Home

Info

Pretplata

Kontakt

Prošli brojevi

Posebna izdanja

Debata

Hronika

Linkovi

NOVA SRPSKA POLITIČKA MISAO

 

Debata 

Ivan Jankovic & Borislav Ristic

PAX AMERICANA KAO PAX KANTIANA

"Drugi ce, verujem, mekše mjed izradivati,
kao da diše, vajati iz mermera živa lica,
govorice bolje, i merice puteve nebeskih tela,
i kazivace unapred kad ce koja zvezda izici.
Ti Rimljanine, nauci da vladaš narodima;
To ce biti tvoja umetnost, i da donosiš zakone mira,
Da štediš pobedene i da savladuješ ohole"

Vergilije

Kraj istorije ili pocetak vecnog mira - uvod


Pad komunizma u zemljama istocne Evrope i u Sovjetskom Savezu, za posledicu je imao i drasticnu promenu stanja stvari u medunarodnim odnosima i u vodenju nove globalne politike, u toj meri da sve više biva jasno da ove nove (empirijske) okolnosti zahtevaju i (normativno) redefinisanje celokupnih medunarodno-pravnih odnosa. Nestankom komunistickog bloka na Istoku srušio se Stari svetski poredak sa svojom bipolarnom podelom na dve alternativne i medusobno sukobljene koncepcije društva i sveta. Svestan dubine ove promene, kao i njenih mogucnih posledica, tadašnji lider zemlje-predvodnice pobednickog bloka u Hladnom ratu, americki predsednik Džordž Buš Stariji, zahtevao je od svojih evropskih saveznika, na Samitu NATO-a u Rimu 1990., donošenje zajednicke politicke strategije za definisanje Novog svetskog poretka. Kao što je poznato, njegov apel nije naišao na razumevanje kod Evropljana. Naprotiv, od tada kao da se jaz izmedu bivših saveznika sve više produbljivao da bi danas zadobio razinu potpunog razilaženja, a ideja definisanja Novog svetskog poretka karakter opskurne lozinke za americku Machtpolitik usmerenu protiv ostatka sveta u cilju zavodenja Pax Americana.
Americki filozof Frensis Fukujama pokušao je da u hegelovskom optimistickom maniru imenuje ovu istu novu konstelaciju odnosa u svetu kao "kraj istorije". Po njemu, dogadaji iz 1989. dali su jedno prakticno razrešenje stare globalno-politicke zagonetke o daljem pravcu istorije, odnosno obesmislili sporenja oko ideoloških pitanja uredenja sveta, a u korist principa liberalno-demokratskog poretka. Prema Fukujami, prošlo je vreme Velikih Prica i globalnih ideoloških konfrontacija, i nastupilo je doba "post-istorije", u kojem ce politika biti koncentrisana oko mnogo manjih, real-politicki rešivih problema, dok je globalni pravac tih rešenja jednom i definitivno zacrtan. Sumrak svih dostupnih politickih alternativa liberalizmu zadobio je u njegovoj apokaliptickoj vizuri dignitet metafizickog preloma, konacnog objavljenja onog što je u sferi duha odavno bilo jasno - da ne postoji razumna sveobuhvatna alternativa liberalnoj državi. Ono što je ovu Fukujaminu tezu ucinilo znacajnom za post-bipolarne kontroverze, jeste to što je ona omogucila distanciranje od suvišnih ideoloških prepirki koje su davale smisao i "hranu" antikapitalistickom mentalitetu na Zapadu (a što ce biti najveci trn u oku protivnika Fukujamine teze, koji se još ne mogu pomiriti sa "neslavnim" okoncanjem Hladnog rata i gubitkom vlastitih nada). Takode, ona je artikulisala ideju univerzalizacije liberalne demokratije, pružajuci snažan konceptualni oslonac težnjama da se blagodeti zapadnog eksperimenta konstitucionalne vlade imitativno prošire i na one prostore gde je on u poslednjih pola veka bio ugušen, ili gde cak nije ni postojao. Sa druge strane, izvesna teorijska neizgradenost i nejasnost samog Fukujaminog odredenja "liberalne demokratije" postala je izvorištem novih sporenja unutar samog liberalno-demokratskog sveta. Njegov pokušaj, tipican za americke leve "liberale", da konstitucionalnu demokratiju poistovete sa redistributivnom državom blagostanja, potkopao je najdublju intenciju same ove ideje, prevodeci u "pobednicki tabor" i veliki deo nasleda onih alternativa koje bi trebalo da budu poražene na kraju istorije. Ova konceptualna nejasnoca kao da je zamaglila, pa cak i dodatno problematizovala osnovnu Fukujaminu ideju i revitalizovala globalne ideološke sukobe oko pravca u kojem se treba kretati politika novog svetskog poretka. Jaz izmedu Zapadne Evrope i Amerike koji je bio prekriven senkom Hladnog rata, poceo je i konceptualno i ralpoliticki da se produbljuje. I zaista, trijumf liberalizma je na globalnom planu (otklanjanjem komunizma kao jedine alternativne ideje uredenja sveta) sukob sa njim preneo na plan unutrašnjeg samorazumevanja liberalnog sveta. Fukujama jeste na jednoj strani na sebe navukao bes sugestijom koju je u ocima mnogih pružao - da kraj istorije znaci unilateralnu americku pobedu, bez obzira na cinjenicu što je suština njegovog pobednickog modela više zajednickih crta imala sa kontinentalno-evropskim, nego anglosaksonskim kapitalizmom. Ali je na drugoj strani, teza o kraju istorije, umesto da najavi njen realni kraj, doprinela rasplamsavanju starih ideoloških sporova o politickoj i društvenoj univerzalnosti.
Najnoviji sukob Amerike i Evrope pružio nam je i prvu jasnu verifikaciju ovakvog stanja stvari, prvo odlucnije svedocanstvo da još nije nastupio "kraj istorije", vec da je samo došlo da zamene paradigmi u okviru nje. Nema više "blokovskog" rivaliteta, vec dinamiku istorije odreduju unutarblokovske turbulencije oko definisanja smisla pobednickog ucenja i njegovih prakticnih konsekvenci. Hladni rat se pokazao kao kriza sa duplim dnom; cim se završilo staro bipolarno suceljavanje izronio je novi spor oko toga kuda dalje idemo, i šta treba da bude suština poretka koji nastaje na razvalinama bipolarizma. Sukob se preneo u okrilje trijumfujeceg zapadnog sveta, u obliku kontroverze oko nove definicije medunarodnog prava i nove globalne arhitektonike pravednog ogranicenja moci svetskih igraca. Razvoj situacije poslednjih meseci pomalo lici na opomenu da je sukob ove vrste vecan, dok se samo igraci na istorijskoj pozornici s vremena na vreme menjaju. Kao da su idealisticke nade u kraj istorije i vecni mir ponovo neslavno i po ko zna koji put završile u hobsovskoj realpolitickoj kaljuzi rata sviju protiv svih. Istorija nema kraja, covecanstvo nema svrhu, govori nam ova pesimisticka mudrost o besmislenosti svih stvari u politici, i uzaludnosti svih napora u cilju ostvarivanja kantovskog ideala moralnog napredovanja u istoriji covecanstva (bar ne sa Amerikom kao predvodnikom). Kao da se pred našim ocima ponovo etablira stari hladnoratovski princip amalgamizovanja i kompromisnog suživota dobra i zla kao determinante odnosa medu narodima i državama, koje dodatno potkrepljuje tezu o vecitoj nezrelosti i nerazumnosti ljudskog roda i lišava nas svake nade za boljitkom. Ovu "abdericansku hipotezu" u pogledu napretka ljudskog roda (slika koja nas tako živo podseca na minulo hladnoratovsko vreme), sam njen autor, nemacki filozof Imanuel Kant opisuje sledecim recima: "Brzo krenuti putem dobra, ali ne istrajati na njemu, vec, ne vezujuci se ni za jedan cilj, makar samo radi promene promeniti pravac napredovanja, graditi samo zato da bi se rušilo i sebi samima natovariti bezizgledni napor da se gura Sizifov kamen a zatim da se pusti da se opet skotrlja.(Spor medu fakultetima...). Najveca ironija u svemu ovome možda je sadržana u cinjenici da je ova defetisticka pozicija koju Kant kritikuje kao suštu suprotnost svoje ofanzivne ideje vecnog mira kao prozelitskog širenja republikanskog uredenja, u percepciji vecine današnjih ideoloških desperadosa zapravo sa njom poistovecena. Suoceni sa izazovima jednog negostoljubivog sveta punog terora i zlocinackih režima, mnogi sanjari su se okrenuli Kantovoj ideji vecnog mira, ali interpretiranoj kao prisilna harmonija u zlocinackom svetu, kao politicki panteizam u kome "vecnim mirom" i njegovim blagoslovom treba da bude obogotvoreno sve, od najpristojnije i najslobodnije vladavine, do država-lupeža. Umesto da bude Damoklov mac nad glavom diktatora i tirana, Kantov vecni mir se pretvorio u njihovo poslednje utocište, u poziv za desupstancijalizaciju ideje mira putem aktivne tolerancije antiliberalnih (antirepublikanskih) praksi unutar normativnog koncepta medunarodnog prava.
Pojam vecnog mira koji je u posthladnoratovskom svetu postao opšte mesto, posebno medu kriticarima americke spoljne politike, tako se uveliko sveo na Kantovu abdericansku mudrost razocarenja nad odsustvom raja posle sloma komunizma. To je strategija preživljavanja koja je malo više od nemoci i zatvaranja ociju pred izazovima. Politicka kultura apokaliptickog zastrašivanja koja je decenijama autorizovala ideju mira kao odsustva uništenja zapadne civilizacije od strane njenih neprijatelja, po sili istorijske inercije prenela se i u shvatanje postbipolarnog sveta medu mnogim intelektualcima i politicarima na Zapadu, a posebno u Evropi. Psihologija detanta prerasla je u moralni regulativ, a politicka kultura razumevanja za neprijatelja u strategijsku paralisanost pred izazovima odmetnickih režima. Oni nisu žigosani kao takvi, jer je nedostajao univerzalisticki koncept liberalne države u ime koga bi intervencija protiv takvih režima, ili cak samo njihova osuda, zadobila moralno opravdanje. Briljantan opis ove transformacije pruža u svojoj knjizi "Rat u vremenu mira" David Halberstam, definišuci ljude iz prve Bušove administracije kao politicare zarobljene u kisindžerovskom svetu detanta, kalkulacija i popuštanja, koji su u mracnim i napetim vremenima Hladnog rata izgradili merila uspeha u spoljnoj politici kao stanja u kome se ništa ne dogada, u kome je "zadržavanje da stvari ne krenu nagore, samo po sebi, predstavljalo pobedu"(D. Halberstam, War in a Time of Peace: str. 59). Ta psihologija više nije imala odgovor na iznenadujuci preokret koji nastupa sa slomom jedine alternative zapadnom modelu; sada je delovanje na ostvarenju americkih ideala u planetarnim razmerama odjednom postalo mnogo lakše, ali strategijska kultura defanzivnog preživljavanja oduzima politicarima moc da tu šansu realizuju. Oni nisu u stanju da se suoce sa odgovornošcu koju im namece nova situacija. Sovjetske pretnje više nema, a postoje konflikti u svetu koji mogu biti rešeni njihovom intervencijom. No, oni oklevaju. Treba se samo setiti da je americkoj politici trebalo pune tri godine da prihvati vojnu opciju u Bosni, dok je recimo britanska vlada sve vreme rata aktivno potkopavala sve napore da se tamo vojno interveniše. Naprosto, zapadnim politicarima nedostajao je koncept u svetlu koga bi se lagodno osecali obrazlažuci svoju "mesijansku" ulogu. Oni još ne shvataju ono što ce tek Administracija Buša Mladeg shvatiti i primeniti - ideju da kantovski vecni mir nije neko takticko opstajanje u hobsovskom haosu, inkorporiranjem naših neprijatelja u zajednicki svet, vec zadatak izgradnje novog sveta koji odbacuje hobsovske premise, i izgoni "nepravedne neprijatelje" (Kant), odnosno tiranske i agresivne režime iz medunarodnog poretka.
Ronald Regan je u tom smislu do kraja sledio kantovsko shvatanje kada je SSSR opisao kao Imperiju Zla, iskljucujuci je time iz reda legitimnih režima. Njegovi protivnici i u Evropi i u Americi nazivali su njegovo hrabro istupanje u duhu Kantovog "moralnog politicara" ideološkim ekstremizmom i fundamentalizmom. To su omiljene etikete jedne politicke kulture zasnovane na levicarskom relativizmu i moralnom uzmicanju pred totalitarizmom . A ono je, iskustvo nas uci, prvi korak u faktickoj kapitulaciji. Regan je ponovo izborio kantovsku, prozelitsku putanju liberalne politike, odbijajuci da se neprijateljima slobode izvinjava zbog svoje americke tradicije, i podižuci zastavu te tradicije slobode pojedinca visoko iznad svog krstaškog pohoda proširivanja (ili vracanja) slobode ostatku covecanstva, i koncepcije mira kao posledice slobode u svetu lišenom totalitarizma.
Prvi Zalivski rat je još uvek jedan nevažni dogadaj iz ove perspektive kantovske ideje vecnog mira. On se još uvek nalazi unutar granica koncepta "kolektivne bezbednosti", unutar jedne defanzivne strategije obezbedenja mirnog sveta u kome vlada ekvilibrijumska predvidivost. To je vojna intervencija protiv diktatora koji je okupirao stranu zemlju, i time prekršio pravila UN. Diktator nije na tapetu zbog prirode svoje vladavine koja se suprotstavlja koncepciji liberalnog sveta na kraju istorije, vec zbog prekršaja koji ugrožava "medunarodno pravo". Zapadni politicari nemaju svest o svojoj odgovornosti i vodecoj ulozi na koju ih i u medunarodnoj politici obavezuje diktat kantovskog principa univerzalizacije "republikanskog" poretka. Svet kisindžerovskih birokrata s pocetka devedesetih još uvek nije svet jednog Fukujame, a kamoli Pola Volfovica ili Donalda Ramsfelda. Sledstveno tome, prvi rat u Iraku nece imati moralnu i oslobodilacku misiju. Norman Švarckopf nece preci Šat-el Arab, kao što ce to 12 godina kasnije uciniti Tomi Frenks...
Druga runda americkog intervencionizma iz 90-ih, pod Klintonom, koja ce zapoceti Bosnom 1995, a završiti Kosovom 1999, takode nece doneti veliki napredak u patentiranju Reganove kantovske teorije medunarodnih odnosa u jednu novu politiku prilagodenu posthladnoratovskim uslovima. Klintonova politika ce u velikoj meri slediti levicarski koncept "humanitarne intervencije" koji ce žalosno "spustiti lestvicu" u ambiciji univerzalizovanja modela liberalne demokratije. Svrha tih intervencija bice definisana kao spasavanje ljudskih života i predupredivanje "humanitarnih katastrofa", a ne kao nametanje liberalnog poretka. Usmerena više na saniranje posledica nego na definisanje uslova mogucnosti eliminisanja uzroka, odnosno univerzalizovanja liberalno shvacenog poretka vecnog mira, ona ce nositi zdravu imperijalisticku konotaciju privodenja izgrednika redu od strane svetske liberalne zajednice, ali ce njen sadržaj u velikoj meri ostati zarobljen u starim okvirima: u kombinaciji kazne za zlocin agresije i instrumentalizovanja moci za zaštitu "ljudskih prava". Pod pritiskom i spolja i iznutra Klinton ce naivno poverovati da ce poziciju Amerike uciniti cvršcom ukoliko odbaci njenu legitimnu prozelitsku i univerzalnu pretenziju, i ukoliko širenje imperijalnog carstva liberalnih režima (Kantovu federaciju slobodnih naroda) prestane da definiše kao legitimni spoljno-politicki cilj.

Kant protiv politike appeasment-a


Možda jedina tacka konvergencije izmedu nacela Kantove politicke filozofije (u kojoj medunarodna politika igra kljucnu ulogu) i pricipa aktuelne spoljnopoliticke koncepcije benevolentnog kalkulisanja ("politickog moralisanja") sa neprijateljima slobode, koju praktikuju mnogi evropski politicari, jeste njhova pojmovna i tematska fokusiranost na probleme obezbedivanja mira u svetu. Ali, tu je i kraj slicnostima. Utisak da se u poredenju može ici dalje potice uglavnom usled predrasude o Kantu kao benevolentnom ali naivnom idealisti bez real-politicnog nerva, i samopredstavljanja politicara koji se kite kantovskom odorom kao principijelnih protivnika nasilja u politici, koji ništa ne žele da namecu drugima ukoliko bi to dovelo do ugrožavanja mira u svetu. Sam Kant bi verovatno takvu politiku okvalifikovao kao obmanu politickih moralista kojom oni zavaravaju i sebe i druge, a ne kao rezultat njegovog sopstvenog imperativa uvodenja morala u politiku. Verovatno ne postoji efikasniji nacin da se kompromituje Kantova ideja vecnog mira nego da se ona uzme kao parola kojom cemo izvinjavati sopstvenu slabost da se izborimo za liberalni svet lišen teroristickih i totalitarnih pretnji, i kojom cemo kukavicko zatvaranje ociju pred opasnostima koje prete i nama i drugima predstavljati kao moralnu vrlinu. Jer, prema Kantu, sve zlo moralisanja u politici "potice otuda što politicki moralist pocinje odande gde moralni politicar s pravom završava i što on, podredujuci nacela svrsi (tj. uprežuci konje iza kola), osujecuje sopstvenu nameru da politiku dovede u sklad s moralom." Istorijske primere istinskih "moralnih politicara" u Kantovom smislu naci cemo pre u ponašanju britanskog premijera Vinstona Cercila i americkog predsednika Ronalda Regana koji su, ne bez velikog rizika, hrabro uputili izazov totalitarnim tiranijama koje su predstavljale pretnju miru u svetu, nego u evropskim "politickim moralistima", poput Vilija Branta ili Cemberlena, koji su etablirali politicku filozofiju pokušaja da se odobrovolje agresivni tirani, u nadi da ce stalnim uzmicanjem pred njihovim apetitima izbeci sukob, a možda, kad ovi zadovolje svoje apetite, i ukloniti sve potencijalne izvore rata. Kantov vecni mir, kao krajnja svrha i takoreci opravdanje postojanja covecanstva (antropodiceja), nije nikakva bezobalna ideja kojom cemo po volji ulepšavati svoj real-politicki kukavicluk, ili izdaju naše civilizacije prihvatanjem radikalnog politickog zla kao konstituence medunarodnog poretka, vec real-politicki ostvarljiv diktat uma koji pociva na jasnim principima i koji kao ostvarljiv predstavlja najviši imperativ covecanstva ("Ti moraš" - "Ti možeš"). Ove principe Kant navodi u svojim "definitivnim clanovima vecnog mira":
1.Gradansko uredenje u svakoj državi treba da bude republikansko;
2.Medunarodno pravo treba da se zasniva na f e d e r a l i z m u slobodnih država;
3.Pravo gradana sveta treba da se ogranici na uslove o p š t e g h o s p i t a l i t e t a.
Za sva tri Kantova "definitivna clana" koja zajedno cine uslove, tj. transcendentalne principe vecnog mira, možemo reci da su ostvarena ili barem ozbiljno projektovana u spoljno-politickoj doktrini današnje americke administracije. Ad 1. Ono što Kant naziva "republikanskim uredenjem" u Sjedinjenim Državama prisutno je u svom najcistijem vidu vec više od dva veka, a ono se sastoji od složenog sistema reprezentativne demokratije i striktne trodelne podele vlasti, što su uzori koje ce evropske zemlje dostizati tek asimptotski i zgodimicno, konstantno inklinirajuci rusoovskom idealu ne-reprezentativne ("neposredne") demokratije i raznim socijalnim eksperimentima koji su okoncavali u najgorem despotizmu koji je covecanstvo upoznalo (socijalizam i fašizam). O podeli vlasti u kontinentalnoj politici se nikad nije ozbiljno razmišljalo (osim u teoriji filozofa koji su sebe smatrali engleskim dacima, poput Monteskjea, Tokvila ili Kanta i Humbolta) vec se konstantno težilo ka sve vecem proširenju tiranije zakonodavne vlasti i njoj potpuno podredenog birokratskog aparata. Takode, posedujemo istorijsko svedocanstvo da liberalne demokratije ne ratuju medusobno, vec je uvek po sredi rat izmedu tiranskih režima ili protiv tiranskih režima. Ad 2. Ideja OUN je upravo jedan takav izum birokratskog uma, koji je verovao da se mir može garantovati paragrafima i klauzulama koje bi potpisale sve države, bez obzira na njihovo unutrašnje uredenje (republikansko ili despotsko). On odražava ideal socijalista koji su utemeljili ovu organizaciju o pregovaranju i koncesijama totalitarnim državama, a ne pritisku na njih, kao putu ka miru.1 Ali, u strogom smislu, despotije se ne bi mogle smatrati subjektom medunarodnog prava, pa one ne mogu da autorizuju nikakav medunarodno-pravni dokument, buduci da nisu same autorizovane s obzirom na svoje unutrašnje-politicko uredenje (nikog ne predstavljaju). To je upravo normativna i "moralna" strana problema na kojoj insistiraju kriticari americke politike kada žale za UN. Odgovor je da sa normativnog stanovišta vecnog mira za nerepublikanske države (a takva je bar polovina clanica UN) u medunarodnom poretku nema mesta (iako one mogu biti primljene iz razloga dnevno-politicke probitacnosti). Dakle, jedino polazište sa koga se popustljivost i razumevanje prema antiliberalnim režimima može hvaliti jeste takticko i pragmaticko stanovište, a nikako moralno ili principijelno. Reganu se moglo prigovoriti da je proglašavanjem SSSR-a za Carstvo Zla izložio Ameriku i njene saveznike opasnosti od konfrontacije sa tim Carstvom, ali se taj strah ne može uzneti na moralno postolje, pa reci kako je time Regan prekršio moral u politici. Iz istog razloga je ceo poredak OUN sa kantovskog stanovišta od samog pocetka bio potpuno nelegitiman, jer je nelegitimnim režimima i politikama pružio legitimitet i priznanje. To je možda bilo real-politicki ispravno, ili cak neophodno, ali kako god da okrenemo, ne i moralno dozvoljeno. Jedina pretpostavka pod kojom bi recimo priznanje medunarodnog legitimiteta SSSR-a bilo moralno ispravno, jeste izjednacavanje morala i real-politike ukidanjem morala, a to je upravo stanovište koje hladnoratovski nostalgicari podmecu sadašnjoj americkoj politici.
Kant, nasuprot protivnicima americke spoljne politike koji se na njega cesto pozivaju, insistira da medunarodno pravo (koje bi kao rezultat imalo svetsko-gradansku državu) pociva na savezništvu slobodnih država, koji on naziva i savezom mira (foedus pacificum). Ovde sloboda ne znaci tek nezavisnost (u smislu vestfalskog poretka) koju Kant ismeva poredeci je sa "bezakonskom slobodom divljaka", vec ima normativni smisao slobode pod zakonom koji nezavisnene republike same sebi propisuju u vidu medunarodnog ugovora. Kant ne želi da svoju ideju vecnog mira gradi na trošnom temelju medunarodnih deklaracija bez fakticke snage, niti želi da pruži medunarodno-pravni legitimitet raznim despotijama, vec da se radije pouzda u, u njegovo vreme samo mogucu ali jedino pouzdanu pocvu, ideju federaliteta država koje poseduju republikansko uredenje. Ad 3. Treci uslov ideje vecnog mira (princip opšteg hospitaliteta) jeste ono što bismo mi danas zvali slobodnim protokom ljudi, roba i kapitala. Taj uslov je bio ispunjen u XVIII i XIX veku kada je ekonomska globalizacija, pod vodstvom trgovackih nacija kao što su Velika Britanija i Holandija, doživela svoj puni zamah, ali je taj trend nasilno prekinut time što su izostala ona srecna okolnost koja je tek nama danas pala u deo, naime, države koje nisu imale republikansko uredenje (poput Nemacke i Francuske) bile su dovoljno jake da silom a ne trgovinom ostvaruju svoj ekonomski interes. Za ovakav negativni trend u razvoju medunarodnih odnosa od odlucujuceg je znacaja bio prodor socijalistickih ideja u politiku vodecih nacija, cime je trgovina došla pod patronat državne regulacije i izgubila svoj izuzetan pacifisticki potencijal (u koji se Kant toliko pouzdavao - katalattein na grckom, pored trgovacke delatnosti, znaci i "od neprijatelja napraviti prijatelja"). IPSE DIXIT: "Isto kao što mudro razdvaja narode...priroda tako isto, s druge strane, ujedinjuje narode, koje pojam gradana sveta ne bi dovoljno zaštitio od nasilja i rata, služeci se pri tom njihovim uzajamnim koristoljubljem. To je trgovacki duh koji ne može da postoji uporedo s ratom i koji, pre ili kasnije, zavlada svakim narodom."(Ibid.)
Možda u ovoj tacki možemo videti citavu inverziju koju je Kantova ideja vecnog mira i svetskogradanske države doživela u interpretativnim zahvatima zatocnika tipicno evropskog (tacnije, kontinentalnog) poimanja države i društva. Tako ce danas, recimo, Jirgen Habermas, glavni teorijski promoter ideje države blagostanja i nepomirljivi neprijatelj renesanse ekonomske globalizacije, na "Kantovoj" ideji svetsko-gradanske države izgraditi svoj vlastiti ideal alter-globalizacije, koja bi poništila "nepravde" i "zastranjenja" liberalne globalizacije, a sve po modelu državne regulacije nad privredom kakvu smo imali prilike upoznati u bankrotiranom modelu države blagostanja. On, sasvim u duhu svoje marksisticke mudrosti, nece poput Kanta trgovinu smatrati instrumentom miroljubive saradnje i prevladavanja konflikata, vec izrazom dominacije i izrabljivanja slabih od strane jakih. Za njega je politicka moc i globalna kontrola (razume se, poverena "progresivnim" politicarima) najbolji instrument pacifikacije covecanstva, a ekonomska sloboda glavna prepreka toj pacifikaciji. Stoga je istinsko rešenje "problema" za ovog marksistickog kantovca svetska vlada koja bi imala ingerencije da se meša u sve, a pogotovo da reguliše svetsku ekonomiju u cilju redistribucije bogatstva "siromašnima". To što bi takva vlada koncentrisala u svojim rukama izuzetnu moc (da ostavimo po strani to što bi uništila svetsku privredu i izjednacila covecanstvo bar u jednom - siromaštvu) i ubrzo se pretvorila u svetskog despota izvan svake kontrole i gurnula sve gradane sveta u potcinjenost "kosmopolitskoj" birokratiji (na šta je upravo Kant upozoravao!), za njega i njegove sledbenike ne predstavlja nikakav problem.

Dva pojma globalizacije

U osnovi, razlika izmedu ove dve interpretacije ideala vecnog mira zapravo pociva na dva divergentna tumacenja fenomena globalizacije. Jedno, koje se smatra dominantno americkim, polazi od pretpostavke o globalizaciji kao procesu koji ima naglašeno individualisticke pretpostavke - to je postupno uklanjanje veštackih barijera u trgovini, medunarodnim finansijama, kretanju kapitala itd., jednom recju, smanjenje birokratskih restrikcija koje stoje na putu dobrovoljne kooperacije izmedu dvaju pojedinaca koji žive u razlicitim državama. To uopšte ne podrazumeva ukidanje, pa cak ni smanjenje državnog suvereniteta u politickim stvarima, niti podvrgavanje pojedinaca jurisdikciji nadnacionalnih ustanova. Nacelo subsidijarnosti, odnosno zabrana delegiranja višim politickim instancama onih nadležnosti koje se mogu opsluživati na nižim jedno je od osnovnih svojstava americkog konstitucionalnog eksperimenta. U okviru njega vrlo je jak duh ekonomskog i politickog liberalizma koji kaže da najveci deo interakcije izmedu pojedinaca treba da se odvija na slobodnim privatnim tržištima lišenim politickog uplitanja. Ako vec mora da postoji politicka moc (a mora) onda je uvek bolje da se ona upražnjava na nivou lokalnih zajednica. Samo ono što nije moguce od javnih dobara finansirati sredstvima lokalnih vlada treba delegirati državama, a najmanji deo ovlašcenja u odbrani, pravosudu i makroekonomiji ostaviti federalnoj vladi. Iako se ovaj konstitucionalni model americkih Otaca utemeljivaca u XX veku i u samoj Americi našao pod snažnim pritiskom mode planiranja i birokratske regulacije, on je ipak ostao uveliko na snazi, u svakom slucaju u mnogo vecoj meri nego što je to u Evropi ikada bio slucaj. Jasno je stoga da globalizacija za jednog Amerikanca teško može znaciti potcinjavanje njegovih institucija nekom nadnacionalnom planiranju, jer on u principu svaku politicku moc i planiranje vidi kao zlo, i što je ta moc veca i udaljenija od njega, to je po definiciji opasnija. On ce se uvek opredeliti za domace institucije u odnosu na nadnacionalne, ne zbog nacionalizma, vec iz istog razloga iz koga ce lokalnu vladu uvek preferirati federalnoj, a tržišnu kooperaciju bilo kakvoj vladi.
Tome nasuprot, dominantna tradicija kontinentalne Evrope transformaciju društva vidi kao implementaciju nekog plana odozgo, veštackom harmonizacijom uslova i rezultata i nametanjem oktroisanih šablona "socijalne pravde". Ta tradicija zazire od prepuštanja samim ljudima da donose odluke vazane za njihov život, i teži da unifikuje i harmonizuje razlike koje vladaju medu narodima, regionima i pojedincima. Preovladujucim etickim kodom evropske kulture domira ideal distributivne pravde, jednakosti rezultata i maksimalno moguce uniformnosti života koje obezbeduje brižna paternalisticka vlast. Nije nikakvo cudo da je birokratska centralizacija mnogo izraženiji proces u Evropi nego u Americi, i da ce Evropljani sa mnogo više razumevanja prihvatiti ideju globalizacije kao napuštanja subsidijarnosti, odnosno kao prenošenja politicke moci na više, po mogucstvu nadnacionalne institucije, u cemu oni vide garanciju zauzdavanja "tržišne stihije" i "regulisanja haosa". Ovu viziju globalizacije odlikuje odsustvo poverenja u nesputanu, spontanu kooperaciju pojedinaca, i poverenje u racionalnost birokrata i politicke intervencije. Najkrace receno, razlika izmedu ove dve vizije globalizacije odgovara razlici izmedu globalizacije tržišta i globalizacije birokratskog planiranja. Americki globalista smatra da nije neophodno nametati mu slaganje sa Evropljaninom o pitanju abortusa ili smrtne kazne da bi obojica profitirali od uzajamno korisne saradnje, dok Evropljanin veruje da ce ceo proces biti destruktivan i dovesti do katastrofe ukoliko ne bude propracen "harmonizacijom standarda" u nizu oblasti, od prava, ekologije, do moralnih kontroverzi pojedinih delova zakonodavstva.
Najsvežiji primer koji nam je ilustrovao ovu razliku jesu sporenja oko tzv. Rimskog suda. Taj sud koji bi trebalo da ima nadležnost za ratne zlocine širom sveta, postao je još pre svog osnivanja predmet vrlo vruce debate izmedu Amerikanaca i mnogih Evropljana. Amerikanci su i pored inicijalnog potpisa predsednika Klintona u samom startu iskazali sumnjicavost prema ovom sudu, što je kulminiralo pretnjom da ce u Savetu bezbednosti blokirati produženje mandata svih mirovnih snaga u svetu, ukoliko se taj sud osnuje bez mehanizma za izuzece americkih gradana. Evropljani su u prvom trenutku odbijali bilo kakvu mogucnost da neciji gradani budu izuzeti iz jurisdikcije suda, ali je onda nadeno tajno kompromisno rešenje, da Statut suda bude usvojen, a da Amerikanci zauzvrat sklope bilateralne sporazume sa svim zemljama u svetu, i na taj nacin realizuju svoj interes za izuzecem od Suda. No kada su Amerikanci krenuli u kampanju potpisivanja bilateralnih sporazuma, suocili su se sa žestokom opstrukcijom Evropljana koji su odjednom "zaboravili" na dogovor, i poceli da ucenjuju zemlje-kandidate za pristup EU da takve sporazume ne potpisuju. Sa raznih strana, i od evropskih politicara i intelektualaca, kao i nekih americkih teoreticara, pokrenuta je prava medijska ofanziva da se dokaže da je americko odbijanje Rimskog suda "atak na medunarodno pravo" i "izraz arogancije najvece sile" koja ne priznaje ista pravila igre koja važe i za druge.
Osim što svedoci o ovom sudu kao politickom instrumentu nekih evropskih vlada, epizoda o kojoj je rec odslikala je upravo razlicita videnja globalizacije o kojima je malocas bilo reci. Cinjenica da postoje vlade koje ne sankcionišu genocid i ratne zlocine bila je dovoljna kreatorima Rimskog suda da zakljuce da je jedini lek za to da se osnuje neki medunarodni sud koji ce suditi u tim slucajevima. U americkom odbijanju da svoje gradane podvrgnu jurisdikciji ovog suda, mnogi evropski posmatraci nisu mogli da vide ništa drugo osim nacionalisticke arogancije i licemerja u pogledu globalizacije, upravo zato što sam njihov pojam globalizacije podrazumeva planersku i regulatorsku premisu po kojoj je najefikasniji nacin da neki medunarodni problem rešite taj da osnujete neku nadnacionalnu komisiju ili sud koji ce arbitrirati, a ne da delujete na više koloseka kako bi same države iznutra razvile principe i institucije koje nedostaju. U tom smislu, prosecan Amerikanac može da oseca samo cudenje kad njegov evropski prijatelj izražava bes što on ne želi da se podvrgne jurisdikciji medunarodnih birokrata, jer on isto to ne dozvoljava ni svojim sopstvenim. Praksa porotnih sudova, odnosno nacelo da "samo americki gradanin može da sudi americkom gradaninu", iskljucuje i mogucnost da americka federalna vlada postavlja sudije u krivicnim stvarima, a nekmoli mogucnost da takve sudije postavlja nekakva medunarodna birokratija. Spor oko suda je još jedan izraz evropsko-americkog nesporazuma oko smisla globalizacije: to je spor izmedu liberalnog i individualistickog shvatanja društva na jednoj strani, po kome politicka kontrola treba da bude što manja i ogranicenija, a vlast na što nižim nivoima, i teorije progresa kao nametanja politicke kontrole i regulacije odozgo na drugoj, u nepoverenju prema "neogranicenoj" (zapravo ogranicenoj) slobodi pojedinca da saraduje sa drugim pojedincima bez icije prisile i supervizije.
Slicno stvar stoji i sa konceptom garantovanja mira u medunarodnim odnosima. Evropljani veruju da je za tu svrhu potrebno stvoriti jake nadnacionalne institucije koje bi kontrolisale nacionalni suverenitet i odozgo oktroisale neki obrazac koegzistencije u medunarodnim odnosima, bez obzira na karakter režima u pojedinim zemljama. To je jedna vrsta racionalnog konstruktivizma koji znamo iz tradicije kontinentalnog prosvetiteljstva, koja pretpostavlja da nad citavim društvom (u ovom slucaju, medunarodnom zajednicom) mora biti oktrisan neki eticki ili teorijski šablon koji ce obuhvatiti svo bogatstvo sveta i jednom za svagda zagarantovati harmoniju i racionalnost novog poretka. Ova ideja racionalne rekonstrukcije neprijateljski je raspoložena prema bilo kakvoj društvenoj kontigentnosti, "neracionalnosti", prema bilo kojoj vrsti obicaja ili oblika ponašanja koji iskacu iz projektovane racionalisticke sheme. Sve mora biti zapisano i utvrdeno i kontrolisano odozgo, od strane birokratije i prosvecenih elita koje imaju viziju dobra i sposobnost da je do kraja realizuju.
S druge strane je americko nepoverenje u intelektualisticke sheme i šablonska rešenja, njihovo oslanjanje na zdravi razum covecanstva, tradiciju i globalizaciju odozdo. Oni ne veruju da je mir proizvod tolerantosti i popuštanja neprijateljima slobode, vec snage i odlucnosti liberalnih zemalja. Isto tako ne veruju da mir i pravda mogu biti uspostavljeni instaliranjem neke globalne birokratije. Teorije koje su ukazale na iracionalnost javnog izbora , na hronicnu "državnu grešku", od Eroua i Debrea, preko Virdžinijske do Cikaške škole, ponikle su nimalo slucajno u Americi. To je najuticajnija struja mišljenja u ovoj zemlji i danas. Teško je ocekivati da zemlja u kojoj glavnu teorijsku ortodoksiju, od Medisona pa do Bjukenena, predstavlja strah od vašingtonske birokratije koja "šalje rojeve službenika na nas, da troše naš novac i kinje naš narod", tek tako prihvati rojeve službenika u Rimu ili Briselu kao rešenje svojih problema.

Moral i licemerje


Racionalizacija americke unilateralne i krtaške politike širenja demokratije koju je u svom poznatom clanku "Snaga i slabost" ponudio Robert Kagan, i koja je postala naširoko komentarisana kao možda najbolji "apologetski" prilog ovom pitanju, pati od jedne osnovne slabosti; ona predstavlja kapitulaciju pred protivnicima americkih vrednosti utoliko što se sa njima slaže u pogledu opisa situacije, stavljajuci ispred te politike samo razlicit vrednosni predznak. On kaže:"Amerikanci su sa Marsa, Evropljani su sa Venere. Amerikanci žive u hobsovskom svetu, Evropljani u svetu Kantovog Vecnog mira."(R. Kagan, Power and Weaknes... ) Ono što rade Amerikanci u spoljnoj politici proizvod je njihove moci, dok je defanzivna i na diplomatiju orijentisana strategija vecine Evropljana posledica njihove slabosti i nesposobnosti da se uhvate u koštac sa problemima. Kad bi Evropljani posedovali politicku i vojnu moc Amerikanaca, i oni bi se ponašali podjednako arogantno i bez obaziranja na primedbe svojih partnera u medunarodnoj zajednici. Na taj nacin se ovekovecuje Machtpolitik kao jedino istinsko nacelo svake politike, a napori covecanstva ka boljem ostavljaju zdrobljeni pod sizifovskim kamenom onog abdericanskog brda. To je, da ponovimo, percepcija kojom neprijatelji Amerike vide americku politiku, samo vrednosno preobrnuta u makijavelisticki imoralizam koji se igra sugestijom da politika i nema neku moralnu sadržinu.
Ovo je kobno pogrešan nacin da se opiše suština nove spoljne politike predsednika Buša. Taj opis pretpostavlja da se njegova politika smešta u prostor hobsovskog sveta u kome nema nikakvih pravila, zakona niti morala, i koja pliva u tim mutnim vodama najbolje što zna, a na one koji misle da bi i sami u njegovim cizmama bili "bolji" ili "humaniji" možemo se samo nadmocno nasmejati. Kaganova invektiva da Evropljani sa svojim pacifizmom i diplomatijom mogu da žive u kantovskom postistorijskom svetu vecnog mira samo zato što je Amerikancima, prinudenim da se za njihov racun bore sa izazovima hobsovskog sveta, od komunizma, preko etnickih konflikata do terorizma, on uskracen, promašuje poentu zato što su uloge ovde zapravo obrnute. Spoljno-politicka doktrina predsednika Buša koju najodrešitije zastupa zamenik Sekretara odbrane Pol Volfovic, doktrina koja se najplasticnije izražava u ideji demokratizacije Bliskog Istoka uz pomoc americke vojne sile i diplomatskog pritiska, u stvari predstavlja najviši izraz vernosti kantovskom idealu vecnog mira. Pod vecnim mirom Kant nije mislio da liberalne vlade treba da sede skrštenih ruku i mire se sa tiranijom, bedom i terorizmom u svetu, vec na okoncanje hobsovskog "rata svih protiv sviju" u medunarodnim odnosima i njihovu dužnost da preuzmu odgovornost i privedu rdave režime onome što on zove "republikanskim uredenjem", a što bi se u recniku savremene politicke teorije moglo opisati kao konstitucionalna vlada. Vecni mir nije vecna benevolencija prema tiraniji i uzdržavanje od sukoba sa njom zarad mira, vec obezbedenje sveta bez tiranije svim, pa i vojnim sredstvima. Sa stanovišta "moralnog" ideala mira nema nikakvih nedoumica u pogledu korišcenja sile za svrhe njegovog uspostavljanja; jedina granica koju on postavlja pravu liberalnih država da putem sile uklone despotske režime jeste realna mogucnost da se to obavi, odnosno celishodnost preduzimanja vojne intervencije sa aspekta faktickog odnosa snaga. Ako je vojno uklanjanje nekog "nerepublikanskog" režima sa ovog aspekta moguce, onda je moralna obaveza koalicije liberalnih zemalja da preduzmu akciju. Ovde se vidi koliko je recimo Pol Volfovic zapravo doktrinarni kantovac; sve što nam on kaže zapravo je tvrdnja da ukoliko možemo da vojno ukolnimo Sadama Huseina, i ukoliko nam naši vojni, diplomatski i ekonomski resursi dozvoljavaju da uvedemo demokratiju na Bliskom Istoku kombinacijom pritisaka, ucena, nagrada i otvorene vojne okupacije delova te teritorije, naša je moralna obaveza kao lidera slobodnog sveta da to i uradimo. To je težak i po nas skup zadatak, ali nemojmo se pretvarati da ce stvari biti bolje ako pustimo da biologija ukloni sa vlasti Sadama Huseina, i preoblikuje Bliski Istok u skladu s našim željama. Kontrast izmedu kantovskog pojma vecnog mira i karikature tog principa u liku appeasment teorija, jeste kontrast izmedu verovanja da je sloboda uslov mira i verovanja da je mir po svaku cenu uslov slobode.
Mesijanska uloga Amerike i njenih saveznika u okviru ovog koncepta nije ništa veca od mesijanske uloge koju Kant namenjuje "federaciji slobodnih država" u svom konceptu garantija vecnog mira. Zato americka politika prema Iraku, Iranu ili Palestini nije politika sile nego politika principa i doslednosti - mir bez slobode nije vredan postojanja, dok sloboda uvek donosi mir. Vojno arbitriranje kao krajnja mera ovog koncepta nema ništa zajednicko sa levicarskim konceptom "humanitarne intervencije" koja je korišcena za opravdanje intervencije na Kosovu 1999. Krajnji cilj ovde nije neposredno spasavanje ljudskih života, vec korišcenje sile kao jednog od katalizatora uspostave liberalnog uredenja. Da ni kod samog Kanta nema nikakve humanisticke ili moralisticke patetike, i da je u tom pogledu pozivanje levicarskih pacifista na njega u težnji da diskvalifikuju politiku gospodina Buša potpuno promašeno, može da nam posvedoci i sledece mesto (koje, doduše, govori o uspostavljanju države, a ne o medunarodnim odnosima, ali isti princip važi i u drugom slucaju): " uopšte se ne može ocekivati da dobro državno uredenje dolazi od moralnosti, nego baš obrnuto, da dobro uredenje omogucuje dobro moralno vaspitanje naroda. Um može dakle da iskoristi mehanizam prirode služeci se sebicnim sklonostima covekovim (a one, razumljivo, dolaze u spoljašnji sukob) kao sredstvom za ostvarenje svoje prave svrhe, to jest pravnog propisa, i da na taj nacin, koliko to stoji do same države, unapredi i obezbedi unutrašnji i spoljašnji mir. - To znaci ovo: priroda neminovno hoce da pravo odnese konacnu pobedu. Ako se propusti da se tu što uredi, ucinice se to naposletku samo od sebe. Mada s velikim nezgodama."(Ibid.)
Vecni mir nije borba protiv udaljenih posledica tiranskih režima kao što je genocid ili humanitarna katastrofa, vec protiv njihovih uzroka, a to je odsustvo liberalnog politickog režima. Strateški gledano, "mir" u okviru ove koncepcije nije shvacen kao nekakvo vojno zatišje, pa makar i u senci politike aktivne tolerancije prema nadirucem zlu, vec kao obezbedivanje sveta gde ce za zlo na vlasti biti sve manje mesta. Kantov ideal je u krajnjoj instanci samo drugo ime za taj svet lišen neliberalnih poredaka, u kome bi išcezla mogucnost rata, jer je rat posledica tiranije, a tiranija napuštanja politickih nacela slobode. Anti-Buš "kantovci" bi zapravo hteli da nam sugerišu da sloboda nema nikakve veze sa mirom, i da je sam vecni mir zapravo odustajanje od ambicije da se taj liberalni svet u bilo kom obimu realizuje. Nasuprot tome, nema rata izmedu zemalja sa konstitucionalnom vladom, i mnogo je bolji nacin da se obezbedi mir u svetu taj da se postepeno uklone tiranski režimi, nego da se pronade neka efikasna pravna formula kako da se obezbedi koegzistencija liberalnih režima sa despotijama. Promašaj projekta UN je upravo u tome što je on od samog svog pocetka predstavljao izraz težnje da se uspostavi jedna takva nadnacionalna regulacija koja bi primorala loše režime da se fino vladaju, i uspostavila neki ekvilibrijum moci izmedu njih i normalnih država. Ne postoji nacin da se loši režimi prinude na fino vladanje osim uklanjanja ili barem verodostojne pretnje nasilnim uklanjanjem. Koliko je Kant u svojoj viziji bio dalekovid najbolje pokazuje praksa XX veka, gde nije bilo nijednog medusobnog rata izmedu liberalnih zemalja, vec iskljucivo izmedu takvih zemalja i raznih oblika kolektivistickih diktatura ("nepravednih neprijatelja", ili "država lupeža", kako bi se danas reklo).
Obratno, preovladujuce evropsko videnje medunarodnog mira implicira hobsovsko stanje kao trajno, odnosno polazi od pretpostavke datosti i neuklonjivosti raznih rdavih režima širom sveta. Kagan je u pravu utoliko što u slucaju Evropljana ovaj višak aktivne tolerancije prema raznim pojavama tipa Sadam Husein, smatra izrazom njihove nemoci, ali tu nemoc ne bi trebalo mešati sa benevolencijom. Vecni mir onako kako nam ga prezentiraju ogorceni protivnici Donalda Ramsfelda i Pola Volfovica u Evropi (a delom i u samoj Americi) predstavlja poredak u kome cemo pokazati malo više razumevanja za "razlicitosti" i "drugosti" koje postoje u svetu, i u kome cemo dijalogom i diplomatijom uspevati ono što ne možemo vojnom silom, t.j. da privolimo Talibane ili Fedajine da se odreknu svoje želje da nas unište, ili bar da naškode našim interesima. Koliko god kriticari Amerike prigovarali ovoj politiku sile, cinizam i makijavelizam, njihova sopstvena pozicija sklapanja "separatnog mira" sa neprijateljima Zapada, i to u trenutku kada to nismo prinudeni da cinimo, i kada imamo resursa da uništimo ili znacajno unazadimo izvore tog neprijateljstva, predstavlja zapravo ovekovecenje hobsovskog i makijavelistickog sveta. Ona ne pravi razliku izmedu rajskog mira i tišine groblja. Jedino što ta dva mesta spaja jeste odsustvo konflikta, ali da li ce bilo ko groblje preporuciti kao zamenu za vrevu dana, i da li ce bilo ko (normalan) o njemu sanjati kao o spasenju od realnog stanja stvari? Zato strategija appeasment-a, toliko karakteristicna za evropske politicare i javno mnenje, strategija parcijalnih ustupaka teroristima i državama-lupežima u cilju da ih se time odobrovolji i pripitomi, nije samo racionalizacija njihove nemoci da se uhvate u koštac sa globalnom odgovornošcu clanova liberalne svete alijanse, vec pre svega racionalizacija njihovog dubljeg identitetskog lutanja. To nije vojna nemoc da se deluje ratom, vec intelektualna i moralna nemoc da se razlikuje dobro od zla, i odsustvo samopouzdanja da se zlu objavi rat svim sredstvima. Razlika izmedu tipicnog americkog i tipicnog evropskog videnja svetskog mira i pravde nije razlika izmedu politike sile i politike slabosti, vec izmedu politike morala i principa na jednoj, i politike ohrabrivanja zla i moralne kapitulacije pred njim na drugoj strani. Nije rec samo o nedelovanju i opstrukciji delovanja kao objektivnim otežavajucim faktorima težnji da se svet ucini malo podnošljivijim mestom, vec u uzdizanju tog opstrukcionizma i nemoci na visinu filozofskog i moralnog ideala, u teoriji appeasment-a kao superiornog moralnog stava, bez obzira da li se radi o palestinskim teroristima, o Sadamu Huseinu, Severnoj Koreji ili Slobodanu Miloševicu. Ovaj odnos je možda najbolje opisao upravo Robert Kagan u svom tekstu, gde potpuno suprotno svojoj osnovnoj makijavelistickoj optici o slabosti i snazi, daje jedno vrlo instruktivno "moralisticko" poredenje odnosa izmedu americke i evropske preovladujuce spoljne politike:" "Amerikanci su kauboji", vole da kažu Evropljani. U tome ima istine. Sjedinjene Države deluju kao medunarodni šerif, možda samoproglašeni, ali umnogome dobrodošao, šerif koji pokušava da osigura kakav-takav mir i pravdu u onome što Amerikanci vide kao svet bez zakona u kome odmetnici moraju da budu onesposobljeni, cesto i kroz nišan pištolja. Prema ovoj analogiji sa starog Zapada, Evropljani bi više nalikovali vlasniku saluna. Odmetnici ubijaju šerife, a ne vlasnike saluna. Zapravo, iz perspektive vlasnika saluna, šerif koji pokušava da uspostavi red uz pomoc sile ponekad može da predstavlja vecu pretnju nego odmetnici, koji, barem u tom trenutku, žele samo pice".
Ovo je najbolji i najslikovitiji opis onog što se danas smatra evropskom mirovnom i prosvecenom diplomatijom koja uvažava složenost sveta, i sklona je radije da pregovara i strpljivo gradi mostove, nego da, poput svog prekookeanskog rodaka, nepromišljeno poseže za silom. To je filozofija vlasnika saloon-a, kome je veca pretnja šerif koji rizikuje život u borbi sa odmetnicima, nego sami odmetnici koji možda hoce samo pice. Šta bi moglo da bude to pice koje evropski barmen nudi lupežima koje progoni jenkijevski šerif? Svakako, to su na jednoj strani masne apanaže od prodaje oružja i osetljivih vojnih tehnologija državama lupežima, koje recimo dobijaju Rusija ili Francuska. Takode, mogu se uzeti u obzir i razne druge vrste ekonomskih interesa. Ali, ono što je suštinska stvar jeste nešto što i sam Kagan konstatuje, a to je procena vlasnika saluna da lupeži nece napasti njega koji im nudi viski, ili ih bar ne ometa dok igraju poker. On ne shvata zašto treba da ucestvuje u šerifovoj akciji, koji mu zapravo može izgledati i kao sam kriminalac, s obzirom na to da on udara prvi. Šerif koji prekida partiju pokera koju igraju odmetnici je zapravo jedan raspojasani i neuracunljivi partibrejker , tip koji kvari blasfemicnu ali svakako korisnu razmensku igru izmedu lupeža i vlasnika saluna. Taj vlasnik doživljava šerifa kao nekog ko vodi svoj privatni rat u kome on ne želi da ucestvuje, i koji ga isteruje iz njegovog cinicnog saucesnickog mira: ako budem dobar i ne pravim probleme, lupeži me nece dirati, a možda cu i zaraditi prodajom viskija. Ako poslušam šerifa, ja sam izgubio mogucnost da profitiram. U svakom slucaju, koji je moj motiv da ucestvujem u šerifovom ratu, kad ne vidim razlog zbog koga bih i sam mogao biti napadnut? Bolje je da se upadljivo pravim lud, i iza leda namigujem lupežima, cekajuci da i sam šerif shvati da je u ovom gradu bolje imati mir sa kriminalcima na slobodi, ali na svojoj strani, nego rat sa ciljem uspostave pravde, a sa kriminalcima pod pretnjom i mnogo spremnijim da naprave neku ludost, ili polome sav inventar u kafani. Kad pogledamo malo bolje, evropsko zaklinjanje u "vecni mir" jedva da je nešto više od ove filozofije vlasnika saluna.

Misaoni eksperimet ili umesto zakljucka

Do sad ponudena objašnjenja uglavnom se bave lažnošcu argumenata koje protivnici americkog unilateralizma navode kao razloge za politicko i intelektualno organizovanje protiv americke politike. Sada cemo ponuditi jedan jednostavan misaoni eksperiment koji ce, nadamo se, uverljivo pokazati da izvor neprijateljstva prema Americi nije u ogrešenju americke vlade o ove ili one principe, vec u apriornom animozitetu prema onome što Amerika jeste sama po sebi.
Zamislimo sledecu situaciju; da smo u nekom superiornom simulatoru mogli da vidimo srednjorocnu buducnost Bliskog Istoka bez Sadama Huseina, koja bi licila na ukljucivanje tog regiona u svet naprednih i liberalnih regiona. Najpre, Irak bi se vrlo brzo ekonomski razvio i prevazišao katastrofalno naslede Sadamove ere, pretvarajuci se u vodecu regionalnu silu koja zajedno sa Amerikancima radi na uspostavi demokratije i tržišne privrede u regionu. Njegov primer slede i drugi arapski i islamski režimi koji se postupno liberalizuju i prihvataju zapadni konstitucionalni model. Izraelsko-palestinski konflikt je rešen, a šacice terorista se suocavaju sa progonom na svakom pedlju regiona, od Sirije i Iraka, do Izraela i same Palestine, ciji novi premijer zagovara Zonu slobodne trgovine, i gnevno zahteva od Iraka, Izraela i Saudijske Arabije da ubrzaju svoje pregovore o ukidanju trgovinskih tarifa, optužujuci ih za protekcionisticki anahronizam. Recimo da kreatori americke spoljne politike u trenutku dok donose odluku o pokretanju rata protiv režima Sadama Huseina sve ovo mogu u pomenutom simulatoru da vide, ili da barem uz pomoc nekih superiornijih tehnika predvidanja mogu da ovakav razvoj dogadaja smatraju vrlo verovatnim. Pitanje glasi; da li bi u tom slucaju zapocinjanje rata protiv Sadama bilo moralno opravdano sa stanovišta obezbedivanja "vecnog mira"? Radi oštrine argumenta, pretpostavimo još da Sadam nema nikakvo oružje za masovno uništenje, i da ne predstavlja pretnju svetskom miru niti bezbednosti Sjedinjenih Država. Da li bi u ovako opisanoj situaciji rat imao moralnog opravdanja?
Naša teza glasi da bi imao. Kada je predsednik Buš pre izvesnog vremena izjavio da ce istorija opravdati rat protiv Sadama koji je vodila Amerika sa svojim saveznicima, on naravno nije mislio na to da ce biti pronadeno oružje za masovno uništenje u Iraku, vec da ce se razvoj dogadaja u buducnosti na Bliskom Istoku odvijati na nacin koji je dosta slican onom koji smo opisali u prethodnom misaonom eksperimentu. Postojanje oružja za masovno uništenje uopšte nije bilo nužno za moralno opravdanje rata za svrgavanje Sadama Huseina, bez obzira na to što je americka vlada insistirala iz dnevno-politickih razloga na ovoj okolnosti kao casus beli. Zapravo, to insistiranje je nanelo najvecu štetu popularnosti citave akcije, jer je moralno opravdanje vezalo za jedan sporedni detalj koji je prekrio suštinsku revoluciju koju ljudima na Bliskom Istoku može doneti uklanjanje ovog diktatora. Iako bi se mnogi Arapi i mnogi samozatajni Zapadnjaci kiselo osmehnuli na "imperijalisticko" i krstaško deklarisanje "oslobadanja Iraka" kao ratnog cilja, to bi bila mnogo bolja strategija od one koja je preduzeta. Kako je Hajek pre mnogo godina primetio, ljude sa snažnim moralnim ubedenjima moci cete da privucete doktrinom o slobodnoj trgovini, ali ih necete privuci teorijom "popuštanja kontrole" u trgovini. Isto tako, americka vlada bi svakako dobila jacu podršku teorijom (istinitom) o oslobadanju Iraka i Bliskog Istoka kao svojim ratnim ciljem, nego bledom, smušenom i minimalistickom teorijom o "razoružanju Iraka".
Jedino pitanje koje je relevantno u vezi Iraka jeste empirijska dilema da li stvari teku ka epilogu opisanom u našem misaonom eksperimentu, ili kao scenariju strave i užasa protivnika americkog involviranja na Bliskom Istoku, po kome nas cekaju godine daljeg nasilja, terorizma i rasta antizapadnog raspoloženja, a ne ulazak u mirne vode i prosperitet ovog dela sveta. Kako god da procenjujemo srednjorocne šanse Bliskog Istoka, nije teško u ovim defetistickim opomenama primetiti rasisticku predrasudu po kojoj su Arapi i Muslimani divljaci nesposobni za demokratiju i slobodu. Reci, kao što mnogi zapadni "ljubitelji" Arapa kažu, da je arapska kultura potpuno osobena i da iskljucuje prihvatanje zapadnog ekonomskog i politickog modela, znaci jedva nešto više od sugestije da su Arapi osudeni na bedu i patnju, zato što predstavljaju inferiornu rasu nespososobnu za život u slobodi.
Ali, najveci paradoks leži u cinjenici da kriticari americkog intervencionizma raspravu neprekidno vode na dva nivoa, sugerišuci kako dokazivanje da je nešto nelegalno istovremeno znaci da je nemoralno, ili još preciznije, da je nemoralno upravo zato što je nelegalno. Kvaziuniverzalnost današnjeg medunarodnog prava, na koje se kao na moralnu osnovu pozivaju mnogi kriticari americke politike, najbolje se vidi po cinjenici da ono svojim poštovanjem kulturalistickih pluralizama na koje se kao na izvor svog legitimiteta pozivaju razni tirnski režimi, upravo porice pretenziju na univerzalno važenje medunarodnih zakona. Ako treba ne samo da tolerišemo, vec i da moralno saucestvujemo u otklonjivom politickom zlu (osudom delovanja protiv njega), onda se gubi svaka osnova za pozivanje na univerzalne vrednosti kao ogranicenje bilo koje, pa i americke moci. Postoji tacka u kojoj se prosto mora priznati da postoji neprijatelj sa kojim nije moguce pronadi zajednicku civilizacijsku logiku, i koji zahteva da mu se suprotstavimo kako bismo ocuvali bilo kakvu mogucnost univerzalistickog diskursa u medunarodnim odnosima. Evo, kako je Kant definisao tog "nepravednog neprijatelja" cije bi priznavanje kao ravnopravnog clana medunarodnog poretka ovekovecilo hobsovsko prirodno stanje, i ucinilo bilo kakvu nadu u vecni mir iluzornom: " To je onaj cija javno (bilo usmeno ili aktivno) izražena volja odaje jednu maksimu po kojoj, kad bi se ucinila opštim pravilom, ne bi bilo moguce nikakvo stanje mira medu narodima, nego bi prirodno stanje moralo biti ovekoveceno." (Kant, Metafizika morala, #60.)
Nije li upravo to onaj neprijatelj sa kojim nas mnogi humanisti savetuju da postupamo tolerantno, i nije li to onaj svet za kojim ti humanisti žale, kada opisuju kao pozitivan primer stanje medunarodnih odnosa u kojima je jedan takav lupeški "nepravedni neprijatelj" predstavljao globalnu protivtežu slobodnom covecanstvu?


(tekst ce biti objavljen u Helsinskoj povelji)

1 Nije bez znacaja cinjenica da su autori "Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima", dokumenta koji izlaže osnovne konstitutivne principe organizacije OUN bili engleski radikalni socijalisti Harold Laski i Edvard Kar. Prvi je bio jedan od voda cuvene fabijanske grupe u Britaniji koja se odlikovala zalaganjem za potpunu kolektivizaciju ekonomije i napuštanje vladavine prava. Edvard Kar je bio blizak istoj grupi i poznat je po svojoj teoriji medunarodnih odnosa, u kojoj je na tragu Karla Šmita i nemackih nacional-socijalista odbacivao liberalne ideje XIX veka o pravu na samoopredeljenje i zalagao se za "namernu organizaciju evropskog života kao što je to Hitler preduzeo". Osim toga, karakteristicna je njegova teorija konvergencije izmedu rata i socijalizma. Rugajuci se onima "koji zaglibljeni u tradiciju XIX veka, istrajavaju u shvatanju da je rat besmislen i lišen svrhe", profesor Kar veli kako je rat zapravo "najmocniji instrument društvene solidarnosti". To su moralni autoriteti koji su krojili vrednosni okvir posleratnog sveta, za kojim bi po teorijama današnjih multipolarista trebalo žaliti.

hronika vesti (arhiva)

 

Copyright by NSPM