Vuk Drašković

QUO VADIS, SERBIA

Za stanje u Srbiji malo je reći da je dramatično.

Na krilima narodnog slavlja zbog pada Slobodana Miloševića, koje se graničilo sa pijanstvom, Srbiju je, u jagmi za vlašću, samleo stampedo nestručnih, gramzivih i bahatih ljudi, uobraženih lidera fiktivnih stranaka, samoproglašenih eksperata, polusveta svih kalibara i profila, koji je sebe promovisao u revolucionarne pobednike a državu i sve u državi za svoje taoce i plen.

Okupirali su sve televizije, radio-stanice, novine, i bubnjaju o “demokratiji” i “evropskim reformama”. Tom galamom prikrivaju opšti grabež, potpuno ubijanje srpske privrede i tragično zaduživanje države u inostranstvu. Parolama o pobedi nad Miloševićem, bacaju Srbiji dim u oči, da ne vidi njihovo venčanje sa komandom zločina svrgnutog diktatora.

U Vašington, Brisel, London, Pariz i Berlin odlaze sa prosjačkom kapom u ruci i kao dobrovoljni vazali, bez ikakve državne i nacionalne strategije. Sa svoje mape sveta izbrisali su Rusiju i sve ostale države u kojima nisu mogli računati na prosjačenje, preskupe kredite i lopovske provizije.

“Sve što je sveto, nije nam sveto”

Neizbežni su fatalni rezultati te pogubne i pogrešne politike koju su, uz to, vodili i vode nestručni i pogrešni ljudi.

Od “petooktobarske revolucije” 2000. godine, spoljnotrgovinski deficit popeo se na devet, a inostrani dug na blizu 13 milijardi dolara. Sa uništenjom domaćom privredom, sa selom koje umire, sa više od milion nezaposlenih, sa samo 800.000 stvarno zaposlenih, sa milion i po penzionera, sa više od pola miliona izbeglica i sa nezasitim apetitima više od dvadesetak vladajućih političkih partija i njihovih satelitskih klanova, Srbija vrtoglavo tone u provaliju bez izlaza, u ropskog dužnika, u koloniju i ruševinu.

U nakaradnom procesu privatizacije, koji se sveo na golu pljačku, blizu pola miliona radnika ostalo je bez posla, a još toliko biće otpušteno pri najavljenoj rasprodaji onog što je preostalo. Posle cementara i fabrika duvana, stranci će postati vlasnici i nacionalne elektroprivrede, naftne industrije, izvora vode…

Ta rasprodaja preduzeća i resursa od strateškog državnog i nacionalnog interesa, koja se graniči sa zločinom, veliča se i slavi kao najveći uspeh. Poređenja radi, Slovenci nisu strancima prodali nijednu firmu ili ustanovu od državnog značaja, a Hrvati su fabriku cigareta u Rovinju privatizovali podelom i prodajom deonica njenim radnicima.

U Srbiji, pod ovom i ovakvom vlašću, javno se nagoveštava i moguća prodaja Kosova i Metohije. Ništa čudno za nacionalne evnuhe i štetočine. Za njih su Gračanica i Dečani isto što i pivara ili šećerana. Iz školskih programa izbacili su srpsku istoriju, a ukinuli su i samo ime srpskog jezika. Tako se, po njima, sprovodi “denacifikacija” “zločinačke i poražene” srpske nacije, kako govore, hvališući se svojim satanskim načelom: “Sve što je sveto nije nam sveto!”

Kao paralizovan, očajni narod pognute glave prati ovu dramu pretvaranja Srbije u zemlju sirotinje i bede, u orgijanje obesne otimačine, neznanja, bezakonja i rušenja svega, pa i same nade u spas.

Sluđivanje nacije

Protesti su raštrkani, nesolidarni i kratkog daha. Sindikati su uz Vladu, nevladine organizacije su Vladine, glavni mediji igraju kako vlast svira, a vodeća opoziciona stranka, koja se – tobože – odmetnula od vlasti, nečinjenje i neopiranje hirotonisala je u svoje jedino činjenje i opiranje.

U opoziciju su pobegli i toliko hvaljeni i moćni “eksperti”, glavni vinovnici narodnog i državnog sloma, a opozicijom se proglašavaju i mnogi koji su obema i rukama i nogama uz Vladu. U ovoj tragikomičnoj i režiranoj predstavi, sve je u funkciji sluđivanja naroda: da pobrka ko je ko, da krivce prihvati kao žrtve, da se miliona ljudi do guše uvuku u glib kriminalnih afera i bruke, ali ne kao huk protesta nego kao navijači jednih ili drugih lopova u bandi.

Skoro svakodnevno, kao da je Srbija trkalište konja, pljušte rezultati zaduženih da prate navijačko raspoloženje naroda: vodi DS za prsa ispred DSS, iz pozadine se probija G-17; sada na čelo izbio G-17, DSS kaska, DS posustaje…

U navijačkom žaru, navijači zaboravljaju da su ta tri trkača onaj DOS koji su podržali na izborima 2000. godine i da su jednako odgovorni za sve pljačke, zločine, laži, bezakonje i sunovrat srpske nacije i države.

Ponekad mi se učini da se u Srbiji danas odvija repriza iz rimskog koloseuma, kada su robovi klicali caru: Cezare, pozdravljaju te oni koji idu u smrt!

Gde je izlaz?

Vlada je rešena da umnožava nesreću, štetu i haos sve do isteka svog mandata, u decembru iduće godine, a u toj opasnoj nameri bi morala biti sprečena.

Ne verujem u pad Vlade u parlamentu, jer u Skupštini nema snažne i borbene demokratske snage, kao što je to za vladavine Miloševića bio SPO. Pasivno držanje DSS posledica je procene da je nerad najveći rad i profit. Taj stav skrštenih ruku i čekanja doneo im je izborni trijumf 2000, a SPO je zbog svoje borbenosti, zbog deceniju dugih demonstracija, mitinga, zbog svojih žrtava i života ugrađenih u obaranje Miloševićevog režima doživeo izborni brodolom. Čak i da se DSS probudi, što bi bilo ravno čudu, odmah bi ga uspavali injekcijom zvanom “predsednički izbori” ili nekim drugim ustupkom.

Samo, dakle, eksplozija narodnog gneva, koji bi se izlio na ulice i trgove Srbije, može naterati DS i njene satelite da raspišu vanredne izbore. Ulica ili naredba iz inostranstva, da se preduhitri pobuna i, lako je moguće, gubitak vlasti i bez izbora.

Verujem da će se Srbi trgnuti iz obamrlosti i da će jesen i početak zime doneti talasanje i raspisivanje izbora za početak naredne godine. Prilično kasne, ali ne i prekasno. Vlast, ipak, neće stići da opljačka i rasproda baš sve, niti da promiviše svoj Ustav o razbijanju Srbije na pet ili više autonomnih pokrajina – državica, ne računajući Kosovo i Metohiju.

Srbi već deceniju i po greše nepogrešivo, od slepog uzdizanja Miloševića, pa do isto takvog obožavanja njegovih naslednika. Na izborima koji slede, ne smeju da pogreše. Potrošeni su svi krediti neodgovornosti birača.

Smernice preporoda

Snažni SPO u novom parlamentu diktirao bi strategiju i ubrzanu satnicu preokreta na bolje. Skupština bi, na početku svog mandata, usvojila novi Ustav i poništila sve one zakone kojima je 1945. zaveden boljševički sistem u Srbiji. Proglašenjem zakona o restituciji, o vraćanju otete imovine kao i čitavog paketa drugih zakona, bio bi uspostavljen kontinuitet sa demokratskim poretkom pre Drugog svetskog rata, kao i kontinuitet sa srpskom državnom, nacionalnom i duhovnom tradicijom. Samo na tim temeljima moguće je danas graditi evropsku Srbiju, koju niko neće moći da optužuje za zločine i da je ucenjuje.

Vekovi srpske istorije nameću nam obavezu da komunizmu i jučerašnjim i današnjim sledbenicama avnojevske republike vratimo ono što je njihovo: zverstva nad nacionalnom Srbijom, Gulage, ideološku državu, partijsku vojsku, partijsku policiju, partijsko pravosuđe, krvavo razbijanje Jugoslavije, etnička čišćenja, konc-logore, eskadrone smrti, DB, haške optužnice…

Nova politika zahteva i novu ekonomsku strategiju.

Poljoprivreda, putna mreža, male i srednje privatne firme. To su tri noseća stuba srpskog liberalizma i kapitalizma. Sa derikožama, kako ih je narod prozvao, da odu i njihove nakaradne reforme, oslonjene na poreze i dažbine, i davljenje preduzetničke energije i maštovitosti miliona ljudi. Redosled poteza mora biti posve drukčiji: prvo proizvodnja, pa onda porezi, i to liberalni, i uvek u funkciji podsticanja proizvodnje.

Detaljisanja su suvišna, jer je reč o konceptu čiju efikasnost vidimo u SAD, u Evorpskoj uniji, u Japanu. Srbija mora tim putem. Slovenci su to shvatili na samom početku reformi i evo ih već u Evropskoj uniji.

Novi Ustav ovu zemlju mora da definiše kao zemlju srpskog naroda, jedinstvenu i nedeljivu ni na pašaluke ni na državice, a maksimalno decentralizovanu, tako što će stvarna vlast biti u opštinama i gradovima.

Nema ni predaje ni prodaje Kosova i Metohije. Pridobiti podršku Saveta bezbednosti UN za kantonizaciju Pokrajine. Da Srbi i Albanci žive jedni pored drugih, a i jedni i drugi u državnim okvirima Srbije. Da u srpskim opštinama-kantonima bezbednost održavaju međunarodne i lokalne srpske policijske snage i da isti principi važe i za albansku samoupravu.

Saradnju sa Vašingtonom graditi na temeljima vek i po dugih i uzornih srpsko-američkih odnosa. Cilj što bržeg uključenja u Evropsku uniju ne sme biti na štetu naših svestranih veza ni sa SAD, ni sa Rusijom, niti sa bilo kojom drugom državom.

Najkraće: i demokratija i strogi red u državi, i kapitalizam i socijalna pravda, i tradicionalno i savremeno, i nacionalno i evropsko.

Srbija je rezervoar zdrave hrane i vode, sve traženijih i skupljih roba na tržištu sveta. Srbija ima stručnjake svih profila, nacionalnom oporavku posvećene ljude od vizije i znanja, dragocenu moć Srba u dijaspori, sa njihovim radnim, tehnološkim i drugim iskustvom, kao i sa njihovim kapitalom, spremnih da sve to ulože u preporod Otadžbine koja će im zagarantovati najbolje uslove poslovanja i primiti ih sa zahvalnošću i poštovanjem.

Kad krene Srbiji, kad se pokrenu točkovi preporoda, nestaće virusa autonomaštva i daljeg državnog rastakanja, nacija će zakoračiti u duhovni i biološki oporavak.

Ima puta iz sadašnjih bespuća. Još da bude i narodne pameti pri glasanju. Da se oni ne vrate, a da ovi odu.

pristigli komentari

Reagovanje na tekst Vuka Draškovića objavljenog na sajtu NSPM

Slavko Živanov

Kritički o nekritičkom

Razumljivo je, bar nekima, što je pisac i predsednik SPO Vuk Drašković u svom tekstu "Quo vadis, Serbia" objedinio književničku i političku delatnost. Mogućno je razumeti i to što je Drašković zapravo izneo svoj preizborni program obojen subjektivnošću lišene dobrog ukusa, kao i to što ima previše literarnog u jednoj izbornoj platformi i previše političkog u jednom literarnom krokiju naše stvarnosti.

Nešto je, međutim, prećutano ili zaboravljeno. Nešto nedostaje. Ljudi sa dobrim pamćenjem sigurno će se prisetiti okruglih stolova opozicije i Mićunovićeve inicijative o okupljanju stranaka demokratske provenijencije. Ondašnja inicijativa prethodila je stvaranju DOS i tada je, nekoliko meseci kasnije, SPO učestvovao u razgovorima, a na sednici u prostorijama upravo Srpskog pokreta obnove rečeno je na konferenciji za novinare (parafraziram) da je dogovor moguć i da se od toga dana može računati da je demokratska opozicija načinila značajan korak ka zajedničkom nastupu na izborima. Na stranu to što je SPO bio malčice nekorektan prema Mićunoviću, jer je ipak inicijativa od njega potekla, te je SPO zahvatio malo više slave nego što mu pripada, ali važno je prisetiti se da je ta stranka učestvovala u razgovorima i dogovorima DOS za izbore 2000. godine.

Visoki funkcioneri te stranke učestvovali su u radu okruglih stolova, učestvovali u organizaciji mitinga, bili značajan faktor u ovom delu priče i bili uvažavani od ostalog dela DOS. Spor je nastao onog momenta kada se razgovaralo o podeli mandata. Ponuda je bila – trećina ukupnog broja osvojenih mandata Srpskom pokretu obnove, dve trećine svim ostalim strankama DOS. SPO je tom ponudom bio nezadovoljan, tražio je više, dogovor nije postignut, DOS je nastavio svojim putem, SPO svojim, a rezultati izbora pokazali su ishod tog razlaza – DOS 176 poslanika, SPO – vanparlamentarna stranka.

Možda ne treba sumnjati u to da bi učešćem SPO u Vladi Srbije i Skupštini Srbije dramatično stanje u Srbiji bilo izbegnuto. Verovatno je da bi Vlada imala mnogo labaviju podršku, da bi bila bolje kontrolisana, da ne bi činila tolike i takve greške. Međutim, to nije izvesno. Možemo govoriti samo o projekcijama, pretpostavkama, jer se SPO i nije proslavio upravljanjem Beogradom. Krajnje načelno, pretpostavimo da bi se SPO ponašao i delovao kao kontrolor, pozitivni "igrač" u Vladi, jak politički faktor koji bi onemogućio stvaranje političke krize u Srbiji. Ali moramo postaviti i pitanje ko je kriv što to nije postao?! DOS ili SPO?

Tačno je da su svi predstavnici stranaka imali mnogo lepše i bolje mišljenje o svojoj stranci nego o drugim, partnerskim strankama. Svi su mislili, ili bar govorili, da su u podeli mandata dobili manje, a da su oni drugi dobili više nego što im pripada. Nije SPO bio usamljen u tome, ali je pored ovog, po mom sudu neutemeljenog utiska o svojoj snazi, pravio goru, gotovo neoprostivu političku grešku – imao je lošu procenu izbornih rezultata. U tom slučaju uloga Vuka Draškovića i SPO poklopila se sa ulogom Mila Đukanovića i DPS jer su obojica ostali uskraćeni da u svojoj biografiji nedvosmisleno dokažu da su aktivno učestvovali i u formalnoj i u faktičkoj smeni Miloševića. DOS je na izborima pobedio Miloševića, a Milo i Vuk su samo učinili da ta pobeda bude umanjena njihovim neučestvovanjem, ili, s druge strane – a u tome je Milo bio eksplicitniji – da pomognu Miloševiću da ostane na vlasti. I ovakva procena, ukoliko je nje bilo – bila je pogrešna. Da li je gospodin Drašković imao tu lošu procenu ili neko drugi iz SPO, nije bitno, ali je bilo logično, kada stvari posmatramo sa stanovišta političke prakse u svetu, da upravo on podnese konsekvence zbog toga. Konsekvence su izostale. SPO je prošao kroz buran period unutarstranačke tektonike koju je neko nazivao i konsolidacijom (u staljinizmu se, opet, sve to drukčije zvalo), i danas dobijamo poruku da je SPO alternativa ovoj vlasti.

Jeste politički legitimno stvarati takvu poruku. Na kraju krajeva, građani će na izborima i reći šta o tome misle, ali ne bi bilo u duhu kritičkog pogleda na našu stvarnost da na takav pristup ostanemo nemi.

Iako se mnogi mogu složiti sa primedbama na račun vlasti koje je izneo Drašković, bar ako se one svedu na istinski politički diskurs profiltriran od viška stilskih figura i epskih kvalifikativa, ostaje dilema da li bi dramatičnog stanja u Srbiji, opisanog i u Draškovićevom tekstu, bilo da je i njegova stranka činila vlast u Srbiji. Sigurno je da bi i sam Drašković potvrdio da takovog stanja ne bi bilo, ali će pitanje zašto onda nije učestvovao u DOS ostati bez odgovora. A razlozi neučestvovanja SPO u DOS govore najrečitije o utemeljenosti tvrdnji da postoje stranke koje opšti interes ne podređuju ličnom, grupnom ili stranačkom interesu.

hronika vesti (arhiva)