Branko Radun

MULTISRBI U GLOBALNOJ SELENDRI

  

Svaka zajednica, pa i ona koja se kiti perjem tolerancije i multikulturnosti, je u svom temelju izrazito monokulturna. Uzmimo za primer Ameriku koja i pored sve svoje naduvane tolerancije i mešavine različitosti: istorijski, kulturno, jezički, običajno i sl. izrazito Anglosaksonska zemlja. To je nužnost, jer je nemoguće da u jednoj zemlji bude više zvanično ravnopravnih jezika, književnosti, više paralelnih pravnih tradicija, više kulturnih modela i različitih vladajućih ideologija. Amerika je jedna država, sa jednim zvaničnim jezikom, jednom kulturom i sistemom vrednosti, jednim pravnim i ekonomskim sistemom – jednim društvenim modelom. A sad unutar tog strogo definisanog anglosaksonskog kulturnog i društvenog sistema se uklapaju i prilagođavaju manjinske verske i etničke zajednice.

U poslednjih decenija anglosaksonski društveni model je ne napuštajući svoja temeljna načela postao tolerantniji prema ispoljavanjima različitosti (religija, običaji i sl.). Ali je ta tolerancija i multikulturalnost definisana nevidljivom, ali jakom barijerom koja brani izuzetno netolerantno temelje monokulturalnosti društva "liberalne hegemonije" (Molnar) koje sebe doživljava kao univerzalno [1] i bogomdano. Savremena multikulturna zajednica, za razliku od pre generaciju-dve, pokazuje formalnu toleranciju prema onim ispoljavanjima različitosti, dok ove zajednice prihvataju ili ne krše osnovne dogme liberalnog društvenog modela. Nema reči o slobodnim uslovima za celovit i slobodan razvoj svih konstitutivnih zajednica, jer je sistem izuzetno rigidan (npr. danas prema islamu). Jake direktne i posredne prepreke za postojeće razlike, sprečavaju slobodno ispoljavanje istinske različitosti ako one ugrožavaju osnovne vrednosti liberalnog društva [2] . Moguće je da se podstiču formalne i površne različitosti da bi se energija skrenula i kanalisala van potencijalno opasnih tokova po liberalnu paradigmu. U praksi se sistem tolerantno odnosi prema površnim i perifernim fenomenima Drugog, a da se (in)direktnim pristupom "pacifikuju" suštinski elementi njenog identiteta koji se ne ukapaju u liberalnu matricu. Tako formalna i taktička tolerancija se pokazuje kao deo strategije čiji je cilj "misionarsko" preobraćenje onog Drugog. 

Zapadna kultura tokom čitavog drugog milenijuma pokazuje da je rigidna i sklona da nameće svoje "formule" kao lek za sve probleme. Društveno iskustvo evroameričke zajednice naroda govori o neprekidnom i sizifovskom naporu da se život ukalupi u mehaničke standarde u skladu sa ideološkim viđenjem stvarnosti. Bezbroj puta su se pokazali kao izrazito rigidna i netolerantna, pa i fundamentalistička kultura koja istinski ne trpi ni jednu pored sebe, iako pristaje da privremeno formalno toleriše postojanje drugih, i u slučaju kada su ovi već "pozapadnjačeni". Zašto bi jedna kultura posle milenijuma "krstaških" i "misionarskih" pohoda [3] odjednom se promenila iz korena i postala iskreno multikulturna i tolerantna. Ako bi to bilo istina zapad više ne bi bio zapad. Zapravo je reč o kompleksnoj pojavi: fenomen civilizacijske dekadencije u kojoj umorna civilizacija pokazuje u svojim intelektualnim vrhovima duboku sumnju u vezi svog "nepogrešivog" i "opštečovečanskog" karaktera [4] , zatim o tolerancija koja i da hoće ne može da bude više od selektivnog tolerisanja "politički korektnih" elemenata drugih kultura i tradicija, onih koji se uklapaju u zapadne standarde zadržavajući formu Drugog i predstavlja simulaciju Drugog. [5] Tako se multikulturalizam pokazuje manje kao istinski dijalog i sinteza kultura, a više kao dinamičan proces suštinske "amerikanizacije" planete. [6] I pored privida multikulturne tolerancije u suštini se ne priznaju drugačiji način života i ne dopušta se mogućnost postojanje druge i drugačije kulture osim sopstvene. Prividna raznolikost, multikulturalnost ne samo da ne ugrožava temelje zapadne kulture u Americi, već ih učvršćuju i čine primamljivim i drugim narodima.

To znači da samo postojanje multikulturne zajednice, kao koegzistencije različitih kultura, ne samo da ne podrazumeva nužno i produktivnu interkulturnu komunikaciju, već je često i perfidnu strategiju "posrednog prilaženja" sa ciljem osvajanja i asimilovanja [7] drugih i drugačijih kultura, sa minimumom otpora kroz "lonac za topljenje čiji je simbol zapadni grad" (Pušič). Produktivan dijalog bi postojao samo na temeljima poštovanja i dvosmernosti uticaja. Ali ako multikulturalnost podrazumeva u društvima koje nisu deo zapadne tradicije neprekidno "upodobljavanje" sa ciljem dostizanja zapadnih kulturnih standarda i shvatanja, onda su u pravu oni koji tvrde da je globalna kultura, zaista "kulturni imperijalizam" i kao takav najtrajnije oruđe održavanja globalne moći zapadnog sveta i njegovih elita. Strategija se pokazuje kao obmana različitosti iza koje sledi (ne)svesna unifikacija sveta. Nismo skloni teoriji zavere ali se u praksi uveravamo da se često pod parolom multikulturalizma i poštovanja tuđih vrednosti krije perfidna i "posredna" strategija sa ciljem kulturne i civilizacijske dominacije u svetu od strane zapada predvođenog Amerikom. To znači da MK može biti shvaćen i praktikovan kao zajednica naroda i kultura, ali i kao melting-pot [8] koji rastače i uništava pojedine identitete koji "se prepoznaju kao neesencijalni", što vodi "ka radikalnoj fragmentaciji identiteta" [9] (Bjelić).

Nametanje sopstvenog modela življenja ne bi bilo ni loše ako bi zapadna kultura bila zaista bolja [10] od onih kojima dominira i koje pokušava "preobratiti". A da li je bolja i ako jeste u čemu? Šta je merilo vrednosti jedne civilizacije? Svaka civilizacija ima svoja merila svoje ciljeve i svoje ideale, koje je zaista teško vrednovati. To govori u prilog jednom vrednosnom relativizmu ili nivelaciji vrednosti svih kultura. No ipak mi verujemo da postoje i istinske univerzalne moralne vrednosti kojima se mere svi ljudi i sve kulture. A vrednosti zapadne kulture nisu istinski univerzalne jer su jednostrane, ideološke i opterećene negativnim aspektima njihovog istorijskog iskustva. Moć u svetu je često zapadnom čoveku bila argument da je njegova kultura jedina "prava" i da ima "univerzalni" smisao. Ali istorijsko iskustvo govori da se često dešavalo da kulturno i moralno inferiornija društva, ali agresivnija pobede one civilizovanije, ili da stare civilizacije padnu kao plen varvarima u ruke.

"Vrli novi svet" predvođen liberalnom kominternom sa sedištem u SAD je novo doba, na "kraju istorije", shvatila kao potpuni trijumf njenih – univerzalnih vrednosti. Ove vrednosti su bile do sada privilegija samo Amerike, a sada celo čovečanstvo ima čast da bude prosvećeno "večnim istinama". Zapad nikad nije bio, a danas je najmanje geografska lokacija koliko zajednica određenih vrednosti i specifičnog pogleda na svet. Zapad je prostor u kome vlada set "političkih, ekonomskih i kulturnih vrednosti (demokratija, ljudska prava, slobodno tržište, multikulturalizam,...)" (Radojičić) koji nakon pobede nad konkurentskom internacionalom posao jedini uzorni model uređenja društva i celog sveta. Istorija kroz ostvarenje zapadnih liberalnih vrednosti, od kojih je jedno i multikulturalizam, dolazi do svog kraja i učitanog smisla (npr. Fukujama). Upravo se time pokazuje na delu rigidni monokulturalizam ove ideologije jer se ukida mogućnost postojanja ikakve alternative anglosaksonskom liberalizmu. Time zapad predvođen Amerikom koja je po Hantingtonu država-jezgro ("core state") koja ovaploćuje njegovu "ideju", ima misiju stvaranja "novog sveta" čime će istorija biti dovršena i osmišljena. Ovim se oni postavljaju u poziciju samoproglašenih spasitelja i ujedinitelja čovečanstva, onih koji brutalno vladaju u ime tih "viših interesa". [11]

Slično tome je neki vide kao deo strategija zavođenja i zbunjivanja "opozicije" [12] od strane sistema moći da bi se kroz prividne promene i razlike sačuvala i uvećala moć. To znači da se multikulturalizmom koristi neofeudalna oligarhija da i unutar svojih (zapadnih) društava skrenu tokove pobune "na svoju vodenicu" i da očuvaju i ojačaju postojeću hijerarhiju moći. Princip »Di Lampedusa« - promeniti sve (ili se praviti da se to čini) kako bi sve ostalo u suštini isto (iako tako ne izgleda). Koriste se "disidentski" i "pobunjenički" pokreti i terminologija nezadovoljnika da se pod izgovorom nekada društvene pravde, a sada i "ekologije, ili multikulturalizma, ili prava zena" (Volerstin) iskoriste energije pobune da se poveća moć društvene oligarhije na unutrašnjem i globalnom planu. Time ne dovodimo u pitanje iskrenost onih koji se bore za ove ideale, već da su oni često postaju (ne)svesni instrumenti moćnih oligarhijskih vrhova. Revolucionarni pokreti na ovaj ili onaj način, spolja ili iznutra bivaju naterani na kompromise ("marš kroz institucije") ili pak korumpirani i lukavo zloupotrebljeni pa i preuzeti od globalnih elita protiv kojih su se i pobunili. Zato neki sa pravom videvši u šta se izrodio, multikuturalizam poistovećuju sa projektom globalne liberalne utopije - "multikulturalne planetarne države laži" (Jovan Ćulibrk) na "kraju istorije". [13]

Mulitkulturalizam je izrastao iz iskrene pobune protiv ohole evropocentričnosti zapadne kulture, ali se kao i druge pobune pokazao kao jednostran i nedosledan, i tako lako postao sredstvo za viši stepen svetske dominacije zapadnih vrednosti i elita. Postao je sredstvo one globalistički unificirajuće liberalne ideologije i onih oligarhijskih vrhova moći protiv kojih su se bunili pioniri multikulturalizma. Iako je nastao iz pokušaja temeljnog preispitivanja osnovnih dogmi zapada (univerzalizam, progres, racionalizam, humanizam i sl.) on ih u sledećoj fazi-generaciji još doslednije brani pa tako postaje od tužioca branioc liberalne globalizaciju kulture. Originalni MK, kome smo iskreno privrženi, priznaje i toleriše različite osnovne vrednosti Drugog i ne bi agresivno pokušavao da tuđu kulturu i tradiciju transformiše po sopstvenim normama i idealima (kao kada predstavnici zapada kada pokušavaju da "pacifikuje" Islam [14] ). U tom smislu razlikujemo integralni multikulturalizam koji poštuje drugog i ako se ne slaže sa njegovim sistemom vrednosti, od multikulturalizma koji se "prodao" sistemu svetske "unitarističke" moći i postao sopstvena simulacija i parodija.

Zapad i pored toga što su im puna usta multikulturalizma suštinski forsira monokulturalizam, samo svoju kulturu. Multikulturalizam (MK) je ono što možemo nazvati kulturnim unijaćenjem, dakle: možeš da postojiš, ako priznaš "nepogrešivost" i "primat" zapadne kulture i ideja. [15] Za početak je dovoljno prihvatiti vlast i autoritet političkog i ideološkog centra moći, i krenuti putem "tranzicije". Dakle MK je faza, doduše dinamična i protivrečna, ka potpunom pozapadnjačenju i amerikanizovanju čoveka i sveta, civilizacijsko unijaćenje [16] pre potpune asimilacije. Neki konzervativni intelektualci na zapadu smatraju da ta (post)modernistička ideologija je sredstvo da se potisne i rastoče ostatci istinski evropskog, tradicionalnog identiteta same Amerike i zapadne Evrope. [17] A šta tek reći za sudbinu tradicije i identitete nezapadnih društava, kada se zna da je taj i takav multikulturalizam čisto zapadni u suštini i po stilu.

Naspram prozelitske civilizacije zapadna koja nastoji da ceo svet pretvori u sopstveni klon, srpska kultura, kao predstavnik balkanskog i istočnopravoslavnog "kruga" je "kultura prožimanja, susretanja i zbližavanja. Srpska kultura je graničarska kultura dijaloga, simbioze i asimilacije, otvorena, pristupačna, prilagodljiva kultura slobodnoga, krepkog, kritičkog, radoznalog i neistrošenog duha, izloženog stalnim strujanjima tuđih kulturnih uticaja".(Palavestra: 2001, 51) To znači da je naša kultura u svojoj tradiciji imala uvek taj multikulturni element, pa nije postojala ni potreba "multikulturne pobune" kao na zapadu. [18]

Tragikomično je da nas toleranciji i multikulturnosti uče zapadne nacije koje su vekovima pokazivale svoje agresivno i netolerantno lice kroz osvajanja, misionarenja i genocide. A na balkanskim prostorima se multikulturalizmom diče Hrvati koji su u Drugom svetskom ratu napravili genocid nad Srbima (i Jevrejima), a 1995. su preostale proterali iz Krajine. Isto tako muslimansko vođstvo nadahnuto Kuranom (Izetbegović) Srbima (pa i Hrvatima) u Bosni nameće uz pomoć zapada multikulturnu Bosnu, a poznato je da je muslimanska zajednica bila stub turskog režima okupacije Balkana, a posle austrougarske, da bi n kraju saučestvovali u genocidu nad Srbima pre pola veka. [19]

Multikulturalizam se u postmoderno doba meša i kalemi na različite idejne pozicije i interese. Tako mnogim nije jasno da multikulturalizam to jest pluralizam kultura i tradicija predstavlja pobunu protiv liberalnog globalizma u čijoj viziji budućnosti "može ostati samo jedan" (Hajlender). Samo kod nas oni koji zagovaraju klasični građanski uniformni liberalizam mogu da za sebe tvrde da su oni i za multikulturalizam. Tako se kod nas i regionalizam parazitski "nakačio" na pomodni multikulturalizam. Oni ne samo da nisu srodni već regionalizam može biti glavna prepreka multikulturnosti, jer se naspram multikulturnog identiteta celog jednog društva nameću regionalni monokulturni identiteti. Tako u Vojvodini autonomaški i separatistički pokret (što treba razlikovati) pokušava da potisne etničke identitete u ime nekakvog imaginarnog "vojvođanstva" i "autonomaštva" predstavlja jedan antiliberalni i antimultikulturalni projekat iako se on baš kiti tim atributima. Umesto da se grade dobri međususedski odnosi između srpske i mađarske zajednice (većinsko stanovništvo i najveća manjina) nastoji se izbrisati kod prvih (a u perspektivi i kod drugih) etnički i kulturni identitet u ime regionalnog - vojvođanskog. Ta ideja je nespojiva sa liberalnim i multikulturnim interakcijama između etničkih zajednica i kao takva generiše nove zabune i sukobe. "To je toliko netolerantna ideja, da podseca na muslimanski koncept Bosne" (Kerleta: 2003) tj. na ignorisanje multikulturne realnosti u ime virtuelne bosanske nacije, a zapravo slabo prikirivane volje za dominacijom muslimanske nad drugim zajednicama. [20]

Ono što je jasno je da u globalnom multikulturnom selu opstaju samo najjači i najžilaviji. To znači da šansu da prežive ima samo onaj koji veruje u sopstvene vrednosti i tradicije, a i spreman je da se za njih bori. Tako pored dominantnog zapada, koji kako smo rekli veruje u svoje poslanje u svetu i ima sredstva i institucije da širi svoj uticaj, imamo i pojavu vitalnih nezapadnih tradicija koje se na različite načine opiru "uniji" i asimilaciji. Naspram zapadnog vladajućeg sistema vrednosti (sa sopstvenim "opozicionim" grupama) postoje i (ne)vidljivi "pokreti otpora" u vidu muslimanske, pravoslavne, hinduističke i konfučijanske tradicije. Koliko ovi tradicionalni i u odnosu na zapad "alterantivni" pokreti predstavljaju pravu i realnu alternativu zapadnom liberalnom društvu nije lako odgovoriti, i za to bi bilo potrebna jedna posebna studija. Ali ono što je važno je da je "globalno selo" poprište otvorenih i prikrivenih sukoba između zapada i ostatka sveta. U tom smislu je multikulturalizam bojno polje sukoba agresivne zapadne strategije kloniranja sveta, ali i strategija preživljavanja i kontranapada "gerilskih" kultura i religija u svetskom liberalnom poretku (Fukujama). Zapad je uspeo da osvoji svet i on će ga ujediniti, ali je neizvesno čiji će kulturni model na kraju trijumfovati (primer je antički Rim koji je religijski "okupiran" od sopstvenih kolonija).

Trenutno je veoma živo traganje za sopstvenim identitetom u mnogim narodima i kulturama. A u tom traganju se ide ka onom što im najviše znači: religija, tradicija, istorija, običaji i institucije. Kroz formalnu toleranciju na zapadu se promovišu i nezapadne tradicije koje nisu u potpunosti reciklirane zapadnim vrednostima. Multikulturalizam je strategija posrednog prilaženja zapada drugim civilizacijama, kontra strategija drugih kultura, ali i povratnih strategija samog zapada. [21] Pokušaji odbrane sopstvenog identiteta trpe velike poraze i moraju se svesti na ključne otporne tačke najvažnijih pozitivnih vrednosti pojedine zajednice. Mnoge kulture su već u procesu nestajanja, a sve su nepovratno izmenjene. Ali ono što je bitno je da su u globalizaciji uspeli i u sferi ekonomije i politike samo oni koji imaju i čuvaju svoj identitet. Tako jačanje sopstvenog identiteta predstavlja i jedinu uspešnu strategiju sveukupnog opstanka jedne zajednice u procesu globalizacije. Samo utemeljeni u svojoj narodnoj tradiciji, i sa "poverenjem" i "socijalnim kapitalom" (Fukujama) koji iz toga proističe, ali i sa otvorenošću prema svim pozitivnim uticajima drugih kultura (ne samo zapadne) možemo imati nade u budućnost. Istinska tranzicija bi bila zasnovana na sintezi domaće tradicije i istorijskog iskustva sa iskustvima onih koji su uspeli (a to opet ne moraju biti samo zapadna društva).

A Srbi u tom nastajućem globalnom društvu mogu sačuvati identitet samo ako se budu borili za njega i ako iz njega budu crpili energiju i nadahnuće. A to je i test vrednosti svakog identiteta i kulturne tradicije. Bez jasne i jake samosvesti i svesti o vrednostima sopstvene tradicije nema ni motiva za trajnim otporom tuđinskim uticajima, a tako ni dugoročnog opstanka i razvoja jedne zajednice. A to je nemoguće sa našom otuđenom elitom (Antonić: 2002)) i "instrumentalizovanom inteligencijom" (Frojnd: 1998, 91) koja se sa prezirom odnosi prema sopstvenom narodu i tradiciji. Ta "misionarska inteligencija" ne da ne nastoji da odbrani identitet sopstvenog naroda, već kao "pokondirene tikve" simuliraju Drugog i tako postaju fenomen civilizacijske travestije. Oni kao "klijenti" zapadnih centara moći "prevaspitavaju" narod, tako da on postane hibridna tvorevina, "nešto između" bez pravog identiteta i utemeljenja ni u zapadnoj ni u istočnoj tradiciji. Njihovi mentori "preko svojih godišnjih programa finansiranja ovdašnjih medija, NGO, sindikata itd. određuju prioritete koje se kroz razne kampanje nameću domaćoj javnosti: suočavanje sa srpskim zločinima u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, izgradnja Srbije kao multietničke i multikulturne države, borba protiv terorizma (razume se – antiameričkim), Romi, homoseksualci, deca sa posebnim potrebama, humanizacija pitanja pasa i mačaka lutalica itd. Ipak, ideološki rečnik je često gotovo istovetan kao pre dvadeset godina…" (Antonić: 2003). Dakle nama se projektuje od strane "Čarobnjaka iz Oza" ne samo ekonomska i politička realnost, već se programira i svest o svetu i problemima oko nas, pa i izgradnje našeg društva kao multikulturnog, a Srba kao multisrba. A sve po onoj narodnoj "misli globalno – gubi lokalno".

Multikulturno i otvoreno društvo nije samo po sebi nešto pozitivno. Postoje primeri društava, poput našeg, koje su otvorena za uglavnom negativne i patološke uticaje evropske kulture (ideologije, dekadencija, različiti oblici društvene patologije). Možemo da biramo da li ćemo biti otvoreni prema pozitivnim ili negativnim pojavama, prijemčivi prema dobru ili zlu. Ono što je praksa pokazala je da se ideja društva pokazuje kao gotovo isključivo otvorena prema svim porocima moderne kulture. Ta i takva otvorenost nije nikakva vrlina već pogubna mana. Sa druge strane je moguće društvo koje je otvoreno pre svega prema onom pozitivnom i svetlom iz sopstvene istorije i tradicije, a posle toga i prema vrlinama i vrednostima drugih kultura. U propast vodi negativno "otvoreno društvo" [22] već jedini izlaz iz kritične situacije u kojoj se nalazimo društvo koje baštini ono najbolje iz sopstvene i iz tuđih tradicija. A da bi to bilo ostvareno potrebno je imati moralni integritet i moralni etalon kojim bi se merilo sve i na taj način vršila selekcija uticaja.

 postavljeno 25.12.2003.

 

Navedeni radovi i literatura

 

 

Antonić, Slobodan (2003). "Misionarska inteligencija u današnjoj Srbiji". Vreme, 6.02.03. i www.nspm.org.yu

Antonić, Slobodan (2002). Politički sistem i elite u Srbiji pre i posle 5. oktobra Beograd: NSPM. www.nspm.org.yu

Bjelić, Dušan. intervju, Globalizacija i nacija, Republika br. 292/293 www.yurope.com/zines/republika

Engdal, Vilijem (1994). Globalna kriza savremene ekonomije u ulozi uništenja nacije. Beograd: Naše Ideje.

Golubović, Zagorka. Ja i Drugi Beograd: Republika, www.yurope.com/zines/republika/

Frojnd, Žilijen (1998). Avanture zapada. Beograd: Kalekom.

Fukujama, Frensis (1997). Sudar kultura. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.

Kerleta, Vladimir (2003). Vojvođanska tolerancija kao šarena laža. Beograd: NSPM www.nspm.org.yu

Kisindžer, Henri. Diplomatija, tom II. Beograd.

Le Kare, Džon (2003). Sjedinjene Američke Države su poludele, NIN 3. 1. 2003.

Molnar, Tomas (1996). Liberalna hegemonija, Beograd: SKC.

Palavestra, Predrag (2001). Moderna srpska kultura i srpsko pitanje. citirano po Milomir

Stepić. U vrtlogu balkanizacije. Beograd: Službeni list SRJ.

Pušić, Ljubinko. Jezik grada, internet verzija www.cmk.org.yu

Radojičić, Mirjana. Pax americana - poredak vrednosti ili haos interesa? Beograd:NSPM www.nspm.org.yu

Simić, Dragan. Novi svetski poredak, Beograd.

Špengler, Osvald (1990). Propast zapada, Beograd.

Volerstin, Imanuel. Utopistika, www.yurope.com/zines/republika/ 

Đurković, Miša (2003). Urbani besmisao: "Lisice" kao primer kulturne politike režima. časopis Prizma, Beograd, juni. 2003.