Petar Andric

Male stranke i odnosi u DOS-u

(stiglo 31. 07. 2002.)

Konačna odluka o izbacivanju Demokratske stranke Srbije iz vladajuće koalicije možda je šokirala politički odgovorniji deo javnosti Srbije, ali ni izbliza nije, a po svoj prilici i neće ugroziti ambicije novog srpskog prosvećenog apsolutizma oličenog u srpskom premijeru Đinđiću. Dalekosežne posledice odluke da se iz srpskog parlamenta odstrane poslanici stranke čiji je predsednik ujedno i nosilac izborne liste DOS pogodiće verovatno najviše one koji su verovali da će parazitiranje na konfliktu Đinđić—Koštunica trajati večno, te stoga nisu imali smelosti  niti su smatrali potrebnim da pokušaju da  izgrade nezavisne političke pozicije.

Reč je naravno o malim strankama vladajuće koalicije čije je samopouzdanje za ovih godinu i po dana hranjeno uverenjem da su kao uživaoci jedne od stolica osamnaestočlanog okruglog stola nezaobilazni u procesu donošenja najvažnijih političkih odluka. Realno je, naime, pretpostaviti da će u neposrednoj budućnosti nestati potreba za kohezijom unutar DOS i to u odnosu na ključni razlog zbog koga  je "sedamnaest vozača vozilo u istom smeru" (Z. Đinđić). Odsustvo Demokratske stranke Srbije, kao dežurnog krivca i dežurnog bauka stvoriće novi odnos snaga među partnerima na vlasti tako što će srpskom premijeru omogućiti ogroman manevarski prostor upravo i najviše prema sopstvenim saveznicima.

Utisak je da je upravo ovo ono što je Đinđiću nedostajalo da zaokruži ono što bi se moglo nazvati projektom novog srpskog prosvećenog apsolutizma. Cilj (reforme) je pravedan, a sredstva (pravno, političko i medijsko nasilje) nužni — logika je koja bi trebalo da ubedi ili da pruži dodatnu racionalizaciju ogromnom aparatu izvršne vlasti da bi bio efikasan i sprovodio odluke i uredbe umesto da o njima razmišlja. Bez obzira na već stvorenu sliku o Đinđiću kao apsolutnom gospodaru situacije, njegov položaj ni izbliza nije bio tako komotan u vremenu otkako je na vlasti.

Politički ustupci saveznicima veoma divergentnih političkih profila rezultirali su nekonzistentom politikom vlade u odnosu na ključna pitanja, izborna obećanja, a u odnosu na česte političke afere neubedljivim reakcijama kamufliranim u agresivne propagandne kampanje. Navedimo neke primere. Autonomaške stranke u Vojvodini pritiskaju vladu na enormne ustupke, traži se odvojeno sudstvo i poseban vrhovni sud za Vojvodinu, piše se kriptoustav pokrajine da bi se usvojio pre donošenja Ustava Srbije pa naknadno usklađivao, ukratko, politički potezi u Vojvodini povlače se tako da zadovolje onu jednu petinu čvrste podrške autonomašima, dok na drugoj strani izazivaju ogorčenje koje ide na račun njihovog političkog saveznika. Na drugoj strani odigrava se pred očima javnosti trgovina oko podrške vladi od strane Velje Ilića. Velja traži fabriku cigareta, pregovori su tvrdi, Đinđić objašnjava da je politička podrška jednako važna kao i eksperti u vladi, na kraju ništa od svega, Velja izvlači deblji kraj — jedan Pretendent manje, ali još jedan minus na konto Vlade. U aferi oko Perišića, Đinđić je prinuđen da omalovažava Vojsku i relativizuje pojam izdaje (omiljena tema kod Srba) da bi sačuvao čoveka koji svoje poslanike poklanja Demokratskoj stranci. U slučaju kampanje za samostalnu Srbiju koju sprovodi DHSS, u slučaju zalaganja za prava homoseksualaca SDP-a, u mnogobrojnim sličnim slučajevima Đinđić se nalazio u situaciji da trpi političku štetu da bi sačuvao svakog od malih činilaca u šarolikoj družini "ostatka DOS-a".

Sada je on u mogućnosti da, bez obzira na nelegitimnost krnjeg parlamenta, polako vraća centar odlučivanja sa DOS-a u Skupštinu Srbije. Da je to tendencija pokazalo se otkako su "zbog neredovnosti" oduzeti mandati polovini poslanika DSS. Za kratko vreme usvojeno je nekoliko važnih zakona, među kojima su i izmene zakona o pravosuđu, na brzinu je izabran Ustavni sud, i sve to bez podrobnog razmatranja u okvirima predsedništva DOS. Pa i u samom parlamentu stvari su funkcionisale bez mnogo pitanja jer se pokazalo da je ulog potencijalnih oponenata (Velja Ilić) odjednom drastično smanjen.

U novonastaloj situaciji u srpskoj skupštini potrebno je da se i isto vreme oko Vladinog predloga ne slože najmanje četiri DOS-ove stranke da bi sprečili usvajanje odluke! Čak ni to ne garantuje uspeh u suprotstavljanju volji najsnažnije stranke u parlamentu s obzirom na potencijalnu kooperativnost Stranke srpskog jedinstva ili Ivkovićevog krila socijalista. Sve to govori da Đinđić može sebi dozvoliti da smanji nivo tolerancije prema nedisciplini u sopstvenim redovima, kao i da dodatno pojednostavi stvari potpunim marginalizovanjem ionako dovoljno marginalnih političkih stranaka.

Poslednja uloga koje bi stranke ostatka ostatka DOS-a mogle da odigraju i time svaka za sebe da sačuva deo uticaja, odnosno naklonosti, jeste njihova saglasnost za brzopoteznu promenu ustava Srbije za koju je potrebna dvotrećinska većina poslanika. Mogućnost kandidature i verovatna pobeda Vojislava Koštunice na predsedničkim izborima čini izglednim scenario po kome bi se, posle dve godine pristupilo promeni Ustava, funkcija predsednika oslabila i ponovo zakazali predsednički izbori.

Ono što su stranke DOS-a propustile da izračunaju pre nego što su podigli ruku za izbacivanje DSS-a jeste upravo ono što bi trebalo da bude njihova glavna preokupacija — sopstveni politički rejting i mogućnost nezavisnog nastupa na izborima. Ovako, kada se suoče sa limitima mogućeg izbornog rezultata DOS sa jedne i Đinđićevim apetitom s druge strane,  mogu očekivati malo ili nimalo mesta u srpskoj politici. Možda će ih onaj "suvereni DOS" milostivo podariti nešto nižim izbornim cenzusom, ali to neće bitno uticati na stvari.

hronika vesti (arhiva)