Mr Miša Đurković

Institut za evropske studije, Beograd

RDJAVA KAPITALIZACIJA HAŠKIH IZRUČENJA

Koreni sadašnjih turbulencija povezanih sa izručenjem nalaze se naravno u prirodi i posledicama raspada druge Jugoslavije. Podsetimo se, sve odluke i praksa međunarodne zajednice, od Badinterove komisije do Rambujea bile su uglavnom na štetu Srba i građana Srbije. U tu rubriku slobodno možemo ubrojati i praksu Haškog tribunala gde još nije podignuta nijedna optužnica za zločine počinjene nad Srbima u Bosni ili na Kosovu. Međutim, protekla decenija je takođe evidentno dokazala narodnu poslovicu o tome da se ne bije šut s rogatim, te da ovdašnja decizionistička politika po definiciji vodi u propast svake vrste, čak i biološku. Uslov za izlazak Srbije iz izolacije i marginalizacije jeste prihvatanje svih pomenutih nepravednih odluka, uključujući i eufemistički nazvanu “saradnju sa Hagom”. Dosovska koalicija je i pobedila na programu izlaska iz izolacije ali uz potrebu da se sačuva minimum nacionalnog dostojanstva. Šta to konkreto znači? Znači da se pojedina izručenja moraju izvršiti. Međutim, kada je to već bilo tako i kada je svima od početka bilo jasno da se problem ne može naprosto zaobići, ono što je vlast morala da uradi jeste bilo da se zaista složno i hrabro uhvati u koštac sa njim i da se iz svega izvuče najmanje moguće štete. No DOS je sve radio na potpuno pogrešan način.

            Danas se zaboravlja da je Milošević pre godinu dana bio ogroman kapital i da je njegovo izručenje moglo da se mnogo bolje realizuje. Veštija i složna vlast mogla je u pregovorima da izvuče mnogo više, na primer da se svima, ili bar većini ostalih optuženih sudi u Jugoslaviji, da se preko međunarodne zajednice dobiju garancije za pritisak na Hrvatsku i Bosnu da povuku optužnice protiv Jugoslavije pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu, da se izvrši pritisak na haški tribunal da konačno povede istragu i za zaločine počinjene nad Srbima itd. (To što koristim za pravo neoprostive izraze kao što je pritisak na sud, jeste upravo zato što je Haški tribunal nažalost mnogo više politička nego institucija prava i pravde i tako ga i treba tretirati i ovde – kao nužno zlo koje se ne može izbeći. Uzgred, običnim građanima bi mnogo lakše bilo da ga tako i prihvate, dakle kao politički uslov, gorku pilulu koju moramo progutati, a ne kao navodnu instituciju univerzalne pravde).

            Posebno poglavlje je način izručenja i njegovo institucionalno regulisanje. Kao što rekoh, svima je bilo jasno da se neka izručenja moraju obaviti; upravo zato se moralo naći najelegantije rešenje za pravnu regulaciju problema, a država je morala da svakog potencijalnog izručenika, svog građanina ubedi da sam ode i da mu ponudi sve uslove  za što bolju odbranu, bez obzira na njegovu prošlost i političku pripadnost. Pošto se radi o ekscesnoj situaciji, problem se morao tretirati u domenu državnog razloga, kao jedno od onih retkih pitanja kada je sudbina države i naroda zaista dovedena u pitanje i kada se moraju povlačiti potezi koji izlaze iz domena normalnog pravnog i političkog žviota. U takvim trenucima vrh zemlje mora da preuzme punu odgovornost i da narodu precizno objasni o čemu se radi i kakav nam je izbor. Pozivanje na državni razlog omogućuje da se unutrašnji Ustavno-pravni poredak sačuva neokrnjen i da se ovde konačno izgrađuje vladavina prava. Umesto toga, DOS je angažovao svoje pravnike da nam objašnjavaju kako je “međunarodna pravda” iznad domaćeg zakonodavstva, kako je Haški sud jedna pravedan institucija i da je čak za optuženike bolje da idu u Hag “jer će imati bolje uslove, učiti strane jezike itd.” Direktno se nameće klasična totalitarna maksima da subina deset miliona ljudi ne može da zavisi od nekoliko pojedinaca, što može imati pogubne posledice po unutrašnji pravni i politički život.

            Drugi deo DOS-a se sveo na jalovu priču o tome da se saradnja sa Hagom mora pravno regulisati i da izručenja samo na osnovu Statuta haškog tribunala nisu u skladu sa Zakonom i Ustavom. Ovo je samo demonstriralo njihovu kompletnu nemoć jer sami nisu ništa uspeli da urade po pitanju donošenja Zakona: ni kod crnogorskih partnera ni kod ostatka DOS-a. Time na neki način odražavaju agoniju većine građana koji znaju da se nešto mora uraditi ali je teško da se na to odlučimo. Dok se građanima takav stav može razumeti, ozbiljnoj vlasti koja treba deluje ne bi smeo da se oprašta.

            Na kraju smo, nakon godinu dana, tamo gde smo i bili. Rok za ispunjenje ulitmatuma se približava, u trgovini sa međunarodnom zajednicom ništa nije učinjeno, neka izručenja se moraju izvršiti, to će opet biti urađeno na najgori mogući način. Oba dela DOS-a gledaju da to kapitalizuju – republička Vlada kod međunarodnih pokrovitelja, Savezni vrh kod građana kojima nešto znači jalova simulacija otpora i nacionalnog dostojanstva... A ja se i dalje pitam zašto imamo tako neodgovornu elitu i za koga ću da glasam na sledećim izborima. Mislim da ću pojesti glasački listić...

hronika vesti (arhiva)