Timoti Garton Eš

Antievropeizam u Americi

Izvesno je da ćemo ove godine – a naročito ako Sjedinjene Države krenu u rat sa Irakom – u američkoj štampi čitati mnogo tekstova o "antiamerikanstvu u Evropi". Međutim, šta je antievropeizmom u Sjedinjenim Državama? Pogledajte samo ovo:

"Na spisku političkih zajednica koje su osuđene na to da odu niz kanalizacione cevi istorije spadaju i Evropska unija i Francuska Peta Republika. Jedino pitanje je koliko će prljavo biti njihovo raspadanje."

(Mark Stejn u Jewish World Review, 1. maj 2002)

Ili:

"Fraza 'sirojedi majmunski koji umeju samo da se predaju' koristi se (za opis Francuza) onoliko često koliko Francuzi kažu 'ko j... Jevreje'. Ups, izvinite, to je jedna druga popularna francuska uzrečica".

(Jona Goldber, National Review Online, 16. jul 2002)

Ili, iz sasvim drugog ugla:

"'Zanima vas šta ja zaista mislim o Evropljanima?', upitao je viši zvaničnik Stejt Departmenta. 'Mislim da su u poslednjih dvadesetak godina zauzeli pogrešan stav u svakom velikom međunarodnom pitanju'".

(Citirao Majkl Voker, UPI, 13. novembar 2002)

Ovakva vrsta izjava navela me je da posetim Sjedinjene Države – Boston, Njujork, Vašington i "biblijski pojas" Kanzasa i Mizurija – da bih iz blizine posmatrao kako se u svetlu mogućeg drugog Zalivskog rata menja američki stav prema Evropi. Gotovo svi sa kojima sam razgovarao na Istočnoj obali složili su se da Evropljani, i Evropa, iritiraju u priličnoj meri, čak i više nego početkom osamdesetih godina, kada je poslednji put transatlanska netrpeljivost dostigla svoj vrhunac.

Pera se zamaču u žuč, a usta se krive da bi se ruglu izvrgli "Evropljani", ovde često nazivani i "Evri", "Evroidi", "Evrocmizdravci". Ričard Perl, danas na čelu Saveta za odbrambenu politiku, kaže da je Evropa izgubila svoj "moralni kompas", a Francuska svoju "moralnu čvrstinu".[1] Takva netrpeljivost postoji i na najvišim nivoima Bušove administracije. U razgovoru sa višim zvaničnicima administracije otkrio sam da frazu "naši evropskih prijatelji" vrlo često prati izraz "gnjavatori".

Trenutno preovlađujući stereotip o Evropljanima sasvim je lako prikazati u najopštijim crtama. Evropljani su slabi, neodlučni, licemerni, razjedinjeni, pritvorni, ponekad antisemite, često antiamerički raspoloženi, oni koji sve sporove samo hoće da izglade. Jednom rečju: "evrocmizdravci".[2] Njihove vrednosti, kao i njihova kičma, rastvorili su se u mlakoj kupki multilateralnog, transnacionalnog, sekularnog i postmodernog bućkuriša. Oni svoje evre troše na vino, godišnje odmore i prenaduvane države blagostanja, a ne na odbranu. A onda se, stojeći po strani, zgražavaju dok Sjedinjene Države obavljaju težak i prljav posao održavanja sigurnosti za tu istu Evropu. Amerikanci su, tome nasuprot, snažni, principijelni branioci slobode, uvek spremni na obavljanje patriotskih dužnosti koje ima poslednja zaista suverena nacionalna država na svetu.

Vredelo bi prostudirati polne slike koje se kriju u ovim stereotipima. Dok antiamerički raspoloženi Evropljani vide "Amerikance" kao kauboje i siledžije, antievropski raspoloženi Amerikanci "Evropljane" vide kao feminizirane šonje. Amerikanac je potentan, heteroseksualan muškarac; Evropljanin je žensko, impotentan ili kastriran. Gledano s vojne strane, Evropljanima se "ne diže". (Na kraju krajeva, oni imaju manje od dvadeset "džinovskih" transportnih aviona, dok ih Amerika ima preko dve stotine.) Posle predavanja koje sam održao u Bostonu, jedan stariji Amerikanac se dogegao do mikrofona da bi postavio pitanje zašto Evropljanima "nedostaje animalna životnost". Reč "eunuh" se, kako sam otkrio, koristi u obliku "EU-nuh". Slike polnosti se uvlače čak i u prefinjenija objašnjenja o razlikama između Amerike i Evrope – recimo, ima ih i u uticajnom tekstu "Snaga i slabost", Roberta Kagana iz Karnegi fondacije za mir (tekst je objavljen u Policy Review).[3] "Amerikanci su sa Marsa", piše Kagan s puno odobravanja, "a Evropljani sa Venere", aludirajuću na čuvenu knjigu o odnosima muškaraca i žena (knjiga se zove Muškarci su sa Marsa, a žene sa Venere).

Nisu svi Evropljani jednako loši. Britanci se obično posmatraju kao malo drugačiji i ponekad bolji. Američki konzervativci znaju da poštede Britance uvrede da su "Evropljani" – a to je nešto sa čime bi se većina britanskih konzervativaca (koje na mentalnom planu još uvek vodi Margaret Tačer) složila punog srca. A Toni Bler, kao i Tačerova pre njega, a Čerčil još ranije, u Vašingtonu se citiraju kao svetli primeri sjajnih izuzetaka od evropskog pravila.

Najgore uvrede su rezervisane za Francuze koji, naravno, odgovaraju istom merom. Do sada nisam ni bio svestan koliko je u američkoj popularnoj kulturi raširena stara engleska razbibriga pljuvanja po Francuzima. "Znate, mi smo Francuze dva puta spasili, a oni za nas nikada ništa nisu uradili", obavestio me je Verlin Etkinson, veteran iz Drugog svetskog rata, dok smo sedeli u Ameristar kasinu u Kanzas Sitiju. Razgovarajući sa srednjoškolcima i studentima u Mizuriju i Kanzasu, naišao sam na stare narodne predrasude: Francuzi, znate, ne vole da se kupaju. "Često sam se osećala prljavo", rekla mi je jedna studentiknja prisećajući se svog putovanja po Francuskoj. "Ali si ipak bila čistija od francuskih momaka", dodala je njena drugarica.

Dva čuvena američka novinara, Tomas Fridmen iz New York Times-a i Džo Klajn iz The New Yorker-a, pravili su dugačku turneju po Sjedinjenim Državama, a kada su se vratili rekli su mi, svako za sebe, da su svuda nailazili na negativna osećanja prema Francuzima – šala na račun Francuza uvek izaziva smeh. Urednik National Review Online i samoproglašeni konzervativni "kritičar žabara", Jona Goldberg, koji povremeno nastupa i na televiziji, popularisao je sintagmu koju sam gore naveo: "sirojedi majmunski koji umeju samo da se predaju" (što je prvi put izgovoreno u jednoj epizodi Simpsonovih). Goldberg mi je rekao da je 1998. godine počeo za National Review da piše antifrancuske tekstove i da je tada otkrio da "za to postoji tržište". Vređanje Francuza je, kako on to kaže, postalo "njegova tačka".

1.

Naravno da nije dovoljno navesti neokonzervativne polemičare, predrasude studenata u iz Kanzas Sitija u vezi sa higijenskim navikama Francuza, i opaske višeg zvaničnika Stejt Departmenta i viših državnih zvaničnika, i onda na osnovu toga govoriti o "antievropeistvu". Kao pisac iz Evrope, ne bih želeo bih da se prema američkom "antievropejstvu" odnosim onako kako se američki pisci često odnose prema evropskom "antiamerikanizmu".

Treba napraviti razliku između legitimne, na nekim znanjima zasnovane kritike EU i danas preovlađujućih evropskih stavova, od dubljeg, trajnijeg neprijateljstva prema Evropi i Evropljanima u celini. Baš kao što bi američki pisci trebalo (a to ne čine) da razlikuju legitimnu, na znanju zasnovanu evropsku kritiku Bušove administracije, s jedne strane, i antiamerikanizam, s druge – odnosno, trebalo bi da prave razliku između legitimne, na znanju zasnovane evropske kritike Šaronove vlade, i antisemitizma. U oba slučaja je teško pitanje upravo pitanje oko kojeg se upućeni ljudi u određenoj meri neće složiti: gde je linija koja odvaja te dve stvari?

Trebalo bi, takođe, da sačuvamo i osećaj za humor. Evropljani vole da se smeju predsedniku Bušu i zbog toga što su neke stvari koje je rekao – ili navodno rekao – naprosto smešne. Na primer: "Problem sa Francuzima je to što oni nemaju reč za izraz 'preduzetnik'" /u originalu entrepreneur, što je francuska reč/.[4] Amerikanci vole da se smeju Francuzima i zbog toga što postoji dugačka anglo-saksonska tradicija – koja seže barem do Šekspira – smejanja Francuzima. Ali tu je i zamka. Konzervativni pisci kao što su Jona Goldberg i Mark Stejn iznose neverovatne tvrdnje – neke od njih su očigledno pune humora, neke su polu-ozbiljne, a neke sasvim ozbiljne. Ukoliko date primedbu nekoj od ozbiljnih tvrdnji, oni uvek mogu da uzvrate: "Ma, samo smo se šalili!" Humor je u preterivanjimima i poigravanju sa stereotipima. Ali, da je neki Evropski pisac "Jevreje" opisao kao "majmune koji jedu maces i samo umeju da se predaju", da li bi to bilo shvaćeno kao šaljivo zadirkivanje? Naravno da je kontekst različit: u Sjedinjenim Državama Francuzi nisu bili žrtve genocida. Ali ipak, ovakav misaoni eksperiment bi mogao da ponudi našim humoristima razloga da se malo zamisle.

Antievropeizam nije simetričan sa antiamerikanizmom. Emotivni lajt-motivi antiamerikanizma su pomešani sa zavišću, dok su motivi antievropejizma pomešani sa prezirom. Antiamerikanizam je prava opsesija čitavih zemalja – a naročito Francuske, kako je to Žan-Fransoa Revel nedavno tvrdio.[5] Antievropeizam ni slučajno nije američka opsesija. U stvari, u Americi dominira verovatno vrlo benigno osećanje ravnodušnosti prema Evropi, pomešano sa impresivnim neznanjem. Putovao sam po Kanzasu i dva dana uporno pitao sve koje sam sreo: “Na šta prvo pomislite kada kažem Evropa?” Kod mnogih je najpre usledila dugačka pauza tokom koje je bilo očigledno da su zbunjeni, a ponekad bi se zakikotali. A onda bi rekli nešto u stilu: “Pa, čini mi se da oni tamo ne vole mnogo da love” (to je rekao Vernon Maska, stolar iz Mekluta), “Pa, to je dosta daleko od kuće” (Ričard Sosa čiji su roditelji poreklom iz Francuske, odnosno Portugala); ili bi, nakon veoma duge pauze i ozbiljnog razmišljanja rekli: “Pa, do tamo ima prilično da se putuje preko vode” (Džek Vajshar, stari farmer nemačkog porekla). Ako biste nekom seljaku ili stolaru rekli “Amerika”, pa bio on čak i iz najzabačenijeg sela u Andaluziji ili Ruteniji, on bi sigurno imao da kaže neuporedivo više od toga.

U Bostonu, Njujorku i Vašingtonu – na takozvanom Bos-Vaš koridoru – stalno su mi ponavljali da su posle završetka Hladnog rata prema Evropi postali ravnodušni čak i oni koji je dosta dobro poznaju. Evropa se danas ne posmatra ni kao potencijalni saveznik, niti kao ozbiljan potencijalni rival (što je, recimo, slučaj sa Kinom). “To je kuća starih ljudi!” rekao mi je jedan američki prijatelj koji je i srednju školu i fakultet završio u Engleskoj. Slično onome što je konzervativac Taker Karlson rekao u debati u emisiji Crossfire na CNN-u:

"Koga briga šta misle Evropljani. EU sve svoje vreme troši na to da obezbedi da se britanska bolonjska šunka prodaje na kilograme a ne na funte. Čitav taj kontinent postaje sve beznačajniji kada se posmatra sa stanovišta američkih interesa."[6]

Kada sam upitao jednog višeg zvaničnika američke administracije šta će se dogoditi ako Evropljani nastave da kritikuju Ameriku, iako su vojno slabiji, on mi je odgovorio nešto što bi moglo sasvim jednostavno da se sažme u pitanje: A što je to uopšte važno?

Ipak, čini mi se da se malo previše naglašava ta ravnodušnost. Moji sagovornici su potrošili mnogo vremena i energije da bi mi objasnili kako su potpuno ravnodušni. Ali zato otvoreni kritičari Evrope žele da poruče kako oni poznaju stvari i kako nisu ravnodušni prema Evropi. Oni Evropu znaju – izgleda da je barem polovina njih studirala na Oksfordu ili u Parizu – i ne oklevaju da svaki put pomenu svoje evropske prijatelje. Kao što većina evropskih kritičara SAD-a žustro poriče da je antiamerički raspoložena (“nemojte me pogrešno shvatiti, ja volim tu zemlju i njene ljude”), tako će i oni gotovo bez izuzetka tvrditi da ne gaje antievropska osećanja.

Antiamerikanizam i antievropeizam nisu dva pola jedne iste političke skale. Evropski antiamerikanizam se obično nalazi na levici, a američki antievropeizam na desnici. Najglasniji američki kritičari Evrope su neokonzervativci koji u toj kritici koriste istu onu borbenu retoriku koju su često koristili protiv američkih liberala. U stvari, kao što mi je priznao i sam Jona Goldberg, “Evropljani” su trojanski konj liberala. Šta, zar je Bill Klinton Evropljanin?, upitao sam ga. “Da”, rekao je Goldberg, “ili barem razmišlja kao da jeste”.

Ponešto govori u prilog toga da se podela na levicu i desnicu odražava i na druga raširena uverenja. Početkom decembra 2002. godine istraživači iz Ipsos-Rida ubacili su u svoja redovna ispitivanja američkog javnog mnjenja i nekoliko pitanja koja su formulisana za potrebe ovog teksta.[7] Upitani da odaberu jednu od četiri tvrdnje koje opisuju suprotne pristupe Amerikanaca i Evropljanja pitanjima diplomatije i rata, 30 odsto demokratskih glasača, ali zato samo 6 odsto republikanskih glasača, odabralo je tvrdnju koja glasi: “Evropljani su skloniji diplomatskim rešenjima nego ratu i to je pozitivna vrednost iz koje bi Amerikanci mogli nešto da nauče”. Tome nasuprot, 13 odsto demokrata, ali zato i 35 odsto republikanaca (što je i najveća grupa koja se opredelila za jednu tvrdnju) odabrala je: “Evropljani su previše spremni na kompomis, ali zato nisu spremni da se založe za slobodu i kada to znači ulazak u rat; to je loše.”

Podela je bila još jasnija kada je ispitanicima dato da odaberu jednu od dve tvrdnje o “načinu na koji treba voditi rat u Iraku”. Pedesetdevet odsto republikanaca, i samo 33 odsto demokrata, izabralo je: “SAD moraju imati kontrolu nad svim operacijama i moraju sprečiti evropske saveznike da sužavaju njihov manevarski prostor”. Zato je 55 odsto demokrata, i samo 34 odsto republikanaca izabralo drugu tvrdnju: “Važno je da se SAD poveže sa evropskim zemljama, čak i ukoliko to umanjuje njene mogućnosti da samostalno donosi odluke”.

Izgleda da bi trebalo ispitati i tezu da su "republikanci sa Marsa, a demokrate sa Venere".

Za neke konzervativce Stejt Department jeste ispostava Venere. Vilijem Kristol, jedan od neokonzervativaca koji time čuva svoju porodičnu tradiciju, piše o “osovini nametanja mira – koja se proteže od Rijada, preko Brisela do Stejt Departmenta”.[8] U "Bos-Vaš koridoru" nekoliko puta su mi pričali o dve grupe koje se takmiče u tome da predsednik Buš uvaži njihovo mišljenje o Iraku: jedna je Čejni-Ramsfeld grupa, a druga je Pauel-Bler grupa. Za jednog Britanca je veoma neobično kada čuje kako je njegov premijer postao uvaženi član Stejt Departmenta.

Evropljani skloni Americi ne bi trebalo zbog toga da se previše opuste jer su čak i doživotni, i liberalno raspoloženi "evropejci" u Stejt Departmentu gorko razočarani u Evropljane. Tome je najviše doprineo neverovatan neuspeh Evropljana u pokušaju da se spreči genocid gotovo 250.000 Bosanaca, zločin koji se dogodio takoreći u njihovom zadnjem dvorištu.[9] Od tada Evropa nikako ne uspeva da se “pribere” u spoljnoj i bezbednosnoj politici tako da je Kolin Pauel morao da razrešava čak i spor između Španije i Maroka zbog malog nenaseljenog ostrva kod Marokanske obale.

“Oni su neozbiljni” zvuči lapidarna osuda “Evropljana” koju je izrekao Džordž Vil za vreme jednog obilnog doručka u vašingtonskom hotelu. Iako gospodin Vil ni slučajno nije liberal Stejt Departmenta, mnogi iz njegove struke bi se složili. Što znači da su se, istorijski gledano, pozicije zamenile. Sećate se ocene koju je o Amerikancima izrekao Šarl de Gol? Ils ne sont pas sérieux.

2.

Dakle, u Americi je vidljiva razočaranost i iritiranost Evropom, raste i prezir, pa čak i neprijateljstvo prema “Evropljanima”; to neprijateljstvo, kada se zaoštri, zaslužuje da bude nazvano antievropeizmom. Zašto je do toga došlo?

Neka moguća objašnjenja su već ponuđena – da bi se ona ispitala potrebno bi bilo napisati čitavu knjigu. Zato ću ja ovde samo nagovestiti neka mesta koja bi možda valjalo malo bolje osmotriti. Kao prvo, u SAD je uvek postojala izražena sklonost ka antievropeizmu. “Amerika je stvorena kao protivteža Evropi”, primetio je Majkl Keli, bivši urednik časopisa The Atlantic Monthly. U svom oproštajnom obraćanju Džordž Vašington je upitao: “Zašto bismo uplićući našu sudbinu sa bilo kojim delom Evrope povezivali naš mir i naš napredak sa evropskim klupkom ambicija, rivalstava, interesa, podložnosti ili kaprica?” Za milione Amerikanaca u XIX i XX veku, Evropa je bila mesto iz kojeg su pobegli.

A ipak, postoji i trajna fascinacija Evropom (slavni primer je Henri Džejms) – želja da se u mnogo pogleda imitiraju, a onda i prevaziđu pre svega dve evropske zemlje, Engleska i Francuska. Artur Šlezinger Mlađi mi je citirao jednu staru izreku: “Kada odluče da umru, Amerikanci odu u Pariz”. “Svaki čovek ima dve zemlje”, rekao je Tomas Džeferson, “svoju vlastitu i Francusku”. Kada su se to američki stavovi prema Engleskoj i Francuskoj tako oštro promenili? Da li se to dogodilo 1940. godine, te godine “neobičnog poraza” Francuske i “najdivnijeg trena” Engleske? Posle toga je De Gol povratio nacionalnu samosvest suprotstavljajući se Amerikancima, dok je Čerčil zasnovao “naročite odnose” sa dve nacije svojih roditelja. (Čerčil i De Gol su i dalje dva ključna imena za razumevanje odnosa Širaka i Blera prema SAD.)

Pedeset godina, od 1941. do 1991, SAD i sve veća evropska družina, ujedinjeno su ratovali protiv zajedničkog neprijatelja: najpre nacizma, a onda sovjetskog komunizma. To je bio vrhunac geopolitičkog “Zapada”. Dolazilo je, naravno, i do napetosti tokom Hladnog rata. Neki od današnjih stereotipa bili su potpuno oformljeni već osamdesetih godina kada je dolazilo do sukoba u vezi sa primenom krstarećih i peršing projektila, kao i sa američkom politikom prema Južnoj Americi i Izraelu.[10] Ti stereotipi su stvoreni u glavama ljudi koji su i danas tu: Ričard Perl je, na primer, u to vreme dobio nadimak "princ tame" zbog svojih tvrdokornim pogleda. Te transatlanske svađe često su se ticale pitanja kako se treba odnositi prema Sovjetskom Savezu, ali ih je uvek na kraju izgladilo to što je neprijatelj bio zajednički i vrlo raspoznatljiv.

Više nije tako. Tako da možda prisustvujemo onome što je australijski pisac Oven Heris predvideo u tekstu koji je pre skoro deset godina objavljen u Foreign Affairs: možda zbog nedostatka jasnog i zajedničkog neprijatelja prestaje da postoji i “Zapad” kao čvrsta geopolitička osovina.[11] Evrope je bila glavna pozornica Drugog svetskog rata i Hladnog rata, ali ona nije centar “rata protiv terorizma”. Razlika u moći se povećala. SAD nisu samo jedina svetska supersila, one su hiper-sila čiji će vojni troškovi uskoro biti jedanki troškovima petnaest po veličini narednih najmoćinijih zemalja zajedno. Svoju značajnu ekonomsku snagu – koja se gotovo približila američkoj privredi koja obrće 10 triliona dolara – EU nije pretočila u vojnu moć ili diplomatski uticaj. Razlike, dakle, postoje u načinu na koji se moć koristi.

Robert Kagan tvrdi da se Evropa povukla u kantovski svet “zakona i pravila transnacionalnog pregovaranja i saradnje”, dok SAD ostaju u hobsovskom svetu u kojem je vojna premoć i dalje ključ za ostvarivanje međunarodnih ciljeva (čak i onih koji su liberalni). Prvo i očigledno pitanje glasi: da li je to istina? Mislim da je Kagan, u onome za šta priznaje da je “karikatura”, zapravo isuviše nežan prema Evropi zato što on priču o zbrkanim težnjama i nacionalnim razlikama interpretira kao promišljen i koherentan pristup stvarima. Međutim, drugo i manje očigledno pitanje glasi: da li Amerikanci i Evropljani žele da to bude istina? Izgleda da odgovor glasi “da”. Velikom broju američkih političara dopada se ideja da su sa Marsa – smatrajući da su zbog toga mnogo više marcijalni nego što su Marsovci – dok dosta evropskih političara voli da veruje kako su oni po svom programu Venerijanci. Tako i prihvatanje te Kaganove teze zapravo postaje deo same te teze.

Evropska unija je na putu proširenja i traga za jasnijim identitetom; zato je pred velikim iskušenjem da samu sebe definiše tako što će se suprotstaviti SAD. Evropa jasnije prikazuje svoj lik tako što pravi spisak stvari u kojima se razlikuje od Amerike. U zastrašujućem žargonu onih koji se bave proučavanjem identiteta, Amerika postaje Drugo. Ali Amerikanci ne vole da ih neko učini “drugima”. (Uostalom, ko to voli?) Teroristički napadi od 11. septembra samo su povećali njihovu spremnost da prihvate svoje marcijalno i misionarsko objašnjenje uloge Amerike u današnjem svetu.

Stenli Hofman je primetio da i Francuska i Sjedinjene Države sebe vide kao nekoga ko ima univerzalnu i civilizatorsku misiju. A sada postoji i evropska, više ne samo francuska verzija te mission civilisatrice, postoji “EU-topija” transnacionalne, na pravu zasnovane integracije, i ona se sukobljava sa ovom najnovijom, konzervativnom verzijom jedne takve američke misije.[12] Na primer, Jona Goldberg vidno iznerviran citira tvrdnju Karla Kajzera, starog nemačkog amerikanofila: “Evropljani su uradili ono što nije uradio niko pre njih: stvorili su zonu mira, zonu iz koje je rat proteran, apsolutno proteran. Evropljani su uvereni da je taj model valjan i za druge delove sveta”.

Svaka strana misli da je njen model bolji. To se odnosi ne samo na rivalske modele ponašanja na međunarodnom planu, već i na modele demokratskog kapitalizma: u pitanju su različite mešavine slobodnog tržišta i države blagostanja, individualnih sloboda i socijalne solidarnosti, i tako dalje.[13] Politikolog Čarls Kapučan, koji je nedavno objavio knjigu Kraj američke ere, predviđa da će se to pretvoriti ni u ništa manje do u “sudar civilizacija” između Evrope i Amerike. Dok Kagan veruje da Evropu karakteriše trajna slabost, Kapčan veruje da je upravo Evropa, a ne Amerika, sledeći veliki rival Amerike.[14] Mnogi Evropljani vole da veruju u to, ali čini mi se da je Kapučan u SAD-u dosta usamnjen u takvom gledištu.

Mislim da postoji još jedna, dublja linija američkog antievropejstva. Već sam pomenuo da toko XIX i XX veka američka sumnjičavost spram svega što je došlo iz Evrope bila pomešana sa divljenjem i fascinacijom. Postojao je, da grubo kažemo, američki kompleks kulturne inferiornosti. Ali on se s vremenom gubio. Taj proces njegovog nestajanja se ubrzao pošto je završen Hladni rat i pošto su SAD od tada na putu neprestanog uspona ka poziciji jedinstvene svetske premoći. Novi Rim veruje da Grčkoj više ne duguje mnogo toga. “Kada sam četrdesetih i pedesetih godina odlazio u Evropu, Evropa je bila superiorna u odnosu na nas”, nedavno mi je rekao jedan penzionisani američki diplomata sa dugačkim iskustvom u Evropi. “Ta superiornost nije bila na nivou ličnosti – nisam se osećao poniženim ni od strane onih koji su bili snishodljivi prema meni – već je ta superiornost bila civilizacijska”. Sada više nije tako. Amerika se, kaže on, “više ne stidi.”[15]

3.

Svi ovi trendovi su oslabili tokom prvih osam godina nakon završetka Hladnog rata zato što je u Beloj kući boravio “počasni Evropljanin” Bil Klinton. A onda je 2001. godine u Belu kuću stigao Džordž Buš, prava premija za svakog evropskog karikaturistu koji nije naklonjen Americi. Buš je nastupio sa unilateralističkim programom, spreman da odmah odbaci nekoliko međunarodnih sporazuma. Posle 11. septembra on je sebe nazvao “ratnim predsednikom”. Stekao sam utisak da je danas u Vašingtonu najviše najprisutnije osećanje da se u Americi vodi rat – tamo se to više oseća nego u samom Njujorku.[16] Najintenzivnije je u samom srcu Bušove administracije. “Rat protiv terorizma” je samo ojačao sklonost republikanske elite da veruje u ono što je Robert Kaplan nazvao “politikom ratnika”, snažno začinjenom fundamentalističkim hrišćanstvom – a to je nešto što tako primetno nedostaje u vrlo sekularizovanoj Evropi.

Tada američko pitanje upućeno Evropljanima glasi, kao što je to rekao konzervativni kolumnista Čarls Krauthamer: “Jeste li ili niste sa nama u rovovima?” U prvom trenutku odgovor je bio odlučno “da”. Svi su citirali naslov iz Le Mond-a: Nous sommes tous des Américains. Ali, jednuipo godinu kasnije, većina Amerikanaca veruje da je Toni Bler jedini Evropljanin koji je sa njima u rovu.[17] Mnogi u Vašintonu veruju da su se Francuzi vratili svojim starim antiameričkim stavovima. a nemački kancelar Gerhard Šreder je prošlog septembra ponovo pobedio na izborima cinično eksploatišući antiamerikanizam.

Kada su i gde počeli da se međusobno udaljavaju američki i evropski stavovi? To se dogodilo početkom 2002. godine, kada je eskalirao izraelsko-palestinski konflikt. Bliski istok je bio i izvor i katalizator onoga što će možda postati spirala evropskog antiamerikanizma i rađanja američkog antievropeizma koji jedan drugoga samo ojačavaju. Antisemitizam u Evropi, i njegova navodna povezanost sa evropskom kritikom Šaronove vlade, predmet su najogorčenijih antievropskih komentara američkih kolumnista i političara. Neki od tih kritičara ne samo što su jako proizraelski raspoloženi, već su "prirodne pristalice Likuda” kako mi je to objasnio jedan liberalni jevrejski komentator. U nedavno objavljenom članku Stenli Hofman je napisao da se čini kako ti ljudi veruju u “istovetnost interesa jevrejske države i SAD”.[18] Propalestinski raspoloženi Evropljani, razbešnjeni time što se svaka kritika Šarona etiketira kao antisemitizam, govore o snazi “jevrejskog lobija” u SAD – što onda samo potvrđuje najcrnje sumnje američkih "Likudita" u vezi sa evropskim antisemitizmom, i tako onda sve nezaustavljivo ide dalje.

Pored tog beznadežnog čvora predrasuda koje se uzajamno jačaju – o čemu Evropljanin, koji nije Jevrejin, teško može da piše a da ne izazove zlovolju kod onih koje želi da analizira – postoje i stvarne razlike između Evropljana i Amerikanaca u pristupu problemima na Bliskom Istoku. Na primer, evropski političari veruju da bi dugoročnom uspehu "rata protiv terorizma" mnogo više doprinelo pregovorima postignuto rešenje izraelsko-palestinskog spora, nego rat protiv Iraka. I još uopštenije, oni veruju da bi “rat protiv terorizma” na Bliskom Istoku samo udaljio Evropu od Amerike, odnosno da ih ne bi zbližio onako kao što je to učinio Hladni rat. Sovjetski Savez je ujedinio Zapad, Bliski Istok ga razjedinjuje.

Kada se pogleda hladne glave, vidi se da je takva razjedinjenost izuzetno glupa. Evropa, koja je takoreći u susedstvu velike, i sve veće islamske populacije, ima, čak i više od SAD, direktnih i vitalnih interesa da Bliski Istok postane mirno, prosperitetno i demokratsko područje. Štaviše, dva viša zvaničnika u vašingtonskoj adnimistraciji vrlo su povoljno primili moju tvrdnju – koju su, inače, prvi izrekli neki američki komentatori – da demokratizacija velikog dela Bliskog Istoka treba da bude veliki novi transatlanski projekt revitalizovanog Zapada.[19] Ali čini se da trenutno slučaj nije takav. Sva je prilika da će drugi Zalivski rat samo produbiti provaliju između Amerike i Evrope. Čak i ako nekim čudom ne bude rata u Iraku, Bliski Istok će i dalje biti vir u kojem će paušalne optužbe Evropljana da su antisemiti, samo dodatno podgrevati stvarni ili navodni evropski antiamerikanizam, koji onda, zauzvrat potpaljuje stvarni ili prividni američki antievropeizam. Do promene može doći samo ako se uloži veliki i svesni trud sa obe strane Atlantika, ili ukoliko u Vašington 2005. ili 2009. godine stigne neka nova administracija. No, moguće da će se u međuvremenu napraviti nepopravljiva šteta.

Možda će neko reći da i naglašavanje “američkog antievropeizma” u ovom tekstu može da doprinese spirali uzajamnog neprijateljstva. Ali pisci nisu diplomate. Američki antievropeizam postoji; i nije nemoguće da su njegovi nosioci samo prve laste proleća koje će biti dugačko i veoma loše.

The New York Review of Books, 13. februar 2003.

(prevela: Aleksandra Kostić)

hronika vesti (arhiva)