hronika vesti (arhiva)

ostali tekstovi debate

Slobodan Antonić

Politički sistem i elite u Srbiji pre i posle 5. oktobra 

Osnovni nalaz ovoga članka* jeste da se politički poredak i struktura vladajućih elita u Srbiji suštinski nisu promenili nakon pada Miloševićevog režima. Ovo je veoma žalosan zaključak. Ali, on ne treba da nas obeshrabri u našim daljim nastojanjima da od Srbije napravimo pristojno društvo.

U prvom delu članka opisaću osnovne crte Miloševićevog režima. U drugome delu, daću pregled sadašnjeg stanja. I u trećem delu, izneću neke preporuke vezane za političko uređenje Srbije.

1.  Srbija pod Miloševićem 

Miloševićev režim bio je autoritaran (opširnije u Antonić, 2002a). Postojale su stranke, izbori i parlament, ali ne i stvarna demokratija. Ustav i mnogi zakoni imali su demokratski sadržaj, ali su, suštinski, bili samo fasada za vlast jednog čoveka. Taj čovek, međutim, nije bio uzurpator. Uživao je izvesni legitimitet, i za svoj politički projekat imao podršku dela građana.

Vremenom, taj deo građana koji je Miloševića podržavao smanjio se na dvadesetak posto birača. Ali, i sa tih dvadeset posto podrške Milošević je mogao da zadrži sto posto vlasti. Prvo, zahvaljujući kontroli nad velikim medijima on je zbunjivao i obeshrabrivao nezadovoljne građane. Kada bi došlo vreme za glasanje, oni su ostajali u kući, ili svoj glas davali lažnoj opoziciji. Na to se nadovezivao izborni sistem koji je omogućavao da 30% na izborima postane 50% u parlamentu. Trebalo je samo  još naći odgovarajućeg koalicionog partnera, i dobiti stabilnu vladu. A partnera je uvek bilo, jer je vlast u Miloševićevoj Srbiji donosila veliki novac.

Tako je Milošević dolazio do većine u parlamentu i do dominacije u vladi. Otuda on i nije morao da poseže ni za kakvim vanrednim, diktatorskim merama. Sve političke poslove završavao je na formalno parlamentarni način. Vlade su predlagale zakone, a skupština ih je uredno usvajala. Recimo, od usvojenih zakona u sazivu 1992-1996, od vlade je dolazilo čak 95% predloga, a stopa usvajanja vladinih zakonskih predloga u 1996. godini popela se na celih 100%. Skupština je tako brzo usvajala vladine predloge da je, recimo, na zasedanju od 20. marta 1996. godine za samo za jedan sat usvojeno devet zakona i izmena zakona. Usled takve učinkovitosti, u celoj 1996. godini skupština nije morala da zaseda češće nego sedam dana.

Osnov Miloševićeve moći bilo je njegovo gospodstvo u stranci. Socijalistička partija Srbije bila je pravo političko vlasništvo Miloševića. Evo kako je on, 28. novembra 1995, smenio dvojicu potpredsednika SPS-a. Došao je na sednicu Glavnog odbora, kojim je i predsedavao, jednostavno pročitao ko se razrešava a ko uvodi u dužnost, i nakon svega 12 minuta završio sednicu (Naša Borba, 1. decembar 1995, str. 9). Pritom se nijedan član Glavnog odbora nije usudio da prozbori ni reč, a kamoli da zatraži glasanje.

Kao gospodar stranke, Milošević je zagospodario i skupštinarima. Uzastopnim promenama izbornog zakona (1992-1997), napravio je takav sistem da je stranka u svakom trenutku mogla da smeni poslanika i na njegovo mesto dovede drugog. Recimo, nakon izbora 1997, Socijalisti su za nekih dve godine dva puta popunjavali isto poslaničko mesto, sve dok nisu došli do dovoljno poslušnog poslanika. Najpre su Milorada Vučelića, kada je po drugi put pao u nemilost kod Miloševića (novembra 1998), zamenili Veselinom Trajkovićem. Onda je, nedugo zatim, i Trajković isključen iz stranke, pa je i on zamenjen Žarkom Redžićem (Danas, 15. novembar 1999, str. 4). Za ove zamene nije bio potreban čak ni sastanak Glavnog već samo Izvršnog odbora SPS-a.

Kontrola nad zakonodavnom vlašću, Miloševiću je dala punu kontrolu i nad izvršnom vlašću. Vlada je imala ulogu pukog „transmisionog kaiša” Miloševićeve volje (Jovičić, 1992:38). Evo kako su izvori iz vrha Socijalističke partije novinaru Evropljanina (br. 13, 19. oktobar 1998, str. 15) opisali rad vlade. “Mirko Marjanović, predsednik vlade, predlaže – ministri ne glasaju – Mirko Marjanović zaključuje. Pri tom, Mirko Marjanović niti predlaže niti zaključuje, a da se prethodno o tome ne konsultuje sa Slobodanom Miloševićem”. Ovakav “efikasan” način rada vlade posredno je potvrdio i njen potpredsednik, Vojislav Šešelj. On se jednom prilikom pohvalio da su sednice vlade tako “dobro pripremljene”, da ne traju duže od “petnaest-dvadeset minuta" (Srpska slobodarska misao, Vol. I [2000], No. 1, str. 142).

Pošto je zavladao zakonodavnom i izvršnom vlašću, Miloševiću je bilo preostalo samo još da uspostavi kontrolu i nad sudskom vlašću. Sudije su, po ustavu Srbije (čl. 101:1), bile stalne, ali ih je birao i razrešavao parlament. Pošto je kontrolisao skupštinu, Milošević je mogao da kontroliše i sudstvo. Po Zakonu o sudovima (od 30. jula 1991), sve sudije (2.939) i tužioci (619) morali su da prođu kroz čistku tzv. “reizbora” u parlamentu. Ova čistka, međutim, izgleda da je traljavo obavljena, pa su na dužnosti ostale i sudije i tužioci koji su savesnost obavljanja poziva pretpostavljali naređenjima i uputstvima sa vrha vlasti. Tako su se mnoge sudije oduprle tzv. sudskoj krađi lokalnih izbora, 1996. godine. Otuda je, kada je 1997. godine stabilizovao vlast, Milošević krenuo sa "sređivanjem stanja u sudstvu". To je značilo otpuštanje šezdesetak “nepodobnih” sudija, koji su bili krivi samo zato što su se zalagali za sudsku nezavisnost (Republika, br. 233, 16-31. mart 2000, str. 32). Ostatak sudija stavljeno je pod strogi nadzor novog ministra pravde Dragoljuba Jankovića, čoveka koji se kao predsednik Prvog opštinskog suda u Beogradu istakao u sudskoj krađi lokalnih izbora.

Tako je gotovo celokupna politička i sudska elita stavljena je u odnos zavisnosti od Miloševića. Isto je bilo i sa policijskom elitom. Zakonom o činovima pripadnika MUP-a, iz 1995. godine, Milošević je dobio isključivo pravo da policajce unapređuje u čin generala i imenuje zapovednike na mesta za koja je predviđen taj čin. Posebnom uredbom, Milošević je preuzeo i neposredan nadzor nad Službom državne bezbednosti. To mu je omogućilo da bude jedan od glavnih gospodara rata u Bosni i Hrvatskoj, ali i da kontroliše srpsku opoziciju. Naime, SDB je posedovao prislušni sistem 2001, koji se uključivao na svako pominjanje pojedinih reči u telefonskom razgovoru, a u stanju je bio da zabeleži čak 40.000 razgovora u jednom minutu. “Lično sam se uverio”, svedočio je Vojislav Šešelj (1995a:237) o vremenu kada je prvi put tešnje sarađivao sa Miloševićem (1991-1992), “da je posle sat dva Milošević na svom stolu imao skinutu sa magnetofonske trake svaku Draškovićevu (Vuka Draškovića, predsednika tada najjače opozicione stranke SPO - napomena A. S.) izgovorenu reč. Prisluškivao ga je na svakom koraku(...)”.

Posebno važno za funkcionisanje Miloševićeve vlasti bio je i neposredan politički nadzor nad ekonomskom elitom. Miloševićeva Srbija bila je društvo doslovnog političkog kapitalizma, u Veberovom smislu reči. U Miloševićevoj Srbiji glavna dobit se nije ostvarivala na tržištu i kroz racionalne puteve planiranja i tržišne računice, kao u veberovskom racionalnom kapitalizmu. Naprotiv, do glavne dobiti se stizalo prvenstveno posredstvom države, što će reći putem državnih monopola, sistemskih povlastica, novčanih špekulacija, podvala, šverca i mita, dakle iracionalnim i nezakonitim načinima privređivanja. Razume se da u takvom poretku vlastodršci ne samo da su lako mogli da pretvore sopstveni “politički kapital” u stvarni, novčani, već i da u celosti nadziru sve glavne privredne tokove.

Burni razvoj političkog kapitalizma u Srbiji prvenstveno je omogućen smišljenim zaustavljanjem privatizacije, tj. zadržavanjem državne/društvene svojine kao glavnog vlasničkog odnosa u privredi. Prema nekim procenama, oko 85% osnovnog kapitala u privredi ostao je u državnoj/društvenoj svojini (Goati, 1996:19). To je značilo da Miloševićeva vlast neposredno nadzire najveći deo ekonomije i glavni deo ekonomske elite.

Tako je Milošević izgradio čvrstu klijentističku mrežu u celokupnoj nacionalnoj ekonomiji. Ona je prodirala svuda gde se stvarao novac, započinjući s njim i njegovom porodicom, a završavajući sa radnikom u tvornici ili preprodavcem na ulici. Ulazak u ovu štićeničku mrežu značio je pouzdanu novčanu dobit. Najviši članovi te mreže, pripadnici ekonomske elite, mogli su da računaju na brzo zgrtanje bogatstva zahvaljujući monopolima na trgovinu robom iz javnih zaliha, na učešće u državnim “barter aranžmanima” (uvoz nafte i gasa), na šverc cigareta ili oružja na veliko, na dobijanje uvozno-izvoznih dozvola, na kupovinu deviza po višestruko nižem tečaju od stvarnog, na povlašćeno dobijanje građevinskog zemljišta, itd. Srednji članovi ove štićeničke mreže mogli su da računaju na nesmetanu sitniju trgovinu ili radinost, na dobro zaposlenje i visoku činovničku platu, na kupovinu državnog stana po izuzetno niskoj ceni itd. Konačno, najniži članovi mreže bili su zadovoljni što zadržavaju posao u državnoj službi (iako za njega, često, mesecima nisu dobijali nikakvu platu), što ih pozornici ne teraju sa ulice gde su prodavali švercovane cigarete, ili što povremeno, kao pomoć, dobijaju zavežljaj sa osnovnim namirnicama i sredstvima za pranje i čišćenje.

Devedesetih godina, u Srbiji je uspostavljena osobena struktura moći. U njenom središtu se nalazila neo-patrimonijalna država, tipična za istočnoevropske zemlje neuspešne tranzicije (Christophe, 1999). Autoritarne političke strukture onemogućavale su nastanak oblasti ne-državne samoregulacije, kako u ekonomiji tako i u društvu. Umesto na tržištu, ekonomska elita se za dobit nadmetala prvenstveno na dvoru, umesto profit-seeking elite dominirala je rent-seeking elita. Moćne političke strukture arbitrirale su u glavnim sektorima društva, a ključni arbitar nalazio se na Dedinju.

2. Post-Miloševićevska Srbija  

Struktura moći u post-Miloševićevskoj Srbiji nije mnogo promenjena. Promenili su se samo neki njeni elementi, u institucionalnom i personalnom smislu. Ali, osnovni odnosi ostali su slični onima u doba Miloševića.

Politički sistem Srbije, krojen po Miloševićevoj meri, ostao je isti. Taj sistem je obezbeđivao koncentraciju vlasti i priveligija u malo ruku u Beogradu. Nova vladajuća elita posle 5. oktobra dospela je u položaj koji ozbiljno kuša i najbolju ljudsku prirodu. Novi upravljači imali su da se doborovoljno odreknu privilegija koje su automatski išle uz položaj. Ali, kako se odreći odsustva kontrole i odgovornosti? Kako se odreći dobrih provizija koje nude firme da bi se od njih nabavila roba za javne ustanove? Kako se odreći mesta u upravnim odborima velikih i malih državnih preduzeća, od kojih svako donosi mesečni honorar od jedne do četiri plate? Kako se odreći mogućnosti da na sva važna upravna mesta – od direktora Naftne industrije do direktora poslednje seoske škole – postavite “svog čoveka”? Kako se odreći procenta u švercu cigara “pod državim pokroviteljstvom”? Kako se odreći prenormiranosti društvenih odnosa, kada iza svake norme leži mogućnost vaše arbirtraže i, sledstveno tome, nagrade?

I tako, sistem je suštinski ostao isti. Zakonodavna i sudska vlast ostale su i dalje pod kontrolom izvršne vlasti. Kao prvo, zadržan je miloševićevski Zakon o izboru narodnih poslanika po kome stranke postavljaju i smenjuju narodne poslanike. Novi premijer, Zoran Đinđić, u vladu je uveo predsednike gotovo svih stranaka iz vladajuće koalicije (DOS). Kako je, onda, poslanik mogao da kontroliše rad vlade ako je u njoj sedeo predsednik njegove stranke koji je uvek mogao da ga izbaci iz parlamenta? A kada je došlo do prvog ozbiljnijeg spora u vladajućoj koaliciji upravo je to i urađeno. Demokratska stranka Srbije, Vojislava Koštunice, 17. avgusta 2001. godine, zbog afere Gavrilović (opisana u: Antonić, 2002b), napustila je Đinđićevu vladu. DSS još nije bila spremna da ovu vladu ruši, ali više nije želela da bude u njoj. Vladina većina se, tako, istanjila i svela na svega šestoro poslanika. Đinđić je pokušao da sa takvom većinom vlada, ali je to zahtevalo isuviše napora. Najpre, poslanici nisu uredno dolazili na glasanja, pa se često danima čekalo na usvajanje zakona. I drugo, ovako mala većina dala je na značaju poslanicima i najmanjih stranaka koalicije. Sve je teže bilo zadovoljiti političke i ekonomske apetite njihovih predsednika-ministara. Stoga je Đinđić rešio da se posluži miloševićevskim izbornim zakonom. Oduzeće mandate poslanicima DSS-a i tako doći do komotne većine.

Kada je takva mogućnost prvi put pomenuta (Zoran Đinđić, 6. decembra 2001, konferencija za štampu), to je izazvalo negodovanje javnosti. DSS je po istraživanjima javnog mnenja bila pojedinačno najjača stranka u Srbiji. Na parcijalnim lokalnim izborima, 4. novembra 2001, DSS je sam dobio više glasova od svih ostalih ćlanica DOS-a uzetih zajedno. Koštunica je, po istraživanjima javnog mnenja, bio pojedinačno najpopularniji političar. Osim toga, mandatima, po koalicionom dogovoru, raspolažu stranke, ne koalicija. Oduzeti DSS mandate zato što neće da podržava Đinđićevu vladu izgledalo je ne samo nemoralno već je i ozbiljno krnjilo legitimnost parlamenta. Jer, kakav je to parlament iz kog je izbačena najjača stranka?

Ova negodovanja zaustavila su Đinđića. Ali, samo za neko vreme. U maju 2002. trebalo je usvojiti novi zakon o ministarstvima, kao pretpostavku nameravane rekonstrukcije vlade. Stranke opozicije, uključujući i DSS, već duže vreme donošenje pojedinih zakona onemogavale su tako što nisu htele da učestvuju u raspravi i glasanju. A bez njih, poslanici DOS-a teško su dolazili do kvoruma. Uvek je neko od poslaničke većine nedostajao, a često je broj odsutnih prelazio onu tanku većinu od šest. Tako je usledio Đinđićev politički udar, koji se slobodno može smatrati prekretnicom u političkom životu post-Miloševićeve Srbije. Taj udar je, međutim, izveden tako vešto, da je "žaba bila skuvana" a da to nije ni primetila. Đinđić, naime, nije bio Milošević koji se brutalno obračunavao sa političkim suparnicima. Milošević bi možda oduzeo i sve mandate DSS-u, i prosto ih prepisao na svoju stranku. Ali ne i Đinđić.

Predsedništvo DOS-a, koje sačinjavaju predsednici-ministri, donelo je 24. maja (a potvrdilo 10. juna) 2002. godine odluku o oduzimanju mandata 36 poslanika DOS-a koji su "najviše izostajali sa skupštinskih sednica". Skupštinska većina ovu odluku je prihvatila 12. juna. Na prvi pogled stvar je izgledala bezazleno - "cilj je da se uvede red u zemlji i da oni koji primaju plate rade to za šta su plaćeni", objašnjavao je ovaj potez premijer Đinđić (citirano u Politici, 12. juni 2002, str. 7). Ali, stvar je bila u tome što je takva odluka bila savim nezakonita (zakon propisuje kao razlog prestanka mandata samo isključenje iz stranke, smrt ili ostavku poslanika) i što je među tih 36 poslanika najviše njih bilo iz DSS-a - 21. Razumljivo je da su poslanici DSS-a najviše odsustvovali sa sednica budući da je ta stranka bojkotovala pojedina zasedanja. Što je bilo najlepše, čak i da je hteo, DSS nije mogao da ove poslanike zameni drugim svojim poslanicima. Jer, na njihovoj poslaničkoj listi bilo je ostalo samo 13 imena (od kojih su, još, u međuvremenu dvojica postali stranački disidenti). A pošto DSS nije mogao da popuni oduzete manadate, oni su pripali drugim strankama iz DOS-a - pre svih Demokratskoj stranci Zorana Đinđića. Uvređeni zbog ovako bezobzirne krađe mandata, svi poslanici DSS napustili su Skupštinu.

Tako je premijer ovim antiparlamentarnim udarom značajno uvećao svoju političku moć. Najpre, dobio je komotnu većinu od 14 poslanika. DSS se povukao iz Skupštine, opozicija - koju su činile stranke staroga režima (SPS, SRS i SSJ) - bila je slaba i kompromitovana, tako da je ovim Đinđić ostao gospodar političkog poprišta. Izbacio je, za neko vreme, svog glavnog suparnika - Koštuničin DSS - iz igre i dobio parlamentarnu mašinu koja će uredno i efikasno da izglasava vladine zakone. "Skupština će da zaseda celo leto kako bi se što pre usvojio vladin paket od 70 zakona", odmah je najavio Čedomir Jovanović, desna ruka Đinđića i šef poslaničkog kluba DOS-a (Danas, 6. juni 2002, str. 4).

I pitanje skupštinskog kvoruma vešto je rešeno. Izmenjen je Poslovnik o radu skupštine (6. juna 2002), tako da je za zasedanja na kojima se pretresaju zakonski predlozi kvorum smanjen na jednu trećinu poslanika, dok je kvorum od polovine poslanika zadržan samo za konačno usvajanje zakona (član 82). Uz to, istim izmenema Poslovnika, vanredno su proširena ovlašćenja Predsednika skupštine. On je dobio pravo da zbog "povrede reda na sednici" može da kazni poslanike isključenjem sa sednica skupštine i do 90 dana zasedanja. Ako se ima u vidu da je Skupština u 2001. radila 95 dana (Glas javnosti, 30. mart 2002, str. 6), to znači da je Predsednik skupštine dobio pravo da na godinu dana isključi poslanika iz Skupštine. "Predsednik Skupštine na taj način može u dugom roku kreirati većinu za odlučivanje", odmah su primetili kritičari (Vreme, 6. jun 2002, str. 20). Treba li reći da je, prethodno, mesto predsednika skupštine, potpuno suprotno koalicionom sporazumu, oduzeto DSS-u i dodeljeno Đinđićevom delu DOS-a? "Da su ovako nešto uradili miloševićevci, već bi imali za petama OEBS i organizaciju za zaštitu ljudskih prava", priznao je i novinar Đinđiću inače naklonjenog Danasa (8-9. jun 2002, str. ii).

Treća važna prednost koju je junskim udarom stekao premijer Đinđić bilo je njegovo neprikosnoveno vođstvo u ostatku DOS-a. Naime, sada više ni jedna od ostalih stranka DOS-a nije imala dovoljno poslanika da samostalno ugrozi vladu. Jer, preuzimanjem mandata od DSS najviše se okoristila Đinđićeva Demokratska stranka koja je svojih 47 mandata povećala na 52 poslanička mesta. Time je Đinđić rešio pitanje stalnih pritisaka manjih stranaka uoči značajnijih glasanja  da im se, za lojalnost vladi, dadne neka beneficija ili sinekura. Posebno se u tome isticala Nova Srbija, čijih su 8 mandata dotada bili presudni za vladu. Ali, sada je vladina većina porasla sa 6 na 14 poslanika. Čak ni druga stranka po manadatima u Đinđićevom DOS-u - Socijaldemokratska partija - sa svojih 13 poslanika nije mogla samostalno da obara premijera.

Zašto ovaj Đinđićev politički udar nije izazvao ozbiljniju pobunu javnosti? Prvo, zato što je izveden vešto i kroz procedure odveć složene da bi ih obični građani mogli propratiti. A drugo, i mnogo važnije, zato što je Đinđić u međuvremenu uspeo da zavlada najuticajnijim javnim glasilima u Srbiji. Kada je, u avgustu 2001. godine, došlo do prvog otvorenog sukoba Đinđića i Koštunice, već tada se pokazalo u kojim je sve medijima Đinđić uspeo da uspostavi prevagu. Pored najgledanije komercijalne televizije, TV Pink, njegovom taboru su očigledno pripadale i uticajne TV Politika i TV Studio B, dnevnici Novosti i Danas, kao i tiražni Nedeljni telegraf. Do juna 2002. godine, Đinđić je zagospodario i dnevnikom Politika, državnom televizijom (RTS) i drugom velikom privatnom televizijom (BK Telecom). I kada je Đinđić izvršio svoj udar, niko to nije imao da objavi (zapravo objasni). Samo su pojedini novinari niskotiražnog Danasa smogli snage da priznaju svoje zablude u pogledu Đinđićevog "reformizma". Osuđujući taj "diktatorski potez Zorana Đinđića", Nataša Odalović je napisala: "Nešto tako bahato, neodmereno, i providno kao što je ta krhka, kao kula od krata, konstrukcija opravdanja oduzimanja mandata DSS nije zabeleženo čak ni u Miloševićevoj eri" (Danas, 14. jun 2002, str. 7).

Različiti su motivi zbog kojih su vlasnici medija, ili novinari i urednici državnih glasila, ulazili u službu premijera. Neki od njih, poput vlasnika TV Pinka, Željka Mitrovića, ili vlasnika TV BK, Bogoljuba Karića, procenili su da davanjem usluga “pragmatičnom i utilitarističkom” Đinđiću mogu da zadrže većinu privilegija dobijenih od Miloševićevog režima – pre nego da se stave na raspolaganje poštenom ali “zadrtom” Koštunici. Drugi, poput urednika državnih medija (RTS, Novosti, Politika…), razumeli su da njihov položaj zavisi prvenstveno od upravnih odbora koje imenuje ili izvršna ili zakonodavna vlast. A tu je Đinđić postigao nesumnjivu nadmoć.

Uopšte, Đinđić je do sredine 2002. godine sa lakoćom preuzeo čitav Miloševićev sistem političke kontrole društva. Sa vladom i poslaničkom većinom iza sebe, on je lako obezbedio prevlast u upravnim odborima najvažnijih preduzeća – od naftne industrije do šumarstva. Najveći deo srednjeg ešalona upravne elite, kao i deo društvene elite sa političko-upravnim ambicijama, takođe je pohrlio da se stavi u njegovu službu. Tako je počela da se nazire nova klijentistička mreža. Štaviše, upravo su "tranzicija" i  "privatizacija" bile idealni izgovori za njeno dodatno jačanje. Tamo gde je ulazio strani kapital ta štićenička mreža je imala i elemente kompradorstva, a tamo gde su se pojavljivali domaći kupci, odnosno gde je privatizacija kasnila, jačali su elementi lično-partijskog klijentizma. Jer, u Srbiji je u 2002. godini bila predviđena privatizacija tridesetak većih dobrostojećih preduzeća i stotinak manjih, sa planiranim prihodom za vladin budžet od 200-400 miliona dolara. U isto vreme, ona lošija preduzeća bila su pred zatvarnjem. Do 30. novembra 2001. godine stečaj je predložen za 30.748 preduzeća sa 450.165 zaposlenih. Privatizacija ili stečaj, svejedno, oni su za elitu značili mogućnost bogaćenja. Privatizacija ili stečaj, svejedno, oni su za službenike i radnike značili opasnost da ostanu bez posla i bez bilo kakvih izgleda da će ga do kraja života naći. A u oba slučaja -  bogaćenja ili odlaska na ulicu - presudnu reč u odluci ko će da završi među dobitnicima a ko među gubitnicima imala je upravo - vlada.

Naravno da se kontrola nad društvom nije mogla zaokružiti bez nadzora nad sudstvom. Videli smo da je pod Miloševićem egzekutiva suvereno vladala judikaturom. Nova vlast je je nastavila sa takvom praksom. Ministar pravde, Vladan Batić, političar od Đinđićevog poverenja, počeo je da objavljuje spiskove “sudija za odstrel”, tj. delilaca pravde koji su, zbog navodne ili stvarne saradnje sa prethodnom vlašću, morali da napuste službu. Njegov spisak od 2. novembra 2001. imao je 187 imena (118 sudija opšte nadležnosti i 69 sudija za prekršaje), a novine su prenosile procene o mogućem otpuštanju ukupno 700 od 2.500 srpskih sudija (Danas, 14. decembar 2001, str. iii Dodatka o pravosuđu). I doista, prema nekim procenama, do kraja 2001. godine iz službe je, zbog pritiska iz izvršne vlasti, otišlo više od 200 sudija (Danas, 21. decembar 2001, str. 5). Mnoge od tih sudija jesu bile kompromitovane služenjem Miloševićevom režimu. Ali, ta čistka se odvijala baš po pravilima autoritarnog Miloševićevog režima, u kome je ministar pravde bio gospodar sudske elite. Zbog toga je bilo dosta negodovanja u javnosti, a čak su i advokatske komore morale ustajati u odbanu nekih od razrešenih sudija (Danas, 11. decembar 2001, str. 5).

Onda je Koštuničin DSS, predložio set zakona o sudstvu kojim bi se, u okviru neizmenjenog Ustava, maksimalno ojačala nezavisnost judikature. Postignuta je nagodba sa Đinđićevim DOS-om, i Skupština je 5. novembra 2001. godine usvojila Zakon o sudijama i Zakon o Visokom savetu pravosuđa. Njima je znatno smanjen uticaj izvršne vlasti kod izbora i razrešenja sudija. Sudije više nije mogao da predlaže samo ministar pravde, već je to sada činio Visoki savet pravosuđa sastavljen prvenstveno od sudija. Slično je bilo i sa izborima tužioca. Ovo telo je dobilo i isključivo pravo imenovanja sudija porotnika i zamenika javnih tužioca. Novostvoreno Veliko personalno veće dobilo je ključnu ulogu u budućim razrešenjima sudija. Tako je, u postojećim ustavnim okvirima, obezbeđena znatno veća nezavisnost ove grane vlasti.

Međutim, Đinđićev junski udar nije bio samo na zakonodavnu vlast. Jedan negov krak odnosio se i na sudsku vlast. Istoga dana, 10. juna 2002, kada je Predsedništvo DOS-a donelo odluku o oduzimanju mandata "neredovnim poslanicima", premijer Đinđić i ministar pravde Batić održali su sastanak sa svim predsednicima okružnih, trgovinskih i opštinskih sudija. Tom prilikom Đinđić i Batić predočili su sudijama listu zadataka sa tačnim rokovima izvršenja. Od sudija je traženo da izvrše korenitu čistku "nepodobnih" sudija i da ubrzaju rešavanje nekih predmeta za koje je javnost pokazivala zanimanje pa su bili od političkog značaja za vladu pred moguće izbore. Evo izvoda iz dokumenta:

"Od predsednika sudova traži se:

1.      Razrešenje 50-100 sudija, a po inicijativi ministra pravde od oktobra 2001. godine; rok - 15 dana.

2.      Okončanje započetih postupaka protiv 50-100 čelnika bivšeg režima i lokalnih moćnika; rok - dva meseca.

3.      Pokretanje postupaka protiv iste kategorije lica po podnetim krivičnim prijavama; rok - dva meseca. (…)

7.      Promena kaznene politike i izricanje znatno oštrijih kazni, budući da se sada

izriču minimalne kazne; rok - odmah (…)" (ceo dokument objavljen u listu Danas, 28. jun 2002, str. III Dodatka).

Premijer Đinđić je u vezi prve tačke sudijama prebacio "lažnu solidarnost među sudijama koji se opiru lustraciji" (Politika 11. juni 2002, str. 8), a u vezi druge im je rekao da mora da postoji "traka za preticanje u sudstvu" (citirano u Danas, 11. juni 2002, str. 5). "Sudije koje nisu zadovoljne ovom državom, treba da nađu neku drugu državu u kojoj će živeti", dodao je (citirano Danas, 28. jun 2002, str. III Dodatka). Sudije su odmah oštro odgovorile, braneći stečenu nezavisnost. Predsednica Vrhovnog suda Leposava Karamarković i predsednica beogradskog Okružnog suda Vida Petrović Škero, odbile su bilo kakvo postavljanje rokova i zadataka od strane izvršne vlasti, i napomenule da bi Ministarstvo pravde terbalo da bude servis sudstva, a ne obrnuto.

Ovakvo držanje sudija izazvalo je ljutitu reakciju Đinđića i Batića, koji su očigledno bili iznenađeni što sudije ozbiljno shvataju priču o nezavisnosti sudstva. Đinđić je optužio sudije da su i oni, poput poslanika DSS-a, zapravo samo lenštine koje ništa ne rade a primaju plate. "Tražio sam podatke koliko je slučajeva po gradovima Srbije rešeno po krivičnim prijavama i dobio izveštaj da nije rešen nijedan. Oni koji pričaju o nezavisnom sudstvu u Srbiji neka o tome pričaju na Marsu" (citirano u listu Danas, 13. juni 2002, str. 5). A ministar Batić je sudije koje su odbile njegovu listu zadataka nazvao "protivnicima reformi u pravosudju", najavivši da će "početkom jeseni biti urađen novi set zakona iz oblasti pravosuđa" (Politika, 13. juni 2002, str. 8). Da se sa "novim setom zakona" ozbiljno misli odmah zatim je potvrdio i sam premijer. Kritikujući, kao i njegov ministar pravde, "organizovani lobi pravosuđa", Đinđić je pripretio da će "na jesen ovaj parlament imati posla da nađe lek za to" (Danas, 19. juni 2002, str. 3). Taj novi set zakona imaće, valjda, da ispravi onu "antireformsku devijaciju" nastalu prihvatanjem DSS-ovog paketa sudskih zakona kojima je koliko-toliko obezbeđena samostalnost sudstva. "Ministarstvo pravde predlaže neke nove tekstove, koji predstavljaju korak unazad. Tim predlozima Vladi se vraćaju neke ingerencije koje su sada u rukama nezavisnih tela (Visoki savet pravosuđa i Veliko personalno veće)" (Lojpur, 2002). Premijer će ponovo da zavlada i ovom granom vlasti.

Na čemu je počivala takva Đinđićeva uspešnost u širenju moći? Njegovo uporište nije bilo u biračkom telu. Kao i Milošević pred kraj vladavine, on i njegova stranka nisu mogli da računaju na više od 20% birača. Ali, kao i Milošević, Đinđić je sa 20% birača imao gotovo 100% vlasti. Kao i Milošević, bio je iznašao dobru "političku formulu". Kod Miloševića, tu formulu su sačinjavali nacionalizam i antiglobalizam. Kod Đinđića, formula se sastojala iz reformizma i evropeizacije.

Đinđić je, naime, uspostavio svojevsrni ideološki monopol na reforme i reformizam. Da je on "pragmatični reformator", koji "mračnu i zaostalu Srbiju pokušava da uvede u Evropu", u to su ubrzo poverovali ne samo zapadne vlade, mediji i "analitičke krizne grupe", već i pripadnici domaće pro-zapadne društvene elite (“NGO sektor”, akademska elita, medijska elita…). A da je Đinđić "reformator" i "pro-zapadnjak", i prvi i drugi su poverovali samo zato što je ovaj 28. juna 2001. godine izručio Miloševića Hagu. To izručenje bilo je sasvim nezakonito - na osnovu uredbe Vlade a ne odluke suda. Ali, baš to se zapadnoj diplomatiji dopalo kao dokaz Đinđićevog "pragmatizma" i "realizma". A domaća liberalna elita bila je presrećna što je "pravda zadovoljena" i Milošević se konačno našao "tamo gde mu je i mesto". Uz to, domaći liberali sa naklonošću su gledali na niz zakona koje je predložila Đinđićeva vlada (o privatizaciji, o radu, o porezima), a koji su Srbiju imali da uvedu u svet "strogog ali pravednog tržišnog kapitalizma".

Međutim, od priznanja da njegova vlada ima reformski kurs, Đinđić je očas posla napravio licencu za reforme, tj. uverenje da samo njegova vlada može da sprovede reforme u Srbiji. Sa takvim ideološkim monopolom, on je dobio odlučnu zaštitu od svih kritika. Pre nego što se učvrstio u premijerskoj fotelji on je svaku kritiku na svoj račun pripisivao “specijalnom ratu” koji ostaci staroga režima (“vrh SDB zajedno sa vrhom Jula”) vode protiv njega (intervju u listu Blic News, 22. novembar 2000, str. 35-36). Sada je, međutim, svaka kritika, bilo da je dolazila iz domaće ili iz strane štampe, odbacivana još ubojitijim argumentom – to je pokušaj da se “kompromituje reformska politika koja mnogima i u regionu i u Srbiji smeta” (Zoran Đinđić u Politici, 16. avgust 2001, str. 1). Đinđićeva vlada više nije bila samo vlada sa teškim zadacima, koja, kao i svaka duga vlada, za svoje postupke ipak mora da odgovara skupštini i demokratskoj javnosti. Ona je postala jedina politička grupa koja može da izvede reforme u Srbiji i koju ni jedna druga politička grupa ne sme da ometa.

Jer, ako bi slučajno njegova vlada pala, upozoravao je Đinđić u jednom od svojih intervjua (kome je uredništvo Večernjih novosti dalo karakterističan naslov – U igri sudbina zemlje i nacije!), “šteta bi bila neprocenjiva. To znači ne samo odlaganje reformi, nego, verovatno, stavljanje reformi ad akta za dugi niz godina…Mislim da naša zemlja nije u stanju to da izdrži” (19. avgust, str. 3). Otvaranje krize vlade, sekundirali su i ostali Đinđićevi politički pratioci, poput Nove demokratije, “sprečilo bi vladu da započete reforme dovrši, a poodmaklu borbu sa korupcijom i kriminalnom okonča u korist mira, slobode i pravde za sve građane Srbije” (Politika, 17. avgust 2001, str. 7). “Svakom treba da bude jasno”, upozoravao je potpredsednik vlade Žarko Korać, da u slučaju Đinđićevog pada i “ako se DOS raspadne neće moći da opstane ni Savezna vlada, a ni savezna država” (isto). “Time se izaziva raspadanje Jugoslavije i sprečavaju reforme u Srbiji”, tvrdio je Đinđićev ministar poljoprivrede Dragan Veselinov (Politika, 19. avgust 2001, str. 7). “Ovaj potez (moguće otvaranje krize vlade – A.S) služi da miloševićevska politika doživi novi uzlet”, primećivao je Nenad Čanak (isto).

Dakle, pad Đinđićeve vlade značio bi, redom: prekid inostrane pomoći; slom reformi “za dugi niz godina”; pad savezne vlade; raspad savezne države; povratak na vlast miloševićevaca, i ko zna šta još sve ne! Možda bi se otvorio bezdan i cela Srbija propala u zemlju, a možda bi usledio četrdestodnevni dažd i opšti potop?

Razume se da su i zapadni uglednici kao i domaća liberalna elita uviđali neke od glavnih Đinđićevih mana. Znali su da Đinđić mnogo više priča nego što radi, da je nedosledan i površan, da je slatkorečiv i licemeran, ali i da bezobzirno jača svoju moć pod firmom reformi i reformizma. Međutim, verovali su da je, takav kakav je, Đinđić ipak najpodnošljivija politička alternativa za sadašnju Srbiju. Dovoljno je "kooperativan" kao partner Zapadu, dovoljno realan da shvata nužnost dubokih ekonomskih i društvenih reformi, i dovoljno liberalan da neće ugrožavati demokratski potredak. Tako se kod inostrane i domaće elite stvorio splet prećutne podrške i umerene naklonosti koji je bio dovoljan da "pokriva" Đinđića sve dok nije učvrstio vlast i zagospodario glavnim polugama sistema.

I upravo je u tome bila - i nažalost ostala - ključna greška zapadne i domaće liberalne elite. Đinđić, sa svim svojim dobrim i lošim osobinama, nije došao na vlast u jednom stabilnom demokratskom poretku, sa jakim demokratskim ustanovama i oveštalim demokratskim pravilima igre koji bi podsticali njegove vrline i ispravljali njegove mane. On je postao gospodar poretka koji je desetinu godina izgrađivan ne bi li se iza demokratske ljušture što bolje očuvala snažna i neokrnjena vlast jednog čoveka. Te snažne strukture autoritarnog sistema jednostavno su bile odveć jake za Đinđića i njegov ambivalentan karakter. Umesto da reformiše sistem, on se u njemu odomaćio. Sva promena se svela na zamenu nalepnice "nacionalna vlada", koja je stajala na demokratskoj fasadi ustrojstva, sa žigom "reformska vlada".

Svi su znali da je Miloševićev sistem, bez obzira na demokratsku ljušturu, u osnovi autoritaran. Naročito pošto je, 1991. i 1992. godine, Milošević izgubio legitimitet u narodu i podršku sa Zapada. Ali, Đinđićev sistem - a od juna 2002. on se tako već slobodno može nazivati - u ovom času još uvek nije istrošio sav kredit one predivne demokratske revolucije od 5. oktobra. A Vašingtron ili Brisel se još uvek uzdžavaju od javnih opomena svom "reformatorskom i pragmatičnom" savezniku. Stoga srbijanski kancelar i dalje može demokratsku ljušturu sistema da predstavlja kao njegovu suštinu. A to je ne mala opasnost kako za demokratsku tako i za evropsku Srbiju.

Jer, nažalost, premijer Đinđić je dosada dovoljno puta pogazio neka od elementarnih pravila demokratske političke igre da bi imali osnova za verovanje kako će kod njega, na kraju, ipak preovladati dobre osobine i on reformisati i demokratizovati sistem. Navešću samo jedan, ali značajan primer. Kada je oboren Milošević, prvo što je urađeno bilo je da se uvede institucija obavezne rasprave o poverenju vladi. To je jedan od osnovnih elemenata parlamentarizma. Stoga je donesen novi Poslovnik o radu skupštine po kome 20 narodnih poslanika može podneti predlog da se izglasa nepoverenje vladi (čl. 199), o čemu se u Skupštini obavezno raspravlja u roku od 3 do 15 dana (čl. 200). Kada su, međutim, u proleće 2002. godine, 23 poslanika Srpske radikalne stranke podneli uredan zahtev za otvaranje rasprave o poverenju vladi, desilo se ovo. Kod utvrđivanja dnevnog reda za 27. mart, za govornicu je izašao već pominjani šef poslaničke grupe Điđićevog dela DOS-a, Čedomir Jovanović. On je mirno predložio da se ta tačka dnevnog reda odbaci i to sa sledećim obrazloženjem: “Raspravljati o predlozima SRS za poslaničku grupu DOS znači gubljenje vremena, jer ta stranka sama po sebi i svemu onome što demonstrira u političkom životu Srbije ne zaslužuje nešto tako” (Glas javnosti, 28. mart 2002, str. 6). Na to je Predsednica skupštine, takođe iz Đinđićevog dela DOS-a, stavila na glasanje predlog da se ova tačka izbriše iz dnevnog reda. Opozicija je zapanjeno ukazivala na povredu Poslovnika, ali je većinom poslanika, koju čini Đinđićev deo DOS-a, ovaj predlog prihvaćen. Tako je na doista grub način povređen parlamentarizam. Izgovor nedostojnosti podnosioca zahteva bio je dovoljan da se čak ni ne otvori rasprava o poverenju vladi iako je takva procedura izričito predviđena skupštinskim Poslovnikom.

Kako je reagovala liberalna javnost u Srbiji na ovo? Ona je bila gotovo sasvim ravnodušna. Izveštači dnevnih listova jedva su i zabeležili šta se desilo (Politika, recimo, o tome nije napisala ni reč), a u nedeljnicima je o tome objavljen samo jedan kritički komentar (Dušana Pavlovića, u Reporteru, br. 214). Kod liberalne javnosti, naime, bilo je toliko omraze na Šešeljeve radikale da su prešli preko ovakvog gaženja parlamentarizma. To je bilo koncem marta, a već početkom juna desio se opisani skandal sa oduzimanjem mandata poslanicima DSS-a. Sada je stvar već bila mnogo ozbiljnija, u pitanju je bila jedna nesumnjivo demokratska stranka, kršenje procedure je takođe bilo nesumnjivo, pa su se čuli i prvi protesti. Ali, kao što rekosmo, oni su i dalje bili slabi, ili su brzo zagušeni drugim skandalima (afera Pavković), i sve se završilo na par novinarskih kolumni.

I sada, imamo li u vidu, na jednoj strani, mlakost i nevoljnost otpora domaće ali i strane liberalne političke elite ovim antiparlamentarnim, pa i antidemokratskim tendencijama, i, sa druge strane, logiku moći koja se širi sve dok ne udari u čvršće granice, nije neizgledno da srpski kancelar neće i dalje da nastavi sa kršenjem demokratskih načela. I, slobodan sam da dodam - ako pratimo liniju tog kršenja od "glasanja iz Soluna" Bore Novakovića (opisano u: Antonić, 2002b), preko gorepomenutog odbijanja da se otvori rasprava o poverenju vladi, do analiziranog oduzimanja mandata poslanicima DSS-a - uopšte se ne bi smeli iznenaditi ako takva kršenja budu sve veća i grublja. Da li će i u tim novim prilikama domaća i zapadna liberalna javnost samo gunđati zbog "preteranog pragmatizma" i "odsustva osećaja za proceduru" tog "dinamičnog premijera Srbije", ili će se ozbiljnije pobuniti, ostaje da se vidi.

Treba se samo bojati da, ako se ova logika moći nastavi, Srbija rizikuje da dođe u opasnost da se još jednom suoči sa nekom vrstom političkog sloma. Neki pisci su već prilikom prvih skandala upozorili na mogućnost da, ako se sa izigravanjem parlamentarizma nastavi, na koncu se možemo suočiti i sa samom izbornom krađom (Brdar, 2001). Sredinom 2002. takva upozorenja više ne izgledaju preterana. A možda je takvo iskustvo i neophodno da bi se shvatilo kako se sve vrline jednog vođe u autoritarnom sistemu prebrzo tope pred njegovim manama. Srbija, ali i svet, prihvatali su Miloševića kao "populističkog komunistu" i "veštog političara" i opraštali mu mnogo štošta sve dok 1991. i 1992. nije došlo do  katastrofe. Posle toga trebalo je još osam godina kako bi se ovaj "vešt poitičar" uklonio sa vlasti. Danas liberalne elite, u Srbiji i svetu, prihvataju Đinđića kao "pragmatičnog ali prozapadnog reformatora", opraštajući mu mnogo šta. Ali, da biste se pokazali kao nedemokrata i naneli štetu društvu vi ne morate da budete harizmatski predsednik i autokrata. Istočna Evropa već ima jedan primer kancelara - "pragmatičnog ali prozapadanog reformatora", koji se veoma brzo izvrgao u bezobzirnog samodršca - slovačkog premijera Vladimira Mečijara (1991-1998). Njemu je trebalo četiri godine da bi došao do klijentističke kontrole nad nacionalnim resursima i javnim glasilima (Fish, 1999), i da bi počeo da izbacuje poslanike iz parlamenta (slučaj Frantiseka Gauliedera; opisano u Gould & Szomolány, 2000:55). Samo što je, zahvaljujući već razrađenom sistemu koji je nasledio, srbijanski kancelar taj put izgleda prešao mnogo brže.

Zaključak i preporuke za budućnost 

Ako se pitamo koje su glavne slabosti današnjeg političkog poretka u Srbiji onda bismo mogli da odgovorimo sledeće.

Prvo, to je izdeljena elita (fragmented elite). U Srbiji još uvek postoje snažne antireformske, pa i nedemokratske političke elite, koje se prvenstveno nalaze u strankama staroga režima: SPS, SRS i SSJ. Osim toga, i unutar demokratske i reformske političke elite postoji duboka podela. Na jednoj strani je politička elita okupljena oko Koštunice i DSS, a na drugoj politička elita skoncentrisana oko Đinđića i DS. Njihov odnos nije samo suparnički, već su u međusobnom obračunu oni prečesto spremni da prekrše elementarna demokratska pravila. Otuda se politički sistem u Srbiji mora oceniti kao sistem neutvrđene demokratije (unconsolidated democracy; za određenje vidi u: Burton, Gunter i Higley, 1992:5; isto Higley & Lengyel, 2000:3).

Drugo, to je izrazita dominacija izvršne vlasti na račun druge dve grane vlasti. Već smo opisali u kojoj meri i kako grubo egzekutiva vlada nad legislaturom i judikaturom.

Treće, to je nedovoljno osamostaljena javnost, tj. zavisnost medijske elite od političke. Zbog slabe opozicije i "prljave političke igre" dveju glavnih frakcija DOS-a, od izuzetnog je značaja postojanje nezavisne i kritičke javnosti. Takva javnost u Srbiji, međutim, danas je odveć slaba.

I četvrta slabost jeste regeneracija klijentističkih struktura. Patrimonijalne mreže su ostale, samo što je u njihovim ključnim političkim segmentima izvršena personalna promena. To je posebno vidljivo u sferi kriminala pod pokroviteljstvom vlasti (vidi Antonić, 2002b).

Do rešenja prvog problema mora se doći u jednom dužem političkom procesu. Dalji pad rejtinga političkih snaga staroga režima u biračkom telu verovatno će podstaći postepeno reformisanje njihovih stranaka, ili ih osuditi na tavorenje na marginama političkog života. Sa druge strane, duže prebivanje u ustanovama poretka može dovesti do izvesne “demokratske socijalizacije” vrednosno ambivalentne političke elite. Svakako da je od ključnog značaja sposobnost demokratskih elita, koje su u većini, da održe stabilnost političkog poretka. Izvesni ekonomski uspesi, koji bi se postigli u dogledno vreme, još više bi smanjili opasnost od autoritarne restauracije.

Što se podeljenosti unutar demokratsko-reformatorskih elita tiče, i nihove politički "prljave igre", veliki deo problema čini stari institucionalni okvir koji podstiče takvo ponašanje. On se mora radikalno promeniti, pre svega donošenjem novog ustava. Ali, od posebne je važnosti na koji način će on biti donet kako bi Srbija za duže vreme obezbedila stabilni demokratski poredak. Taj novi ustav mora biti istinski temeljni društveni ugovor, i obezbediti saglasnost što većeg dela elite, ali i stanovništva. Najbolji način za to jeste Ustavotvorna skupština. Današnja skupština Srbije nema stvarni mandat da donese novi ustav. Ona je, 23. decembra 2000, izabrana na osnovu jednog političkog pitanja – treba li Miloševićev autoritarni sistem zameniti demokratskim. Dve trećine građana je odgovorilo da treba. Ali čak ni dvotrećinska većina poslanika staroga DOS-a u parlamentu (tj. Đinđićeva i Koštuničina frakcija uzete zajedno) nisu vlasni da odgovore na sasvim drugo političko pitanje – kakav demokratski sistem ima da se uvede. Za to je potrebno ponovo pitati narod. Najbolje – kroz izbore za ustavotvornu skupštinu. Oni bi predstavljali iznošenje konkretnih ustavnih projekata pred birače i njihovo opredeljivanje isključivo prema tim projektima. Maksimalni konsensus bio bi obezbeđen odredbom o dvotrećinskoj većini potrebnoj za izglasavanje novog ustava, a dodatni referendum još jednom bi potvrdio saglasnost naroda sa usvojenim ustavnim projektom.

Drugi, treći i četvrti problem valja rešavati zajedno. Upravo je izvršna vlast nosilac one vrste moći uz koju se najlakše “lepe” klijentističke strukture – od onih u medijima, do onih u podzemlju. Stoga je od izuzetne važnosti dalje osamostaljivanje drugih grana vlasti u odnosu na izvršnu. Legislativu treba osloboditi ukidanjem izuzetno autoritarnog izbornog zakona, koji poslanika svodi na taoca svog partijskog vođe. Tek osamostaljena skupština može istinski demokratski da nadzire rad vlade. Judikaturu valja osloboditi tako što će se, nakon ustavnih promena, ukinuti biranje sudija u skupštini, i stvoriti samostalna pravno-sudijska tela koje će birati i razrešavati delioce pravde. Bez zbilja nezavisnog sudstva nema ni vladavine prava, niti uspešnih ekonomskih reformi. Za sabijanje egzekutve u njene prave okvire potreban je i snažan pritisak demokratske javnosti. Ovaj pritisak se mora vršiti bez obzira na simpatije koje se mogu gajiti prema “reformskom kursu” aktuelnog premijera. Srbija ne sme da ponovi grešku Slovačke, i njeno iskustvo sa gvozdenim kancelarom, Vladimirom Mečijarom.

Uopšte, česti i pošteni izbori, uz poštenu i razboritu liberalnu javnost, trebalo bi da budu ono čistilište koje će Srbiji omogućiti do dođe do istinski demokratske elite i do demokratskog poretka. Bolje je zbog čestih izbora izgubiti i “tri ili četiri meseca od reformi”, a doći do stabilnog poretka, nego rizikovati da se refomatorski monopol postepeno pretvori u režim “autoritarne modernizacije”. A svo dosadašnje iskustvo nas uči da je od takvog režima na kraju uvek bilo veoma malo modernizacije, a veoma mnogo autoritarizma.

Navedeni radovi  

Antonić, Slobodan (2002a): Pod staklenim zvonom: Srbija za vlade Slobodana Miloševića. Beograd: Otkrovenje.

            (2002b): "Stanje demokratskog poretka u Srbiji", u: Bilans promena, ur. Jovica Trkulja. Zrenjanin: Gradska čitaonica i Skupština grada.

Brdar, Milan (2001): "DOS-ova vlast između revolucije i reforme", Prizma, novembar, str. 15-22. Beograd: CLDS.

Chrisophe, Barbara (1999): “The Legacy of the neo-patrimonial State – A forgoten Dimension in explaining ethnic Conflict in Post-Socialist Transcaucasioa”, The 10^th Anniversary of the Fall of the Berlin Wall. Special Issue of the South-East Europe Review for Labor end Social Affairs, pp. 85-93. Baden-Baden: Hans-Böckler-Stiftung.

Burton Michael, Richard Gunther and John Higley (1992). “Introduction: elite transformations and democratic regimes”, in: Elites and Democratic Consolidation in Latin America and Southern Europe, ed. J.Higley and Richard Gunter, pp. 1-37. Cambridge: Cambridge University Press.

Fish, M. Steven (1999): “The End of Meciarism”, East European Constitutional Review, Vol. 8, No. 1-2, pp. 47-55.

Goati, Vladimir (1996): Stabilizacija demokratije ili povratak monizmu: “Treća Jugoslavija” sredinom devedesetih. Podgorica: Unireks.

Gould, John A. and Soña Szomolányi (2000): "Slovakia: Elite Disunity and Convergence", in Elite after State Socialism: Theories and Analysis, eds. J. Higley & G. Lengyel, pp. 71-86. Lanham, Boulder, New York, Oxford: Rowman & Littlefield Publichers, Inc.

Higley, John and György Lengyel (2000): “Elite Configurations after State Socialism”, in Elite after State Socialism: Theories and Analysis, eds. J. Higley & G. Lengyel, pp. 1-21. Lanham, Boulder, New York, Oxford: Rowman & Littlefield Publichers, Inc.

Lojpur, Aleksandar (2002): "Doprinos Eroziji", Politika, 26. juni, str. 6.

   Beleska o autoru: Slobodan Antonic (Beograd, 1959) diplomirao je (1982) i magistrirao (1988) na Fakultetu politickih nauka. Doktorsku disertaciju izradio je i odbranio na Odeljenju za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu (1995), gde je danas zaposlen kao docent opste sociologije. Objavio je knjige Izazovi istorijske sociologije (1995) i Zarobljena zemlja: Srbija za vlade Slobodana Miloševica (2002).

hronika vesti (arhiva)