KOMENTARI

U kakvom društvu živimo

Analiza nekog društveno-politickog poretka, pa tako i ovog u kome mi jesmo, mogla bi se uporediti sa analizom slucaja nekog pacijenta. Valja najpre postaviti dijagnozu, potom utvrditi etiologiju, onda prognozu i najzad odrediti terapiju.

Dijagnoza. Politicari i analiticari zapadnih zemalja najcešce opisuju srpski režim kao reformski, proevropski i demokratski. Ova prva dva pojma svode se prakticno na ovaj treci, jer ne može biti reformski ni proevropski režim koji nije demokratski. Tu svoju dijagnozu lideri i eksperti sa zapada zasnivaju na pet po njihovom mišljenju pouzdanih pokazatelja. Pod jedan, na spremnosti srpskih vlasti da Hagu isporucuju sve osumnjicene za ratne zlocine, pod dva, na cišcenju vojske od generala i oficira Miloševicevog vremena koji su ucestvovali u ratu sa NATO paktom, pod tri na borbi protiv nacionalizma, pod cetiri, na borbi protiv kriminala i pod pet, na otvaranju prostora za privatnu inicijativu, odnosno privatizaciju.

Prva dva pokazatelja ne govore sama po sebi ništa o prirodi nekog društveno-politickog poretka. I nedemokratske vlade malih, privredno urušenih država koje zavise od velikih sila, mogu isporucivati medunarodnim sudovima svoje gradane, a da se time ništa ne promeni u prirodi društvenog sistema na cijem celu se one nalaze. A generale i oficire prethodnog režima može smenjivati i neka nova vlast koja je jednako tako malo demokratska kao i ona ranija.

Što se pak borbe protiv srpskog nacionalizma, ni ona ne mora znaciti borbu za demokratiju. I boljševicki režim Josipa Broza vodio je borbu protiv tog istog nacionalizma, pa ipak zato nije bio demokratski.

Ni obracun sa kriminalom ne mora biti neki pouzdan znak da su oni koji ga upražnjavaju demokratski opredeljeni. Sve zavisi od toga kako taj obracun u praksi izgleda. Javna je tajna da se u Srbiji borba protiv kriminala vodi selektivno. Na udaru su samo pripadnici takozvanog Zemunskog klana, oni iz surcinskog nisu, a neki drugi klanovi ne samo što ne privlace pažnju pravosudnih organa nego su, moglo bi se cak reci, u milosti režima. Primer: šecerna afera. Premda su domaci izvoznici šecera pokušali da podvale Evropskoj uniji, zbog cega su Srbiji uvedene sankcije, niko od njih sve do sad nije odgovarao niti se protiv bilo koga od njih vodi istraga.

Valja reci i to da su neki istaknuti borci protiv kriminala iz vrha sadašnje vlasti takoreci do juce održavali bliske veze sa istkunutim pripadnicima izvesnih kriminalnih grupa. Braneci se pred skupštinskom komisijom od optužbe da je kod jednog od voda Zemunskog klana zvanog Šiptar vodio njegovu ženu i dete dok je on jednom ranije bio u zatvoru, potpredsednik Demokratske stranke Ceda Jovanovic izjavio je da je to gruba laž. Nije tu uslugu ucinio Šiptaru vec Legiji. Drugim recima, glavnom optuženom za ubistvo Zorana Đindica potpredsednik Đindiceve stranke vodio je ženu i dete da ga u zatvoru posecuju.

Da li je neka vlast doista demokratska ne može se suditi ni po tome koliko je odmakla u procesu privatizacije. Kina je, recimo, širom otvorila vrata privatnoj inicijativi, ali su poluge odlucivanja ostale i dalje u rukama Komunisticke partije. Medutim, za razliku od Kine, u Srbiji je ekonomija pod neposrednom kontrolom vladajuce koalicije na celu sa Demokratskom strankom. Privatizacija velikih državnih preduzeca obavlja se ili tako što se ona prodaju stranim kupcima da bi se pomocu tog novca održavao krhki socijalni mir ili tako da za neke simbolicne novce dodu u ruke privatnika bliskih politickom vrhu. Tako je, racimo, Miodrag Kostic, kljucni covek šecerne afere, glavni finansijer Demokratske stranke i jedan od onih koji su nosili kovceg Zorana Đindica, kupio tri šecerane za sumu od svega devet evra.

Jedini pouzdani pokazatelj da je neko društvo odista demokratsko može biti samo odsustvo politickog monopola i odatle proistekla prevaga ekonomije nad politikom. Tim merilom merena Srbija je daleko od toga da bude demokratska država. Za pocetak samo dva podatka. Prema nalazu «Reportera bez granica», u pogledu medijskih sloboda Srbija je sedamnaest mesta iza Bosne i Hercegovine, i dvadeset sedam mesta iza Hrvatske. A prema istraživanju fondacije «HERTIDŽ», objavljenom u uglednom «Volstrit Džornalu», posvecenom stanju ekonomskih sloboda za 161 zemlju, Srbija se nalazi na 149. mestu, koje deli sa Belorusijom. Poredenja radi, Albanija je po tom istom istraživanju, stocetvrta po redu, Bosna i Hercegovina stotridesetdeveta, a Makedonija dvadesetcetvrta.

A kako na delu izgleda politicki monopol vladajuce koalicije koju predvodi Demokratska stranka pokazace nam tri paradigmaticna primera. Primer prvi. Predsednica Skupštine Nataša Micic izabrana je za vršioca dužnosti predsednika Srbije na osnovu jednog obrazloženja na kome bi nam pozavideli i pravnici ludih rimskih careva. Kada je Kaligula rešio da se oženi svojom sestrom, rimski pravnici našli su pokrice za taj njegov cin u cinjenici da je Kaligula bio vladar Rima i Egipta, a u Egiptu su faraoni uzimali sestre za žene. Zaboravili su, medutim, da je Kaligula bio car Rima i Egipta, a ne Egipta i Rima, pa je rimska tradicija morala imati prednost. Medutim, cak i taj njihov marifetluk bledi pred pravnickom mudrošcu eksperata DOS-a koji su našli da Nataša Micic može biti vršilac predsednicke dužnosti po analogiji sa clanom Ustava prema kome predsednik Skupštine zamenjuje predsednika države u slucaju da je ovaj odsutan. Medutim, i bez neke velike pravnicke pameti jasno je da Nataša Micic ne može zamenjivati nekog ko ne postoji, buduci da novi predsednik Srbije nije ni izabran.

Primer drugi. Vladajuca koalicija obezbeduje skupštinsku vecinu i tako što umesto odsutnih poslanika koalicije njihovim karticama – ili onim rezervnim – glasa neko drugi. Tako je za novog guvernera Narodne banke izabrana Kori Udovicki glasom glumice Nede Arneric koja je za to vreme bila na odmoru u Turskoj i glasom zamenika šefa poslanickog kluba DHSS, koji za vreme glasanja nije ni bio u sali.

Primer treci. Ustavni sud Srbije naložio je pre više od cetiri meseca Skupštini Srbije da vrati mandate onim poslanicima kojima su bili oduzeti zato što su istupili iz stranaka u vladajucoj koaliciji. A 27. maja ove godine predsednik vec pomenutog Suda upozorio je Skupštinu da ce ako ne sprovede ono što joj je naloženo Sud sam bez odlaganja sprovesti odluku o kojoj je rec. Medutim, niti je Skupština postupila po nalogu Suda, niti je sam taj Sud postupio onako kako je to njegov predsednik još u maju mesecu najavio. Komentar nepotreban.

Mogli bismo se onda pitati zašto lideri i eksperti zapadnih država proglašavaju za demokratsku i reformsku jednu vladu u kojoj su ekonomske slobode na nivou Belorusije i u kojoj predsednica Skupštine i države Nataša Micic i potpredsednica Skupštine Gordana Comic iz Demokratske stranke proglašavaju novog guvernera Narodne banke na osnovu falsifikovanih poslanickih glasova. Odgovor je vrlo prost. Da li je neka država demokratski i reformski uredena predvodici velikih sila i njihovi analiticari sude na osnovu spoljnopolitickih interesa tih sila, a ne na osnovu liberalnih nacela koja važe samo za unutrašnju upotrebu.

Etiologija. Ponekad se može cuti da vlast u Srbiji doduše nema legalitet, ali da zato ima legitimitet. Netacno. Nema ni legitimitet. Da podsetimo. Pun naziv predizborne opozicione koalicije za izbore na kojima je pao Slobodan Miloševic glasi: «DOS – Vojislav Koštunica». Medutim, ubrzo posle izbora Koštunicu su njegovi koalicioni partneri izopštili i obavili raspodelu politicke moci mimo volje biraca. Nisu sigurno biraci glasali za to da Gradanski savez Srbije, jedna stranka koja teško da bi prošla izborni cenzus, dobije mesto ministra spoljnih poslova, ministra prosvete, gradonacelnika Beograda, predsednika Skupštine i predsednika Države. A svakako nisu glasali ni za to da Jelica Minic, cerka srpskog Višinskog Miloša Minica, i politicka istomišljenica Gradanskog saveza, postane prvi zamenik Gorana Svilanovica. Tako je Gradanski savez danas JUL dosovskog režima, doduše bez onog finansijskog potencijala koji je imala stranka Mirjane Markovic, ali sa ništa manjom merom politickog uticaja.

Prognoza. Lord Akton kaže da svaka vlast kvari, a apsolutna vlast kvari skoro apsolutno. Medutim, prekomerna vlastodržacka ovlašcenja ne kvare samo moral onih koji ih imaju nego i njihovu moc rasudivanja, ukljucujuci tu i sposobnost da procenjuju svoje sopstvene, dugorocne politicke interese. Da je koalicija predvodena Demokratskom strankom raspisala vanredne izbore dok je još trajala žalost za ubijenim premijerom, izborni rezultati bili bi verovatno u njenu korist. Ovako, grcevito se držeci za poluge vlasti i odlažuci izborno takmicenje sve do redovnog roka, okrnjeni DOS ima sve izglede da posle toga prestane da bude ozbiljan cinilac na srpkoj politickoj sceni.

Terapija. Izbori su jedini lek za nezavidan položaj na kome se Srbija nalazi. Nema nijednog drugog nacina da se otkloni postojeci politicki monopol i odatle proistekla prevaga politike nad ekonomijom. To, nažalost, još uvek ne znaci da ce nam i posle tih izbora procvetati ruže. Dosovski režim ostavice novom režimu u naslede citav niz teško rešivih privrednih problema, od kojih nije najmanji spoljni dug, najveci na Balkanu, sa perspektivom latinoamerickog scenarija.

Medutim, kao što je to svojevremeno rekao Karl Kraus, potom za njim ponovo Karl Poper, u istoriji nikad ne biramo izmedu dobra i zla, vec samo izmedu veceg i manjeg zla. A režim koji posle izbora dode, bice ako ništa drugo, ono bar neko manje zlo.

( tekst primljen 28. septembra 2003 )