Vili Vimer*

Kosovo kao zamka

Freitag – Berlin

Berlin, 23. novembra - Kada se 1918. dojučerašnji svet srušio u prah i pepeo i kada je sa puno perfidnosti postavljena osnova za naredni veliki sukob, za uzrocima se više nije htelo da traga. Tvrdilo se da su uzrok bili hici ispaljeni iz revolvera u Sarajevu, koji su ugasili život austrijskog prestolonaslednika i njegove supruge. Tog događaja svako je mogao da se seti, nije se moralo dalje tragati za njegovom pozadinom, koja je za Prvi svetski rat bila mnogo presudnija od atentata u Sarajevu.

U pregovorima oko budućnosti Kosova do sada nije bilo pucnjave, ali eventualni potpisi na određenim dokumentima mogli bi imati dejstvo revolverskih hitaca. Fitilji su postavljeni i sežu od Severne Irske, preko Baskije, Gibraltara i Kavkaza, pa sve do Tibeta i Tajlanda. Svi znaju da ovo nabrajanje stavki iz Almanaha secesije i separatizma nije potpuno. Kada je Savet bezbednosti UN pre nekoliko nedelja izbegao da donese odluku, zagovornici i protivnici nezavisnosti Kosova znali su šta mnoge vlade između Indonezije i južne Afrike misle o eventualnom presedanu: ništa dobro - i to iz razumljive brige za sopstvenu sudbinu.

Godinama su oni koji su pre i nakon rata protiv Jugoslavije 1999. međunarodno pravo gurali u stranu jednostranom rešenju kosovskog pitanja poricali svaki karakter presedana. To je bilo dosledno, ali ipak su bila povređena sva međunarodno prihvaćena pravila za rešavanje takvih spornih slučajeva, a rizici su bili poznati. Danas se dopušta da tok događaja diktiraju ljudi kao što su Henri Kisinidžer i Bil Klinton, koji su pre rata protiv Jugoslavije na sav glas govorili o tome da međunarodno pravo, koje je sazrelo nakon okončanja 30-godišnjeg rata 1948, mora biti prevaziđeno kako bi nastao «novi anglosaksonski svetski poredak».

Već je i konferencija o Jugoslaviji u Rambujeu kod Pariza početkom 1999, na kojoj se bavilo Kosovom uoči intervencije NATO saveza, ismejala do tada važeće norme civilizovanog sveta kada je reč o diplomatiji i stilu pregovaranja. Nakon toga se pročulo kako je Ahtisari, kao prokonzul Međunarodne krizne grupe, imao običaj da sukobljenim stranama diktira svoje stavove. Važila je otprilike norma kakva sada važi za Iran: razgovarati samo onda ako je u svako doba prisutna i spremnost da se bace bombe.

Na sadašnjim pregovorima koje trojka (Rusija, SAD, EU) vodi sa Albancima i Srbima, bar se izaslanik Volfgang Išinger trudi oko rešenja spora kroz koje prosijavaju mere stare Evrope. Za razliku od Džordža Buša, koji je pre nekoliko meseci, prilikom svoje posete Tirani, izjavio da se nezavisnost Kosova mora ubrzati. Ako treba i jednostrano, još u toku ove godine. To ni u kom slučaju ne ide na ruku evropskoj, a pogotovo ne nemačkoj bezbednosti, jer se filigranska stuktura jednog (još uvek) postojećeg međunarodnog poretka proizvoljno narušava i stvara se presedan koji navodno niko ne želi.

Ako ne budemo pazili, mi ćemo u tome učestvovati. Helmut Kol se 90-ih godina, nakon svake poste SAD, zaklinjao u mir u Evropi. Sada svi znaju do čega mu je bilo stalo. Sme li jedna koalicija država - svejedno ko će joj na kraju pripadati, ako se bude radilo o pristanku na Kosovo kao državu - da se stavi iznad važećeg međunarodnog prava? Treba li forsirati neko «rešenje» sukoba koje odgovara logici međunarodnom pravu suprotnog rata? Evropska statika se još jednom izlaže ogromnim opterećenjima. Versajski ugovor iz 1919. bio je jedan od uzroka uspona nacionalsocijalizma. Sa čim treba računati na Balkanu, ako se ponovo pokuša da se tamo stvari rešavaju diktatom?

*Willy Wimmer, autor ovog teksta je stučnjak za bezbednost i poslanik stranke CDU u Bundestagu.