Ostali tekstovi debate

Prošle srede, 22. januara, na konferenciji za štampu u Nacionalnom pres-klubu u Vašingtonu američki sekretar odbrane Donald Ramsfeld je odbacio zahtev Francuske i Nemačke da se učini "sve kako bi se izbegao rat".

"Nemačka je problem. Francuska je problem. Ali ako pogledate veliki broj drugih evropskih zemalja, videćete da su one u ovoj stvari na našoj strani".

Po Ramsfeldovim rečima, Nemačka i Francuska predstavljaju "staru Evropu", a širenje NATO poslednjih godina sa sobom povlači "pomeranje gravitacionog centra ka istoku".

Iz Frankfurter Allgemeine Zeitung-a prenosimo nekoliko komentara nemačkih i francuskih intelektualaca  

Jirgen Habermas

EVROPA JE NOVI SVET

Sekularno samorazumevanje Novog sveta počiva na hrišćanskom nasleđu, na zalaganju za stvaranje ordo rerum novarum. Najumniji duhovi stare Evrope bili su zaraženi patosom novog početka – čak i posle 1945. godine. Na krilima tog američkog duha, u Nemačkoj se rodio način mišljenja koji se suprotstavio starom mentalitetu – realpolitičkom cinizmu neosetljivih ljudi, konzervativnoj kulturnoj politici onih tankoćutnih, kao i antropološkom pesimizmu onih koji se oslanjaju na silu i institucije koje raspolažu silom. Zato je zaista čudnovatan zaokret kada Ramsfeld – političar koji se zalaže za "promenu režima" izazvanu spoljnim pritiskom i teoretičar "preventivnih udara" – kaže za ovu novu Evropu da je "stara". On sam nalazi opravdanja za bezbednosnu doktrinu koja osnove međunarodnog prava izvrgava ruglu. Kritikujući svoje evropske prijatelje, on zapravo napada ideale od kojih je digao ruke, napada vlastite, američke ideale XVIII veka. Iz duha upravo te političke prosvećenosti proizašle su Povelja o ljudskim pravima i politika ljudskih prava – one međunarodnopravne novine na koje se danas, po svemu sudeći, nadovezuje Evropa, a ne taj Novi svet, koji danas deluje nekako staro. 

Džozef Rouven

DVE VELIKE SILE

Izjava američkog ministra odbrane pokazuje da je nužno da se Evropa – pored SAD, Kine, Rusije i Indije – konstituiše kao svetska sila i da se oslobodi dominacije SAD. Francuska i Nemačka, dve zemlje koje za Ramsfelda predstavljaju "problem", moraju preuzeti inicijativu i ostale evropske zemlje pridobiti za taj cilj. Ta Evropa, doduše, neće obuhvatiti i Tursku, ali će svakako imati posebne, pozitivne odnose sa Turskom i severnoafričkim zemljama. Zajedno sa Francuskom i Nemačkom, Poljska će biti jedan od vodećih elemenata u izgrađivanju Evropske unije. Francuska, Nemačka i Poljska su pozvane da ostvare političko i kulturno jedinstvo Evrope. Ta Evropa će se protezati od Odre do Gibraltara, i od Islanda do Soluna.

(Džozef Rouen je profesor nemačke istorije i izdavač časopisa Documents) 

Peter Sloterdajk

POSTHEROJSKA POLITIKA

Moramo biti zahvalni ministru rata Ramsfeldu: potpuno je tačno da je Francuska problem i da je Nemačka problem. Nažalost, ministrove izjave ne pokazuju da on pokušava da razume prirodu tog problema. On naprosto sabira dve zemlje koje kažu "ne" i stavlja ih nasuprot veće grupe zemalja koje kažu "da" – i na osnovu toga zaključuje da se Evropa deli na one koji su Buš-kompatibilni i one koji nisu. To je očigledno, ali je takođe i pogrešno. Nemojmo se zavaravati: podela postoji u čitavom zapadnom svetu, ali Ramsfeldove vulgarne izjave ne ukazuju na to kuda prolazi linija razdora. Stara Evropa, koju dostojanstveno zastupaju Francuska i Nemačka, jeste napredna frakcija Zapada koja je, pod utiskom lekcija iz XX veka, prihvatila i post-herojski stil kulture, i odgovarajuću politiku; tome nasuprot, SAD se čvrsto drže konvencija heroizma. Heroji tipa Ramsfelda i Buša puni su vere da je sila ono što oslobađa, a da kultura i zakoni važe samo po lepom vremenu. Spor se vodi oko smisla "realnosti": Ramsfeld misli da SAD vode realpolitiku; oni problematični u Evropi misle da je u Vašingtonu na delu realinfantilizam. 

Žak Derida

ŠOKANTNO

Moja reakcija bi se mogla ovako sažeti: taj iskaz smatram šokantnim, skandaloznim i simptomatičnim. Simptomatičan je za neznanje o tome šta je Evropa bila, šta jeste i šta će postati. Govor američkog ministra odbrane, bez njegove želje, sasvim jasno pokazuje koliko je hitan zadatak evropskog ujedinjenja. 

Pol Virilio

KAO AVGUSTA 1914. GODINE 

Stari kontinent? Na to se moram nasmejati. Upravo je Bušov režim onaj koji želi da vodi starinski rat u situaciji koja je nastala posle napada na Svetski trgovinski centar, u situaciji kojoj se, suočen sa hiperterorizmom, našao pred sasvim novim izazovima. Današnja situacija je nova, kao što je bila nova situacija pred izbijanje Prvog svetskog rata, a posle atentata u Sarajevu 1914. godine. Evropa ima sve razloge da se suprotstavi promašenoj američkoj odlučnosti da vodi rat koji u ambis može da odvede i Ameriku, danas već veoma krhku. Evropa treba da razmisli o samoj sebi, o svojim korenima i svojoj istoriji, i da vodi računa o tome da prebrzim proširivanjem samu sebe ne razori. Politika nije moguća bez jasno povučenih granica.

Andre Gliksman

ZAJEDNO U NEČINJENJU

Takozvana zajednička pozicija Francuske i Nemačke samo je privid: Šreder je objavio da njegova zemlja ni pod kojim uslovima neće učestvovati u ratu protiv Iraka. Širak je to pitanje ostavio otvorenim. Nema usklađenog angažmana – jedinstvo postoji samo kada treba stajati po strani. Francuska i Nemačka su jedinstvene kada ništa ne treba preduzeti protiv Putina. A kada na čelu UN Komisije za ljudska prava dođe predstavnik Libije, one samo nemo posmatraju. Stigli smo do nulte tačke angažmana i dostižemo beskonačnost na polju kapituliranja. Što se tiče Iraka, slažem se sa Salmanom Ruždijem: tom zemljom vlada tiranin. Narod ima pravo da bude od njega oslobođen. Ono što mene čudi jeste da mnogo ljudi izlazi na ulice da bi protestovalo protiv rata koji je za sada samo virtuelan. A niko ne protestuje protiv stvarnog rata koji Rusija vodi u Čečeniji – i to terorističkim metodama i protiv civilnog stanovništva. 

Maks Galo

SIMBOLI NISU DOVOLJNI

Usaglašavanjem u spoljnopolitičkim pitanjima, "evropska Evropa", o kojoj je govorio De Gol, dobija perspektivu. Zajednički stav prema ratu u Iraku vratio je Jelisejskom ugovoru njegovu prvobitnu supstancu. On ju je bio izgubio zato što je Nemačka bila isuviše okrenuta Americi i u spornim situacijama reagovala "atlanski", a ne evropski. Sadašnje stanje pogoduje približavanju Francuske i Nemačke. Pritom ne treba zaboraviti brojne probleme. Privredni sistemi ove dve zemlje tesno su povezani, ali su sasvim različito organizovani. Dramatično se smanjuje poznavanje jezika. Televizijska stanica "Arte" ima malu gledanost – simbola su svuda oko nas. Evropsko jedinstvo bi moglo mnogo da profitira od rezolucije o Iraku. Nije zanemarljiva ni međunarodna težina te rezolucije. No, da li će zaista moći da predupredi rat, to ostaje da se vidi. Amerikanci stalno naglašavaju da su spremni da sami krenu u borbu. Ali, postoji još jedna mera koja nije vojna već diplomatska, i koju ne bi trebalo potceniti. Ako Savet bezbednosti bude protiv rata, onda Amerikancima neće biti lako da se u njega upuste.

(Maks Galo, istoričar i pisac, bio Miteranov portparol. Napisao je Napoleonovu biografiju na osnovu koje je napravljena i verzija za televiziju.) 

Reži Debri

VIŠE IH NE PRATIMO

Bio sam i protiv rata u Zalivu i protiv intervencije na Kosovu – u oba slučaja Evropljani nisu imali vlastitu volju već su samo slepo sledili Sjedinjene Države i predali se njihovoj komandi. Složnost Nemačke i Francuske u nastupu protiv Amerike, i njihovo odlučno odbijanje tog rata, raduju me i ispunjavaju velikom nadom. Taj obrt je veoma važan za Evropu. Bio sam skeptičan prema evru i evropskoj integraciji – ali sada Evropa zadobija političku, i to spoljnopolitičku dimenziju od koje se nešto može očekivati.

(Reži Debri se borio na strani Če Gevare u Boliviji. Bio je Miteranov savetnik za spoljnopolitička pitanja.)

hronika vesti (arhiva)