, čija se predstavljenost obično uzimala kao jedan od osnovnih argumenata za primenu proporcionalnog izbornog sistema, te da bi status parlamentarne stranke parktično izgubilo pet stranaka. Suprotno tvrdnjama zagovornika ekstremnih varijanti proporcionalnog izbornog sistema, modeli sa većim brojem izbornih jedinica, posebno pri nižem eliminatornom cenzusu, pružili bi ne samo veće šanse nego i bolju zastupljenost malim strankama i strankama nacionalnih manjina. Istovremeno, simulacija rezultata izbora za Narodnu skupštinu decembra 1992. godine opovrgla je očekivanja socijalista, da će usitnjavanje izbornih jedinica automatski doneti pobedu, odnosno apsolutnu većinu socijalistima. Socijalistička partija je u izbornom ciklusu decembra 1992. godine pretrpela tako radikalno osipanje biračkog tela da je ni ekstremne varijante podele biračkog tela - osamnaest i dvadeset dve izborne jedinice - ne bi približile apsolutnoj parlamentarnoj većini( Jovanović, 1997 :187-214)

Izbori decembra 1993. godine, drugi po istovetnom proporcionalnom modelu, samo godinu dana posle prethodnih izbora, potvrdili su osnovnu karakteristiku koja im se pripisuje - formiranje koalicionih vlada. U ovim izborima ni jedna stranka nije osvojila apsolutnu većinu. SPS je zadržala poziciju dominantne partije, ali je morala da za parlamentarnu podršku podeli vlast i formira koalicionu vladu.

U ovom izbornom ciklusu nastavlja se porces redukovanja broja parlamentarnih stranaka. Teško je utvrditi koliko je to posledica drugih faktora koji utiču na stranački sistem, a koliko proizvod proporcionalnog izbornog modela. Ovi izbori su eklatantan primer posledica proporcionalnog izbornog modela. Nova demokratija, osvajajući mandate u okrilju koalicije DEPOS-a, nastupajući u parlamentu kao samostalna frakcija, omogućila je socijalistima da formiraju koalicionu vladu, stekavši tako politički uticaj nesrazmeran svojoj poziciji u biračkom telu i suprotno pozicijama sa kojih je izašla pred birače kao koalicioni partner DEPOS-a.

Proporcionalni izborni sistem je potvrdio svoje dvostruko dejstvo na stranački sistem u srpskom parlamentu. On je s jedne strane uticao na redukovanje broja stranaka u parlamentu, a s druge strane doprinosio fragmentaciji niza značajnih parlamentarnih stranaka u kojima su sukobi razrešavani frakcionašenjem koje je rezultiralo stvaranjem novih partija. Iz Srpskog pokreta obnove izdvojila se Saborna narodna stranka; iz Srpske radikalne stranke izdvojila se Radikalna stranka Srbije i Radikalna stranka N.Pašić; iz Demokratske stranke, koja je inače primer frakcionašenja na višestranačkoj sceni Srbije, izdvojio se Demokratski centar; iz Demokratske zajednice vojvođanskih Madjara izdvojio se Savez vojvođanskih Madjara. I konflikti u Građanskom savezu rezultirali su izdvajanjem jedne od fakcija u zasebnu stranku.

Proporcionalni izborni sistem ograničavajuće je delovao na pokušaje koalicionog nastupa opozicionih stranaka zbog različitih faktora. Opozicione partije smatrale su da samostalno mogu izboriti mesta u parlamentu; postojale su izrazite liderske sujete i animoziteti, javili su se konflikti oko predvodnika koalicije. Umnožavale su se razlike programskog karaktera unutar opozicionih partija koje se žele udružiti, a koje su u stvari prethodno nastale cepanjem postojećih opozicionih partija. Vremenom su te razlike prerasle liderske sujete, razilaženja u taktičkim, konkretnim političkim potezima i poprimile ozbiljna programska obeležja u krucijelnim političkim pitanjima. Proporcionalni izborni sistem, na kome su opozicione partije tako insistirale, proizveo je povratni efekat po njihov uticaj i delovanje na višestranačkoj sceni. On se može smatrati u tom periodu jednom od ključnih prepreka za ujedinjen nastup opozicije, ne samo u izborima, makar i u vidu takozvane tehničke koalicije, nego i njihovog eventualnog funkcionisanja u parlamentu.

Izborni ciklus iz 1993. godine pokazao je da je broj osvojenih glasova, kao i razlika koju osvoji pobednička stranka u odnosu na drugoplasiranu i trećeplasiranu stranku po broju osvojenih glasova, mnogo važnija za osvajanje mesta u parlamentu od broja izbornih jedinica i visine eliminatornog cenzusa. SPS je, popravljajući svoj glasovni rezultat za nešto više od 200.000 glasova, stekla gotovo apsolutnu većinu u mandatima (123).

Simulacija realnih rezultata izbornog ciklusa iz decembra 1993. godine u različitim modelima broja izbornih jedinica, s različitim eliminatornim cenzusom i formulom za transponovanje glasova u mandate, potvrdila je gotovo istovetne tendencije kao u prethodnom izbornim ciklusima. Ekstremni modeli sa manjim brojem izbornih jedinica imali bi veće redukciono dejstvo. Parlamentarni status u ovim modelima izgubile bi stranke nacionalnih manjina i male stranke. To što bi u varijanti sa jednom izbornom jedinicom Narodna skupština imala formalno petostranačku strukturu samo je privid. Jedna stranka više u suštini je posledica cepanja opozicionog bloka DEPOS-a iz koga se izdvojila Demokratska stranka Srbije. I ove simulacije pokazale su da broj parlamentarnih stranaka raste sa brojem izbornih jedinica, odnosno da u ovakvim proporcionanim izbornim modelima stranke nacionalnih manjina i male stranke imaju realnije šanse da steknu parlamentarni status (Jovanović, 1997 : 224-255)

Četvrte po redu, a druge redovne izbore 1997. godine bojkotovale su DS, DSS i Gradjanski savez, zato što je tada vladajuća koalicija SPS SRS drastično, više od tri puta, povećala broj izbornih jedinica. Na inicijativu Demokratske partije socijalista Crne Gore izmenjen je broj izbornih jedinica za izbor Veća gradjana Savezne skupštine u 1996. godini. Težeći da "usaglase" broj izbornih jedinica za izbor u Narodnu skupštinu Republike Srbije sa brojem izbornih jedinica za Veće gradjana, socijalisti i radikali podelili su biračko telo na 29 izbornih jedinica. Navedne opozicione partije smatrale su to kršenjem kompromisa postignutog na Okruglom stolu 1992. godine. Povećanjem broja izbornih jedinica smanjena je njihova veličina, odnosno od velikih formirane su male i izborne jedinice srednje veličine kod kojih je distorzija pretvaranja glasova u mandate veća, a SPS je procenjivao da će to ići u njegovu korist. U tom izbornom ciklusu socijalisti su i dalje zadržali rejting prve stranke po broju osvojenih glasova i mandata. Rezultat tog izbornog sistema jeste konstituisanje koalicione vlade SPS i SRS u formi vlade narodnog jedinstvenstva iza koje je stojala gotovo 4/5 većina u Narodnoj skupštini. Broj parlamentarnih stranaka ostao je na istom nivou i pored bojkota od strane stranaka koje su u prethodnom sastavu imale poslanike u parlamentu.

Interesantno je da simulacija ostvarenih rezultata u varijanti devet izbornih jedinica pokazuje da ne bi došlo do značajnijeg odstupanja u broju osvojenih mandata. Naime, da je u ovom izbornom ciklusu Srbija bila podeljena na devet izbornih jedinica, kao 1992. i 1993. godine, izborna lista Socijalistička partija Srbije, Jugoslovenska levica i Nova demokratija imala bi svega četiri poslanika manje - osvojili bi 106 mandata; Srpska radikalna stranka 78, Srpski pokret obnove 51, koalcija "Vojvodina" osam, Savez vojvodjanskih Madjara tri, lista za Sandžak jedan i Demokratska alternativa sa Seljačkim strankom Srbije i Pnezionerskom strankom Srbije tri mandata. Znači, pomeranje u broju mandata u varijanti devet i 29 izbornih jedinica bilo bi neznatno, pogodilo bi najviše Srpsku radikalnu stranku, a socijalisti bi i dalje zadržali najveći broj poslanika. SPS nije ostvarila očekivanu prednost od velikog broja malih izbornih jedinica, ali je pretrpila ozbiljnu političku štetu smanjujući legitimitet parlamenta i vlade bojkotom najvažnijih opozicionih stranaka. Da je u ovom izbornom ciklusu Srbija bila konstituisana kao jedna izborna jedinica to bi za posledicu imalo istovetne tendencije kao i u simulacijama prethodnih izbornih ciklusa u ovakvim uslovima - Srbija bi dobila parlament u kome bi bili zastupljeni poslanici tri izborne liste - SPS, SRS, SPO.

Izbori 2000. godine održali su se u jednoj izbornoj jedinici i tako je opozicija oličena u DOS-u pod naletom 5. oktobarskih zbivanja posle 10 godina borbe dosegla svoj ideal. Ti rezultati, iako na talasu euforije sa energijom ravnoj izborima 1990. godine, potvrdili su in vivo simulacije rezultata izbora iz prethodnih izbornih ciklusa u varijanti jedne izborne jedinice - četvorostranački parlament i dominantnu partiju - odnosno koaliciju DOS. Ako DOS posmatramo pojedinačno onda je to najveći broj partija u parlamentu Srbije od 1990. godine, posebno ako se tome doda i par novih stranaka koje su parlemntarni status stekle zahvaljujući deobama, podmićivanjem i trgovinom mandatima. Rezultat je najšira koaliciona vlada u decenijskoj praksi parlamentarizma sastavljena od predstavnika 18 stranaka plus eksperti iz G 17. Vlada uprkos brojnim aferama i problemima opstaje, za sada, čime je pokazala stabilnost i zavidnu "otpornost" na rekonstrukcije i prevremene izbore i ulazi u poslednju mandatnu godinu .

"Reforma" izbornog sistema 2000. godine donela je dve važne novine. Prva se odnosi na konstituisanje Srbije kao jedne izborne jedinice, a druga na pravo stranaka da po vlastitom nahođenju raspodeljuju mandate koje je osvojila njihova izborna lista među kandidatima bez obzira na njihov redosled na izbornoj listi. Propuštajući priliku stranaka okupljenih u DOS da samostalno izađu na izbore izgubljena je mogućnost da se realno sagledaju učinci ovakvog izbornog sistema, sa stanovišta rejtinga malih stranaka, funkcionisanje parlamenta, strančki sistem, itd.

2. Kako sprovesti izbornu reformu

Stalna promena izbornog zakonodavstava, tačnije postupka pretvaranja glasova u mandate, otežva uporedno analizu. Tako sa stanovišta uticaja izbornog sistema na partijski sistem nisu od velike koristi Rosov indeks proporcionalnosti, broj efektivnih partija ili indeks agregacije (Goati, 2002: 27-32). Ako navedene izborne cikluse 1990-2000. posmatramo kroz funkcije jednostavnosti, predstavljanja, participacije, koncentracije i efektinosti i legitimnosti dobijamo jasniju sliku.

Izborni sistem iz 1990. godine zadovoljio je funkciju jednostavnosti i participacije u potpunosti; delimično funkciju agregacije, ali ne i u komponenti efektivnosti, jer su socijalisti i pored izrazite parlamentarne većine bili primorani na prevremene izbore na polovini mandata. Potisnute su funkcije predstavljanja - zbog ogromne disproporcije glasova i mandata - i legitimnosti i pored velikog odziva birača. Upravo potiskivanje navedenih funkcija bio je jak podsticaj izbornoj reformi i prelasku na proporcionalni izborni sistem. U izborima 1992. godine možemo smatrati da su u potpunosti ostvarene samo funkcije legitimnosti i predstavljanja prvenstveno zbog dobre proporcionalnosti glasova i mandata, ali ne i zbog predstavljenosti različitih društvenih grupa. Agregacija i efektivnost polovično su zadovoljene - smanjen je broj parlamentarnih partija, ali u parlamentu nije bilo efektivnosti - manjinska vlada socijalista je opstala nešto duže od šest meseci. Funkcije jednostavnosti i participacije su ostale neostvarene jer su građani prelaskom na glasanje putem lista izgubili mogućnost da direktno biraju predstavnike. Ista ocena važi i za izbore 1993. godine, osim što je taj izborni ciklus doneo i ostvarivanje efektivnosti - koaliciona vlada proizašla iz tih izbora jedina je u poslednjoj deceniji XX veka srpskog parlamentarizma iskoristila četvorogodišnji mandat. Izbori 1997. godine zadovoljili su samo funkciju agregacije i efektivnosti, ali i to je posledica bojkota izbora od strane vodećih opozicionih partija, a manje proizvod izbornog sistema. Izbori 2000.godine ispunili su u potpunosti dve funkcije legitimnost i agregaciju i efektivnost. Funkcija participacije je potpuno devalvirana izbornim zakonom, jer je protivustavno ostavljena mogućnost stranakma da samostalno određuju poslanike čime je suspendovano ustavno načelo o slobodnom mandatu i neposrednosti izbora.

Dakle, naši izborni sistemi nisu do sada uspevali, i pored permanentnih "reformi", da zadovolje u potpunosti više od dve funkcije. Nismo u tome specifični, tako je u većini država sa jednostavnim izbornim sistemima, posebno u mladim demokratijama. Šta više, geneza našeg izbornog zakonodavstva uklapa se u izvesne "pravilnosti" zemalja u tranziciji.

U istočnoevropskim zemljama na pred-konstitutivnim izborima mahom je korišćen većinski izborni sistem - izuzetak su C.Gora i Bosna i Hercegovina, delimično i Slovenija, dok je Estonija koristila single transferable vote (Nolen/Kasapović 1997 : 60). Uniformno opredeljivanje za većinski izborni sistem rezultat je procene reformisanih komunističkih elita da će ih on održati na vlasti. "Ima neke ironije u tome što je upravo zadržavanje pretežno većinskog sistema...poraz komunista pretvorio u debakl."( Taagepera, 1990 : 306), jer je samo u nekim slučajevima ispunio očekivanja - Srbija, Belorusija, Ukrajina i Albanija. Na konstitutivnim izborima dominirao je proporcionalni izborni sistema - primenjen je u devet od 18 istočnoevropskih zemalja - koji je uveden kao posledica poraza starih komunističkih elita, odnosno pobede zagovornika tranzicije. Teorija nije bila od velike koristi u raspravama o tome koji izborni sistem je najpodesniji za nove demokratije. Razmatranje ovog aspekta tranzicije i delenje saveta pretvorilo se u više puta viđenu polemiku majorista i proporcionalista. Prvi su zbog straha od prevelike fragmentacije stranačkog sistema, što bi po njima moglo dovesti do autoritarne involucije, i opasnosti od "vajmarizacije" opisivane često i argumentacijom studije Ferdinanda A. Hermensa, Demokratija i anarhija, predlagali većinski izborni sistema ( McGregor, 1993 : 13; Blais, 1991: 84-108).Drugi su zbog etničke i konfesionalne heterogenosti koja je dugo potiskivana i tranzicijom već eskalirala u otvorene sukobe, etnifikaciju politike i secesije - pledirali za proporcionalne izborne sisteme (Lijphart). Svakako da je i to uticalo na veliki broj kombinovanih izbornih sistema koji se danas koriste ili se koristio u ovim zemljama, kao prelazni model ka proporcinalnim izborima. Pojedini autori upozoravaju da su na odabir izbornog sistema manji uticaj imali teorijski i normativni elementi, a presudan, kao nezavisna varijabla, tip i način promene političkog sistema, zato što se radilo o raspadu federalnih država, napuštanju komunističkog modela i automatskom prihvatanju političkih institucija zapadne demokratske tradicije kao instrumenata koji su se potvrdili, koje nije potrebno reformisati ili prilagođavati, nego direktno preuzeti i tako izvršiti transfer legitimiteta sa komunističkih struktura i elita na aktere tranzicije (Kasapović/Nolen 1997 : 60).

Izborni sistemi su konstitutivni element politike u normativnom, strukturalnom, dinamičkom i praktičnom aspektu.Zato su izborne reforme važne. Da bi one bile i uspešne i realne moraju zadovoljiti nekoliko zahteva.

Prvi je stručna analiza izbornog sistema koji se primenjuje. Kako on funkcioniše; od kojih elemenata je satavljen; koje funkcije zadovoljava; koje posledice proizvodi; uvažava li specifični socio-kulturni i političko-institucionalni kontekst i u kojoj meri? Izbornim sistemima pripisuje se svašta i od njh se mnogo očekuje, zato je važno identifikovati i odakle prigovori i predlozi za promene dolaze - političkih stranaka, akademske i stručne ili šire javnosti - da bi znalo koliko su opravdane, a koliko interesno obojene.Uporedna analiza je najkorisniji instrument koji može pokazati da li se radi o kritici strukturalne prirode ili pak o "univerzalnom" nedostatku karakterističnom za mnoge izborne sisteme u različitim državama i epohama kojima izborni sistem i ne mora biti uzrok.

Drugi strateški zahtev u reformi izbornog sistema je određivanje cilja reforme. To je veoma kopleksna faza zato što se izborni sistemi kritikuju sa različitih aspekata, često kontradiktornih, pa reforma neće moći otkloniti sve aspekte prigovora. Pri tome kao aksiom se mora imati uvidu da su izborne reforme ređe akademske debate o izbornim sistemima, a češće žestoke stranačke tuče jer se radi o mehanizmima za distribuciju moći - "pitanje izbornog sistema uvek je i pitanje vlasti" (Nolen). Dakle, šta se reformiše, popravlja, menja, izbornom reformom važno je jer je poželjno da se utvrdi konsezusom vodećih političkih aktera, s jedne strane, i zato što se tako limitira izbor alternativa , s druge strane. Ako to izostane, diskusija o reformi izbornog sistema završiće u jalovom teoretisanju o "idelanim", "najboljim", "najdemokratskijim" itd. izbornim modelima, ili stranačkim konfliktima koji će učiniti da reformisani izborni sistem traje onoliko koliko i stranka na vlasti koja ga je preko parlamentarne većine uvela u primenu. Cilj je važan i zbog toga što primena jednog može isključiti ispunjenje drugog cilja ili ga ugroziti, ako je on već ostvaren. Većina reformi, što je pogrešno, za cilj ima što idealniju i matematički tačniju proporciju glasova i mandata, odnosno ko će od partija biti predstavljen u parlamentu i sa koliko poslanika, a zanemaruju se jednostavnost izbornog sistema; da li birač može u njemu participirati birajući i kandidate, a ne samo stranke; da li su predstavljene različite kategorije građana; kakav je nivo legitimnosti koji se ostvaruje izbornim sistemom. Treća faza izbornih reformi jeste izbor tehničkih elemenata koji treba da reformišu izborni sistem u skladu sa postavljenim ciljevima. Izbor tih elementa je ograničen, njihovi efekti su dobro teorijski i empirijski verifikovani, ali za njihovu primenu je potrebno poznavanje svih tehničkih mehanizama izbornog sistema, odsustvo proizvoljnosti i eklektizma. Ova faza je spoj cilja i metoda i u njoj ekspertima za izborne sisteme odmah je jasno da li izborne reforme idu u dobrom pravcu.

Četvrta faza je usklađivanje navedenog sa konkretnim sociološkim, političkim, kulturološkim, itd. uslovima u jednom društvu. Izborni inžinjering koji sledi matricu proste transplantacije može biti loš i poguban izbor za političke sisteme mladih demokratija, na stabilizaciju demokratije, na stepen konfliktnosti i dez/integrativnih procesa.

Reforme izbornog sistema u Srbiji nisu poštovala navedene teorijske postulate. One su bile postepene, ali uvek snažno stranački motivisane procenama da li promene izbornog sistema koriste interesima vladajuće stranke ili ne. Zato reforme izbornog zakonodavstva u Srbiji imaju krivudavu uzlazno-silaznu putanju. Ako posmatramo izborni sistem u širem značenju vidimo da se jedino reformisao postupak pretvaranja glasova u mandate. Ostali aspekti izbornog prava - evidencija birača, formiranje i rad izbornih organa, organizovanje glasanja, kandidovanje, izborne kampanje i njihovo finansiranje, predstavljanje u medijima, zaštita biračkog prava, itd.- ostali su gotovo nepromenjeni od 1990. i 1992. godine. Reformom u pravom smislu smatramo samo promenu izbornog zakonodavstva 1992. godine kada je većinski zamenjen proporcionalnim izbornim sistemom, kao rezultat kompromisa vlasti i opozicije. Kada ocenjujemo izborni sistem, posebno u heterogenim duštvima opterećenim brojnim konfliktim, kakvo naše, treba imati u vidu nekoliko vašnih kriterijuma. Većina društvenih grupa i političkih stranaka u Srbiji prihvataju izborni sistem kao jedini primereni institucionalni postupak za promenu vlasti, ali ne prezaju da prete i koriste i druge metode vanparlamentarne borbe. Političke stranke koje su izgubile izbore i ostale u opoziciji nikada nisu bezrezervno priznavale rezultate izbora, naprotiv svi izborni ciklusi bili su opterećeni sumnjama u regularnost izbornih rezultata zbog različitih razloga - neažurnosti i krivotvorenja biračkih spiskova, pristrasnog rada izbornih organa, nejednake zastupljenosti u medijima, krađe i netačnog prebrojavanja glasova i utvrđivanja rezultata izbora, itd. Izbori nisu uspevali da stišaju stranačke strasti, nego su podsticali političku polarizaciju. Etničke manjine nisu bile zadovoljne zastupljenošću u parlamentu, a sve političke stranke smatrale su da proporcionalnost glasova i mandata nije dobra, da može biti bolja, itd Izborni sistem je olakšavao formiranje koalicionih vlada, ali često je u posmatranom periodu vodio nastajanju prejakih većina u parlamentu što je blikiralo mogućnosti opoziciji da igra efektivnu ulogu u političkim procesima. Naravno sve ove slabosti nisu direktan proizvod izbornog sistema nego i drugih faktora koji su često i presudnije uticali da izborni sistem proizvodi nevedene efekte ili da mu se oni pripisuju.

3.Šta i kako reformisati

Interesantno je da se kritika izbornog sistema i/ili pojedinih elemenata pojavljuje ne kada se ta rešenja konstituišu, nego kada proizvedu efekte kojima nisu zadovoljni izborni akteri, pojedine stranke, koje ovaj ili onaj element izbornog sistema proglašavaju za krivca lošeg izbornog rejtinga. Danas preovlađuju generalna osporavanja izbornog zakonodavstva - "izborni sistem ne valja", "izborni zakon nije dobar", " Srbija neće birati po Šešeljevom ili Miloševićevom zakonu" itd. Kada se mora navesti šta konkretno treba promeniti i kako spisak je mnogo oskudniji.U javnosti dominira: kritika neažurnosti i netačnosti biračkih spiskova, veliki uticaj malih stranaka na vladu, nesrazmeran njihovom rejtingu u biračkom telu, veliki izborni prag koji može eliminisati male stranke, posebno stranke nacionalnih manjina iz parlamenta i pravo stranaka da mimo redosleda na izbornoj listi dele mandate. U poslednje vreme plasiranjem u javnost "proverenih informacija" zagovara se, tačnije testira i priprema, napuštanje raspodele mandata isključivo proporcionalnom formulom i pledira za raspodelu mandata nekom od varijanti kombinovanog izbornog modela. To naravno ne znači da su ostali elementi izbornog zakona dobri i da neće biti promenjeni, ali kako za sada se niko ne izjašnjava, osim CeSID-a koji je odavno izradio svoj predlog zakona. Detaljno razmatranje svih elemenata reforme našeg izbornog prava nije predmet ovog rada i zato ćemo se samo zadržati na aktuelnim kritikama.

Prvo, evidencija birača u našem izbornom sistemu ne odudara od modela koji primenjuju i druge države u formiranju biračkog spiska. Tačno je da je on neažuran, neprecizan, da ima pojave dopisivanja i brisanja iz biračkog spiska van propisane procedure. Tačno je i da postoje brojni problemi koji otežavaju posao izrade biračkih spiskova - neažurnost administracije, nepostojanje elektronskog sistema, nesaradnja organa nadležnih za dostavljanje podataka organa lokalne samouprave koji vodi birački spisak, migracije, evidencija državljanstva, izbeglice, itd. Ako se tome doda i politizacija ovog pitanja izvesno je da se radi o složenom problemu od čijeg rešavanja zavisi legitimnost ne samo izbornih procedura nego i izabranih organa. Izrada što ažurnije biračke evidencije aksiom je svake izborne reforme i zato to pitanje ne treba mistifikovati, nego rešiti na iskustvima drugih država, a kod svih je ovaj problem izražen u većoj ili manjoj meri. Mišljenja smo da izradu biračkog spiska treba poveriti policiji koja ima najkompletniju evidenciju o građanima, a ne organima lokalne samouprave. Oni vrlo brzo, u saradnji sa matičnim službama, mogu sasataviti centralni birački spisak u elektronskom obliku. Provera tačnosti biračkog spiska mora biti posao svih - građana, stranaka, statistike, nevladinih organizacija, organa lokalne samouprave... Za taj posao potrebno je, uz dobru organizaciju i logistiku, najmanje šest meseci. Vrlo je važno da se omogući da u ovom procesu učestvuju svi zainteresovani subjekti - ubrzao bi se posao, otklonile bi se naknadne sumnje, itd.- ali i da se koriste iskustva i saveti specijalizovanih organizacija OSCE.

Svaki birač unet u evidenciju dobijao bi glasačku karticu sa kojom bi mogao da glasa i van biračkog mesta. Ona bi služila za identifikovanje birača, bez nje se ne bi moglo glasati, važila bi za više izbornih ciklusa, imala bi rubrike u kojoj bi se obeležavalo da je birač glasao i tako bi se izbeglo obeležavanje birača mastilom. Naravno sve bi se to moralo urediti zakonom, a posao praćenja poveriti parlamentarnom telu sastavljenom od predstavnika stranaka na paritetnoj osnovi, stručnjaka raznih profila, nevladinih organizacija, itd. Uvereni smo da bi ovakav pristup uz obavezu ažuriranja biračke evidencije svakih šest meseci, posle par izbornih ciklusa ustrojio birački spisak u kojem bi nedostatci bili svedeni na razumnu meru.

Druga navedena kritika - fragmentacija stranačkog sistema i nesrazmeran uticaj malih stranaka u parlamentu i vladi - kao posledica izbornog prava prisutna je od prvih izbora 1990.godine. Smatralo se da one unose "nered", zbunjuju biračko telo, slabe izborne šanse većih partija itd., a od 1993.godine kada Nova demokratija osvaja mandate u okviru koalicije DEPOS ili zahvaljujući njoj, a formira koalicionu vladu sa SPS, glavnim političkim i izbornim rivalom, govori se o njihovoj političkoj moći koja nema pokriće u glasovima birača. JUL je patent novodemokrata usavršio - bez izbora parazitirajući na biračkom telu SPS dominirao je u vlasti, ali njegov ucenjivački potencijal i nije računao na vlastitu snagu u biračkom telu nego bračnu povezanost lidera te dve stranke. U prvom slučaju socijalisti su imali stabilan četvorogodišnji mandat, u drugom slučaju pretrpeli su izborni debakl. U DOS-ovom primeru na početku mandata taj spor je tinjao kada su neke male stranke dobile onoliko značajnih funkcija u vlasti koliko su imali funkcionera, GSS na primer, a rasplamsava se kako se množe afere u ovoj koaliciji i približavaju izbori uz stalno licitiranje da su male stranke presudno doprinele pobedi DOS-a, odnosno da su statiranje u ovoj koaliciji enormno naplatile.Veći problem od raspodele funkcija je programska disonantnost 18 stranaka, što stalno iznova stavlja na probu vladu kada su u pitanju značajni zakonski projekti, a potrebno je pomiriti težnju za reformama i zahteve malih stranaka ili kaprice njihovih lidera. "Milošević" i "saveti" iz inostranstva nisu više dobar lepak za koheziju ove koalicije i naslućuje se da priča o "reformi" izbornog sistema jeste izborni inžinjering koji treba da neutrališe uticaj malih stranaka na vladu.

Izborni sistem poznaje vrlo efikasne i jednostavne mehanizme za rešavanje ovog problema - velike izborne jedinice, visok izborni prag, izbornu kauciju. Velika izborna jedinica, visok izborni prag - 5% se pokazao nepremostiv za mnoge - i izborna kaucija koju bi svaka stranka morala da položi pre štampanja glasačkih listića i gubila bi je ako ne osvoji broj glasova utvrđen izbornim cenzusom, otežeće ili onemogućiti ulazak u parlament svim malim strankama iz DOS-a osim strankama nacionalnih manjina, i to pod uslovom da se etničko biračko telo Mađara i Muslimana ne podeli na više stranaka. Znači, ako se hoće kontrolisati uticaj malih stranaka, pošto je Srbija jedna izborna jedinica sa izbornim pragom 5%, što je bio jedinstven zahtev vladajuće garniture dok su bili u opoziciji - nema posebnog razloga za promenu izbornog sistema, potrebno je samo izbeći predizborne koalicije. Što je kalendar odmicao od 5.oktobra 2000.godine postajalo je jasnije da DOS na sledeće izbore neće izaći u istom sastavu. To se potvrdilo izlaskom DSS iz koalicije i samostalnim nastupom na predsedničkim izborima, iskljčivanjem Nove Srbije, isterivanjem Socijademokratije. Lideri ostatka DOS-a teško će objasniti članstvu, još teže biračima, da se mora u koaliciju sa strankom PDS čiji lider je uhvaćen i osumnjičen za špijunažu, sa DS čiji čelnici nisu uspeli da uvere javnost da nisu bili u sprezi sa organizovanim kriminalom, sa Liberalima čiji lider ne oseća ni političku odgovornost kao ministar policije za ubistvo premijera. Pred izbore nije popularno otarasiti se dojučerašnjih saveznika, pogotovu kad mogu lako promeniti koalicioni dres, što potvrđuje da se računa na glasove birača koji glasaju za male stranke, ali ne i na same male stranke. Očigledno stranački inžinjeri moraju pristupiti problemu "stvaralački" rešavanju ovog "problema" - u kojoj formi videćemo, jer kad su izbori u pitanju, odnosno ostanak na vlasti," mašta čini svašta".

CeSID u svom predlogu izbornog zakona predlaže da se smanji izborni prag na 2%, prvenstveno da bi se pomoglo strankama nacionalnih manjina da osvoje parlamentarne mandate, ali i da se male stranke ohrabre da izađu na izbore samostalno. Problem sa ovim rešenjem je u tome što akteri za koje se on konstriuše nisu sigurni da bi preskočili i ovako malu prepreku. Istovremeno to ne mora a priori značiti ulazak u parlament poslanika iz reda nacionalnih manjina, posebno, ako se njihovo biračko telo podeli na više stranaka, ili jedan deo birača iz ove populacije glasa za druge stranke iz različitih razloga - recimo zato što optiraju za građanski, a ne nacionalni koncept društva. Bolji mehanizam zaštite, odnosno predstavljanja manjina jeste princip pozitivne diskriminacije - garantovanje broja mesta u parlamentu proporcionalno njihovoj zastupljenosti u stanovništvu, bez obzira na rejting stranaka koje reprezentuju njihove interese. Eksperti CeSID-a gube iz vida i to da su sve zemlje u tranziciji reformisale svoje sisteme upravo podizanjem izbornog praga, odnosno da bi ovako nizak prag mogao biti uzrok fragmetacije stranačkog sistema.

Ne samo da ankete javnog mnjenja ne daju šanse malim strankama da će preskočiti i tako nizak prag, nego i statistika dosadašnjih izbora potvrđuje da su retke male stranke koje su osvajale više od 2% glasova. Na većinskim izborima 1990. Demokratska zajednica vojvođanskih Mađara osvojila je 2,6% glasova i 8 poslanika, Stranka demokratske akcije 1,4% glasova i 3 poslanika, Savez refomista Vojvodine/Jugoslavije 1,5% i 2 poslanika, i još osam dugih stranaka sa 0,1% do 1% galasova osvojilo je pojedan mandat - npr. Stranka jugoslovena, Udruženje za jugoslovensku demokratsku inicijativu, Partija za demokratsko delovanje, itd. U prvim proporcionalnim izborima za Narodnu skupštinu 1992. DZVM je osvojio 3% glasova i 9 mandata, Srpska seljačka stranka 2,7% glasova i 3 mandata, Koalicija DS i Reformske stranke Vojvodine 1,5% glasova i dva mandata, Grupa građana Željko Ražnatović- Arkan 0,3% glasova i čak 5 mandata, Demokratska reformska stranka Muslimana 0,1% glasova i jedan mandat. Na izborima 1993. DZVM je osvojio 2,6% glasova i pet mandata, koalicija Partije za demokratsko delovanje i Demokratske partije albanaca 0,7% glasova i dva mandata. U varijanti 29 izbornih jedinica, sa istim izbornim pragom na izborima 1997. godine Koalicija Vojvodina osvojila je 2,72% glasova i 4 poslanička mesta, Demokratska alternativa 1,47% glasova i jedan mandat, Savez vojvođanskih Mađara 1,23% glasova i četiri mandata, Koalicija Lista za Sandžak 1,20% glasova i tri mandata, Demokratska koalicija Preševo-Bujanovac 0,34% glasova i jedno poslaničko mesto. U izborima 2000. godine pokazalo se dejstvo ekstremne varijante jedne izborne jedinice - bez mandata su ostali SPO sa 3,70%, stranke socijalističkih disidenata Vučelića DSP 0,85% i Lilića SSDP 0,78%, kao JUL sa 0,37% glasova.

Iz ovih podataka vidimo da snižavanje izbornog praga ne bi proizvelo preveliku fragmetaciju stranačkog sistema, ali za potvrdu ove statistički zasnovane tvrdnje nedostaje samostalni nastup malih partija iz DOS-a. Dakle, kako rešiti problem? Problem uticaja malih stranaka nije proizvod izbornog sistema. Male stranke u našem stranačkom sistemu proizvod su frakcijskih podela. One su isključivo tvorevine liderskih sujeta i animoziteta, ma kako se ponekad pokušavaju maskirati programskim razlikama i principijelnim razilaženjima na konkretnim pitanjima. Entropija u stranačkom sistemu direktna je posledica inflacije lidera. Broj stranaka kako elektivnih tako i parlamentarnih stoji u obrnutoj srazmeri sa političkim programima koji se nude građanima. Formiranje stranaka je postao vrlo unosna privredna grana - sponzori, nastup u medijim i lična promocija, ulazak u parlament i institucije vlade uz benefite, itd - u kojoj je privatizacija sprovedena do kraja - stranke su preduzeća njihovih lidera.

Proporcionalni izborni sistem nije krivac za broj malih stranaka, pogotovu za njihov uticaj u parlamentu i vladi. On nije podsticao frakcijske podele i veštački proizvodio usitnjavanje stranačkog sistema. Naprotiv, da velike stranke nisu "šlepale" male, proporcionalni izborni sistem proizveo bi veoma dobru agregaciju stranačkog sistema. Ali izborni sistem nije ni destimulisao stranačku fragmentaciju. Zato je opravdano da se preko izbornog sistema uvede više reda na višestranačkoj sceni. Međutim, ko na osnovu ličnog i subjektivnog stava može koristiti izborni sistem da bi nekoga eliminisao iz izborne utakmice? Ko može sada sigurno tvrditi da je neko mala, a neko velika stranka osim na osnovu promenjivog istraživanja javnog mnjenja? Koliko je neka stranka velika ili mala, moraju reći birači, a da bi to oni i učinili stranke treba izbornim mehanizmima primorati na samostalan nastup na izborima i u potpuno ravnopravnim uslovima. Kako? Preko izbornog cenzusa. On može biti i manji od 5%, ali teško da treba naći razloge da treba biti manji od 3%.To još nije dovoljno - zalažemo se da izborni cenzus za svaku predizbornu koaliciju bude veći, odnosno da se utvrđeni izborni prag množi brojem članova predizborne koalicije i da se tako određuje broj glasova koji oni moraju osvojiti da bi se kvalifikovali za raspodelu mandata. Na takav način bi se svi učesnici u izbornoj utakmici stavili u ravnopravan položaj, što do sada nije bio slučaj - nije isto kada 18 stranaka treba da osvoji 5% glasova i kada samo jedna stranka mora ispuniti taj uslov. Ovo bi bilo pravedno prema strankama i pošteno prema biračima. Takođe, sve stranke bi morale pre štampanja glasačkih listića položiti izbornu kauciju u visini koju bi odredila centralna izbora komisija i mogle bi je povratiti samo ako bi preskočile izborni prag, u protivnom ta bi se sredstva smatrala prihodom budžeta.

Naravno, postoje i drugi mehanizmi van izbornog sistema koji mogu redukciono delovati na stranački sistem. To je ujedinjenje stranaka slične programske orijentacije. Mislimo, da će u predstojećem periodu ti mehanizmi profunkcionisati sa svim propratnim "podsticajima" - obećavanjem funkcija, pretnjama aferama, dosijeima, lustracijama, krivičnim prijavama, korupcijom, ali pretnjama izbornim sistemom koji bi mogao male stranke staviti položaj u kome će samo prihvatanje ponude da svoj identite utope u neku od velikih stranaka DOS biti jedini racionalni izbor. Tek kada se iskoriste efekti ovog metoda agregacije stranačkog sistema, videće se kako će izgledati uslovi kandidovanja i raspodele mandata po izbornom zakonu, znaće se kako će izgledati izborna "reforma".

U štampanim medijima poslednjih meseci špekuliše se sa tezom da se priprema novi izborni zakon kojim bi se konstituisao kombinovani izborni sistema. Po tim tvrdnjama veći deo mandata raspoređivao bi se po formuli relativne većine, manji, preostali deo mandata, po nekoj od proporcionalnih formula. Šta znači ovakav izborni model? Jasno je da se radi o većinskom izbornom sistemu korigovanim proporcionaom formulom, tzv. "rovovskim" izbornim sistemima, popularnim u istočnoevropskim zemljama ( npr. Rusija, a skoro su ga napustile Hrvatska, Bugarska, Makedonija). Efekat bi bio manja proporcionalnost glasova i mandata; eventualno fabrikovana većina; podpredstavljenost opzicije i stranaka manjina. Cilj ovakvog modela je apsolutna većina jedne stranke ili koalicije preko većinske formule raspodele mandata - posebno u formi relativne većine - i korigovanje reprezentativnosti parlamenta proporcionalnom formulom raspodele mandata. On bi se "branio" personalizovanim, neposrednim, izborom poslanika, "ravnopravnim" tretmanom stranaka - jednima odgovara većinski, drugima proporcinalni izborni sistem - sve češćom primenom ovakvog izbornog modela u drugim državama itd. Ovakav izborni model zagovaraju jake stranke u DOS-u, verovatno DS, imajući u vidu rezltate lokalnih izbora u kojima često kandidati DOS-a osvajaju relativnu većinu, zaboravljajući da bi takav izborni sistem nužno primoravao opozicione stranke na isticanje zajedničkog kandidata, ili podelu izbornih jedinica u kojima jedni drugima ne bi konkurisali tako što bi propuštali da svi istaknu kandidature u svim izbornim jedinicama usmeravajući njihovo biračko telo prema jednom opozicionom kandidatu. Uvođenje ovakvog izbornog modela imalo je smisla sredinom 90-tih godina kao postepeni prelazak na proporcionalni izborni sistem, za šta smo se i zalagali. I danas ima osnova da se razmišlja o ovakvom modelu, ali po nama, samo u formi personalizovanih proporcionalnih izbora po uzoru na nemački izborni sistem, u kojem se mandati dele prvenstveno na osnovu rezultata ostvarenih po proporcionalnoj izbornoj formuli.

Zašto vlast koja je deceniju potrošila u opozicionoj borbi za jednu izbornu jedinicu menja izborni zakon; zašto napušta model koji je građanima predstavljala kao vrhunac demokratičnosti? Da bi reformisala "miloševićevo" izborno zakonodavstvo? Da bi obezbedila "demokratskije" uslove za fer izbornu utakmicu? Teško je u to poverovati, ako ni zbog čega, a ono zbog toga što se to radi u cajtnotu, pred izbore, bez javnosti i bez konsultovanja opozicije.

Matematičke pravde u politici nema. Konstitusanje i reformisanje izbornih sistema uvek je odnos moći u datom trenutku nekog društva koji se posle racionalizuje idealima demokratije. Izborni sistem kao magnet privlači vlast da traga za formulom koja neće biti označena kao nedemokratska, a koja će joj sačuvati stečene pozicije u parlamentu i vladi. Ali draž izbora je u njihovoj neizvesnosti. Oni isključivo počivaju na volji birača. Ta volja se može deformisati, ali su brojni primeri iz izborne istorije kada se izborni inžinjering okretao protiv "reformatora" i kada su oni gubili izbore po modelima koje su krojili za svoju pobedu. To naravno ne obeshrabruje stalne, nove, pokušaje. Po onome što je pokazala DOS-ova vlast u kršenju procedure za promenu ustava, glasanja u skupštini za Zakon o radu, radio-difuzni savet, guvernera Narodne banke - možemo s pravom očekivati sličan doprinos "reformi" izbornog sistema. Kakav - videće se uskoro.

Literatura:

-Sartori, G., Comparative Constitutional Engineering - An Inquiring into Structures, Incentives and Outcomes, Hamdsmith, 1994

-Sartori, G., The Influence of Electoral Systems: Faulty Laws or Faulty Method, in: Grofman, B.,Lijphart, A., Electoral Laws and Their Poltitical Consequnces, Agaton Press, New York, 1986

-Nohlen, D., Izborno pravo i stranački susutav, Školska knjiga, Zagreb, 1992.

- Duverger, M., What is the Best Electorial Systems, in: Choosing an Electotoral System : Issues and Alternatives and Their Political Consequnces, ed. Lijphart, A., Grofman, B., Praeger, New York, 1984.

- Nolen, D., Kasapović, M., Izborni sistemi istočne Evrope, Biro Beograd i Fondacija Friedrich Ebert, Beograd, 1997.

- Jovanović, M., Izborni sistemi - izbori u Srbiji 1990-1996, Sl. Glasnik i Institut za političke studije, Beograd, 1997.

- Goati, V. i dr., Partijska scena Srbije posle 5.oktobra 2000.godine, Friedrich Ebert Stiftung i Institut društvenih nauka, Beograd, 2002.

- Taagepera, R., A Note on the March Elections in Estonia, u Soviet Studies, No 42, 1990.

- Lijphart, A., Electoral Systems and Party Systemms : A Study of Twenty-Seven Democracies, 1945-1990, Oxford University Press, Oxford, 1994.

- Massicotte, L., Blais, A., Mixed Electoral Systems : A Conceptual and Empirical Survey, Electoral Studies, 18/1999.

(autor je docent na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu)

hronika vesti (arhiva)