hronika vesti (arhiva)

Vojislav Koštunica u intervjuu za francuski „Figaro"Prešli smo veliki put 

Milan St. Protic, potpredsednik DHSS 

Solana vodi našu nacionalnu politiku 

Savezna vlada i pre svega savezni predsednik po pravilu izbegavaju da ispune medunarodna ocekivanja dok nisu priterani uza zid, a onda izgube manevarski prostor. To je sindrom Slobodana Miloševica Suoceni smo sa nizom dramaticnih promena sa kojima jedan deo javnosti ne može da se pomiri. Zato su na sceni sindikati koji u suštini traže povratak u Titovo doba, koji insistiraju na tome da ostanu elementi zakona o radu koji su postojali u komunisticko vreme. Suštinski problem modernog dela DOS-a koji predvodi Demokratska stranka je kako prihvatljive i ostvarljive ideje da približi narodu.

DOS jedini nosi demokratski potencijal u ovoj zemlji. Sve ovo drugo što je van DOS-a nece dugo opstati na politickoj sceni, to su recidivi bivšeg poretka i vec se vidi za ovih godinu dana da oni padaju sve niže - kaže u razgovoru za „Glas javnosti" Milan St. Protic, potpredsednik DHSS, bivši ambasador SRJ u Vašingtonu i bivši gradonacelnik Beograda.

Šta je ostalo od DOS-a? - Prirodan je proces da se DOS jednog dana podeli i da se dve grupacije takmice za vlast. Problem je što ne postoje institucije koje bi omogucavale takmicenje kroz izbore, formiranje vlade, kontrolu vlade, funkcionisanje parlamenta. Akteri institucije poštuju samo kada im to odgovara. Zato je politicka borba tako razbarušena, razbarušenija nego u drugim demokratijama. Jedina institucija koja donekle funkcioniše je Predsedništvo DOS-a.

Himna, grb i zastava

Kad bi oni koji osporavaju himnu „Bože pravde" i grb iz 1882. godine u svojoj logici išli dosledno do kraja, morali bi da ospore ime Srbije. Ako se zove Srbija, onda ima samo tu himnu, samo taj grb i samo tu zastavu. Ako hoce da se zove Tunguzija, onda može sve da menja znamenja. Ako izmišljamo nova znamenja, onda to nije Srbija nego je neka nova država. Baš me intrigira zašto DSS, koji su branioci nacionalnog, ne kažu da li su za grb Kraljevine Srbije i za himnu „Bože pravde". Jasno mi je zašto Veselinov ima rezerve prema tome, on je istorijski prilicno neuk covek, pri tom opterecen komunistickim nasledem i blisko je pameti da ga ne vredi ubedivati da je taj grb sacuvan u Vojvodini. Možda DSS hoce da himna bude „Hej Sloveni".

Primer: predsednik SRJ Vojislav Koštunica i dalje je predsednik Demokratske stranke Srbije iako slovo zakona to izricito ne dozvoljava. Iako za sebe kaže da je legalista. Ali, ne postoji institucija koja bi ga prisilila da se ponaša skladno Ustavu na kojem on insistira. Nema ustavnog suda koji na tom primeru može efikasno da deluje. Ne postoji cak ni javno mnjenje koje bi na to reagovalo, jer su se ljudi navikli. Šezdeset godina je ovde predsednik države jednako predsednik partije. Tako je bilo s Brozom, isto i s Miloševicem. Sad se to prenelo i na Koštunicu. Premijer može da ostane predsednik partije jer je vlada izraz skupštinske vecine. Tu se vec vidi neshvatanje ideje ili same suštine odgovornosti u demokratiji.

Na drugoj strani postoji velika brzina u promenama koja se nedovoljno staloženo i nedovoljno jasno i ubedljivo predstavlja gradanima. Danak je placen cinjenicom da ima mnogo profesionalaca u Vladi Srbije koji po prirodi svog mentaliteta nisu naucili da se obracaju obicnoj vec strucnoj javnosti. A ovaj narod je navikao da mu opozicioni lideri budu na dohvat ruke, da govore njegovim jezikom, da stvari uproste, da ih postave na vrlo jednostavan nacin.

Ima više nego dovoljno elemenata da se sa DSS ude u polemiku i u politicki dijalog šta je to patriotski. Dovoljan je primer saradnje s Haškim tribunalom. Ocigledno je da se optužnice odnose na manjinu. Šta je dužnost vlasti: da brani vecinu naroda i za taj narod obezbedi što vecu dobrobit, ili, kao što je to radio Miloševic, da žrtvuje interese vecine da bi se odbranili interesi manjine. Vrlo prosto. Poznato je kakve su sankcije i kakve su posledice nesaradnje s Haškim tribunalom. To je predsedniku Koštunici više puta jasno receno...

Pritisak kao da je dobio na intenzitetu: najpre odlazak Koštunice u London, pa zatim u Brisel, dolazak u Beograd Doris Pak i Žaka Širaka. - Taj pritisak i ta ocekivanja su konstantna. Predsednik Koštunica, to Vaši citaoci treba da znaju, preuzeo je na sebe licnu odgovornost da ce na saveznom nivou biti donet zakon o saradnji s Hagom koji podrazumeva izrucenje, kada je bio u poseti Vašingtonu. Cak je u jednom pismu, koje je po povratku u Beograd napisao predsedniku Bušu, potvrdio da je preuzeo tu obavezu.

I kada od toga ništa nije bilo, onda možete misliti kako sam ja kao ambasador SRJ izgledao tamo pokušavajuci da objasnim zašto je predsednik Koštunica izneverio obecanje koje je dao. Ocekuje se od državnika, koji takve obaveze preuzme, da se založi da se one ispune. To bi znacilo da ude u parlament, da održi slovo poslanicima, da im objasni zašto je to toliko važno, da ih motiviše da glasaju.

Šta se na tom planu može ocekivati od sveta?| - Hag nece nestati, a medunarodna zajednica ce primeniti istu matricu kao i na Miloševicu: što mi više izbegavamo obaveze, to ce oni biti uporniji, da bi se dalo na znanje da to ne može da se izbegne. Da smo se mi svojevremeno, kad smo imali šansu, dogovorili dokle ce to da ide, kod kog broja ce se to zaustaviti, i da smo napravili citav paket razrešenja, ne bismo upali u takvu situaciju.. Samo naivan covek može da pomisli da je prekid pregovora s Londonskim klubom došao tako kako se ovde objašnjava. Uspeh pregovora o otpisu i reprogramiranju duga s Pariskim klubom je bio nagrada za ono što smo uradili, prekid pregovora sa Londonskim klubom je opomena za ono što nismo ucinili.

Koliko je dramaticna politicka situacija u Srbiji posle smenjivanja predsednika Skupštine Dragana Maršicanina? - Ukoliko stvari ostanu u okviru politickih, stranackih, institucionalnih sukoba, ma koliko oni bili žestoki, kriza nece biti duboka. U Italiji vlade padaju kao zrele kruške. U tom pogledu ne bih uzeo ovu situaciju kao bog zna kako dramaticnu. Ali, ako bi to izašlo iz okvira institucionalne politicke borbe ili takmicenja ili sukobljavanja, onda bi moglo da bude ozbiljno. Nemam nikakvih indicija da ce se to dogoditi, ali naše su institucije još vrlo krhke tako da se svaka politicka kriza ovde doživljava kao mogucnost da se krene u nepoznatom pravcu.

Cik-cak spoljni poslovi

Šef GSS, koji je ministar spoljnih poslova, vodi politiku za koju nikom nije jasno kakva je, u cemu se sastoji. Da li je on produžena ruka Koštunicine politike ili je to neka autonomna spoljna politika ili neka vrlo pragmaticna cik-cak spoljna politika, što mislim da Gradanskom savezu ne pristoji. Sve je to posledica nedefinisanih prioriteta. Na prvom ili drugom sastanku DOS-a, posle 5. oktobra, tražio sam da kao DOS postavimo prioritete, samo sam ih nabrojao, ne ulazeci u to kako cemo ih poredati. Tražio sam da se izjasnimo, da znamo šta sad mi to hocemo i da kažemo narodu ovo je naša politika. Ne samo što nije bilo rasprave o tome, nego niko za to nije ni bio zainteresovan.

Maršicanin je u parlamentu, posle inicijative za smenjivanje, u kameru izjavio da je Demokratska stranka Srbije najzaslužnija za svrgavanje Miloševica? - Meni je nesimpaticno kada se covek ili stranka hvale time šta su uradili. Miloševica je srušio ovaj narod, a mi smo u tome bili samo sredstvo da se taj cilj ostvari. Da te narodne volje nije bilo, mi bismo verovatno visili na Terazijama. Svaki covek koji je u tome ucestvovao nosi najvecu zaslugu što se to dogodilo. Onih 800.000 ljudi koji su onako borbeno ustali, oni su oborili Miloševica.

Nije ni Maršicanin, nisam ni ja, nije ni DSS, nije ni DOS. Da nije bilo ulice, znate kad bi Koštunica bio predsednik? Nikad, da se ne lažemo! Bio bi Jovan bez zemlje, na šta je on svojevremeno bio i spreman. Ne volim kada ljudi precenjuju svoj znacaj u istorijskim dogadajima, a mislim da to ni narod ne voli da cuje.

DSS uopšte pati od jednog kompleksa inferiornosti odavno i ima potrebu da dokazuje svoju vrednost, svoju velicinu, svoj znacaj u politickom životu zemlje. Taj znacaj ne potcenjujem, ali potrebni su zajednicki napori da bi se od ove zemlje nešto napravilo i to sam DSS ne može. Razmišljao sam i o tome da bi dobro bilo da DSS prode kroz neku vrstu „purgatorijuma", da sam vodi ovu državu, pa da vidi kako to izgleda. Ovako su za sebe uzeli samo najfinije stvari da rade.

Ono što su „krševi" ili zabrljaju kompletno, kao što je to njihov ministar zdravlja uradio, ili to potpuno ignorišu, ne bave se time, ne rade ništa. Bave se visokim nacionalnim temama i morališu. Ali, kad dode do toga ko ce obezbediti da narod ima šta da jede, cime da se vozi i kako ova država da funkcioniše, ima „crnaca" koji ce to da rade, a pripadaju preostalom delu DOS-a.

I Nova Srbija je glasala za Natašu Micic kao novog predsednika parlamenta. Da li Vas je to iznenadilo? - Video sam da su neki poslanici Nove Srbije glasali za, a neki protiv. To me iznenadilo zato što je došlo do nekog razmimoilaženja. Ne znam šta se dešava unutar Nove Srbije i da li su to podele u samoj stranci ili je to odluka stranke, ali me to prijatno iznenadilo.

Koštunica je nedavno najavio promene u Vojsci Jugoslavije? - Da vidimo šta ce da bude, malo je još ostalo do kraja godine. Ne znam zašto se toliko cekalo na promene u vojsci, kada je to normalna stvar i trebalo bi da bude redovna pojava. Nigde u demokratskim zemljama se vodeci kadar vojske ne zadržava dugo, to se najcešce menja. Mnogo bi nam lakše bilo, i u zemlji i u inostranstvu, da smo to ucinili na vreme.

Takve smo sugestije i dobijali, ali smo se o njih oglušili, i onda je to postalo problem. Takva ponašanja najbolje odslikavaju nerazumevanje odnosa u svetu. Savezna vlada i pre svega savezni predsednik po pravilu izbegavaju da ispune medunarodna ocekivanja dok nisu priterani uza zid, a onda izgube manevarski prostor. To je sindrom Miloševic. Ja sam bar pet puta bio svedok, uvek u poslednjem trenutku reagujemo kada je izbor sveden na uzmi ili ostavi!

Slicno je bilo i sa izborima na Kosmetu. - Zamislite kako bi Srbi prošli na kosovskim izborima da smo pre šest meseci rešili da izademo. Užasno mnogo vremena se potrošilo na osporavanje Ustavnog okvira za Kosovo i Metohiju, a iz aviona je bilo jasno da ne može ništa da se postigne.

Referendum u Crnoj Gori? - Mi smo došli u neverovatnu, apsurdnu situaciju da ce 300.000 crnogorskih biraca ne samo suvereno da odlucuje o državnopravnom statusu Crne Gore, nego i o državnopravnom statusu Srbije i o državnopravnom statusu federacije. Srbija ima da ceka da blagoizvole Crnogorci da raspišu referendum. Mi smo svoju sudbinu stavili u ruke 300.000 crnogorskih biraca, a da oni to od nas uopšte nisu tražili. Oni nece ni o svojoj sudbini da odlucuju. Ali je Koštunicina ingeniozna nacionalna politika dovela do toga da oni odlucuju i o nama.

Deset godina se Demokratska stranka Srbije opire medunarodnom posredovanju kod unutrašnjih stvari, a sad Solana dolazi kao patrijarh da miri malodobne Srbe i Crnogorce. Mi ne možemo da se dogovorimo pa treba Solana da nam popuje. Eto koliko je to nedomišljena politika, bez vizije. Problem je ove zemlje što vecina politicara nema ni viziju ni kapacitet. Ni DOS nema viziju buducnosti.

Vojislav Koštunica u intervjuu za francuski „Figaro"

Prešli smo veliki put 

Gospodine predsednice, kakav je znacaj posete Žaka Širaka vašoj zemlji, buduci da je on prvi francuski predsednik koji dolazi u zvanicnu posetu Beogradu posle Titovog doba? - Poruka koju nam danas Francuska šalje ista je kao i ona koju nam je ona hrabro poslala još pre izbora 24. septembra 2000. dok je Miloševicev režim još bio na vlasti. U to vreme, Francuska je u okviru Evropske unije promenila pristup jugoslovenskom problemu. Umesto da se i dalje drži kontraproduktivne politike sankcija, Francuska je radije u potpunosti podržala demokratski proces u Srbiji. Mi nikada necemo zaboraviti veoma delotvornu pomoc koju nam je Francuska pružila tokom tog veoma teškog perioda.

Takode nikada necemo zaboraviti poziv na samit šefova država i vlada EU u Bijaricu, u vreme kad je Francuska predsedavala - što je zaista bio izuzetan gest. U Bijaricu je stvarno vladala izuzetna atmosfera. Bio je to susret dveju želja: evropske da ponovo prihvati Jugoslaviju i jugoslovenske da se ponovo vrati u evropsku porodicu.

Da li Srbi doživljavaju Francusku kao i bilo koju drugu evropsku državu? - Ne. Jer francusko-srpsko prijateljstvo ne datira od samita u Bijaricu; ono je izgradeno tokom Prvog svetskog rata. Kulturni uticaj Francuske je i ranije bio jak u Beogradu. Bratstvo po oružju je samo doprinelo njegovom jacanju. Intelektualne, pa cak i ekonomske veze izmedu naših dveju zemalja su veoma duboke.

Da li su Srbi još ogorceni na Francusku zbog njenog ucešca u bombardovanju NATO snaga u prolece 1999? - Osim ukoliko ne izgubimo naš identitet, mi ne možemo da zaboravimo nepravedna razaranja koja nisu bila neophodna i koja su cinicno okvalifikovana kao „humanitarna intervencija". Mislimo da je EU mogla da izbegne taj rat bez presedana da je tokom devedesetih pokazala malo više razumevanja za probleme postitoisticke Jugoslavije. Tokom bombardovanja, neke zemlje, medu kojima i Francuska, radile su na tome da prevagne drugacije gledište.

Da li aludirate na to što je predsednik Širak stavio veto na rušenje mostova u Beogradu? - Da. Ocigledno je da se Francuska nije slagala s fundamentalizmom americkih generala u Briselu ili bivše administracije u Vašingtonu. Ali, šta god da je bilo, život ide dalje, a mi moramo da lecimo rane i mislimo na buducnost.