hronika vesti (arhiva)

ostali tekstovi debate

Djordje Vukadinović

Zašto Djindjić okleva sa izborima? (Da li izbegavanje izbora jača ili slabi pozicije reformista u Srbiji?)

Na poslednjoj sednici Predsedništva srpske vladajuće koalicije (koja se još uvek naziva Demokratskom opozicijom Srbije), održanoj 16. aprila u, već po običaju, kasnim večernjim satima,  potvrdjena je odluka da u Srbiji neće biti vanrednih republičkih izbora, to jest, da će se naredni republički, pokrajinski i lokalni izbori održati tek u redovnom terminu 2004. godine. Time je još jednom demonstrirana odlučnost i  već gotovo zaboravljeno "akciono jedinstvo" vladajućeg DOS-a u inoviranom sastavu - bez Koštuničinog DSS-a, a sa G-17 plus. Naime, još od leta 2001. DSS, stranka aktuelnog saveznog predsednika, otpočela je proces postepenog ali permanentnog distanciranja od ostatka vladajuće koalicije i taj proces je početkom 2002. definitivno okončan. (U ovom trenutku, što svojom voljom, a što usled bojkota svojih - bivših - koalicionih partnera, DSS više nema predstavnike ni u republičkoj, ni u saveznoj, ni pokrajinskoj vladi, ali ne pokreće inicitavu za njihovu smenu, niti pokazuje spremnost da udje u otvorenu koaliciju sa Miloševićevim SPS-om i Šešeljevim radikalima.)

 Ovom široko obnarodovanom odlukom srpski premijer Zoran Đinđić, koji je rukovodio sednicom i pomenutu tačku stavio na dnevni red, pokušao je da preseče dalje spekulacije na izborne teme koje su u poslednje vreme počele da dolaze i iz redova samog DOS-a. Lider vojvodjanskih reformista Mile Isakov je o izborima govorio najglasnije, Velja Ilić ("Nova Srbija") je to činio gotovo neprestano, Djindjićev potpredsednik Nebojša Čović kao o mogućoj varijanti, a savezni potpredsednik Miroljub Labus kao o već manje-više svršenoj stvari. Odluka predsedništva je trebalo da stavi tačku na te priče i, kako protivnicima, tako i koalicionim partnerima pošalje jasnu poruku: "Nema izbora dok traje obnova - a vi me naterajte ako smete i možete".

Šta je navelo Đinđića da se baš u ovom trenutku i ovako odlučno izjasni protiv prevremenih izbora, iako vrlo dobro zna da argumentacija za takvu odluku stoji na vrlo tankim nogama?  Razloga, čini se, ima više i oni zadiru u samu suštinu komplikovanih, a na mahove i sasvim opskurnih odnosa na srpskoj političkoj sceni.

Nastala kao neka vrsta ad hoc samoodbrambenog saveza radi otpora Miloševićevom autoritarizmu, vladajuća koalicija u Srbiji predstavlja jedinstven konglomerat najrazličitijih političkih opcija u rasponu od izrazite levice (SDU, Socijaldemokratija) pa sve do ne-baš-sasvim-ekstremne desnice  Velimira Ilića. U Predsedništvu DOS-a (koje javnost sve češće identifikuje kao neku vrstu polu-demokratskog "politbiroa"), rame uz rame sede stari komunisti i stari opozicionari, monarhisti i republikanci, tvrdi nacionalisti i "mondijalisti", više-manje otvoreni separatisti, unitaristi i regionalisti; dosledni Miloševićevi protivnici, kao i njegovi dugogodišnji saborci, koalicioni partneri, generali, privrednici i gradonačelnici. Čak i da odnosi medju DOS-ovim liderima nisu - kao što jesu - u tolikoj meri opterećeni medjusobnom ličnom i političkom netrpeljivošću, tako brojna (18 članica) i tako raznorodna koalicija naprosto ne može na duži rok opstati niti sprovoditi bilo kakav konzistentan program. Bilo je, stoga, sasvim logično da se, nakon rušenja Miloševića i nekih najnužnijih poteza u pravcu demokratske institucionalizacije, ta šarolika družina razidje na relativno  prijateljski način, te grupisana u nekoliko (3-4) užih i prirodnijih koalicija pokuša zapremiti što širi politički prostor. Na taj način, bilo bi izvučeno tlo ispod nogu strankama bivšeg režima i učinjen odlučujući korak ka sazrevanju i normalizaciji srpske političke scene.

Rascep je, medjutim, usledio prebrzo i na neprincipijelnoj osnovi. Sukobile su se Djindjićev DS i Koštuničin DSS, dve najjače i u suštini najbliže političke grupacije unutar DOS-a.  Iako je sukob primarno izbio oko vlasti i preraspodele moći u post-miloševićevskoj Srbiji, on je u medjuvremenu zaodenut u principijeno ideološko ruho, a nešto što je, u prvi mah, više bilo stvar temperamenta, stila i političkog akcenta njihovih lidera naduvano je do nepomirljive suprotnosti. Tako je uz Koštunicu i DSS sve češće išao - i vremenom, sve bolje pristajao -  atribut "nacionalno-konzervativan", dok je Djindjić, najpre u inostranstvu (nakon Miloševićevog izručenja), pa onda i u Srbiji identifikovan kao "nacionalno neopterećen", "pragmatičan" i "pro-evropski" lider. Nevolja sa ovim identifikacijama nije u tome što one nisu posve tačne (takvu vrstu "matematičke" preciznosti u politici je iluzorno očekivati), već što su prevashodno ideološke racionalizacije ogorčenog sukoba koji se vodi na sasvim drugoj ravni.

Zapravo, ključni problem u odnosima izmedju ovih grupacija bio je upadljiv nesklad izmedju popularnosti predsednika Koštunice i velike količine moći koju je, što institucionalnim-što vaninstitucionalnim sredstvima, premijer Djindjić u medjuvremenu koncentrisao u svojim rukama. Bez mogućnosti da se sporazumeju oko pravične raspodele svojih po mnogo čemu nesamerljivih resursa, svako je ljubomorno nastojao da sačuva ono što poseduje, kloneći se svega (jedan preuzimanja odgovornosti za nepopularne mere, a drugi  podele  vlasti) što bi taj posed, eventualno, moglo dovesti u pitanje. Otuda i tako žestoke razlike u njihovom stavu prema izborima. Koštunici, koji ima veliki ugled i relativno minornu političku moć (svedenu manje-više samo na kontrolu Armije i uticaj na diplomatska postavljenja), prevremeni izbori se čine kao idealna - a verovatno i poslednja - prilika da konačno kapitalizuje vlastitu popularnost, koja je, uzgred budi rečeno - tokom čitave 2001. pokazivala jasnu tendenciju opadanja. S druge strane, moćnom ali relativno nepopularnom Djindjiću prevremeni izbori izgledaju kao strašni sud i on čini sve da ih po svaku izbegne "barem dok reforme u Srbiji ne puste koren", nailazeći u tome na svesrdnu podršku većine lidera malih članica DOS-a (Batićevi "demohrišćani", Nova demokratija Dušana Mihajlovića, Koraćeva i Orlićeva "Socijaldemokratija", PDS generala Perišića, "Vojvodina" Dragana Veselinova…), svesnih da verovatno više nikada neće raspolagati ni približnom količinom političkog uticaja.

Dakle, bez obzira na sve principijelne razloge koji bi se mogli navesti u prilog prevremenih izbora, očigledno je da su u tim zahtevima najglasniji oni, bilo da su "reformski" ili "konzervativno" orijentisani, koji su iz različitih razloga izostali iz podele postoktobarskog političkog plena, ili su u medjuvremenu postali nezadovoljni veličinom svog udela u vlasti. (Treba imati na umu da su Isakov i Ilić trenutno jedini lideri članica DOS-a koji nemaju nikakvu državnu funkciju, a da su Čović i Labus, uz ambicioznog guvernera Narodne banke i lidera nevladine organizacije G-17 plus, Mladjana Dinkića, najuticajniji predstavnici tzv. "reformskog" dela srpskog političkog spektra, koji, očito, nemaju nameru da trajno ostanu politički taoci Djindjićeve nepopularnosti.) Isto tako, očigledno je da su i kod onih koji se izborima suprotstavljaju u prvom planu neposredni dnevno-politički interesi, dok "briga za reforme", strah od "trošenja vremena i novca" i "rasipanja reformske energije" predstavljaju samo više ili manje elokventne izgovore. 

No, ako je iz svega prethodnog jasno zbog čega su premijer Djindjić i većinski deo DOS-a protiv prevremenih izbora (kao i zašto je DSS za njih), nije sasvim očito zašto je upravo sada to protivljenje tako odlučno manifestovano.

1. Pre svega, Đinđiću je bio preko potreban neki papir i bilo kakav formalan zaključak ne bi li bar donekle amortizovao neprijatan odjek - još jednog - neispunjenog DOS-ovog obećanja o izborima na svim nivoima u roku od godinu i po dana. Iako su razni predstavnici vlasti u poslednje vreme nastojali da na razne načine relativizuju ovo obećanje ("DOS to nigde nije obećao. Možda samo Koštunica u svoje ime. Uostalom, biće saveznih i predsedničkih izbora"), ono je ipak suviše često izgovarano tokom avgusta-septembra 2000-te da ga je sada veoma teško izbrisati iz kolektivnog sećanja. Đinđiću je, stoga, trebalo makar neko formalno pokriće i on ga je, bez obzira što zaključak Predsedništva DOS-a nema i ne može imati snagu predizbornog "ugovora sa Srbijom", ovom odlukom kako-tako pribavio, a odgovornost za nju raspodelio na osamnaest delova. 

2. Uprkos višekratno demonstriranom jednoglasju, poznato je da ni ostatak DOS-a (DOS minus DSS) nije ni izdaleka tako monolitan kao što na prvi pogled izgleda, a predizborna groznica je pretila da razori i tu prividnu homogenost. Sve izglednija perspektiva opštih izbora ponovo je aktivirala nezadovoljstvo Velje Ilića, ubrzala distanciranje Nebojše Čovića i njegovo profilisanje kao potencijalnog lidera "treće opcije", te povećala nervozu i obnovila stare dileme unutar G-17. [(Da li ostajati u sadašnjem, udobnom ali dugoročno neodrživom statusu "vladajuće nevladine organizacije"? Ili se blagovremeno distancirati od Djindjića i politički pozicionirati kao autonomna politička snaga koja bi mogla pretendovati na oko 15 % biračkog tela? Ići ili ne ići samostalno na izbore? Prihvatiti ili ne Djindjićev danajski dar u vidu podrške Labusovoj predsedničkoj kandidaturi?)  Insistirajući na - bar formalno - zajedničkom antiizbornom stavu, i postigavši zvaničan konsenzus o tome, Djindjić je na određeno vreme pacifikovao, po njega, najopasniju unutardosovsku podelu na one koji imaju i one koji nemaju samostalne političke ambicije i šanse. Iako svestan da ne može previše računati na unutrašnju disciplinu, Đinđić se s pravom nadao da će ovim bar donekle primiriti razbuktale predizborne strasti u dosovskim redovima. Otklonjena su strahovanja malih članice koalicije koje od izbora beže kao đavo krsta i predstavljaju najvernije čuvare dosovskog bratstva i jedinstva, tako da će one još energičnije i lojalnije prionuti na posao i promociju Djindjićeve reformske vlade.  I što je najvažnije, ponovo je povučena demarkaciona linija spram DSS-a i produbljen jaz za sve one koji, eventualno, razmišljaju o samostalnom nastupu ili prelasku na drugu stranu. Čović i G-17 su ponovo stavljeni pred dilemu da li je bolje siguran vrabac u ruci ili golub na neizvesnoj izbornoj grani, pri čemu je ovo u ruci, u njihovom slučaju, zapravo, mnogo krupnije od vrabca, dok ono drugo, pak, lako može ispasti mnogo manje od goluba. A što se tiče sitnijih nezadovoljnika, poput Isakova i Ilića, oni uvek mogu biti relativno lako primireni, bilo štapom, bilo šargarepom u vidu iznova aktuelizovane priče o skoroj rekonstrukciji vlade.

3. Od ne manjeg značaja je i to što je ovim gestom opoziciji, javnosti, a prvenstveno bivšim koalicionim saveznicima iz DSS-a, odaslata, otprilike, sledeća poruka. Ne podsećajte nas na predizborna obećanja i ne računajte na našu neslogu. Mi vam izbore (misli se na republičke u Srbiji, koji su ovde pre svega bitni) dati nećemo, a vi vidite šta ćete. Trenutak za takvu vrstu poruke je više nego dobro odabran. Afera povodom navodne špijunaže potpredsednika republičke vlade Momčila Perišića u međuvremenu je popisnuta u zaborav. Nakon političke bure izazvane 31. martom, američkim ultimatumom i gužvom oko (ne)usvajanja zakona o saradnji sa haškim tribunalom, na političkoj sceni je nastupilo privremeno zatišje. Javnost je poprilično zamorena neprestanim aferama i medijskim sukobima. Uprkos nekim znacima budjenja, zvanična pro-miloševićevska opozicija (SPS, SRS, JUL) i dalje je u komatoznom stanju, a DSS-u su trenutno prilično vezane ruke zbog aktuelnog procesa preuredjenja savezne države, koji izuzetno ranjivim čini položaj predsednika Vojislava Koštunice. Pored toga, vlada je upravo obnovila sporazum o socijalnog dijalogu sa sindikatima, tako da se i na tom socijalnom frontu može očekivati izvesno smirivanje. Dakle, iz različitih razloga, pritisak na vladu je trenutno manji nego pre i nije ni malo čudno što je preduzimljivi Premijer zaključio da je to prava prilika da malo pospremi stanje u dosovskim redovima i pređe u političku protivofanzivu.      

Zaključak

Đinđićeva strategija je u osnovi logična, iako nipošto nije bez opasnosti kako po njega samog tako i politiku koju trenutno oličava. Moglo bi se čak reći da se radi o svesnom hazardu, kojem je Đinđić, izgleda, i sklon i prilično vičan. Pre svega, to je politika "duplog dna", koja se sastoji od energičnog izbegavanja republičkih izbora, uz istovremeno grozničave pripreme za njih. [(U tom smislu, paralelno sa eksplicitnim odbijanjem svake pomisli o prevremenim republičkim izborima, premijer sa odabranim ministrima već mesecima krstari Srbijom u okviru vladine promotivne turneje koja neodoljivo podseća na predizbornu kampanju, baš kao što i sam naziv: "Srbija na dobrom putu", upadljivo liči na - budući - izborni slogan .)  Ni sam Đinđić, zapravo, ne računa previše ozbiljno sa tim da će izbore zbilja moći da prolongira čak do 2004. ali se nada da će uspeti da ih odloži barem toliko dok ne prispu prvi reformski plodovi, to jest, dok novcem od privatizacije i eventualnih investicija ne bude nešto osetnije podignut standard građana. Uostalom, ako je Milošević sa jednom milijardom dolara koje je dobio od prodaje akcija Telekoma i tragikomičnom kampanjom"mira i saradnje sa međunarodnom zajednicom" uspeo da dobije izbore 96/97. zašto to ne bi pošlo za rukom i Đinđiću? Stoga se već skoro godinu dana usresređenom medijskom kampanjom radi na podizanju popularnosti Premijera i onih koji su pod njegovom direktnom ili indirektnom kontrolom, odnosno, na demontiranju Koštuničinog imidža. Vestima o Premijeru i njegovim lojalnim saradnicima doslovno su preplavljeni informativni programi svih nacionalnih televizija (ne retko čak i po pet priloga u istoj emisiji!?), pri čemu se, po pravilu, gotovo uvek radi o pozitivnom kontekstu: humanitarnim akcijama, povoljnim finansijskim aranžmanima, diplomatskim uspesima, organizovanju sportskih manifestacija i sl. S druge strane, za razliku od perioda neposredno nakon 5. oktobra, Koštunica se na tv-ekranima vidja retko i to najčešće koreliran sa mučnim, političko-marketinški neprofitabilnim temama kao što su Hag, Kosovo, odnosi sa Crnom Gorom.  Stvari se, međutim, ne odvijaju željenim tempom, i Đinđić bi se, ukoliko ne iskoristi ovaj prolećni tajm-aut, lako mogao naći u političkom raskoraku.

Ekonomski prosperitet je, naime, još uvek vidljiv uglavnom samo na  grafikonima Djindjićevih ministara, Koštunica, iako uveliko razvlašćen, još uvek se u javnosti drži neočekivano dobro, i jedino što je postignuto jeste značajan skok popularnosti Miroljuba Labusa, Nebojše Čovića, Mladjana Dinkića, i još nekih predstavnika "ekspertskog" dela vlasti. Ali upravo u ovom poslednjem krije se možda najranjivija tačka Đinđićeve pozicije. On je, naime, u međuvremenu, ne samo u parlamentu, već i u javnosti i inostranstvu, postao izuzetno zavistan od svojih preko noći ojačanih reformskih saveznika. Drugim rečima, i to je onaj drugi, manje vidljivi sloj njegove strategije, ne plaši se Đinđić u ovom trenutku toliko samih izbora koliko mogućnosti da bi se na njima mogao pojaviti sam.

Đinđiću je, s obzirom da u doglednoj budućnosti sam to neće biti u stanju, neophodan saveznik koji će, s jedne strane, biti dovoljno jak da može da izađe na crtu Vojislavu Koštunici, a da istovremeno neće imati snage niti ambicije da dirne u poziciju i primat moćnog ali nepopularnog Premijera. Drugim rečima, potreban mu je predsednički kandidat koji bi bio u stanju da pobedi Kostunicu na budućim predsedničkim izborima u Srbiji, i pri tom bio spreman da se odrekne svojih (inače, prevelikih) predsedničkih ovlaštenja? A takvog, čast "kooperativnom" Labusu, nije lako pronaći - baš kao što neće biti lako ni zadovoljiti narasle političke apetite potpredsednika vlade Čovića i guvernera Narodne banke Dinkića, koji se, očigledno, zbog svoje nesumnjive ambicioznosti, ne uklapaju najbolje u gornji opis. (Postoje indicije da Djindjić, u nedostatku takvog idealnog kandidata, ozbiljno razmatra ideju da predloži ustavne promene kojima bi bila ozbiljno skresana ovlašćenja predsednika Srbije, ali takav aranzman nije moguće postići bez podrške DSS-a, koji, opet, teško da bi na tako što pristali, barem ne bez nekih stvarnih i krupnih ustupaka.) Stoga je zajednička "antiizborna" dekleracija DOS-a i G-17 plus, koju je uspeo da isforsira na poslednjem sastanku Predsedništva DOS-a Đinđiću značajna ne zbog toga što je njome zaista otklonjena mogućnost prevremenih izbora, već zato što mu (još jednom proizvodeći odnos "svi protiv DSS-a")  daje osnova za nadu da će se, ako i kada do izbora dođe, "reformski blok" na njima pojaviti u istom ili sličnom sastavu - i pod istom (Djindjićevom) komandom. Neizvesnost i teškoće oko zaokruživanja tog, samo naizgled  "prirodnog" reformskog saveza, po našem mišljenju, glavni su Djinđićev problem, u suštini veći i od samog Koštunice. Uspe li da ga reši, Đinđić sigurno neće bežati od izbora. A tada će se, sa svim političkim, medijskim i finansijskim resursima koje je u medjuvremenu koncentrisao u svojim reformskim rukama, videti šta je to "majka svih kampanja".

 No, bude li predugo čekao na povoljne ekonomske trendove, na dalje  slabljenje Koštunice, na stasavanje "idealnog" predsedničkog kandidata i formiranje optimalne izborne koalicije, Đinđiću bi se moglo dogoditi da ga događaji preduhitre, te da oni koji su (pre)ozbiljno shvatili njegovu poruku da "pravih" izbora neće biti sve do 2004. rešenje potraže na drugoj strani. S obzirom na veoma kritične socijalne prilike u Srbiji, kao i još veoma živo sećanje na petooktobarsku bager-revoluciju, nipošto se ne bi olako smela zanemariti mogućnost da bi, u nedostatku legalne izborne utakmice, neki od političkih nezadovoljnika mogli posegnuti za vanparlamentarnim metodama i sredstvima.    Za još uvek vrlo nestabilno srpsko društvo, sa njegovim rovitim demokratskim institucijama, to bi moglo da bude fatalno iskušenje. Nije, stoga, isključeno da bismo u jednom trenutku mogli zapasti u situaciju u kojoj će srpski reformisti zažaliti za izborima, "al izbora nigde biti neće". Doduše, treba reći da to, u ovom trenutku, sa apatičnim građanima, primirenim DSS-om, pacifikovanim sindikatima i dezorijentisanim SPS-om ne deluje previše verovatno. Ali stvari se u Srbiji menjaju bukvalno preko noći i stoga bi, imajući na umu veličinu uloga, Đinđić morao dobro da razmisli na šta će da utroši ovo privremeno političko zatišje. A slično pitanje bi mogli da postave i njegovi više ili manje dobrovoljni politički saveznici - naročito oni koji su u međuvremenu stekli izvestan politički kapital i koji, dakle, za razliku od  političkih maketa tipa Perišića, Milovanovića, Veselinova i sličnih, imaju šta da izgube. Istini za volju, igra na "sve ili ništa" se jednom prilikom (5. oktobra) Đinđiću i DOS-u itekako isplatila. Međutim, svaki dobar kockar i političar znaju da sreću - kao i prijateljstvo - nije dobro prečesto iskušavati. I da je najveća umetnost znati kada treba prekinuti.

hronika vesti (arhiva)